ŽIVI BILI PA VIDJELI Milivoja Puhlovskog i Bruna Gamulina spada u red filmova o urbanom nezadovoljstvu koji su igrali značajnu ulogu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u jugoslovenbskoj kinematografiji. ŽIVI BILI PA VIDJELI apsolutno može stati uz rame sa radovima Gorana Markovića ili Miše Radivojevića, a u stilskom pogledu se nalazi na pola puta baš između njih dvojice.
Ono što je međutim u ovom filmu posebna atrakcija jeste izuzetna vizuelna sugestivnost. Živko Zalar je u saradnji sa rediteljima napravio film neverovatno razvijene vizuelnosti. U pogledu kadriranja, pokreta kamere, sve je savršeno planirano, kao u nekom najboljem filmu Franka Tashlina, iako nije reč o nekakvoj slapstick komediji. Međutim, slutim da je Puhlovski rukovodio tom besprekornom vizuelnom orgestracijom ovog filma, gde svaki sledeći plan i pokret kamere proističe iz prethodnog, sa izvanrednom koreografijom događaja u kadru, precizno i sugestivno izabranim lokacijama, glumcima koji su realistički oblikovani u filmu ali imaju sugestivnost maltene stripovske stilizacije, i izvanrednim prožimanjem inscenacije sa onim što su teme filma.
Poput moralnog i intelektualnog vrtloga u kome se našao junak, i filmu nudi takvu vizuelnost. Puhlovski i Gamulin su snimili film koji umnogome reinterpretira arhitektonstki modernizam socijalističkog Zagreba, prikazujući ga u bezmalo ballardovskoj grandioznosti, stvarajući utisak metropole koji realno na terenu ne postoji.
ŽIVI BILI PA VIDJELI je jedan od onih filmova koji govore u prilog tezi da su arhitekte među naujčešćim nosiocima socijalne kritike u jugoslovenskom pa i postjugoslovenskom filmu. Lako možemo nabrojati naslove kao što su TAJVANSKA KANASTA ili STEPENICE ZA NEBO a u postjugoslovenskom filmu NI NA NEBU NI NA ZEMLJI ili MILOŠ BRANKOVIĆ, a toga sigurno ima još. Isto tako zanimljivo je da su arhitekte nosioci kritike u svakom pogledu, od onog socijalističkog, preko građanskog do reakcionarnog, dakle ne moraju se isključivo poistovetiti sa tekovinama modernističkog projekta. Ipak, nema sumnje da isticanje ove profesije u prvi plan sugeriše da su oni njegov relikt.
U američkom krimiću građevina i građevinsko zemljište imaju značajnu ulogu u zapletima, pa ne treba da čudi da se sada prepliću te dve tendencije, recimo u seriji UBICE MOG OCA.
Gamulin i Puhlovski su snimili film koji se bavi nezadovoljstvom i neostrvarenošću mladog arhitekte ali ono što je u ovom filmu izuzetno vešto jeste suštinsko prožimanje njegovog nezadovoljstva sa samom strukom i ispoljavanje kroz nju. Tema humanosti u urbanizmu, pa na kraju same gradnje, i rušenja, životnog prostora, predstavlja lajtmotiv filma i na nivou konkretnih elemenata priče ali i na planu vizuelnih simbola. Ambijenti u kojima ljudi žive imaju izuzetan značaj za definisanje karaktera i u sebi nose naravno i statusnu dimenziju, te sami pričaju priču filma.
Glumci su vrlo solidni u glavnim ulogama, i uspevaju da imaju jasnu funkciju u ovoj dosta složenoj filmskoj mehanici.
Ni Puhlovski ni Gamulin u svojim kasnijim radovima neće dobaciti do ovog dometa, a nažalost Puhlovski neće ni približno razviti svoju karijeru koliko je mogao.
* * * 1/2 / * * * *
Ono što je međutim u ovom filmu posebna atrakcija jeste izuzetna vizuelna sugestivnost. Živko Zalar je u saradnji sa rediteljima napravio film neverovatno razvijene vizuelnosti. U pogledu kadriranja, pokreta kamere, sve je savršeno planirano, kao u nekom najboljem filmu Franka Tashlina, iako nije reč o nekakvoj slapstick komediji. Međutim, slutim da je Puhlovski rukovodio tom besprekornom vizuelnom orgestracijom ovog filma, gde svaki sledeći plan i pokret kamere proističe iz prethodnog, sa izvanrednom koreografijom događaja u kadru, precizno i sugestivno izabranim lokacijama, glumcima koji su realistički oblikovani u filmu ali imaju sugestivnost maltene stripovske stilizacije, i izvanrednim prožimanjem inscenacije sa onim što su teme filma.
Poput moralnog i intelektualnog vrtloga u kome se našao junak, i filmu nudi takvu vizuelnost. Puhlovski i Gamulin su snimili film koji umnogome reinterpretira arhitektonstki modernizam socijalističkog Zagreba, prikazujući ga u bezmalo ballardovskoj grandioznosti, stvarajući utisak metropole koji realno na terenu ne postoji.
ŽIVI BILI PA VIDJELI je jedan od onih filmova koji govore u prilog tezi da su arhitekte među naujčešćim nosiocima socijalne kritike u jugoslovenskom pa i postjugoslovenskom filmu. Lako možemo nabrojati naslove kao što su TAJVANSKA KANASTA ili STEPENICE ZA NEBO a u postjugoslovenskom filmu NI NA NEBU NI NA ZEMLJI ili MILOŠ BRANKOVIĆ, a toga sigurno ima još. Isto tako zanimljivo je da su arhitekte nosioci kritike u svakom pogledu, od onog socijalističkog, preko građanskog do reakcionarnog, dakle ne moraju se isključivo poistovetiti sa tekovinama modernističkog projekta. Ipak, nema sumnje da isticanje ove profesije u prvi plan sugeriše da su oni njegov relikt.
U američkom krimiću građevina i građevinsko zemljište imaju značajnu ulogu u zapletima, pa ne treba da čudi da se sada prepliću te dve tendencije, recimo u seriji UBICE MOG OCA.
Gamulin i Puhlovski su snimili film koji se bavi nezadovoljstvom i neostrvarenošću mladog arhitekte ali ono što je u ovom filmu izuzetno vešto jeste suštinsko prožimanje njegovog nezadovoljstva sa samom strukom i ispoljavanje kroz nju. Tema humanosti u urbanizmu, pa na kraju same gradnje, i rušenja, životnog prostora, predstavlja lajtmotiv filma i na nivou konkretnih elemenata priče ali i na planu vizuelnih simbola. Ambijenti u kojima ljudi žive imaju izuzetan značaj za definisanje karaktera i u sebi nose naravno i statusnu dimenziju, te sami pričaju priču filma.
Glumci su vrlo solidni u glavnim ulogama, i uspevaju da imaju jasnu funkciju u ovoj dosta složenoj filmskoj mehanici.
Ni Puhlovski ni Gamulin u svojim kasnijim radovima neće dobaciti do ovog dometa, a nažalost Puhlovski neće ni približno razviti svoju karijeru koliko je mogao.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment