Saturday, September 30, 2017

MOTHER!

MOTHER! Darrena Aronofskog je jedinstven slučaj filma koji je loš između ostalog i zbog toga što ne ume da se odluči kakav loš film želi da bude - da li art house komedija koja nije smešna ili art house horor koji nije strašan.

Na kraju, ako bih morao da definišem MOTHER! u pogledu toga šta od njega treba da se očekuje, a to je u slučaju ovog filma ipak najveći izazov, onda bismo mogli reći da on deluje kao kompilacija svega onoga što je činilo neuspešne filmove Romana Polanskog, urađeno na bitno slabiji način nego što je to on sam radio kada mu nije uspevalo. Aronofsky očigledno želi da iznese neku svoju viziju sveta, međuljudskih odnosa, braka, stvaralaštva itd. kroz ovaj film a opredelio se za ekspresivne forme suptilnog humora i strave i u tome nije uspeo.

MOTHER! u pogledu svog izrazaz zaista podseća na slona u staklarskoj radnji. Jennifer Lawrence je maksimalno posvećena glavnoj ulozi dok već Javier Bardem glumi kao Rocco Siffredi u dramskom uvodu pred seks, dočim se stari lisci Ed Harris i Michelle Pfeiffer vrlo dobro "sklanjaju" od svega nudeći neprikriveno campy role.

Film svakako ne bi bio toliko užasan da ga Aronofsky ne režira iz petnih žila sa jasnom namerom da nam kaže neku veliku stvar i prikaže neku istinu. Ali, ovako ta kamera Matthewa Libatiquea koja je u stalnom pokretu umesto da nam prenese intenzitet emocije, čini samo da MOTHER! bude neprekidan udar na gledaoca, i onemogućuje ono što je čest tajni adut art house filma a to je prostor da gledalac malo razmišlja dok gleda film, možda i o nekoj drugoj temi.

Aronofsky međutim sve vreme grabi gledaočevu pažnju i iz scene u scenu nema šta da mu pruži. Ako su filmovi poput nastavka TRANSFORMERSa bili prazne ljušture blokbastera koje i dalje pokušavaju da zgrbae gledaoca i privuku mu pažnju, onda je MOTHER! prazna ljuštura art house filma koja pokušava da se plasira u multiplekse.

Ne vidim prostor za polarizaciju oko ovog filma. Ne mogu osporiti da mi je drago što sam ga pogledao, i to je otprilike jedino povoljno što o njemu ima da se kaže.

Friday, September 29, 2017

WISH UPON

John R. Leonetti, direktor fotografije na nekoliko recentnih horora snimio je omladinski horor WISH UPON, prilično labavu povezanu nisku mlaKih finadestinationičnih set-pieceova koji se vrte oko drevne kineske kutije koja ispunjava želje ali donosi i prokletstvo. Glavnu junakinju sa punim ubeđenjem igra mlada glumica Joey King koja deluje kao da misli da glumi u nekom boljem filmu, pa samom činjenicom da prevazilazi ovaj materijal dodatno podvlači koliko je sve ovo loše. Ryan Philippe igra njenog oca i teško je adaptirati se na to da on sad igra očeve, pa mi nije bio naročito ubedljiv.

WISH UPON je konfekcija u koju nije uložen čak ni onaj minimum kreativnosti da bi zasluživala poštovanje na bilo kom nivou. 

* 1/2 / * * * *

AMERICAN ASSASSIN

Michael Cuesta je u filmu AMERICAN ASSASSIN započeo serijal ekranizacija romana o Mitchu Rappu, mladom Amerikancu koji postaje bornasti operativac CIAe kada mu teroristi ubiju devojku na letovanju. Ideja je bila da ovaj film započne franšizu i nisam siguran da li sa pukim break evenom na nivou celog sveta mogu da se nadaju tako nečemu. Ipak, sam nukleus glumačke podele koji čine Dylan O’Brien kao glavni junak i Michael Keaton kao njegov mentor nije loš i u tome ima potencijala.

Nažalost, sam film je na granici da bude prilično cool B-akcijaš ali na kraju to ipak nije.Televizijski veteran Michael Cuesta koji se odavno angažuje i na velikom ekranu propušta mogućnost da poentira iako na raspolaganju ima izuzetnu glumačku podelu u kojoj glavnog negativca igra Taylor Kitsch koji meksimalno posvećen ulozi. Ipak, kada se dođe do završnice u kojoj do tada zanimljivi negativac postane rutinski psihopata a pokretač cele mašinerije ostaje jedan krajnje rutinski zaplet o iranskom pokušaju da nabave atomsku bombu, jedini što može spasiti film je izvanredna akcija.

A akcija je sporadično zanimljiva, no izvanredna ipak nije. AMERICAN ASSASSIN je koštao 33 miliona dolara ali i po količini i po kvalitetu akcije THE HITMAN’S BODYGUARD od 30 miliona za njih ostaje nedostižni standard. Cuesta naprosto ne uspeva da rediteljski akcentuje kljune akcione situacije i praktično ona akcija koja bitno definiše odnose među likovima ostaje nedorečena, nerazvijena, u mnogm aspektima čak i nedovoljno jasna.

To sve ne znači da se AMERICAN ASSASSIN ne može pogledati u potrazi za B-užitkom. Naprotiv, on ga može čak i pružiti, međutim Cuesta je propustio da snimi nešto zaista upečatljivo i dobro po čemu bi se sve ovo izdvojilo. 

* * 1/2 / * * * *

CRASH PAD

CRASH PAD Kevina Tenta je romantična komedija nstala u produkciji Alexandera Paynea sa čijim radovima deli i glumca Thomasa Hadena Churcha. Iako je Kevin Tent sklon estetici indie filma, ovo nije quirky komedija u Payneovom ključu i po svom suštinskom senzibilitetu bliža je mejnstrim romcomu. Donekle u tom pogledu, film pati od problema što se nalazi na ničijoj zemlji između indieja i glavnog toka, i svakako da bi bilo bolje da se jasnije opredelio. Ipak, osnovni problem ostaje naprosto bleda režija Kevina Tenta koji je vizuelno korektan ali dosta oskudan u izrazu, a reklo bi se i da nije sposoban da kontroliše sve vrlo moćne glumačke elemente kojima raspolaže.

A kad je reč o ovom žanru, Tent je na raspolaganju imao oružje masovnog uništenja. Glavnu ulogu igra Domnhall Gleeson koji je  jako dobar ali verujem da bi u saradnji sa veštijim rediteljem bio odličan. Thomas Haden Church je solidan ali verujem da bi njegov lik dobio još jedan sloj kod vetijeg reditelja. Christina Applegate je jedina u principu onakva kakva bi inače bila što paradoksalno dokazuje njenu limitiranost čim ona tako standardno i lako dostiže svoj optimum.

Naprosto, Tent dokazuje da romcmu treba ozbiljan reditelj čak i onda kada su glumački kapaciteti i scenario u startu vrlo solidni. Scenario je takođe, upravo u domenu režije zaslužio nešto razrade, iako njegova svedenost i jednostavnost implicira finu old school atmosferu. Ipak, sa ovakvom podelom, potencijali filma su bili mnogo veći.

No, ono što je dobro jeste da je Domnhall Gleeson zaista velika zvezda našeg vremena i svaki film sa njim jeste vredan pažnje baš zbog njega. A sa ovakvom ekipom, ono što je smeh i ono što je emocija ne može da se izgubi, može samo da bude malo slabije nego što je moglo da bude. Stoga, CRASH PAD ipak treba da vide fanovi savremenog romcoma. 

* * 1/2 / * * * *

BALKAN EKSPRES 2

Reprizirao sam BALKAN EKSPRES 2, film koji sam jako voleo kao dete.

BALKAN EKSPRES 2 izmontiran je iz dobrih osam sati materijala televizijske serije koju je pisao Gordan Mihić. Film traje 108 minuta i svakako se može reći da ono što je oblikovano za bioskopsku verziju nema nužnu eleganciju, narativnu koherentnost i adekvatnu dramaturgiju da bi se na bilo kom nivou moglo smatrati uspelim filmom.

Otud, uprkos recastovanju ključunih likova Lili i Popaja, i retconovanju događaja prvog filma koji su umnogome pokazali odsustvo sluha za ono što je bio kvalitet originala, ovde ipak imamo jako mnogo kvalitetnog materijala. Da, taj materijal nije skupljen na adekvatan način i ovaj film nije estetski zaokružen, međutim vrlo je vidljiva divlja Mihićeva mašta, okrenutost apsurdu, crnom humoru i jako dobroj upotrebi mentalitetskih iiosinkrazija koja ga je i učinila našim najplodnijim i najčuvenijim filmskim scenaristom.

Repriza filma BALKAN EKSPRES 2 najpre može da vas podstakne da reprizirate njenih deset epizoda. Kao film, ovo je kolekcija izuzetno duhovitih, sporadično solidno režiranih i jako energično glumljenih vinjeta, za koje je evidentno da nisu studiozno osmišljavane za bioskopsku formu. Međutim, isto tako ideja da se BALKAN EKSPRES sa svojom sentimentalnošću približi OTPISANIMA nije bez osnova.

Pojedini likovi su efentno duplirani tako Lili koju sada igra Anica Dobra dobija konkurenciju u vidu femme fatale koju igra Ena Begović na vrhuncu svoje senzualnosti. O komičarskim veštinama glumačke podele ne treba trošiti reči, Bora Todorović, Aleksandar Berček i Olivera Marković drže sve u malom prstu a neki detalji poput podzapleta sa otkupom američkog pilota su scenaristički i u pogledu imaginarijuma zaista briljantni i na nekom nivou čak anticipiraju i PODZEMLJE.

BALKAN EKSPRES 2 definitivno ne robuje nijednoj ideološkoj agendi. Glavna agenda je opstanak, glavna ideologija je sposobnost junaka da prežive i da na tom putu ostanu ipak antifašisti. Sve ostalo je možemo reći krajnje dezideologizovano, i jedini kohezioi faktor jeste otpor nacistima i kvislinzima. U tom smislu, BALKAN EKSPRES 2 dobro ilustruje atmosferu potpunog “svako za sebe” duha u društvu u tom periodu, premda s druge strane u ovom filmu nema ustaša ili komentarisanja drugih naroda i njihove uloge u NOBu.

BALKAN EKSPRES 2 treba gledati u formi serije. Ipak, oni koji ne žele da se upliću toliko duboko imaju šta da vide u filmu. 

* * / * * * *

Tuesday, September 26, 2017

2:22

2:22 Paula Currieja je film koji sam pogledao pre nekog vremena a onda sam zaboravio da li sam o njemu pisao ili ne. Nažalost, Teresa Palmer i još nekolio alumnusa HACKSAW RIDGEa okupljeni su zajedno sa snimateljem MAD MAXa Davidom Eggbyjem, na jednom besmislenom glossy SFu u kome junaku jako dugo neke očigledne stvari nisu jasne, a gledaocima sve to nikako da postane zanimljivo. Lepo je videti da Eggby još uvek ima žara da snima ali svi ostali viđeni u ovom filmu zaslužuju nešto bitno bolje.

Monday, September 25, 2017

LEATHERFACE

Kad su se Bustillo i Maury pojavili kao reditelji dobili su, što se mene tiče, nezasluženu pažnju i poverenje žanrovsjke javnosti ni kadnije nisu opravdali. Ipak, tada je delovalo da će svoju atipičnu horor poetiku kad se dođe do Amerike, preneti na neki indie projekat koji će odstupiti od industrijskih standarda. Paradoksalno sa ekspanzijom found footage filmova ali i drugih ulaska offbeat pristupa u mejnstrim horor, čini se da je ortodoksija ostala negde mnogo svojstvenija indie produkcijama nego radovima velikih studija koji pune blagajne.

Odluka da Bustillo i Maury rade LEATHERFACE, prequel TEXAS CHAINSAW MASSACREa, itekako je imala smisla, za početak jer oni ipak dolaze iz "autorskog horora" a ima li autorskijeg horora od Hooperovog originala koji i danas pleni svojom autentičnošću. S druge strane, sam Hooper je svojim zanimljivim nastavkom "otključao" ovu priču za razne interpretacije i imali smo potom veliki broj nastavaka, rimejkova, prequela, rebootova i čega sve ne.

Bustillo i Maury snimaju film o tome kako je Leatherface postao Leatherface i film je paradoksalno kao origin story najslabiji jer u suštini ne nudi ubedljivu psihološku traumu koja će ga učiniti onakvim kakvim ga znamo. Mehanika događaja koji zadese glavnog junaka da postane ono što na kraju znamo je krajnje klimava.

Međutim, to nije sve u čemu Bustillo i Maury prave odmak od onoga što je Hooper zadao. Naime, ovo nije film o ludoj porodičnoj dinamici koja je oblikovala Leatherfacea već priča o bekstvu gruope mladih otpadnika iz doma zapuštenu decu u kome su pomešani oni sa psihičkim problemima i oni koji su žrtve nebrige i zlostavljanja. Na neki način, kada se klinci daju u bekstvo, javlja se jasna podela na "pozitivce" i "negativce" među njima, najpre prelomljena kroz odnos prema otetoj medicinskoj sestri koju vode sa sobom.

Stephen Dorff igra šerifa koji se sveti hillbillyjima za ubistvo kćeri, slično Hopperu kod Hoopera, i on je takođe usiljeno tretiran kao negativac. Da, brutalan je i ubija sve pred sobom, ali ako imamo u vidu ko su ti ljudi i šta su uradili, lako je zamisliti i grindhouse pozitivca koji radi iste takve stvari.

Sve u svemu, kada treba da izgrade neku najosnovniju panoramu dobrih i loših ljudi i dobrih i loših dela, Bustillo i Maury imaju teškoće. Reklo bi se da na ovakvim primerima vidimo koliko je teško izgraditi neke od najosnovnijih žanrovskih tropa koje svi podrazumevamo i smatramo lako razumljivim.

S druge strane, scenario Seth M. Sherwooda ipak nudi dosta jasnu strukturu i stoga čini da Bustillo i Maury u LEATHERFACEu snime svoj najsmisleniji film. U središnjoj deonici možemo čak reći da ovaj film dobija određenu indie infuziju kao priča o mladim marginalcima iz pedesetih, izgubljenim u teksaškoj divljini snimanoj u Bugarskoj, i ima neki šmek onih REBEL HIGHWAY filmova iz pedesetih ili njihovih rimejkova devedesetih. Kao što smo navikli od Evropljana, Bustillo i Maury iako snimaju u Bugarskoj imaju oko za Amerikanu.

U ovom zapravo dosta konvencionalnom filmu, Bustillo i Maury pokazuju da su najbolji onda kada su ponajmanje "autori", a za film možemo reći da prikazuje nasilje više u akcionom nego u horor ključu.

Ne znam kakav prequel bi mogao zadovoljiti gledaoca u pogledu geneze Leatherfacea. Ovaj to svakako nije. A možemo reći i da nema puno suštinske veze sa stravom koju je Hooperov klasik generisao. Međutim, ako smo već unutar priče o franšizi, treba pozdraviti činjenicu da u filmu nema nimalo postmodernih ili humornih komentara na serijal i sličnih gafova.

Nažalost, LEATHERFACE ima nekoliko ali ipak dosta retkih momenata po kojima se izdvaja, i zato mislim da je njegova vrednost prevashodno u tome što pokazuje da nema ništa toliko loše u evropskim autorima što malo holivudskog drila ne može da ispravi, pa makar i u Bugarskoj.

Bustillo i Maury su se ispoljili u samo par situacija. Bilo bi lepo da je toga bilo više. Ali, ukupno uzev opet potpisali su svoj najsmisleniji film.

* * / * * * *

ЗАТМЕНИЕ

ЗАТМЕНИЕ Artjoma Aksenjenka je čudan spoj fantasyja i romantične komedije. Tonalno Aksenjenko nikako ne uspeva da utemelji svoj film tako da je ovaj u teoriji potentan miks na kraju ostao krajnje nejasan, sporadično konfuzan i nedorečen. Ne svode se problemi žanrovskog miksa u ovom filmu samo na plan spoja fantasyja i ljubavne priče, već i na odnos humora i parodije u samim elementima. Naime, ljubavna priča je ovde na ničijoj zemlji između romcoma i nečeg ozbiljnijeg kao i sukob dva čarobnjaka koji su prisutni u našem svetu od davnina do današnjeg vremena.

Za razliku od sigurnosti koji u ovoj formi pokazuju Wim Wenders ili Srđan Dragojević, Aksenjenko ne zna tačno kuda ide njegov urbani fantasy, a fokus čarobnjačkog duela na jedan par i jedan limitiran krug likova deluje krajnje proizvoljno. Ako se tome doda da film nekako ne uspeva da ubedljivo postavi ni bazičnu zabunu iz premise ali ni njeno razrešenje, ostajemo sa filmom koji ima zanimljivu zamisao, glossy realizaciju i nesporno je dinamičan. Nisu to zanemarljivi kvaliteti ali ne mogu prikriti fundamentalne nedostatke.

* 1/2 / * * * *

KILLING GUNTHER

KILLING GUNTHER Tarana Killama verovatno može poneti laskavu titulu najgoreg filma u kome je glumio Arnold Schwarzenegger što nije baš lako dostići jer Arnije jedan od onih koji su igrali u nekim od najboljih filmova ikada snimljenih - ali da se ne lažemo, bilo je tu i štošta slabo. Iako igra naslovni lik i potpisan je kao izvršni producent, Arnie ovde zapravo igra epizodu. Reč je o mockumentaryju o najboljem svetskom plaćenom ubici, Guntheru kog želi da eliminiše grupa plaćenih ubica up and comera koji se ujedinjuju na tom zadatku.

Ako imamo u vidu da je Arnie bio tema jednog mockumentaryja o plaćenim ubicama, i to izvanrednog NOVEMBER MEN u kome je trebalo da zaigra pivotalnu ulogu u ubistvu Georgea Busha, onda KILLING GUNTHER uspeva da na nekom mikronivou ispadne jadniji nego što već jeste.

Nije toliko čudno što je Taran Killam snimio ovako usiljen niskobudžetni film, želju sa debijem ne treba suzbijati, ali jeste čudno da se Arnie našao u svemu ovome, i praktično se doveo u situaciju da se na bazi njega "prodaje" nešto zbilja niskog kvaliteta.

* 1/2 / * * * *

THE LEGO NINJAGO MOVIE

THE LEGO NINJAGO MOVIE Charlie Beana, Paula Fishera i Boba Logana nije svež kao prvi film koji su radili Lord i Miller, i nije tako sjajna dekonstrukcija DC mitologije kao LEGO BATMAN MOVIE, ali jeste jako jako dobar Lego riff na azisjki imaginarijum koji, koliko shvatam, i oblikuje njihovu Ninjago liniju ali i ceo meccha-transformers itd. pristup omladinskom SFu koji je prisutan već preko trideset godina. Ninjago linija Lego kockica je nešto što sam video u izlozima ali generacijski je to zaista nešto sa druge planete za mene, i kroz ovaj film sam ja - za početak - uspeo da razumem narativ te linije, pa čak da se za nju i zainteresujem.

Ninjago linija kockica pritom u ovom filmu nije dobila svoju straight-up reklamu, kao što su to radile GI JOE ili TRANSFORMERS animacije. Naprotiv, sva ona dekonstrukcija iz prvog i drugog filma je i dalje tu, i rekao bih da je za Lego animaciju, NINJAGO MOVIE isto ono što je bio BIG HERO 6 za Marvel i Disney.

Dakle, NINJAGO je uronjen u retrofuturistički prikaz Azije. Ninjago grad je neka parafraza Tokija i Hong Konga, a opusteli predeo u koji junaci odlaze da bi našli oružje kojim će spasiti grad od kaijua (u ovom slučaju live action mačke koja je zalutala u grad od kockica) podseća najviše na stari samurajski ambijent.

Film je dinamičan, i tehnički je na liniji onoga što je do sada postignuto kao visok standard animacije iz prva dva filma. Takav mu je i pristup dramaturgiji. Gegova je puno, smenjuju se oni koji su za decu i oni koji su za starije, s tim što ovde ipak nikada ne dolazimo do one dileme iz LEGO BATMANa - da li je to uopšte film za decu ili zapravo isključivo za odrasle. NINJAGO je sasvim sigurno namenjen deci. U tom pogledu zanimljiva je dosta velika upotreba reči "butt". Štaviše, zabavio me je jedna monolog u kome se reč "butt" namerno koristi veliki broj puta, a kako film ima i istu završnu repilku kao JESEN SAMURAJA, ne mogu da kažem da nisam ponosan što se mogu povući izvesne paralele.

Voice cast je odličan i nenametljiv, potpuno u funkciji priče. Muzika je energična ali opet i sa dosta referenci koje će najpre uhvatiti stariji gledaoci. Sada je kroz muziku ponovo na meti bio JERRY MAGUIRE, ali kroz detalj koji je dovoljno diskretan da podrazumeva poznavanje Bossovog i Croweovog opusa.

NINJAGO nije naišao na egzaltaciju kritike, iako bih pre rekao da takva reakcija proističe iz zamora hvaljenjem istih stvari nego zbog nekog bitnog pada. Štaviše, ako bi se mogla neka stvar naglasiti kao veliki adut ovog filma jeste upravo činjenica da je NINJAGO morao da isplasira mnogo zatvoreniju Lego liniju nego drugi filmovi, i da je u potpunosti uspeo ne samo da je afirmiše i iskoristi kao dramaturški potentan osnov za duhovit i emotivno ubedljiv animirani film, već i da je postavi u širi kontekst POWER RANGERSa i drugih sličnih franšiza.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, September 22, 2017

KINGSMAN: THE GOLDEN CIRCLE

KINGSMAN: THE GOLDEN CIRCLE je nepravedno izgažen od strane kritike, mada sad gledam prosečne ocene ni prvi film nije baš naišao na milost ali je stekao kultni status i danas se svi ponašaju kao da su ga voleli. Očigledno je da kada neka franšiza uspe da ponavlja nivo koji je dostigla u prvom filmu, postoje dva puta, jedan je da to bude priznat i prepoznato, a drugi je da bude najednom osporeno i tretirano na drugačiji način nego prvi put. Nota bene, THE GOLDEN CIRCLE jeste kojih petnaetsak minuta duži od prvog dela ali to je zapravo jedina krupna razlika. Sve postalo je manje-više isto, sa tom razlikom što priča o Kingsmanima nije nova, i što je ovoga puta prisutno par likova koji nisu na nivou prvog filma, ali su to tek bitni sporedni likovi - glavni su i dalje odlični i prolaze kroz jasnu transformaciju.

THE GOLDEN CIRCLE počinje borbom u kojoj Vaughn omažira FROM RUSSIA WITH LOVE koristeći cipelu iz koje izlazi bodež, a potom se odlazi u Kentucky, mesto gde se nalazi Fort Knox i odvija Goldfinger. Potom imamo spektakularnu situaciju na žičari u Italiji gde se dotičemo HER MAJESTY'S SECRET SERVICEa a na kraju imamo i dva direktna klimoglava tom filmu. Naime, imamo Eggsyjevu svadbu koja USPE i imamo sugestiju da bi Channing Tatum mogao postati novi Kingsman. Koncept sukcesije agenta Vaughn tumači po jednoj od teorija o Bondu, a to je da zvanje 007 prelazi sa čoveka na čoveka i da se menja čovek a ne glumac, odnosno da drugi ljudi preuzimaju identitet. Tako u THE GOLDEN CIRCLE Eggsy postaje Galahad kad se pomisli da je Harry mrtav.

Harryjev povratak iz mrtvih je bizaran i drmataurški nepotreban jer nažalost Eggsy zapravo od njega nema više šta da nauči. Međutim, sam način na koji se vratio je stripovski, potpuno je outrageous, i sam po sebi ima niz vrlo zanimljivih dramaturških funkcija. Prvo nudi prostor za inverziju odnosa, sada Eggsy postaje učitelj a Harry postaje učenik, i sada mlađi član porodice brine o starijem, čini mi se da zapravo samo kada krene akcija imamo problem toga što u njoj Harry zapravo nije neophodan. Otud, ako na nivou priče možemo da konstatujemo neke fundamentalne probleme to je svakako činjenica da film uvodi jednog junaka koji je pivotalan a nije dovoljno zanimljiv, to je agent Whiskey iz Statesmana, i činjenica da su Harry i Merlin kada krene akcija zapravo nedovoljno potrebni. To da je harry višak trebalo je naučiti u prvom filmu koji se u suštini i bazira oko ideje da je Harry ubijen. Međutim, čini se da Vaughn i producenti nisu bili sigurni imali KINGSMANa bez Firtha.

Otud, meni je sama tehnika kako je Harryjeva smrt retconovana vrlo dobra i dramaturgija njegovog povratka među agente je odlična, za razliku od SKYFALLa u kome je sličan zaplet ali mu ne verujemo nimalo. Problem je u tome što je KINGSMAN Eggsyjev šou u kome Harry zapravo predstavlja višak. Dok je Whiskey bitan za zaplet, ostali Statesmeni deluju kao da su uvedeni za potrebe nekih daljih filmova i ovde nisu bili neophodni, premda besmisleno je reći da Channing Tatum, Halle Berry i Jeff Bridges ikome smetaju.

Sama akcija je na visokom nivou a Vaughn sve vodi na jedan visok nivo maštovitosti i kempa. Ako je samo polazište evokacija uspomene na FROM RUSSIA i GOLDFINGER, onda je egzekucija i imaginarijum već na liniji MOONRAKERa i za to hvala Vaughnu. Sa Bondom ubijenim u pojam, ovo nam je definitivno bilo neophodno. Uvodna sekvenca je bolja od bilo čega snimljenog za Bonda ujoš od DIE ANOTHER DAY a sve ostalo je takođe vrlo maštovito i realizovano ponovo stripovski, sa dosta CGI intervencija.

Taron Egerton praktično nosi film i u tom smislu sada mu Mark Strong i Colin Firth služe kao točkići na dečjem biciklu. Međutim, Taron je već u fazi da tera Eggsyja kao BMX i realno jede ovu dvojicu za doručak.

Bilo je primedaba i na lik Julianne Moore. Meni je to moram priznati nejasno. Naime, da, njen lik je high camp ni je "realističan" kao brogrammer sa mesijanskim kompleksom i verovanjem u Gaia teoriju. Ali, kao i Gaia teorija tako i njena ucena sa ubijanjem svih narkoma na svetu spada u red onih tripova koji na filmu uverljivo nalaze simpatizere, i uprkos tome što je unekoliko slična zapletu sa ubilačkim signalom iz prvog filma, itekako ima smisla u kontekstu ovakve stripovske postavke i kudikamo bolje korespondira sa aktuelnim trenutkom od većine Bondovih negativaca. Setimo se kako je SKYFALL tragikomično želeo da se nadoveže na Assangea.

U filmu THE GOLDEN CIRCLE ponešto je moglo biti bolje, ali ovo je film koji je aposlutno na nivou prvog. Svakako da ovoga puta nemamo ubitačnu i savršeno preciznu definiciju svega onoga što ne valja u Bondu, i ta tendencija je u ovom filmu više data u formi otvorenog dijaloga. Ima ovde evokacija i nekih bondolikih filmova izvan serijala, recimo Kena Russella i filma  BILLION DOLLAR BRAIN. Konačno, ovog puta klasni sukob više nije tema, rad za Kingsmane je definitivno doveo do socijalne mobilnosti koju Eggsy nije mogao da sanja i on se neće vraćati u svoju klasu. Samim tim, THE GOLDEN CIRCLE jeste mooreovski Bond kakav nam nedostaje, od prvog do poslednjeg kadra koji je pak lazenbyjevski.

* * * / * * * *

Thursday, September 21, 2017

ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ

Pogledao sam ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ Andreja Volgina, reidtelja koji upravo sada u Srbiji sa Milošem Bikovićem snima filma o dolasku ruskih padobranaca na prištinski aerodrom 1999. godine. On je do sada snimio tri celovečernja filma a ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ mu je najnoviji, izašao je prošlog aprila.

Reč je o vrlo zanimljivom rip-offu HUNGER GAMESa koji je sam po sebi rip-off svega i svačega, samo sa jednom uvrnutom dimenzijom koju sam poslednnji put video u spoofy filmu FP a to je da se organizuju plesna takmičenja u sklopu nekog bizarnog rituala vraćanja energije zemlji. I tokom tih dance offova junaci imaju dvoboje iz kojih samo jedan izlazi živ.

Film je već izašao na Blu Rayu u Nemačkoj koja je čini se dosta receptivno tržište u pogledu interesovanja za ruski SF a čeka ga i japanska premijera. U Rusiji nije napravio neki naročiti bioskopski uspeh. 

Volginov stil podeseća pomalo na Neveldine i Taylora samo naravno bez bizarnog nasilja. U urbanim scenama, koristi dosta quick cuttinga i ne izbegava CGI. Postapokaliptični gradski život dat je vrlo energično i Volgin ume lepo da postavi taj SF milje sa blue collar junakom u centru.

Ovog puta glavni junak je mladi pomoćnik lokalnog dilera filtera za vazduh koji posle pronevere neke količine filtera mora da se da u bekstvo i tako dolazi na niša vlasti koje ga odvode da učestvuje u ritualu vraćanja struje zemlji u kom se svi učesnici žrtvuju osim onog koji pobedi.

Tada ga zatvaraju u velikoj kuli-bunkeru koja je estetizovana u futurističkom ključu nasuprot one prljavštine i derutnosti na ulicama. Tu upoznaje svoje konkurente koji su se pojavili u takmičenju prisilno ali i dobrovoljno sa raznim agendama.

Film je duboko uronjen u pulpy premise i tu nema dileme. Ipak, element dance offa do smrti je potpuno uvrnut, a pulpy detalji su urađeni sa punim ubeđenjem. Lako mi je da zamislim zašto su autori videli ovaj film kao potencijalni franchise starter što sugeriše kraj filma u kome se glavni junaci prajmuju za dalje avanture.

U svakom slučaju kao YA derivat za mali ekran ovaj film ima šta da ponudi, kako fanovima SF pulpa tako i ciljnoj grupi, dakle tinejdžerima.

Volgin se pokazao kao vešt B-reditelj koji zna znanje i ume da se izrazi na limitiranom budžetu. Otud mislim da ovaj film koji se trenutno snima može biti zanimljiv pre svega u nekom žanrovskom domenu.

* * * / * * * *

Wednesday, September 20, 2017

PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE

Pogledao sam PROMETEJ SA OTOKA VIŠEVICE Vatroslava Mimice, film snimljen po scenariju samog Mimice, Slavka Goldsteina i Krunoslava Quiena, Reč je o filmu iz 1964. o partijskom funkcioneru, bivšem partizanu i partijskom kadru koji se vraća na rodno ostrvo povodom otkrivanja spomenicima njegovim oslobodiocima i kreće da se priseća prošlosti, života u siromaštvu, rata, prve ljubavi, perioda prisilne modernizacije, prisilonog otkupa i konačno pobede modernizacije na ostrvu koja ga je ostavila praznim i sa nerešenim konfliktima na ostrvu ali i sa osećajem da je modernizacijski proces ireverzibilan.

Naravno,jasno jeda ideja o ireverzibilnosti progresa nije sasvim tačna ali verovatno to nisu znali Vatroslav Mimica i ekipa u to vreme. U vizuelnom pogledu, Tomislav Pinter i Vatroslav Mimica grade jednu zanimljivu, estetizovanu celinu i u pogledu vizuelnih prelaza dobro se povezuju sadašnje vreme i retrospekcije. U jednom trenutku praktično čitava priča filma se prebacuje u retrospekciju i tu se javlja osnovni problem a to je ispraznost onoga što je u većem delu osnovna radnja glavnog junaka kada je u srednjoj dobi.

Dakle, reklo bi se da je osnovni problem ove konstrukcije u scenarističkom a ne u vizuelnom domenu. U idejnom pogledu slaba tačka filma je svakako to što u samoj završnici donosi nešto malo nezasluženog optimizma koji deluje kao da je nametnut i naravno potpuno devalvira izgrađenu sliku elegičnog pogleda jednog revolucionara.

Mimičin film je zanimljiv, naročito po tome kako uklapa relativno akademski storytelling sa nekim tada modernim detaljima u pogledu kompozicije kadra i mizanscena. Ima tu raznih dodataka koji nisu sasvim konzistentni recimo onirično poistovećivanje glavnog junaka sa Prometejem ali ipak i ti detalji se uklapaju.

Janez Vrhovec je imao 43 godine kada je snimao ovaj film i po nekoj bazičnoj logici zapleta sasvim je odgovarao godinama junaka. Ali on sam je delovao bitno starije, kao da ima 55 godina u ovom filmu. Otud mu Dragomir Felba takođe jedan od glumaca koje mahom pamtimo u ulogama staraca i seljaka deluje kao zbilja mlađi i podređeni kolega iz rata iako su glumci isto godište. U flešbekovima, Vrhovčef lik Mata Bakule igra Slobodan Lobi Dimitrijević, takođe u optimalnim godinama starosti za taj lik.

Ikonični Vrhovec je dakle dosta rano mogao da igra bitno starije likove, i po njima će kasnije postati poznat. Dočim, mladi Lordan Zafranović se pojavljujje u efektnoj epizodi kao mladi Matov drug Niko.

PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE je jedan od onih filmova koji su počeli da pokazuju kako ratna generacija ljudi sa boračkim stažom više nisu tako dominantni u društvu. Ipak, neki kasniji radovi će to mnogo bolje pokazati.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, September 19, 2017

NO DATE, NO SIGNATURE

NO DATE, NO SIGNATURE Vahida Jalilvanda nagrađen je u Veneciji kao pobednik selekcije Horizonti. Reč je o još jednom vesternizovanom iranskom filmu koji zadržava ponešto etičkog karaktera njihove kinematografije u sebi ali je pogledu stila ovo u svakom pogledu zapadni film kakav bi mogao nastati u Evropi.

Inscenacija je vrlo vešta a dramaturgija filma se oslanja na scenario, ne na neke čisto filmske elemente, atmosferu i slične faktore koji su u iranskom filmu često vrlo bitni. Dakle, ovde je scenario je glavni pokretač dešavanja i vodi svoje likove iz dramatične situacije u sledeću u kojima se onda oni ispoljavaju.

Formalno, NO DATE, NO SIGNATURE je psihološka melodrama ali u sebi sadrži i neke elemente trilera. 

Film govori o vrhunskom obducentu koji jednog dana shvata da im je na posao stigao leš koji podseća na dečaka koja je upoznao kada je nedavno imao naizgled bezazlenu saobraćajnu nesreću. Iako isprva nalazi ne sugerišu da je dečak nastradao usled posledica nesreće, obducent počinje da sumnja i da gotovo samoubilački i fatalistički veruje u svoju krivicu kao i da se upoznaje sa porodicom nastradalog dečaka.

NO DATE, NO SIGNATURE solidno menja fokus sa jedne na drugu liniju zapleta i ima dobro postavljen ritam i atmosferu. Doduše, savremeni Teheran zaista više nema ništa naročito po čemu bi se razlikovao od evropskih metropola, ali Jalilvand pronalazi nešto autentičnosti, nalazeći zanimljive lokacije u ovoj priči u kojoj klasne razlike igraju značajnu ulogu.

U pogledu recepcije, NO DATE, NO SIGNATURE ima sve predispozicije da se dopadne publici nenavikloj na iranski film i bilo kakve ekstremne forme art housea a opet nije reč o francusko-iranskoj koprodukciji farhadijevskog tipa gde se u potpunosti komodifikuje iranski pristup. Ovo je jedan nov stil koji proističe i čini se potpuno spontane modernizacije filmskog izraza.

* * * / * * * *

Monday, September 18, 2017

THIS IS YOUR DEATH

Rediteljski debi Giancarla Esposita THIS IS YOUR DEATH možemo definisati kao socijalno angažovani triler koji ima bizarnu premisu i u određenom smislu referiše na naslove iz ranijih vremena kao što je NETWORK. Osnovni utisak koji ostavlja Espositov film jeste to da je želeo da bude maksimalno angažovan i to se oseća iz svake pore ovog filma. Zato povremeno likovi deluju tipski, situacije se razvijaju više radi poente nego da bi se uspostavila drama i sve u svemu THIS IS YOUR DEATH ima dosta elemenata koje ne poistovećujemo sa dobrim filmom.

Međutim, ono što se Espositu ne može osporiti jeste žar sa kojim želi da izloži svoje nezadovoljstvo životom u Americi. Osnovna tema filma je sudbina reality voditelja koji posle ubistva u finalu svoje emisije doživljava epifaniju. Istovremeno, urednici njegove televizijske mreže shvataju da smrt pred kamerama ne bi bila loša ideja. U jednom trenutku, voditelj koji želi da se socijalno angažuje počinje da veruje kako emisija u kojoj ljudi izvršavaju samoubistvo zapravo može biti nešto humano i korisno i postaje osnovni generator ludila.

U paralelnoj radnji, u kojoj glavnu ulogu igra sam Esposito, pratimo čoveka koji postepeno biva doveden do toga da se prijavi u emisiju u kojoj će se ubiti pred kamerama. To je jedna depresivna slika Amerike u kojoj sredovečni ljudi kada izgube posao ne mogu da se zaposle, u kojoj je zdravstvo skupo a krediti neotplativi. Naravno, taj deo sadrži manje bizarnosti od onog sa reality emisijom ali mu ne manjka društveno-kritičkog žara.

Esposito je okupio odličnu gumačku ekipu sa obronaka mejnstrima. Josh Duhamel je poslovično odličan u glavnoj ulozi. Famke Janssen uvek pouzdana dok se televizijske glumice Sarah Wayne Callies i Caithlin FitzGerald dobro snalaze na filmu. Međutim, uprkos tome što je Espositova režija vrlo artikulisana i “pismena” i uprkos tome što film donosi barem jednu izuzetnu scenu, nesporno je da će ovaj naslov pre svega živeti na malom ekranu.

Međutim, u ovom konkretnom slučaju, to ne samo da nije loše već je zapravo možda i pravi put da priča dopre do ciljne grupe, kako u SAD tako i van nje. Naime, ideja nekakvog bizarnog reality programa nije nova na filmu, daleko od toga, ali je jako važno naglasiti ono što je vrlo čest element njihovog nastanka a to je mesijanska umišljenost autora koji zaista misle da tu ima nečeg više od voajerizma, jednim delom jer je tako možda i bilo u dalekoj prošlosti kada se isprva koketiralo sa takvim formama. THIS IS YOUR DEATH prikazuje fazu u kojoj je reality doveden do paroksizma ali taj mesijanski kompleks i dalje opstaje. 

Nota bene, Esposito se ponaša kao da nama sve ovo nije bilo jasno i to naravno smeta onima kojima to jeste odavno jasno. Ali, čini mi se da je ovo jedan od onih filmova koji nisu toliko dobri koliko su korisni jer možda mogu zainteresovati onu publiku koja o svim tim temama nije mnogo razmišljala. I to je zapravo jedna vrlo zanimljiva ničija zemlja, populistički angažovani film koji nema čime da se naročito istakne, iako je vrlo kompetentan, ali može imati svoju ulogu na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, September 14, 2017

ANTI MATTER

ANTI MATTER Keira Burrowsa je zanimljivo snimljen SF triler koji govori o neuspelom ekspreimentu grupe mladih oskfordskih naučnika koji su čačkali nešto oko wormoholeova. Nažalost, kada očekivano pokušaju da prebace svoju koleginicu sa mesta na mesto dešava se neka komplikacija.

I kada ta komplikacija krene nažalost ne krenu da se dešavaju naročito zanimljive stvari a isto važi i za razrešenje u kome se misterija razjasni. Prosto ANTI MATTER pokušava da bude brainy u pogledu nauke koju prikazuje a nije preterano brainy na nivou zapleta. Štaviše, zaplet deluje kao da ni nema previše veze sa onim što je premisa filma.

Ono što je naročito iritantno jeste obrada tona, jedinim delom i kroz bizarno jak akcenat Yaize Figueroe u glavnoj ulozi koja deluje kao da je generisala jezički problem koji ekipi nije bio neophodan.

ANTI MATTER je dobio jako dobre kritike ali to nažalost nije uspeo da opravda.

* 1/2 / * * * *

THE HERO

THE HERO Bretta Haleya je rutinskia melodrama o ostarelom glumcu iz vestern televizijske serije koji vodi usamljenički život, razveden i posvađan sa kćerkom i proživaljava svojevrsnu životnu renesansu u najtežem životnom trenutku, kada shvata da boluje od smrtonosne bolesti.

Haleyev film je rutinski rad koji deluje kao da je idealno skrojen za Sama Elliotta i kao da mu nudi prostor za briljantnu rolu, ali istovremeno mu nekako ta rola izmiče i ostaje rutinska kao i sam film. THE HERO je trebalo da bude njegova bitna testamentana uloga ali on to nažalost nije, ali opet nema ničeg toliko lošeg ovog filma da ga spreči u tome da se dosta emituje u popodnevnim televizijskim terminima.

Verujem da je Haley sa ovim filmom prikazanim na Sundanceu želeo ipak mnogo mnogo više. 

* * / * * * *

THE GHOUL

THE GHOUL Garretha Tunleya je niskobudžetni britanski triler u produkciji Bena Whealteya. Za razliku od Wheatleyevih režija, u ovom filmu praktično nema humora, i cela ideja je da napravi jedan od onih trilera na liniji Lyncha i Polanskog gde se pomalo muti granica između realnosti i junakovog unutrašnjeg sveta,

THE GHOUL u tom pogledu ima jednostavnu premisu. Glavni junak je detektiv koji kreće undercover na psihoterapiju da bi utvrdio da li je jedan neurotičar zapravo ubica. Međutim, on psihoanalitičarima iznosi da je njega fantazija da je undercover detektiv i naravno postepeno se gubi granica između realnosti i psihoze i mi više ne znamo da li je on ubačen policajac ili istinski psihotičar.

I to je u Tunleyevom filmu manje-više sve. Wheatleyeva redovna saraddnica Alice Lowe je napravila svoju standardnu rolu, Tom Meeten je solidan u glavnoj ulozi a Geoffrey McGivern koga mahom znam kao komičara je dobar u ulozi osumnjičenog psihoanalitičara. Ali, to je manje-više sve vredno pažnje oko ovog podnošljivog ali ni po čemu značajnog filma. 

* * / * * * *

NAJVAŽNIJI DEČKO NA SVETU

NAJVAŽNIJI DEČKO NA SVETU Tee Lukač je izuzetno zanimljiv dokumentarni film Tee Lukač koji se bavi fenomenom obožavalaca Justina Biebera na prostoru bivše Jugoslavije tako što se fokusira na dve grupacije njegovih fanova i na dve percepcije njegovog rada. 

Jednu čine devojčice koje ga obožavaju i koje u njemu pronalaze inspiraciju, njegova priča o uspehu od nule, njegove sentimentalne pesme, njihove romantične simpatije prema njemu, ali i navodne neprijatnosti koje imaju jer ih druga deca zadirkuju zbog Justina, a drugu čini jedan dvadedetjednogodišnjak iz Umaga koji je fan celebrityja i tabloida, želi da bude poznat i jedan od puteva ka tome vidi tako što će biti vodeći jugoslovenski boy-belieber.

Devojčice u ovom spoju deluju na neki način kao logičan deo odjeka nečije pop karijere. One doslovno prihvataju Justinove narative, kako iz pesama tako i iz onoga što se o njemu zna u javnom životu, i to ih prožima na jednom možda predubokom, možda zastrašujućem ali zapravo krajnje uobičajenom nivou. Ovu liniju filma razumeo sam kao vrlo zanimljivu sliku današnje omladine čiji je specijalitet izvesna patologizacija odrastanja. Teškoće odrastanje, periode nekakve melahnolije ili neostvarenosti te devojčice spremno definišu kao depreisvne epizode, i u tom pogledu samim tim da i Justinov pop narativ dobija jednu dublju dimenziju za njih jer ako je njihova tuga depresija onda i njegove sentimentalne pesmice jesu isceljenje.

Međutim, priča o momku iz Umaga je uvrnuta jer on je stariji od Justina i na tragikomičan način želi da komodifikuje svoj belieberizam, da postane glumac, da postane poznat, i sve to ima jednu perverznu FOXCATCHERastu dimenziju pošto ima porodičnog prijatelja koji finansira njegove eskapade iz motiva koji deluju bizarno u najavi.

Tea Lukač je vrlo jasno strukturirala film i što je još važnije, učinila ga je izuzetno vizuelno atraktivnim ne samo zato što je imala sreće da joj je glavni protagonista rodom iz Umaga već i kroz domišljato kadriranje i veštu montažu.

Fascinantno je kako je Tea Lukač uspela da sklopi ovakav dokumentarni film u kome je glavna tema Justin Bieber a da zaptavo ne iskoristi njegove pesme, koje su prirodno nedostupne zbog autorskih prava ali je to uspela da reši korz saradnju sa kompozitorkom Aleksandrom Kovač koja je dala malo arome Bieberove muzike.

Slučaj boybeliebera iz Umaga i njegovog dobrotvora može biti predmet zasebnog dokumentarca nezavisno od Justina, i iskreno se nadam da neće prikazivati nešto zbilja FOXCATCHERasto. 

* * * / * * * *

Saturday, September 9, 2017

UNDIR TRENU

UNDIR TRENU Hafsteinn Gunnar Sigurdssona prikazan je u venecijanskom programu “Horizonti”. Reč je o disperzivnoj melodrami koja se bavi nekolikim pričama unutar iste porodice. Film traje jedva sat i po i ne možemo reći ni da je reč o porodičnoj sagi niti nekom širokom seciranju porodičnog života, tako da se iz ove vizure čini da je film na neki način imao barem jednu krupnu priču viška. Ono što je osnovni zaplet jeste priča o junaku kog napušta žena i odvodi deta pošto ga je zatekla kako gleda sex tape koji je snimio sa bivšom devojkom. Paralelno pratimo priču njegovih roditelja koji su u zavadi sa komšijama oko naslovne krošnje koja baca senku a ne mogu da se dogovore kako da je potkrešu.

Ove dve priča imaju određene paralele, pre svega može se reći da obe priče govore o situacijama u kojima ljudi jedni drugima čine zlo kada krenu da se inate zbog nekog konlikta koji ne mogu da razreše. Ni za jednu od ove dve priče ne mogu reći da je preterano interesantna ali je od svake od njih mogao da se snimi nekakav film. Na kraju smo dobili nekakav film sa dve paralelne priče u kojoj jedna neumitno deluje kao višak. 

Konflikti oko kojih se unaci preganjaju spadaju u red onih mikro-pukotina oko kojih su Skandinavci skloni da grade svoje filmove. Međutim, ovde ni sukob nije mikro, niti je eskalacija blaga, pa slobodno možemo reći da je ovaj film pre blag nego suptilan. Činjenica da je ovakav film ušao u “Horizonte” s druge strane nagoveštava veliki povratak filmova snažnije dramske strukture u festivalske selekcije.

* * / * * * *

HAEDUT

HAEDUT Amichai Greenberga je izraelski učesnik venecijanskog programa Horizonti. Reč je o austrijsko-izraelskoj koprodukciji o upornom istraživaču Holokausta koji pokušava da otkrije lokaciju prikrivene masovne grobnice čije je postojanje pokšavao da prikrije lokalni narod. Na tom putu on otkriva šokantnu istinu da njegova majka zapravo nije jevrejske vere što dovodi ceo njegov identitet pod znak pitanja.

HAEDUT pokušava da funkcioniše na dva nivoa. S jedne strane on je misterija o potrazi za masovnom grobnicom i na tom nivou je krajnje nezanimljiv, i slabo razvijen. Na drugom nivou kao identitetska priča je kudikamo zanimljiviji ali Amichai Greenberg naprosto ne pravi ništa.

Stoga HAEDUT uzima niz potencijalno vrlo moćnih elemenata i od njih na kraju ne uspeva da napravi ništa. 

* 1/2 / * * * *

NIKOLETINA BURSAĆ

NIKOLETINA BURSAĆ Branka Bauera je ekranizacija priča Branka Ćopića koju su za film priredili sam Bauer sa Bogdanom Jovanovićem i Krešom Golikom kao scenaristima. Ovaj film pokušava da prikaže Nikoletinu Bursaća kao istorijsku ličnost i u tom cilju ima nekoliko zanimljivih intervencija. Prvo, počinje razgovorom Nikoletinine majke sa spomenikom, zatim sećanjima njegovih drugova koji su u međuvremenu postali funkcioneri, da bi na kraju imali i scenu kombinovanja igranog i dokumentarnog materijala kada Nikoletina upada na sednicu AVNOJa, odnosno detalj da se unutar filma najavljuje snimanje filma o Nikoletini.

Svi ovi elementi su vrlo zanimljivi i filmu daju priličnu strukturalnu i suštinsku intrigantnost jer praktično obrađuju ne samo fikcionalizovano sećanje na rat već se bave i samom kulturom sećanja kroz priču o posleratnoj sudbini Nikoletininih saboraca i uspomena na njega. Uostalom, i danas u narodu postji velika dilema da li je Nikoletina Bursać bio književni lik ili stvarna ličnost.

Međutim, izvan ovih intrigantnih detalja, Bauerov film nažalost ne uspeva da sastavi smislenu celinu iz Ćopićevh priča. Izabrani sadržaj koji su autori adaptirali nažalost deluje preoizvoljno, i krajnje epizodično bez adekvatnog kumulativnog efekta. Ćopićeve dosetke su tu i film na tom nivou ima prostora da se otrgne od osrednjosti koja ga guši ali ne uspeva.

Velikim delom za to je kriva i glumačka podela. Samog Nikoletinu igra jedan od najmanje inspirisanih glumaca u podeli. 

Čini se da je osnovni problem filma u tome što su Bauer i saradnici osmislili dobar koncept i našli valjan oslonac u Ćopićevoj prozi, međutim ono što im je izmaklo jeste koherentnost, jasan dramski zamajac i rezultat je samo ilustracija Ćopićevog predloška. Otud možemo reći da je NIKOLETINA slično ORLOVIMA, jedno od Ćopićevih najpopularnijih dela koje je dobilo krajnje skromnu ekranizaciju. 

* * / * * * *

WEST OF SUNSHINE

WEST OF SUNSHINE Jasona Raftopoulosa bio je prikazan u venecijsnkoj selekciji Horizonti koja bi trebalo da kao sporedni program Mostre ukazuje na neke manje ali zanimljive filmove koji donose izvesne estetske i tematske prodore. U slučaju ovog niskobudžetnog melburnskog filma u kome se po ko zna koji put vrti priča o ocu gubitniku i danu koji provodi sa svojim sinom tokom jednog od svojih finansijskih hropaca. Ovo je viđeno toliko puta da WEST OF SUNSHINE maltene ne može da se gleda koliko je pun opštih mesta i scena koje smo viđali i previše puta.

Raftopoulos je skupio ekipu koja sve to uspeva da odigra i uslika korektno, Australijanci su narod talentovan za film i to se nikada nije dovodilo u pitanje, ali WEST OF SUNSHINE je naprosto premalo da bi se film našao u bilo kakvoj selekciji Venecije, a naročito je nedovoljno da bi predstavljao jednu tako ozbiljnu kinematografiju sa velikom tradicijom kao što je australijska.

* * / * * * *

DISAPPEARANCE

DISAPPEARANCE Alija Asgarija bi se mogao posmatrati kao modernizacija i parcijalni rimejk DAYEREHa Jafara Panahija, jednog od signature filmova iranskog talasa devedesetih i sa početka dvehiljaditih. Kod Asgarija protagonizam ima mladi zaljubljeni par čiji prvi seksualni odnos polazi po zlu i junakinja mora da ide kod ginekologa na neku intervenciju. Međutim, u Teheranu je to komplikovano za mladu ženu koja nije udata ili silovana a ona ni jedno ni drugo ne uspeva da verodostojno dokaže. Stoga, momak i devojka lutaju od bolnice do bolnice, od državnog do privatnog lekara, u jednoj noći, pokušavajući da razreše tu situaciju a naravno kroz sve to se prelama njihov odnos.

Asgari je snimao film u Iranu u iransko-katarskoj koprodukciji, i uz podršku kanskog Cinefondationa, a premijeru je imao u Veneciji. Bez ikakve sumnje, Asgari je reditelj koji je upoznat sa savremenim tokovima, i slično filmu MALARIA koji sam gledao prošle godine, DISAPPEARANCE izgleda kao moderan evropski film, oslonjen na duge kadrove, mahom kadar-sekvence, nudeći visokoesetizovani realizam u kome se jako vodi računa o osvetljenju i odabiru lokacija. U tom pogledu, u filmu DISAPPEARANCE vidim budućnost srpskog filma. Sudeći po studnetskim filmovima naših mladih reditelja sa FDU, čini mi se da je ovako nešto ideal kome će oni stremiti u svojim celovečernjim ostvarenjima.

Dok su Kiarostamijevi i Panahijevi filmovi ipak dolazili iz jedne iranske vizure ali su bili namenjeni svetu, za DISAPPEARANCE bih rekao da je u potpunosti vesternizovan, dakle ne samo u pogledu estetizacije tog iranskog relizma već i mentalitetski. Iako su likovi mladi Iranci, i uprkos tome što je priča par excellence lokalna i vezana za taj milje, autorov stav je vesternizovan. To svakako umanjuje autentičnost filma ali bez ikakve sumnje olakšava njegovo gledanje i lakše povezuje zapadnog gledaoca sa emocijom koju Asgari pokušava da predoči.

U tom pogledu, meni je DISAPPEARANCE vrlo dobrodošao iskorak iz svojevrsne zatvorenosti iranskog filma koji je običavao da testira gledaočevo strpljenje u smeru jednog stila koji može da crossoveruje iako teme zapravo ostaju iste.

* * * / * * * *

Friday, September 8, 2017

IT

Moram priznati da sam stigao da razmišljam o raznim stvarima gledajući IT Andy Muschettija jer sam imao 135 minuta priče koja nikako da počne da se bavim time. Prva pomisao bila mi je na nepravdu učinjenu Kenanu doktor Gilu, čoveku koji je animiranim filmom MONSTER HOUSE i igranim rimejkom POLTERGEISTa pokazao kako se danas radi Amblin. On je sada u nekoj neizvesnoj situaciji u pogledu karijere, i onda kada pogledamo "monster house" u IT koja je igrana kopija njegove animirane kuće, u jednom marketinški prenaduvanom produktu, pa onda pogledamo taj balans horora za decu koji je on sjajno pravio u POLTERGEISTu a ovde sa njim nešto kuburi Muschetti, i uprkos svemu tome ima film za koji se očekuje da će komercijalno spasiti sezonu, pomislim kako Kenan zaista nije imao sreće.

IT ima već godinu dana hypea iza sebe. Knjigu nisam čitao, mini-seriju sam gledao davna i ta poređenja ne mogu da pravim ali STRANGER THINGS sam gledao u vreme emitovanja i IT od STRANGER THINGSa preuzima mnogo toga i to na skandalozno inferioran način. Naime, junaci u STRANGER THINGS su imali autentičnu hemiju među sobom, pritom je STRANGER THINGS bio i uzbudljiv u okviru onoga što je bio projektni zadatak Braće Duffer, dočim ovde su deca bleda korporativna kopija one iz STRANGER THINGSa (a inače se jedan dečko u podeli i ponavlja) a ne samo da nema hemije među njima, nego nema nijasne ideje o čemu je film.

IT je teško prepričati, a isto tako teško je i objasniti šta je glavna tema filma. Da li je to prokletstvo koje su u amanet ostavili odrasli, seksualno i proodično nasilje, vršnjačko nasilje, generalni problem odrastanja, tema gubitka, prva ljubav, klovn ubica i druge karakondžule. Sve to je pomalo tema i smenjuju se sekvence u kojima je tema jedno pa drugo, pa treće a onda i četvrto i peto. Film kao da počinje nekoliko puta a onda se završi jednim finalom koje bi trebalo da bude uzbudljivo a u najboljem slučaju je kao neka visokoestetizovana slika iz mašte pisca fantastike, kruta i nepomična iako bi sve trebalo da vrca od uzbuđenja.

IT meni nije bio strašan. Svakako ovo jeste jedan od filmova koji nisu namenjeni meni, i svakako da bolje komuniciraju sa onima koji su gledali manje stvari, ali da bi se neko ne samo uplašio nego i elementarno zabavio uz ovaj film podrazumeva se da praktično ništa nije gledao. Muschetti je svoj film toliko uronio u nekakvu nostalgiju i omaže i detalje da je teško reći da li mi gledamo neki best of scena koje je Muschetti voleo a ne ume da ih sam ponovi ili je ovo film koji pokušava da koliko-toliko stoji za sebe.

Slutim da će višak likova i motiva prijati onim Kingovim fanovima koji vide njegov roman kao sveti spis i smatraće da je prozni uzor maksimalno ispraćen, pa bi IT mogao naići na onu vrstu razumevanja na koje su nailazili Jacksonovi filmovi o Srednjoj Zemlji. Dok za Tolkienove ekranizacije mogu da kažem da od njih ništa nisam dobio jer nije ni trebalo išta da tražim, ovde ipak osećam kako sam imao pravo na nešto. A na kraju nisam dobio praktično ništa.

* * / * * * *

SRETNI UMIRU DVAPUT

Pogledao sam SRETNI UMIRU DVAPUT Gojka Šipovca. Šipovac je bio pomoćnik režije Hajrudinu Krvavcu i sa njim je radio omnibus VRTLOG ali je nekoliko naslova režirao i samostalno. Šipovčev film SRETNI UMIRU DVAPUT snimljen je po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od kultnih scenarista toga vremena koji radio neke od najznačajnijih filmova Jovana Živanovića, Vojislava Nanovića ili Branka Bauera.

(U glavnoj i nosećoj ulozi pojavljuje se Kole Angelovski, takođe vrlo zanimljiva figra tadašnje kinematografije koji je ubrzo potom pored glume počeo da se bavi pisanjem i režijom. Bogdan Jovanović po imenu i po nekim detaljima priče glavnog junaka Radojice asocira na Malog radojicu iz narodne pesme i junaci unutar filma su svesni te paralele. Glavni junak Radojica je mladi partizan SKOJevac koji je u svom kraju poznat po tome što je ispevao šaljive pesmice o četničkom Vojvodi Dači čije se vojvodstvo doduše dovodi u pitanje. Posle okršaja Radojičine jedinice sa četnicima, on i drugarica prema kojoj on krije svoje simpatije bivaju odsečeni od jedinice i daju se u bekstvo. Za Radojicu potom usledi čitacv niz zgoda, dopada zatvora pa i muka u Dačinim šakama, da bi se potom napravivši se da je mrtav, kao junak narodne pesme oslobodio i vratio u akciju.

Scenario Bogdana Jovanovića je vrcav i duhovit na pravim mestima. Prikaz rata je u ovom filmu crno-beli samo u pogledu solidne fotografije Đorđa Jolića, sve ostalo je nijansirano. Izuzev jedne straže, u filmu nema Nemace, sve ostalo su narod, partizani, četnici i žandarmi i Jovanovićev scenario prikazuje okupirani prostor na kome nema apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Žandari su korumpirani i lenji državni službenici koji i za okupatora rade podjednako neefikasno kao i za svakog drugog gazdu. Četnici su Srbi sa krizom identiteta, zbunjeni i neraspoloženi zato što komuniciraju sa četnicima, dok su partizani organizovani ali nepoverljivi i rigidni, sa okrenutošću ideologiji koja u pojedinim scenama biva dovedena do paroksizma i postaje izvor humora.

Tako je mali Radojica ne samo mali oštroumni mangup iz naroda već i vrstan "parolaš" sa čijim se "politički korektnim rečnikom" pomalo sprdaju i njegovi istomišljenici.

Šipovac ipak nikada gubi kontrolu nad mešavinom humora i ratne tenzije i njegov film ipak nikada ne kliza u otvorenu komediju. Ovo je vedar film o NOBu, sa stilizacijom i dinamikom koja je maltene stripovska, kao kod njegovog čestog saradbnika Hajrudina Krvavca ali i sa karakterizacijom  koja je nešto produbljenija, jednim delom i zato što kod Šipšovca akcija nije glavno gradivo. Njegovi junaci se više nadmudruju nego što se ubijaju mada naravno u filmu ima suspensea, pucnjave i pogibije.

Šipovac i Bogdan Jovanović snimili su film koji nudi jednu autohtonu varijaciju na stripovski partizanski filkm Hajrudina Krvavca, oslanjajući se na narodnu tradiciju nadmudrivanja ali joj i dajući urbanu uglađenost koju je doneo Bogdanović. SRETNI UMIRU DVAPUT tek treba da bude prepoznat kao moćan crowdpleaser koji je odoleo zubu vremena.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, September 6, 2017

THE BASEMENT

THE BASEMENT Laszla Illesa i Vozo Zoltan Vegha mađarski je slasjer na engleskom jeziku. Donosi mešavinu likova iz raznih zemalja koji usled toga moraju mahom da govore na engleskom. Sam zaplet je jednostavan i prati grupu mladih koji ulaze u neki zapušteni podrumski hodnik u kome potom doživljavaju masakr od strane pretnje čiju prirodu nisam do kraja razumeo, ali ima nekunatprirodnu dimenziju.

Illes i Vegh nisu naročito inventivni u domenu horora, ni u pogledu zapleta niti vizuelnosti koju bi striktno mogli vezati za stravu. Ali THE BASEMENT je film koji prijatno izgleda za jedan evidentno niskobudžetni projekat koji pokušava da kapitalizuje istočnoevropske lokacije ali očigledno je da Illes i Vegh nemaju tačnu ideju kako da naprave konsekventnu priču, pokušavaju da budu spontani, kombinuju found footage sa uobičajenim kadriranjem, i na kraju film jedino uspeva da deluje energično i to je sve.

Ipak, u okvirima onoga što se inače radi na engleskom jeziku van Amerike sa idejom da se plasira na horor tržište, THE BASEMENT ipak nije za poptuno potcenjivanje.

* * / * * * *

Tuesday, September 5, 2017

SAM

SAM Vladimira Pogačića je adaptacija romana Mihajla Renovčevića koji se dešava 1943. tokom Pete neprijateljske ofanzive. Renovčević je pisao scenario za fllm ŠOLAJA koji na vrlo zanimljiv način prikazuje NOR u Bosni. Ovog puta, Pogačić je adaptirao Renovčevićev roman i na kraju baš za scenario možemo reći da je najslabiji deo filma.

Pogačić je bio prilično rafiniran reditelj za svoje vreme i SAM je dosta solidno vođen u vizuelnom pogledu, donosi izuzetnu fotografiju Aleksandra Sekulovića, izvanredno je kadriran i dizajniran. Nažalost, unutar priče imamo problem protagonizma među junacima. Jedini istinski profilisan junak je beogradski mangup i partizan Čavka koji se nalazi pred raznim ispitima tokom okruženja na Zelengori. Svi ostali junaci su nažalost plakatski, površno postavljeni, sa obiljem didaktičnosti i neuverljivog herojstva.

Pogačić sebi nikada ne dopušta da ode u totalni propagandni eksces, pa na kraju ti plakatski likovi nisu ni smešni već su naprosto dosadni. I oni ponajviše opterećuju film. Na isti način na koji pokušavaju da vrate Čavku na pravi put i sputaju ga, tako sputavaju i film koji je inače u vizuelnom pogledu, pa i samih događaja koje obrađuje, zapravo mogao da ispadne prilično interesantan.

Nikola Simić je izuzetno zanimljiv u glavnoj ulozi Čavke ali su Milan Puzić i Severin Bjelić potpuno nesposobni da se izbore sa flah likovima koje im je ponudio Pogačić a isto važi i za Radmilu Andrić čiji je lik trebalo da bude sentimentalni centar filma a na kraju deluje kao usiljena konstrukcija.

SAM se može posmatrati kao zanatski uspeo film koji je nažalost propuštena prilika da za nešto više od skrupulozno realizovane propagande. 

* * 1/2 / * * * *