Thursday, November 30, 2017

DETROIT

DETROIT Kathryn Bigelow je film koji sam nažalost gledao sa nešto rastresenijom pažnjom zbog privatnih obaveza i svakako da bi morao još jednom da ga vidim kako bih ocenio njegovo funkcionisanje na nivou celine. U ovoj fazi njene karijere kada realistički obrađuje značajne epizode iz istorije SAD, DETROIT stoji kao najkonvencionalniji film u pogledu teme, dočim u pogledu forme predstavlja nešto čime se Kathryn Bigelow do sada nije bavila. Za razliku od njenih ranijih filmova koji su se fokusirali na jednog ili par junaka, ovaj obrađuje tri krupna događaja u kojima je učestvovao veliki broj ljudi.

Osnovni događaj je velika pobuna afroameričkih građana u Detroitu. Potom se razrađuje policijski masakr u motelu Algiers i na kraju istraga i suđenje. DETROIT prikazuje sve slojeve problema rasizma u američkom društvu šezdesetih, i na kraju nudi zaokruženu sliku o tome kako se taj problem kretao i razvijao od ulice, preko državnih poluga sile pa sve do pravosuđa gde se ispostavlja da pravda nije mogla biti zadovoljena čak ni na "Severu" gde su afroameričke migracije vodile baš zbog toga što ima više prava.

DETROIT ima likove i priču u širem smislu koju prati kroz ceo film ali se definitivno da raslojiti na tri deonice, početak pobudne, Algiers i suđenje. Sva tri segmenta realizovana sa vibrantno, uzbudljivo, u scenografskom i mizanscenskom smislu izgrađen je sandbox u kome su sve zabeležili DP Barry Ackroyd i glumci koji su evidentno radili na nadogradnji scenarija i izvukli novi sloj autentičnosti.

Žanrovska prošlost Kathryn Bigelow vidljiva je u gotovo horor štimungu celog filma u kome je fatalizam proistekao iz socijalnih nepravdi gotovo opipljiv i nemoguće ga je izbeći, a traume ostaju zauvek. U DETROITu, Bigelow snima film koji je u Americi zapravo sada bitno aktuelniji nego kod nas jer su ovo neke informacije na kojima smo mi u SFRJ praktično odgajeni a potom nismo ni bili uveravani da je to prevaziđeno. Međutim, u američkim okolnostima, naročito ove godine, DETROIT se nametnuo kao superaktuelno delo.

Na početku karijere, Kathryn Bigelow je dobila veliku producentsku podršku Olivera Stonea. Sa DETROITom ona pravi onu vrstu filma koju je Stone nekada pravio. Na tom putu ona nije izgubila svoj identitet, ali definitivno jeste napravila film koji ne nosi njen pečat u onoj meri u kojoj smo navikli.

Međutim, ono što jeste njen pečat jeste upravo ta sposobnost da se izgradi tenzija koja je u pojedinim scenama meni bila možda čak i prevelika. Opsada u motelu Algiers je po stepenu neprijatnosti koji se generiše na granici podnošljivog za gledanje, i u tom pogledu DETROIT ima scenu strave unutar filma koji nije horor u ravni klanja iz autobusa u OKUPACIJI U 26 SLIKA. Taj promenljivi intenzitet košmara dovodi do izvesnog disbalansa jer ostale scene do toga ne mogu da dobace, s tim što je film u svakoj situaciji, bilo da je to incident na ulici, psihofizičko zlostavljanje u motelu ili suđenje izuzetno intenzivan. Međutim, centralni događaj neumitno nadilazi ostale. Otud Bigelow zaslužuje priznanje što na kraju film ipak nije antiklimaktičan ali svoju snagu na kraju crpi iz druge vrste tenzije.

Uprkos tome što su tematski bliski, GET OUT i DETROIT se suštinski ne mogu porediti jer je jedan žanrovska satira a drugi istinita priča. Međutim, u pogledu tenzije i strave, pa čak i dramske ironije, DETROIT svakako nadilazi ovaj drugi film koji je zamišljen kao horor komedija koja kritikuje rasizam. Ponekad je život očigledno bizarniji čak i od najekscentričnijeg pokušaja horor komedije.

* * * / * * * *

No comments:

Post a Comment