ВИКИНГ

Pogledao sam ВИКИНГ Andreja Kravčuka, izuzetno realizovan film o usponu Kneza Vladimira na čelo ruskih plemena. U pogledu naracije, ovo je holivudizovan film koji peikazuje dosledno koncipiran heightened reality Vladimirovog naslavnijeg perioda, kada se mudrim odlukama i ratničkom hrabrošću izborio za dominantnu poziciju i opredelio da Ruse okrene hrišćanstvu. Jako je zanimljiva uloga hrišćanstva u svemu ovome jer film zapravo pokušava da spinuje ceo paganski, bratoubilački i silovateljski deo Vladimirove biografije i da ga zaključi istovremenim dolaskom na čelo plemena ali i okretanjem hrišćanstvu koje je tretirano ne samo kao politička odluka već kao autentični faktor transformacije glavnog junaka i njegovog naroda.

Ako imamo u vidu da je u prve dve trećine filma, ВИКИНГ jedan ozbiljan heavy metal ep u kome ratnici idu okolo i ne jebu živu silu, pojačani berserkerskim napicima, gde svako obeščašćenje potencijalno stoji kao uvod u ljubav, i ratnici izgledaju kao supercool surferi, tek na početku trećeg čina, Vladimir shvata da treba odustati od paganske vere.

Situacija sa jednim ritualnim žrtvovanjem koje je pošlo naopako otvara Vladimira ideji drugih religija. Nažalost, nije prikazano kako je pokazivao interesovanje za razne religije pa je recimo odbacio Islam jer zabranjuje alkohol. Elem, tek posle preuzimanja Korsunja, Vladimir u potpunosti biva uveren u snagu pravoslavlja i tome doprinosi ne samo ponašanje patrijarha Anastasa već i sam hram koji je tamo video.

U svakom slučaju, ono što verovatno može delovati neobično gledaocima jeste taj odnos prema hrišćanstvu u kome Vladimir okajava svoje brojne grehe i istinski postaje čovek vere, čime Kravčuk gradi sliku “istorijskog pomirenja” u kome nije bitno iz čega je čovek krenuo nego kako je završio.

I zbilja, sada kad razgovaramo o ovoj temi vrlo je zanimljivo i poučno posmtrati način  na koji se u filmu tretiraju te osetljive teme srednjevekovnog morala i duhovnosti i načina na koji se to obrađuje u savremenom filmu koji istovremeno želi da sačuva fundamentalne vrednosti mitske matrice koju nosi priča ali i da to obogati određenim elementima realizma i istorijske rekonstrukcije.

Ruku na srce, lako mogu da zamislim i istoričare i Zapadnjake kako se gnušaju nad ovim hibridnim narativnom, ali on i umetnički i ideološki funkcioniše.

Najveća slabost filma je na nivou dramaturgije i to ne samo na planu scenarija već i kreiranja drame u glumačkoj podeli. Naime, u nekoliko navrata, iammo situaciju da otežano identifikujemo junake. Srećom, konflikti unutar scena su dovoljno jasni da shvatamo “sa kim jašemo”, što bi rekli u starom Holivudu.

Ono što je važno, ključno je da imamo harizmatične junake među onim koji su noseći a Danila Kozlovsky ovim filmom podiže svoj star power na još viši nivo.

Ipak, pored Kozlovskog, najveći adut filma jeste sama Kravčukova inscenacija. Film je izvanredno snimljen, kadriranje je nepogrešivo iz scene u scenu, estetizacija je vrhunska, visoka i konzistentna, kao i montaža. Mogu slobodno da kažem kako je ВИКИНГ možda i najbolji film u pogledu uvođenja savremenih filmskih tehnika u prikaz Srednjeg veka. Neke od bitaka u njemu zaista su nesvakidašnje, i u našoj aktuelnoj epohi možemo reći da je ВИКИНГ verovatno vrhunac filmskog prikazivanja Srednjeg veka jer objedinjuje sve - spektakl, borbe, paganizam, hrišćanstvo, dinastičke sporove i mitske elemente.

Svemu tome treba dodati da se kod nas prikazuje duža verzija, za one starije od 18 godina koja traje 148 minuta i moram priynati da ne pamtim film ovog trajanja koji je tako “brzo” prošao. Međutim, Kravčukov vizuelni izraz je prepun detalja, sa razrađenom teksturom i zaista čini ovo jednim “kaloričnim” iskustvom. Iz svih ovih razloga, film i dobija tih pola zvezdice viška.

* * * 1/2 / * * * *