Pogledao sam 681: THE GLORY OF KHAN Ljudmila Stajkova, američki i to žestoki recut bugarskog filma Хан Аспарух, trofilmja koje je govorilo o ujedinjenju bugarolikih plemena. 681: THE GLORY OF KHAN je verzija od sat i po u kojoj su dvojica američkih scenarista adaptirala scenario za originalni film koji potpisuje poznata istoričarka Vera Mutafčijeva. Ako imamo u vidu da je ovaj baziran na manje od trećine ukupnog materijala, moram priznati da je recut vrlo vešt je uspeva da očuva integritet priče i da funkcioniše kao celina.
Stajkov je jedan od onih reditelja iza Gvozdene zavese koji su snimali filmove na kojima se nije štedelo u pokušaju da se napravi istorijska freska, i literatura napominje da je 681: THE GLORY OF KHAN film na kome je radilo čitavih 50 000 statista koje su zbilja impresivne.
Uprkos ozbiljnom sažimanju građe, 681: THE GLORY OF KHAN uspeva da zadrži atmosferičnost, i da pojedinim scenama pusti da "otraju", ne žrtvujući previše epski zamah cele produkcije ali ostajući fokusiran na glavnog junaka i njegovu istovremenu borbu sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljem. Glumačka podela je izuzetno sugestivna, ne samo po interpretacijama već i po vizuelnom utisku.
Ono što je sasvim sigurno jeste da bi bilo zanimljivo pogledati čitav trodleni filma ali sa druge strane, po minutaži uje odmah jasno da je reč o ostvarenju čiji autor nije morao niti je pokušao da se obazire na strpljenje gledalaca.
Međutim, u ovoj američkoj verziji koju su uradili američki producenti, pored recuta i kompletnog duba (a literatura navodi da je kraća verzija korišćena i u Bugarskoj) zanimljiva je i sama priča. Dakle, uspon Kana Asparuha se prati iz vizure njegovog nerazdvojnog druga, Vizantinca Velizara koga je Konstantin IV poslao kao svog emisara da observira bugarolika plemena na njihovim pohodima u interesu Vizantije, protiv Hazara. Međutim, kada se Asparuh okrenuo protiv Vizantinaca, u sklopu svoje ekspanzije preko Dunava, Velizar ostaje na njegovoj strani, ali isto tako u recutovanoj verziji protagonizam se prebacuje na vizantikske vojsovođe i njihove pokušaje da pobede Asparuha. Stoga ne dobijamo uvid u to kako je Velizar reagovao na Asparuhovo okretanje protiv njegove imperije.
Ipak, Velizarova uloga podseća na tipičnu holivudsku postavku "belog oslobodioca", s tim što ovde to sve dobija zanimljiv socijalistički, paradoksalno prosvetiteljski preokret. Naime, Velizar se vraća u Vizantiju posle svega, i sada njegova naracija iz voiceovera biva zaključena razgovorm sa vizantijskim starešinama koje mu traže da pošto je pismen napiše istoriju u kojoj su Vizantinci pobedili. Uprkos položaju koji bi mu to donelo, Velizar piše istinu jer zna da bugarolika plemena to ne mogu da napišu jer su nepismena. Zbog toga, on biva osuđen a zapis spaljen.
Dakle, sam film na kraju iako je priča o korenima bugarske nacije, zauizima u potpunosti vizuru "civilizovanog" posmatrača a uprkos ovom LITTLE BIG MAN disclaimeru, Vera Mutafčijeva i Stajkov rade sve što mogu da dosta verodostojno rekonstruišu i Asparuhov narod i Vizantince. Stoga, 681: THE GLORY OF KHAN je jedan od najverodostojnijih prikaza Vizantije na filmu.
* * * / * * * *
Stajkov je jedan od onih reditelja iza Gvozdene zavese koji su snimali filmove na kojima se nije štedelo u pokušaju da se napravi istorijska freska, i literatura napominje da je 681: THE GLORY OF KHAN film na kome je radilo čitavih 50 000 statista koje su zbilja impresivne.
Uprkos ozbiljnom sažimanju građe, 681: THE GLORY OF KHAN uspeva da zadrži atmosferičnost, i da pojedinim scenama pusti da "otraju", ne žrtvujući previše epski zamah cele produkcije ali ostajući fokusiran na glavnog junaka i njegovu istovremenu borbu sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljem. Glumačka podela je izuzetno sugestivna, ne samo po interpretacijama već i po vizuelnom utisku.
Ono što je sasvim sigurno jeste da bi bilo zanimljivo pogledati čitav trodleni filma ali sa druge strane, po minutaži uje odmah jasno da je reč o ostvarenju čiji autor nije morao niti je pokušao da se obazire na strpljenje gledalaca.
Međutim, u ovoj američkoj verziji koju su uradili američki producenti, pored recuta i kompletnog duba (a literatura navodi da je kraća verzija korišćena i u Bugarskoj) zanimljiva je i sama priča. Dakle, uspon Kana Asparuha se prati iz vizure njegovog nerazdvojnog druga, Vizantinca Velizara koga je Konstantin IV poslao kao svog emisara da observira bugarolika plemena na njihovim pohodima u interesu Vizantije, protiv Hazara. Međutim, kada se Asparuh okrenuo protiv Vizantinaca, u sklopu svoje ekspanzije preko Dunava, Velizar ostaje na njegovoj strani, ali isto tako u recutovanoj verziji protagonizam se prebacuje na vizantikske vojsovođe i njihove pokušaje da pobede Asparuha. Stoga ne dobijamo uvid u to kako je Velizar reagovao na Asparuhovo okretanje protiv njegove imperije.
Ipak, Velizarova uloga podseća na tipičnu holivudsku postavku "belog oslobodioca", s tim što ovde to sve dobija zanimljiv socijalistički, paradoksalno prosvetiteljski preokret. Naime, Velizar se vraća u Vizantiju posle svega, i sada njegova naracija iz voiceovera biva zaključena razgovorm sa vizantijskim starešinama koje mu traže da pošto je pismen napiše istoriju u kojoj su Vizantinci pobedili. Uprkos položaju koji bi mu to donelo, Velizar piše istinu jer zna da bugarolika plemena to ne mogu da napišu jer su nepismena. Zbog toga, on biva osuđen a zapis spaljen.
Dakle, sam film na kraju iako je priča o korenima bugarske nacije, zauizima u potpunosti vizuru "civilizovanog" posmatrača a uprkos ovom LITTLE BIG MAN disclaimeru, Vera Mutafčijeva i Stajkov rade sve što mogu da dosta verodostojno rekonstruišu i Asparuhov narod i Vizantince. Stoga, 681: THE GLORY OF KHAN je jedan od najverodostojnijih prikaza Vizantije na filmu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment