Saturday, August 19, 2017

BASKAVIGIN

BASKAVIGIN je dokumentarni film sa igranim rekonstrukcijama o zanimljivom događaju koji se zbio 1615. godine kada su baskijski kitolovci provesli sezonu lova na islandskoj obali, da bi potom upali u konflikt sa meštanima i završili masakrirani.

Sam slučaj je neobičan, naročito jer ni Islanđane ni Baske ne zamišljamo kao narode koji su bili u intenzivnom kontaktu a nekmoli u sukobu. Sam film međutim, nudi čudi spoj talking heads postupka sa iznanđujuće ambicioznim ali ipak šupljim igranim ilustracijama. 

BASKAVIGIN je nažalost prevashodno televizijski materijal koji govori o zanimljivom ali suštinski ne preterano značajnom istorijskom događaju koji u sebi nema čak ni mnogo bizarnog. Stoga nisam siguran koliko ovakav film može da crossoveruje van Španije i Skandinavije.

* * / * * * *

BABY DRIVER

BABY DRIVER Edgara Wrighta je filmčina za koju je izuzetno važno što je doživela izuzetan uspeh na blagajnama. U sezoni koja je konačno donela propast velikih franšiza, beskrajnih nastavaka, filmskih univerzuma i sl. Wrightov film se ispostavio kao veliko iznenađenje, hit koji niko nije anticipirao, ali pre svega film koji ima krajnje osobenu poetiku i nikako se ne može ubrojati u mejnstrim.

Naime, BABY DRIVER ima kontakt sa mejnstrimom isto koliko i Refnov DRIVE. Oba komentarišu neke žanrovske obrasce koji su u nekom trenutku bili deo glavnog toka ili okosnica repertoara, oba svemu tome daju autorski pečat koji se ogleda ne samo u intervencijama unutar sadržaja i forme već i u određenim odstupanjima od pravila. Naravno, na zanatskom nivou, Wright je daleko veštiji reditelj od Refna pa je njegov film samim tim i barvurozniji i spektakulraniji, premda proporcionalno zahtevima priče nije nužno skuplji.

U oba slučaja, ima posla sa jednom studijom Amerikane, američke svakodnevice prelomljene kroz vizuru američkog filmskog žanra ali i američkog imaginarijuma par excellence, a to je "film velike pljačke" dat iz vizure vozača. Wright je britanac i snimio je već jedan u Americi, nije Danac kao Refn, ali BABY DRIVER ima senzibilitet evropskog reditelja koji nudi svoju viziju Amerike.

Razlika između Refna i Wrighta u tom uobličavanju svoje vizije Amerike kao lokacije, kulture pa i njene kinematografske slike je u tome što Wright zahvaljujući svomradu u Holivudu nema fascinaciju glumcima, ne okuplja zvezde raznih profila i godišta već upečatljivim igračima okružuje Ansela Elgorta, maltene svoje otkriće u glavnoj ulozi. Dakle, Wright gaji svoju ikonu za razliku od Refna koji je u Goslingu već imao brendiran repro-materijal.

U određenom smislu, BABY DRIVER bi se mogao smatrati sublimacijom svega onoga čime se bavio Walter Hill u jednom filmu, sa tim paradoksom što se sam Hill nikada nije bavio sublimacijom svega što je radio, i što pojedine stvari Wright bolje radi nego što ih je Hill radio a to je pre svega pitanje integracije rokenrola i visokooktanske bioskopske akcije. Međutim, sve ostalo je tu, taj junak koji je na čudnoj ničijoj zemlji između noira i vesterna, u prostoru koji je definisan vanvremenskom Amerikanom, okružen arhetipskim odmetnicima, gubitnicima i zločincima.

Kada film krene jasno je da Wright želi da kontroliše i koreografiše sve kao mjuzikl, i od toga odstupa samo u nekolikim dramskim scenama što ne smeta mnogo ali moglo se i to uraditi na taj način. Međutim, izuzev tih par scena koje je wright prepustio glumcima, film je maestralan u svemu onome kada su njihova tela pod njegovom apsolutnom kontrolom i kada sve što se radi i govori dobija jednu vrstu muzičke dimenzije.

Akcija je uzbudljiva, odlonjena na praktično izvedene akrobacije i u pojedinim deonicama vrlo krvava što iznenađuje ne samo na prijatan već i na visceralan način, odnosno dolazi niotkuda i pojačava efekat onoga što junaci rade jedni drugima.

BABY DRIVER je comeback Edgara Wrighta. Uprkos tome što možemo reći da je ostao unutar svog kanona, dakle i dalje se bavi reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz vlasiti ključ, od čega je na neki način odstupio jedino u SCOTT PILGRIMu, mada i u njemu možemo prepoznati razne uspostavljene elemente i Hillov STREETS OF FIRE, ovde on vrši lični a ne širi kulturalni proces. Naime, mimo PILGRIMa, Wright se bavio reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz britanski milje u kome ih je dekonstruisao, parodirao i ponovo sklapao. Ovde on donosi svoje poetiku na lice mesta, na gostujući teren, u američki film namenjen Amerikancima i sa ozbiljnim plasmanom na američkom tržištu i postiže odličan rezultat.

BABY DRIVER ima neobično jak "inostrani" pečat koji nije svojstven britanskim rediteljima u Holivudu. Objašnjenje je izgleda u tome što je sam Wright inspirisan američkim rediteljima koji su danas bitniji u Evropi nego u Americi.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, August 16, 2017

MY COUSIN RACHEL

MY COUSIN RACHEL, adaptacija Daphne Du Maurier iz pera i u režiji Rogera Michella, kvalifikuje se za možda i najsabiji rad u opusu ovog reditelja. Naprosto, čini se da je Michell iako velemajstor jednog konzervativnog, akademskog stila, tradicionalno poznat po tome šti ume da izvuče maksimum iz glumaca i priče, čak i u limitiranim žanrovskim formama, ovog puta ne uspeva da obogati literarni predložak često ekranizovane spisateljice.

Naprosto, rekao bih da Michell nije uspeo da napravi atmosferu u svojoj ekranizaciji i da ju je sveo na ređanje događaje u dosta jakom tempu ali potpuno lišeno dinamike u svakom pogledu, i rediteljski i glumački.

Rezultat je jedan film koji nimalo “ne liči” na Michella, a naročito ne na njegovu jasnu viziju i preciznost u obradi priče i likova. Ovog puta, Michell kao da nema šta da kaže i kao da nema ideju kako usmeriti likove. Film nije dosadan ali je jako ravan, mlak, a osnovni odnosi na kojima se priča bazira deluju apsolutno neuverljivo i potrošeno u mnogo boljim izdanjima.

Šteta. 

* * / * * * *

Sunday, August 13, 2017

ARMED RESPONSE

ARMED RESPONSE Johna Stockwella je DTV rad sa Wesley Snipesom u glavnoj ulozi čija uvodna scena pokazuje da je na delu reditelj koji zna šta radi i da u pogledu talenta i iza i ispred kamere, možemo dobiti jedan natprosečan DTV ugođaj. Nažalost, kasnije film implodira iz prostog razloga što za početak žanrovski ne zna šta želi da bude, da li horor ili nešto kao PREDATOR, derivat akcionog filma u kome se tipski junaci bore sa pretnjom iz domena strave i užasa, ili sve treba da bude neki akcioni tehno triler.

Na kraju film zapravo ne biva ništa od toga, a što je najgore, u tom lutanju u potrazi za vlastitim žanrom ne gomila motive, već naprostiv izbegava da se izjasni i na kraju je u pogledu nekih žanrovskih nadražaja, da ne kažem exploitation elemenata, prilično prazan.

Stockwell i ekipa su evidentno nešto želeli da postignu ovim filmom i nešto da kažu. O tome svedoče atipični ljudi u podeli poput Anne Heche na koju nismo navikli u ovakvoj produkciji, kao i ozbiljni pokušaji da se objasni šta je traumatsko jezgro iz krog proističe strava koja sustiže likove. Nažalost, film je potpuno zakazao u onom žanrovskom domenu koji bi trebalo da razradi tu stravu i napetost.

Ipak, kao pokušaj upmarket DTVa, ARMED RESPONSE ima određeni šmek koji treba ceniti.

* * / * * * *

Friday, August 11, 2017

YELLING TO THE SKY

YELLING TO THE SKY Victorie Mahoney je zanimljivo snimljen ali nažalost konfuzan indie film o afroameričkoj devojčici koja odrasta u siromašnom i opasnom kraju. Zoe Kravitz je izuzetna u glavnoj uloci, i Victoria Mahoney se trudi da izbegne klišee u prikazivanju tog miljea. Međutim, ono što je uneto izvan klišea nažalost slabije je od mnogih stvari koje su bazirane na klišeima. Teskoba života u kući glavne junakinje deluje usiljeno i potpuno artificijelno kao i mnogi konflikti koje izaziva ili trpi.

Pored glume, na strani ovog filma je fotografija Reed Morano koja je postala izuzetno poznata ove godine zahvaljujući seriji HANDMAID’S TALE. 

* * / * * * *

Wednesday, August 9, 2017

Время первых

Время первых Dmitrija Kiseljeva je ekranizacija sovjetske misije tokom koje je Leonov uradio prvi spacewalk. Tehnički gledano, ovaj film uvodi ruski film u doba GRAVITYja, i tehnika je iskorišćena da se prikaže realistična slika jedne svemirske misije iz šezdesetih. U tehničkom pogledu, ovaj film nije loš, mada svakako nije na nivou GRAVITYja i LIFEa, jednim delom zato što u sebi nosi ograničenja istinite priče.

U određenom smislu, Rusi još uvek nisu snimili sovjetski RIGHT STUFF, ali po samom karakteru misije, ovo je zapravo sovjetski APOLLO 13. I u osnovi, kao takav funkcioniše pristojno ali ipak ne dobacuje do Howardovog klasika.

Problem ostaje krutost u prikazu života na Zemlji, gde se autori trude da prikažu autentične okolnosti, birokrate koje naređuju inženjerima, zatim hrabre pilote koji svesno rizikuju živote u nepripremljenim letelicama, napetost u kući i u kontrolnoj sobi. I sve to deluje u redu, ali definitivno nikada ne postaje dovoljno vibrantno.

Otud je film nešto bolji u prikazu samih okolnosti misije, leta i komplikovane evakuacije i tu Kiseljev uspeva da izgradi malo atmosfere survival trilera i da u svemu tome bez sumnje isplasira neke dobro poznate klišee na ubedljiv način.

Štaviše, u tom segmentu postaje zanimljiv čak i onima koji su do kraja upoznati sa okolnostima Leonovljeve misije.

Film je producirao Timur Bekmambetov, i u domenu ruskih komemorativnih filmova, ovaj spada među solidnija ostvarenja. Svakako da treba da ga pogledaju svi one koje zanima tema putovanja u svemit. Kiseljev je sarađivao sa Bekmambetovim na nekoliko projekata ali nažalost do sada nije pokazao da raspolaže veštinom da snimi film koji bi mogao napraviti crossover izvan okvira manje uspelih parafraza američkih filmova. Otud je kapacitet ovog filma da crossoveruje van okvira zainteresovanih space buffova van Rusije minimalan. 

* * 1/2 / * * * *

LOST IN THE SUN

LOST IN THE SUN Treya Nelsona je jedan od onih teksaških indie neo vesterna u kojima savremeni odmetnici proživljavaju svoje fatalističke doživljaje. Neki od njih kao što je HELL OR HIGH WATER dožive veliki uspeh, neki potonu u opskurnost indie ponude i B-filma. Ovoj drugoj grupi pripada LOST IN THE SUN, po mom uverenju potpuno nezasluženo.

Za razliku od zašećerenih motivacija glavnih junaka koji pljačkaju banku u HELL OR HIGH WATER, LOST IN THE SUN nudi ipak gorču dozu saharina. Film govori o prevarantu, lutalici, sitnom lopovu koji na sahrani jedne mlade majke kupi dečaka da ga preveze do bake i dede. Njihov odnos je naravno gledaocima jasan, iako njegova priroda do kraja filma ostaje neizgovorena, a ono što je rezultat je fina parafraza Eastwoodovog PERFECT WORLDa u kome Josh Duhamel izvanredno igra glavnog junaka a dečak Josh Wiggins mu izuzetno sparinguje.

Nelsonov film je jedostavan, fokusiran na karaktere, elegičan i nepretenciozan sa vrlo artikulisanim vizuelnim konceptom i dobrom upotrebom Amerikane koja je toliko vanvremenska da film deluje čak i temporalno izmešteno u neko stanje Amerikane koje večno traje. 

Duhamel i Wiggins su dorasli da iznesu stvar i verujem da LOST IN THE SUN nema čega da se stidi u poređenju sa filmovima ovog profila. Kako je Amerikana vanvremenska, verujem da vreme radi za njega...

* * * / * * * *

Saturday, August 5, 2017

TOOMORROW

TOOMORROW Vala Guesta je sitna dekadentna fusnota u istoriji britanskog SFa. Naime, producent koji je lansirao Monkeese želeo je da ponovi ta uspeh sa novim bendom nazvanim Toomorrow. To se nije desilo ni muzički, ni medijski, ali iza tog pokušaja ostao je film TOOMORROW koji je trebalo da posluži kao showcase za tu grupu.

Priča filma prati naslovni bend koji čine studenti britanskog art collegea i vanzemaljce kojima se dopala “vibracija” njihove muzike. Kako bi spasili svoj svet blagorodnim vajbovima Toomorrowsa, oni ih odvode u svemir i žele da im ovi sviraju kako bi shvatili šta je to tako okrepljujuće u njihovoj muzici.

Val Guest ima iskustva sa ovakvim sadržajima, i TOOMORROW iako jeste potpuni ekces zapravo nije onoliko loš koliko bi se očekivalo. Ono što mu prevashodno nedostaje jeste autentična drama. Naime, članovi benda nemaju autentičnu hemiju među sobom, niti se sa vanzemaljcima razvija adekvatan sukob. Čini se da je film dramski umekšan do tačke da se sve svodi na jednu ilustraciju umesto na pravo dramsko zbivanje.

Iako se te stvari ne mogu povezati, pa čak ostaje i pitanje da li je ovaj film bio dostupan kod nas, zanimljivo je da deli neke plotpointe pa i probleme sa Raosovim dečjim SF romanom OD RATA DO ZVIJEZDA.

Ako izuzmemo odustvo autentičnog dramskog naboja, i činjenicu da bend u središtu priče nije uspeo da zaživi jer nije imao dovoljno kvaliteta, TOOMORROW je pošteno urađena tezga Vala Guesta kojoj ne fali mnogo više od ovih par fundamentalnih stvari. 

Olivia Newton-John u ovom filmu ostvairila je svoju prvu veliku ulogu i vidi se da bi od nje moglo biti nešto, mada ne mogu reći da je totalni scene-stealer.

Ako TOOMORROW postavimo u kontekst SF priča koje su u neku ruku i rokenrol filmovi koji prikazuju imaginarijum protagonista - onda je svakako CHAPPIE Neilla Blomkampa u tome najdalje otišao. Ali TOOMORROW jeste preteča sa kojom treba da se upoznaju oni koje ova vrsta filma zanima.

* * / * * * *

MESSAGE FROM THE KING

Pogledao sam MESSAGE FROM THE KING Fabrice du Welza, holivudski debi ovog talentovanog belgijskog žanrovca koji je na početku karijere krenuo munjevito da bismo kasnije mogli reći da je manje-više posustao. Otud negov holivudski debi dolazi u fazi kada se on ne bi očekivao, štaviše kada je već u evropskim okvirima krenuo da koketira sa nekim generic sadržajima, recimo filmom COLT .45.

MESSAGE FROM THE KING je na kraju izašao kao Netfliox original content iako ne verujem da je to bila inicijalna namera. Podela koju predvodi Chadwick Boseman, velika zvezda Marvelovog univerzuma sa podrškom u vidu Lukea Evansa i Alfreda Moline sugerisala je upmarket žanrovski ugođaj, ako ne potpuno bioskopski a ono zasigurno festivalski. Na kraju je film izašao na Neflixu, na ničijoj zemlji između bioskopske i DTV distribucije.

Najzanimljiviji utisak posle gledanja ovog filma jeste to što izgleda kao da od VINYANa, du Welz nije snimio ovako zanimljiv film. MESSAGE FROM THE KING je uzoran debi za jednog evropskog žanrovskog favorita festivalskog profila. Reč je o dosta rabljenoj matrici GET CARTERa - ovog puta policajac iz Južne Afrike odlazi u Los Anđeles da sazna šta mu se desilo sa sestrom.

du Welz međutim nije snimio straight up kopiju GET CARTERa ali opet nije snimio ni Soderberghov LIMEY već se našao negde između, istovremeno isporučujući dosledan losanđeleski detektivski noir sa elementima filma osvete, ali istovremeno sve to papreći nekim offbeat detaljima koji bi se od du Welza očekivali. Likovi poput trans ljubavnika holivudskog mogula i ceo podzaplet sa pedofilijom su nešto što upravo dolazi iz imaginarijuma koji nam je dao du Welza ili Spasojevća, ali opet sve je to urađeno tako da rezultira holivudskim produktom.

MESSAGE FROM THE KING u pogledu dekonstrukcije žanrovskog izraza nije ambiciozan kao što je to bio DRIVE. Naprotiv, čini mi se da du Welz dosta klasicisitički prilazi projektnom zadatku - a scenario su napisali Oliver Butcher i le Carreov sin Stephen Cornwell koji su najpoznatiji po skriptu za odlični UNKNOWN Jaume Collett- Serre. Dakle, znalci su pisali predložak ali su oni svakako pisci koji ostavljaju prostora za neke intervencije autorskog tipa kakve bi mogao dodati du Welz. 

Belgijanac je definitivno fasciniran chandlerovskim imaginarijumom losanđeleskog noira, ali je isto tako raodznao i prema američkom krimiću sedamdesetih, međutim, ne dozvoljava da ga te fascinacije obuzmu te snima film koji vrlo umereno odaje počast prošlim klasicima ali pokazuje da zna odakle je potekao.

Glumačka podela je odlična, Chadwick Boseman pokazuje da ima snage da iznese film. Za razliku od svog evropskog krimića koji se ugušio u rutini i nedorečenosti, u holivudskom debiju du Welz pokazuje da može da se odmerava sa zrelim holivudskim profesionalcima a da usput ne izgubi svoj rediteljski pečat.

* * * / * * * *

Thursday, August 3, 2017

МОЛОТ

Kirgiski reditelj Nurbet Egen snimio je film МОЛОТ, uz ВОИН još jedan ruski MMA film. Dok je ВОИН bio dosledan rip-off WARRIORa Gavina O’Connora, МОЛОТ je rip-pff svega ostalog. Dakle to je film o MMA borcu koji je imao tešku povredu glave i ne sme da se bori jer bi mu jedan rtežak udarac u glavu mogao biti fatalan, ali je istovremeno i priča o ljubavnom trouglu između borca, njegove simpatije i kriminalca koji ju je potajno želeo i na kraju dobio zahvaljujući svom novcu, ali tu je onda i krimi zapletom sa mafijom koja želi na on izgubi povratničku borbu u koju se upustio uprko upozorenjima lekara…

Dakle, ovaj film vrca od klišea, a u njemu nema baš ni mnogo borbe da to kompenzuje. Ono čega ima je glossy realizacija, i dosta akcije u formi automobilskih potera što je dosta neobično jer je ovo film koji se dešava u MMA ringu. Međutim, Egen očigledno ne štedi tako da je napravio jedan žanrovski derivat. Nevolja je u tome što je  ovo film koji u sebi ne donosi dovoljno novog, a ne ni naročito lokalnog da bi nadoknadio sve one elemente amerikanizacije koje Egen neuspešno radi.

Ipak, za МОЛОТ se može reći sve osim da nije ambiciozan, a rekao bih i tehnički ispoliran. Nažalost, jedina tehnika koja je izmakla Egenovim saradnicima jeste tehnika drame, pa na kraju slabosti na nivou zamisli i scenarističke realizacije dosta skupo koštaju ovaj film i rekao bih onemogućavaju mu da kapitalizuje sve ono što je u njemu dobro. 

* * / * * * *

Wednesday, August 2, 2017

THE WALL

THE WALL Douga Limana je promašaj za ovog veštog reditelja koji je poslednjih godine donosio dosta svežine u formu blokbastera. Njegov prethodni film je verovatno najbolji Cruiseov film u proteklih deset, možda i petnaest godina EDGE OF TOMORROW a THE WALL je film koji spada u “manje projekte” koje Liman povremeno snima između ambicioznijih radova.

Nažalost, THE WALL je film koji prvo ne zna šta želi da bude, a potom ni u tome što načinje nije naročito vešt. Naime, THE WALL želi da bude minimalistički high concept suspenser na liniji BURIEDa, ali da istovremeno bude i kritika rata.

Nažalost, ne uspeva ni u jednom ni u drugom. Za početak, Liman nije našao čak ni vizuelni stil u kome bi na svež način odradio BURIED. THE WALL se iscrpljuje u opštim mestima, deskriptivnim dijalozima, junaku koji se u maniru novog talasa survival trilera nosi sa ranama i nevoljama. Sve to je već puno puta viđeno, a neki elementi su cringe-worthy u pogledu toga kako Liman pokušava da osmisli junakovu fizičku radnju. Detalji poput junakovog pokušaja da sebi nacrta uglove iz kojih dolazi metak a kako bi to bilo jasno i publici, gledaoca od ukusa zaista mogu ispuniti samo podsmehom. U akcionom i suspense pogledu THE WALL nudi manje od filma MINE sa Armie Hammerom a i to je bila promašena prilika. Isto važi i za glumački domet.

Ono što se može smatrati antiratnom dimenzijom jeste dijalog iz kog Liman crpi i nešto svog suspense elementa, a to je dijalog u kome sezatočeni američki snajperista koji je upao u klopku upoznaje sa svojim dušmaninom. Irački snajperista koji se sa njim sadistički poigrava prikazan je istovremeno kao čovek od krvi i mesa kog je inspirisala američka vojna bahatost ali je istovremeno i textbook primer filmskog psihopate sadiste.

Liman nijedan element ne realizuje preterano dobro, ali nota bene, scenario Dwaina Worrella je svakako koren problema. Međutim, ako imamo u vidu Limanovo iskustvo i veštinu onda je svakako on ipak krivlji jer je izabrao da radi takav skript. Da bi stvari bile još bizarnije, ovo je film skromnog budžeta u kom je Liman sasvim sigurno imao vrlo visok stepen slobode.

Ruski DP Roman Vasyanov nažalost nije imao prostora za neki naročit doprinos. Film je korektno realizovan ali nema naročito inspirativnih scena.

THE WALL je flm koji ne dobacuje ni blizu HURT LOCKERa, naravno, ali nažalost daleko je ispod i MINEa. Od Limana sam očekivao neuporedivo više. Nadam se da će njegova druga meč lopta u 2017. AMERICAN MADE biti znatno bolji film.

* * / * * * *

Tuesday, August 1, 2017

IT STAINS THE SANDS RED

IT STAINS THE SANDS RED Colina Minihana je indie horor o ženi koju kroz pustinuu progoni zombi u toku zombi apokalipse. U početku, to je igra mačke i miša ali vremenom usled usamljenosti ali i situacija u kojima se ljudi ispostavljaju kao opasniji od zombija, njen zombi pratilac dobija funkciju lika kome se poverava i bića sa kojim razvija nekakav odnos.

Ideja je zanimljiva, unutar žanra koji je done to death (ako je ovo i dalje na bilo kom nivou pun) ali realizacija nažalost ne uspeva da izgradi nekekav crossover potencijal izvan onoga što jesu kapaciteti ovog filma. Naime, Colin Minihan sve ovo realizuje pristujno ali odnos između žene i zombija nikada ne dobija neku dodatnu emotivnu ili intelektualnu dimenziju, i on ne postaje efektan kao lopta Wilson u Zemeckisovom CAST AWAYu, recimo.

A opet, za film sa dva lika u pustinji, IT STAINS THE SANDS RED je ostvarenje kome se nema puno šta zameriti. Stoga ovo ostaje sadržaj pre svega za ljude koji zanimaju zombiji u bilo kojoj formi i indie horori koji barem pokušavaju da probiju ograničenja žanra. 

* * 1/2 / * * * *