АФГАНСКИИ ИЗЛОМ s pravom važi za najbolji film o sovjetskom angažmanu u Avganistanu. Reditelj Vladimir Bortko, inače važi za tvrdog komunistu, još 1988. godine je bio u poseti Kandaharu i Kabulu da prikuplja građu za film a snimao ga je za izlazak 1991. godine. Još pamtim plakate u Kanu kojima je na marketu promovisan ovaj film, na njima je bio Michele Placido, velika italijanska zvezda ispred nekog pejzaža u kome lete sovjetski helikopteri i sve to je ličilo više na neki B-film snimljen tokom kolapsa SSSRa nego punokrvni sovjetski ratni film koji je Bortko snimio.
АФГАНСКИИ ИЗЛОМ snimljen je uz nesebično pomoć Crvene armije i donosi jednu od najimpresivnijih scena helikopterskog desanta, ako ne po samoj akciji a ono po broju helikoptera koji se vide u kadru. To još više važi za završnu scenu povlačenja u kojoj desetine Hindova i Mi-8 lete prema SSSRu. Tadžikistanske lokacije su vrlo ubedljive i zanimljive, a vojni savetnici su uradili izvanredan posao. Naravno, iz današnje vizure zabavno i ironično zvuče toponimi poput vazdušne baze u Bagramu koju prevashodno poznajemo kao američko uzletište, ali isto tako ima i nekih tipično “avganistanskih” detalja, recimo neprekidno izbacivanje IC mamaca iz aviona i helikoptera na malim visinama.
Bortko je u tehničko-vojnom smislu radio puno na autentičnosti, s tim što sama priča, naročito u završnici dobija potrebu da iskorači iz realizma u znakovitost pa tu onda malo i potrebe za ubedljivošću padaju pred potrebom za umet ičkim dojmom.
Osnovna tema filma jeste izolovana zajednica jedne sovjetkse padobranske jedinice u Avganistanu koja je svesna da je izgubila rat ali je ostalo da administrira stanje na terenu pred povlačenje. Njihov položaj je apsurdan, cilj im je da obezbede primirje s lokalnim ratnicima ne bi li obezbedili mirno povlačenje snaga a opet moraju da se brane i da reaguju na ptencijalne pretnje. Bortko vrlo jasno prikazuje konfuziju ruskih snaga, zaglavjenih u ratu čiji smisao nije dostupan vojnicima, u okolnostima u kojima ne mogu da pouzdano identifikuju ko im je zapravo neprijatelj.
Međutim, još je zanimliviji sloj izuzetno ubedljivo uhvaćeno stanje samog SSSRa o čijoj hipokriziji i dramatičnim promenama iz perioda Perestrojke saznaju od vojnika koji dolaze na teren iz Otadžbine, i pitaju se imaju li gde da se vrate.
To je zapravo najzanimljiviji aspekt ovog filma, a Bortko se ne štedi u prikazivanju korozivnosti sveta sovjetske vojske koja pravi ekskurzije u avganistanke gradove da bi kupovala elektronske uređaje, sa posebnim akcentom na vrhunski statusni simbol video rekorder!
Bortko se dotiče usput i nekih detalja kao što su karakteristični rituali maltretiranja u sovjetskoj armiji kao i rasprostranjena narkomanija koja je nastupila kada su se vojnici našli u blizini najboljih opijata na svetu. Uprkos tome što je u nekoliko navrata na ivici da previše “raširi” tkvibo koje secira, Bortko ipak uspeva da ostane u prihvatljivim okvirima digresivnosti za jedan evropski film.
Sovjeti nisu izbegavali da uzmu zapadne glumce u svojim skupim ekranizacijama literarne klasike, pa i ratnih događaja, setimo se Bondarčukovih podela ili Powers Boothea u Ozerovljevom STALJINGRADU. Dakle, Michele Placido je ovde euro-začin u sovjetskoj priči, i on zaista ispunjava sva očekivanja. Zaista je izuzetno harizmatičan u ulozi majora Badure, svojevrsnog antiheroja koji je sklon kršenju pravila, ali je ipak heroj koji zapravo odavno ni ne prepoznaje život u SSSRu kom treba dase vrati. Placido se sjjno uklopio u ostatak vrlo živopisne ruske podele i izvanredno je ispunio sve zadatke.
Scena napada na cisterne podsetila me je snažno na sličnu situaciju u filmu SAND CASTLE Ricarda Coimbre, ne bi me čudilo da je Coimbra imao priliku da gleda ovaj film, iako je njegova priča smeštena u Itak a ne u Avganistan. Botko nije neki izuzetak akcioni reditelj per se, ali gradi ubedljive i zanimljive prizore u ovim scenama.
Ipak, ovo je mnogo više jedna opšta vivisekcija izgubljenog rata nego klasičan combat movie, mada borbe ima. Ako imamo u vidu da je SSSR dve godine pre izlaska ovog filma povukao poslednjeg vojnika iz Avganistana možemo reći da su se u rekordnom vremenu suočili sa ovom temom i u pogledu svjih zabluda, ali i kršenja ratnog prava.
Na kraju, reklo bi se da je ovaj film nekako prošao mimo javnosti i da u vreme izlaska pa sve do danas nije stekao adekvatnu reputaciju a zaslužio je.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment