Friday, March 31, 2017

IBIZA UNDEAD

Kim Newman je u svojoj kritici filma IBIZA UNDEAD Andy Edwardsa rekao kako je to podnošljiv, simpatičan film i nažalost dezinformisao nas je. Još od SHAUN OF THE DEAD, znamo za mogućnost da se može pojaviti zanimljiva zombi komedija iz Britanije. Nažalost, ovo je užasno loš film koji nije uspeo da iskoristi premisu zombi apokalipse koja zatiče grupu britanskih turista na Ibici.

Nažalost, film ne funkconiše ni na jednom nivou. Likovi su bezveze, ispod britcom standarda. Horor imaginacije nema. Tehnička realizacija je na granici darovitog amaterizma.

Nažalost, plašim se da nisam jedini koji će pružiti priliku ovom filmu.

PANTA REI

Pogledao sam PANTA REI Ljubiše Samardžića, dokumentarni film koji je snimio o samome sebi. Nažalost, uprkos određenom istorijskom značaju koji ovaj film nesumnjivo ima jer Samardžuić ima fascinantan glumački opus, ezultat je dosta skroman. Film je estetski ravan, faktografski neprecizan i lirski na često krajnje nevešt način. Međutim, Samardžićev opus je toliko obiman i značajan da ovaj film opet kakav je takav je, jeste must see za ljubitelje jugoslovenskog filma. Nažalost, ovo nije definirtivni film o samardžiću i svakako je da zaslužuje još jedan, studiozniji i kompletniji.

* * / * * * *

PREVENGE

Pogledao sam PREVENGE Alice Howe, koautorke Wheatleyevih SIGHTSEERSa koja je sada sama napisala i režirala praktično isti film. Ovog puta glavna junakinja je luda trudnica koja ubija ljude, delimično po diktatu neorđenog deteta čiji glas čuje u svojoj glavi. Priča je otprilike to, i realizovana je kao serija povezanih skečeva koji su tehnički dosta solidno urađeni, sa onom televizijskom preciznošću i veštinom po kojoj su Englezi poznati.

Nažalost, osim tog čudnog spoja apsurdne komedije i pseudo-horora, nema ovaj film neka naročita svojstva, naročito što nije ni naročito smešan, a ni najmanje nije strašan.

* 1/2 / * * * *

Monday, March 27, 2017

ВИКИНГ

Pogledao sam ВИКИНГ Andreja Kravčuka, izuzetno realizovan film o usponu Kneza Vladimira na čelo ruskih plemena. U pogledu naracije, ovo je holivudizovan film koji peikazuje dosledno koncipiran heightened reality Vladimirovog naslavnijeg perioda, kada se mudrim odlukama i ratničkom hrabrošću izborio za dominantnu poziciju i opredelio da Ruse okrene hrišćanstvu. Jako je zanimljiva uloga hrišćanstva u svemu ovome jer film zapravo pokušava da spinuje ceo paganski, bratoubilački i silovateljski deo Vladimirove biografije i da ga zaključi istovremenim dolaskom na čelo plemena ali i okretanjem hrišćanstvu koje je tretirano ne samo kao politička odluka već kao autentični faktor transformacije glavnog junaka i njegovog naroda.

Ako imamo u vidu da je u prve dve trećine filma, ВИКИНГ jedan ozbiljan heavy metal ep u kome ratnici idu okolo i ne jebu živu silu, pojačani berserkerskim napicima, gde svako obeščašćenje potencijalno stoji kao uvod u ljubav, i ratnici izgledaju kao supercool surferi, tek na početku trećeg čina, Vladimir shvata da treba odustati od paganske vere.

Situacija sa jednim ritualnim žrtvovanjem koje je pošlo naopako otvara Vladimira ideji drugih religija. Nažalost, nije prikazano kako je pokazivao interesovanje za razne religije pa je recimo odbacio Islam jer zabranjuje alkohol. Elem, tek posle preuzimanja Korsunja, Vladimir u potpunosti biva uveren u snagu pravoslavlja i tome doprinosi ne samo ponašanje patrijarha Anastasa već i sam hram koji je tamo video.

U svakom slučaju, ono što verovatno može delovati neobično gledaocima jeste taj odnos prema hrišćanstvu u kome Vladimir okajava svoje brojne grehe i istinski postaje čovek vere, čime Kravčuk gradi sliku “istorijskog pomirenja” u kome nije bitno iz čega je čovek krenuo nego kako je završio.

I zbilja, sada kad razgovaramo o ovoj temi vrlo je zanimljivo i poučno posmtrati način  na koji se u filmu tretiraju te osetljive teme srednjevekovnog morala i duhovnosti i načina na koji se to obrađuje u savremenom filmu koji istovremeno želi da sačuva fundamentalne vrednosti mitske matrice koju nosi priča ali i da to obogati određenim elementima realizma i istorijske rekonstrukcije.

Ruku na srce, lako mogu da zamislim i istoričare i Zapadnjake kako se gnušaju nad ovim hibridnim narativnom, ali on i umetnički i ideološki funkcioniše.

Najveća slabost filma je na nivou dramaturgije i to ne samo na planu scenarija već i kreiranja drame u glumačkoj podeli. Naime, u nekoliko navrata, iammo situaciju da otežano identifikujemo junake. Srećom, konflikti unutar scena su dovoljno jasni da shvatamo “sa kim jašemo”, što bi rekli u starom Holivudu.

Ono što je važno, ključno je da imamo harizmatične junake među onim koji su noseći a Danila Kozlovsky ovim filmom podiže svoj star power na još viši nivo.

Ipak, pored Kozlovskog, najveći adut filma jeste sama Kravčukova inscenacija. Film je izvanredno snimljen, kadriranje je nepogrešivo iz scene u scenu, estetizacija je vrhunska, visoka i konzistentna, kao i montaža. Mogu slobodno da kažem kako je ВИКИНГ možda i najbolji film u pogledu uvođenja savremenih filmskih tehnika u prikaz Srednjeg veka. Neke od bitaka u njemu zaista su nesvakidašnje, i u našoj aktuelnoj epohi možemo reći da je ВИКИНГ verovatno vrhunac filmskog prikazivanja Srednjeg veka jer objedinjuje sve - spektakl, borbe, paganizam, hrišćanstvo, dinastičke sporove i mitske elemente.

Svemu tome treba dodati da se kod nas prikazuje duža verzija, za one starije od 18 godina koja traje 148 minuta i moram priynati da ne pamtim film ovog trajanja koji je tako “brzo” prošao. Međutim, Kravčukov vizuelni izraz je prepun detalja, sa razrađenom teksturom i zaista čini ovo jednim “kaloričnim” iskustvom. Iz svih ovih razloga, film i dobija tih pola zvezdice viška.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, March 26, 2017

TIRANTE EL BLANCO

TIRANT LO BLANCH Vicentea Arande je ekranizacija čuvenog romana valensijskog viteza i književnika Joanota Martorella. Martorell je napisao ovaj roman u 15. veku i izdat je posthumno 1490. a smatra se bitnim uticajem na Cervantesa i na formu modernog romana.

Martorellov viteški roman se razlikovao od viteških romana svoga vremena prvo jer nije govorio o velikoj pobedi pa čak ni o jednoj izdvojenoj bici, kao i po tome što je imao satirične elemente, i ljubav punu strasti i telesnosti bez kontemplativnosti koja je bila svojstvena ovom žanru.

Arandin film ekranizuje drugu polovinu romana, kada junaka pustolovine dovode u Konstantinopolj gde ga Car zadužuje da brani Vizantiju ali se on pored tog zadatka bavi vrlo ozbiljno i razdevičenjem njegove naslednice.

Na vizantijskom dvoru tog vremena vlada doza dekadencija, verovatno proistekla iz svesti od nadiranju Turaka pod vođstvom Mehmeda II.

Iako se smatra da je roman delom autobiografski a da delom aludira i na čuvenog vođu krstaša, ipak je reč o delu kome istorija nije ni na prvom ni na bilo kom zaista bitnom mestu. Pre svega reč je o jednoj romantičnoj priči sa malo humora i erotike koja se iscrpljuje u žestokom melodramskom ekscesu.

U tom smislu, Vizantija Srednjeg veka tretirana je i fetišizirana kao bilo koji srednjevekovni dvor ikada prikazan na filmu, sa određenim strpljenjem kad je reč o pokušaju da se rekonstruišu ambijenti i odeća.

Ono na šta je Aranda trebalo da obrati pažnju jeste koherentnost priče. Njegov film ne uspeva da izgradi jasan narativni zamajac već ostaje dosta konfuzan i pomalo odbojan za gledanje. Bez likova sa kojima publika može da se identifikuje i odnosa čije je uspostavljanje nekakav cilj priče, TIRANTE LO BLANCO ne uspeva da komunicira. 

* * / * * * *

POWER RANGERS

Dean Israelite je debitovao izuzetno zanimljivim found footage SFom PROJCET ALMANAC koji je zauzeo svoje mesto u miljeu post-CHRONICLE omladinskih žanrovskih filmova, iako mu je izmakao kultni status. Ubrzo posle toga, Israelite dobija nezahvalan zadatak da režira reboot POWER RANGERSa, i da na tom putu provede par perspektivnih godina svoje karijere snimajući nešto što je besmisleno.

Srećom, ako uzmemo u obzir šta su POWER RANGERSi, Israeliteov film je prilično dobar. Zapravo većinu primedaba koje imam na film uputio bih na ono što su datosti franšize Haima Sabana i japanskih preteča od kojih je preuzeo taj sadržaj.

Israelite je snimio još jedan film kome je CHRONICLE referentna tačka, dakle sa idejom o grupi običnih tinejdžera u nekim heightened reality okolnostima koji postaju superheroji. Ako imamo na umu da je u nekoj fazi ovaj reboot pisao Max Landis, čovek koji je radio CHRONICLE, premda na kraju nije snimljena njegova verzija, onda je jasno koliko se snažno nadvila senka Trankovog filma na POWER RANGERS.

Israelite uspeva da nađe ključ kako da savremene, relativno uverljivo postavljene tinejdžera prevede u bizarnu trashy premisu sa vanzemaljskom intervencijom kod nas, i da ih prebaci u epski intergalaktički sukob, ali naravno ima tu elemenata koji se ne mogu “nadjačati”, u ovom slučaju negativka Rita Repulsa koju igra Elisabeth Banks.

Međutim, kada se uzme u obzir šta je Israelite morao da obradi i učini modernim i uverljivim, POWER RANGERS je odlično urađen posao i jedna više nego uzorna ekranizacija vanfilmskog IPja.

Ipak, otvara se jedno ozbiljno, ponovo maltene civilizacijsko pitanje. Naime, POWER RANGERSI su svoju ekspanziju devedesetih imali upravo zbog oskudice superherojskih sadržaja namenjenih deci. Tada je bio BATMAN i nije bio za decu. Međutim, danas kada imamo Marvel koji se prevashodno obraća deci, POWER RANGERSi nisu zamena ni za šta već samo jedan nedovoljno dobar surogat Marvelovog originala.

Kada se tome doda da je Israeliteov zadatak bio da sve to kudikamo uozbilji, da mu doda neki grit, da stvari učini ubedljivijim, zaista se otvara pitanje kome se ovaj film obraća.

Međutim, otvaranje ovog filma od 105 miliona dolara u ravni nekih četrdesetak u prvom vikendu nije nimalo loše. Dakle, neka niša je pogođena i stvar je profunkcionisala. POWER RANGERS je franšiza koja vapi za nastavkom i deluje da će ga biti. Israelite je postavio dobre temelje koji mogu da se nadograde.

No, ipak uprkos prijatnom gledalačkom iskustvu, voleo bih da sam Israelite pređe na neke druge projekte jer je za POWER RANGERS učinio i više nego dovoljno- 

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: THE FINAL CHAPTER

Ako je THE FINAL CHAPTER zbilja završni film u serijalu ekranizacija igara RESIDENT EVIL onda posle šest igranih filmova možemo reći da je ovo jedna od časnijih franšiza. Nota bene, Paul WS Anderson nije postavio letvicu previsoko sa prvim filmom ali to je bio jedan pošten visokoestetizovan postmatriksovski zombi shoot em up u kome je Milla Jovovich uspela da postane akciona heroina. Zatim, u sledećih pet filmova od kojih dva nije režirao, Anderson je zadržao ključnu kreativnu poziciju i serijal nikada nije zalutao. Štaviše, pored prvog dela, treći i četvrti su daleko najbolji, što znači da serijal ne samo da nije opadao po kvalitetu već je imao i jedan uspon. Konačno, ovo je jedan od etkih serijala u kome fanovi ne mogu da se slože oko toga ni koji im je najbolji ni koji im je najslabiji film, ali i to govori mnogo.

Šesti i završni film spada među slabija tri u serijalu, s tim što je meni kudikamo bolji od petog. Naime, peti je produžio izuzetno uspelu gejmersku liniji postavljenu u četvrtom, ali nije bio ni približno dobar. Šesti deo se međutim vraća postapokaliptičnoj atmsferi trećeg dela u kome u kome svet RESIDENT EVILa evocira MAD MAX. To se ne odnosi samo na suncem sprženu pustoš već i na lokaciju iz prvog filma - Hive koja dobija prominentnu ulogu u završnici.

Praktično možemo reći da poput samog Hivea i u samom serijalu imamo povaratak na početak, i da sada gledamo njihove ruševine. Milla je dobrih petanest godina starija a lokacija je devastirana tokom apokalipse. Detutna lokacija korespondira i sa istrošenošću samog serijala. Međutim, u susretu dve ruševine dobijamo neke dobe rezultate.

U ovom filmu Anderson se opredeljuje za neprekidnu akciju, i ona je sporadično jako dobro postavljena, recimo kada Alcie na početku biva napadnuta od strane letećeg zombi monstruma. 

Međutim, reći za monažu da je quick cutting predstavlja ublažavanje. Ovaj film nije nasečen, on je narendan i tako intenzivan postupak umnogome umanjuje efektnost i nekih dobro postavljenih akcionih elemenata. Isto važi i za dramske scene. Naime, mnoge od njih su u nekritički visokom tempu uprkos tome što otvaraju prostor za nekakvo odmorište. 

Stoga, THE FINAL CHAPTER donosi dosta radosti za fanove, i nudi zaista dosta razloga da mu se progleda kroz prste, međutim zbog agresivne montaže na kraju znatno slabi efekat onoga što se kod Andersona nikada nije dovodilo u pitanje.

Verujem da mnogi faktori dovode u pitanje dalji opstanak serijala, i da je ovo možda zaista kraj serijala u ovoj formi. I ako je tako, zadovoljan sam. THE FINAL CHAPTER možda nije izvukao maksimum iz svoje zamisli ali pružio je mnogo više zanimljive akcije od mnogih a isto važi i za čitav B-filmski ugođaj.

Konačno, koliko god da je skandalozno visok budžet od 40 miliona dolata za nešto što smatramo B-filmom, to danas jeste B-film, i stoga Anderson je savršeno uskladio sadržaj i formu.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, March 25, 2017

ALL NIGHTER

Pogledao sam ALL NIGHTER Gavina Wiesena, jednu od onih indie komedija koje su imale predispozicije da budu nešto ozbiljno ali to na kraju nisu. Wiesen je snimao film po scenariju Setha Owena kiojije potpisao predložak za solidni MORGAN Klana Scott, a u glavnim ulogama imao je oskarovca J.K. Simmonsa i Emile Hirscha. Sve je dakle bilo profilisano da prođe dobro ako bude kvaliteta, ali nažalost kvalitet se nije desio. ALL NIGHTER je bled, ravan i isuviše mejnstrimičan po zapletu, sa indie aurom koja mu ni na jednom nivou ne doprinosti. Stoga, indie element na kraju dovodi samo do toga da mejnstrim elementi nisu dovedeni do svog vrhunca, da film načinje komediju ali nikada nije istinski smešan jer pokušava da prikaže nešto više, a i to "više" mu izmiče.

Ovi ostaci ideje koje nam Wiesen servira sami po sebi nisu onoliko loši koliko bi se očekivalo. ALL NIGHTER je relativno ozbiljno realizovan film, a Wiesen nudi povremeno i neka dosta promišljena rediteljska rešenja, no sve to je uzalud jer film naprosto nije uspeo da se nametne ni u jednom aspektu.

J.K. Simmonsa oskar evidentno nije promenio. On je i dalje onaj uporni sporednjak koji donosi puni angažman u svaku ulogu pa je tako i ovde, gde je jedan od dva leada. Međutim, bilo bi dobro da svoju novostečenu reputaciju i kultni status krene da povezuje sa nekim konceptualno jačim projektima.

* * / * * * *

Friday, March 24, 2017

LIFE

Posle filma LIFE, Daniela Espinosu ttreba zvati Espinosa doktor Daniel. Scenaristi DEADPOOLa su u njegovoj režiji dobili priliku da dobiju svoj prvi seriozan film i to na bazi skripta koji je textbook primer dobro istražene interpretacije već korišćenih formula uz poneko malo osveženje, i to više na deklarativnom nego na suštinskom nivou. Srećom taj spoj polovnih elemenata koje su pisci skupili zaista spada u red onih koje vrlo rado gledamo iznova. Oni su ukrstili ALIENa sa GRAVITYjem, i tu stvarno nemamo šta da nam smeta jer ko će da se žali na takav spoj?

Oni kojima to eventualno smeta mogu da zameraju nedostatak originalnosti, ali u trenutku kada se na ekranima smenjuju prenaduvane ekranizacije stripova, rimejkovi i ributovi, LIFE je formalno "nov materijal", a sve ono što u njemu nije novo - već je dovedeno na nivo arhetipa. Prilično je žalosno kada se LIFEu ove godine pretpostavlja ALIEN: COVENANT već smoždenog Ridleya Scotta i stvara utisak kako je eto LIFE predjelo za COVENANT. Voleo bih da grešim ali sve mi deluje da je LIFE daleko superiorniji film.

Ono što je u filmu sveže jeste zapravo i ono što je za ovu vrstu filma najvažnije a to je generisanje napetosti i način na koji se to radi scenarisički, a pre svega rediteljski. Naime, u ovoj vrsti filma u kojoj junaci "čačkaju mečku", a svesni su da su naišli na nešto jako opasno, suština je dobro opravdati njihovo "glupo" ponašanje i učiniti ga uverljivim. Pisci u tome uspevaju. Dakle, astronauti donose "glupe" odluke koje u kontekstu deluju opravdano, proističu iz njihove ličnosti i situacije.

A onda to sve na volej dočekuje Espinosa i na nivou suspensea pravi jedan od najefejktnijih filmova koje sam gledao poslednjih godina. Koristeći sve dostupne tehnike, a ne libeći se ni jump scarea u pojedinim situacijama, uspeva da napravi vrhunsko suspense ostvarenje koje vrca od nelagode visokog intenziteta. I u tom građenju nelagode, gledaocu pomaže anticipacija koju ima baš zbog onog bioskopskog minulog rada i gledalačkog iskustva.

LIFE je po svom DNK B-film i na neki način, ovaj film je alterego samog monstruma o kome govori, jedne mase koja je spremna da preživi jer je prosto izuzetno adaptibilna, i niko ne može da joj se odupre. Otud, LIFE je film koji će naići na otpor ali otpor je uzaludan.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, March 22, 2017

681: THE GLORY OF KHAN

Pogledao sam 681: THE GLORY OF KHAN Ljudmila Stajkova, američki i to žestoki recut bugarskog filma Хан Аспарух, trofilmja koje je govorilo o ujedinjenju bugarolikih plemena. 681: THE GLORY OF KHAN je verzija od sat i po u kojoj su dvojica američkih scenarista adaptirala scenario za originalni film koji potpisuje poznata istoričarka Vera Mutafčijeva. Ako imamo u vidu da je ovaj baziran na manje od trećine ukupnog materijala, moram priznati da je recut vrlo vešt je uspeva da očuva integritet priče i da funkcioniše kao celina.

Stajkov je jedan od onih reditelja iza Gvozdene zavese koji su snimali filmove na kojima se nije štedelo u pokušaju da se napravi istorijska freska, i literatura napominje da je 681: THE GLORY OF KHAN film na kome je radilo čitavih 50 000 statista koje su zbilja impresivne.

Uprkos ozbiljnom sažimanju građe, 681: THE GLORY OF KHAN uspeva da zadrži atmosferičnost, i da pojedinim scenama pusti da "otraju", ne žrtvujući previše epski zamah cele produkcije ali ostajući fokusiran na glavnog junaka i njegovu istovremenu borbu sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljem. Glumačka podela je izuzetno sugestivna, ne samo po interpretacijama već i po vizuelnom utisku.

Ono što je sasvim sigurno jeste da bi bilo zanimljivo pogledati čitav trodleni filma ali sa druge strane, po minutaži uje odmah jasno da je reč o ostvarenju čiji autor nije morao niti je pokušao da se obazire na strpljenje gledalaca.

Međutim, u ovoj američkoj verziji koju su uradili američki producenti, pored recuta i kompletnog duba (a literatura navodi da je kraća verzija korišćena i u Bugarskoj) zanimljiva je i sama priča. Dakle, uspon Kana Asparuha se prati iz vizure njegovog nerazdvojnog druga, Vizantinca Velizara koga je Konstantin IV poslao kao svog emisara da observira bugarolika plemena na njihovim pohodima u interesu Vizantije, protiv Hazara. Međutim, kada se Asparuh okrenuo protiv Vizantinaca, u sklopu svoje ekspanzije preko Dunava, Velizar ostaje na njegovoj strani, ali isto tako u recutovanoj verziji protagonizam se prebacuje na vizantikske vojsovođe i njihove pokušaje da pobede Asparuha. Stoga ne dobijamo uvid u to kako je Velizar reagovao na Asparuhovo okretanje protiv njegove imperije.

Ipak, Velizarova uloga podseća na tipičnu holivudsku postavku "belog oslobodioca", s tim što ovde to sve dobija zanimljiv socijalistički, paradoksalno prosvetiteljski preokret. Naime, Velizar se vraća u Vizantiju posle svega, i sada njegova naracija iz voiceovera biva zaključena razgovorm sa vizantijskim starešinama koje mu traže da pošto je pismen napiše istoriju u kojoj su Vizantinci pobedili. Uprkos položaju koji bi mu to donelo, Velizar piše istinu jer zna da bugarolika plemena to ne mogu da napišu jer su nepismena. Zbog toga, on biva osuđen a zapis spaljen.

Dakle, sam film na kraju iako je priča o korenima bugarske nacije, zauizima u potpunosti vizuru "civilizovanog" posmatrača a uprkos ovom LITTLE BIG MAN disclaimeru, Vera Mutafčijeva i Stajkov rade sve što mogu da dosta verodostojno rekonstruišu i Asparuhov narod i Vizantince. Stoga, 681: THE GLORY OF KHAN je jedan od najverodostojnijih prikaza Vizantije na filmu.

* * * / * * * *

Tuesday, March 21, 2017

KAMPF UM ROM II

Pogledao sam KAMPF UM ROM II, drugi deo filmskog diptiha Roberta Siodmaka koji je izašao godinu dana posle prvog dela.

Nažalost, ovaj film nudi epilog likova kao i završnicu istorijskog događaja koji opisuje ali nema kvalitet prvog filma. itno je imati na umu, da ovo nije sequel, samo produžetak priče sniman u isto vreme, ali evidentno je da se tokom rada ispostavio da materijala za dva filma nema. Niti drugi deo može da stoji samostalno, niti ima materijala da popuni čak i bitno kraće trajanje od prvog filma.

Sva tehnička svojstva filma istovetna su onome što je pruženo i u prvom.

* 1/2 / * * * *

Monday, March 20, 2017

KAMPF UM ROM I

Pogledao sam KAMPF UM ROM I, prvi film diptiha po romanu Felixa Dahna kojim je nemački klasik Robert siodmak priveo svoju plodnu karijeru kraju. Ovo je ambiciozni bioskopski spektakl nastao u zapadnonemačko-italijansko-rumunskoj produkciji i govori o pokušaju Rima koji je pao pod ujedinjene Ostrogote i Vizigote da se oslobodi uz pomoć Vizantije. Međutim, u tom trenutku oslobođenje rima nikome nije u interesu, tako da rimski konzul kreće u vrlo rizičnu igru intriga ne bi li iskoristio povoljan istorijski trenutak, sukob u vizigotskoj dinastiji i vizantijsku pomoć.

Rimskog konzula igra Laurence Harvey i uprkos njegovom protagonizmu i veštinama lika, kako u diplomatiji i intrigama tako i u zavođenju vladarki od kojih mu zavisi sudbina, on nije heroj ovog filma. Heroji su paradoksalno Goti, što nije sasvim nelogično ako imamo u vidu da je ovo nemačka produkcija ali s druge strane to nije civilizacija pozne antike sa kojom Nemci žele da imaju partikularni kontinuitet.

Dok su civilizovani Rimljani i Vizantinci prikazani kao gladni mmoći i spremni na intrige, Vizigoti su prikazani kao prilično naivni i vojno moćni velikaši koji izuzetno poštuju civilizaciju Rima. U tom pogledu Goti koji puštaju da Rim ne bude okupiran u 6. veku praktično podsećaju na naciste u vreme drugog svetskog rata kada su se sa strahopoštovanjem odnosili prema Parizu i nekim drugim zapadnim metropolama čiji su životni stil poštovali, čuvali i preuzimali.

Justinijana igra Orson Welles i u prvom filmu ima mali screentime, nepšto upečatzljiviji je nastup Sylve Koscine, dočim Honor Blackman igra gotsku kraljicu Amalasvintu i ima jednu oidupečatljivijih scena smrti koje se mogu videti u filmovima koji pretenduju na istorijsku utemeljenost.

Felix Dahn u pogledu prikaza odnosa nudi dosta pojednostavljenja i oslanja se na Prokopijevu "tajnu istoriju" tako da recimo Narsesa prikazuje u najradikalnijoj interpretaciji njegovog fizičkog stanja. Siodmak se trudi da rekonstruiše epohu u pogledu kulture, ambijenta i kostima ali u tome povremeno uspeva. U tom pogledu KAMPF UM ROM spada među ambicioznije "peplume" svoje epohe.

Ne možemo reći da je ovaj film vrhunac Siodmakovog opusa, uostalom deo literature potpisuje njegovog reditelja druge ekipe kao ko-reditelja, ali ako imamo u vidu koji su bili dometi ovakvih produkcija, rezultat je vrlo dobar. Priča se završava logično i zaključuje jedan zaplet filma ali ne razrešava sudbine svih junaka. Stoga, ovaj prvi film može da se tretira kao standalone.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, March 19, 2017

MAN DOWN

Pogledao sam MAN DOWN Dita Montiela, reditelja koji već deceniju i po opstaje na čudnoj ničijoj zemlji između glavnog toka i indieja, i snima filmove koji koketiraju sa mačo žanrovskim radom iako to u suštini nisu. Dito Montiel je prilično apartna pojava, kao američki Nick Love i teško da je uklopiti u bilo koju kategoriju. Nažalost, njegovi filmovi nisu dovoljno dobri da bi se iz tog izm,icanja kategorijama nešto zunačajno izrodilo.

Uprkos fotografiji Shellyja Johnsona koji radi major filmove, MAN DOWN je najslabiji Montielov film. Reč je o konfuznmoj postapokaliptićnoj priči o vojniku koji se vraća iz rata ne bi li pronašao svoju porodicu u razrušenoj Americi. Nažalost, preokret koji celoj priči daje smisao na kraju nije valjano plasiran, i Montiel relativno dobru ideju kapitalnog twista plasira samo kao izvor konfuzije.

Shia LaBeouf je potpuno angažovan u glavnoj ulozi i daje svoj maksimum. Gary Oldman ostaje potpuno neiskorišćen ali Jai Courtney i Kate Mara pružaju solidnu podršku glavnom glumcu. Shia ipak shvata da je ovo njegov show i tako se ponaša. Ipak, na kraju da izneverava Montiel u scenarističkom i rediteljskom pogledu.

Solidna tehnička realizacija i dobri + poznati glumci čine da MAN DOWN sve do same završnice stoji kao film koji se prijatno gleda i ponešto obećava. Nažalost, na kraju ne uspeva da dobaci do onoga što je želeo. Šteta.

* 1/2 / * * * *

Saturday, March 18, 2017

HAER KOMMER BAERSAEKARNA

HAER KOMMER BAERSAERKARNA Arne Mattssona vikinška je komedija koja je snimana u SFRJ, u saradnji sa Triglav Filmom i distribuirana je pod naslovom DIVLJI VIKINZI. Nisam mnogo upućen u požanr vikinške komedije niti mogu reći da sam u pravom smislu imao priliku da adekvatno pogledam ovaj film zbog stanja kopije ali ono što je sigurno jeste da imamo posla sa pučkom komedijom o dvojici bletnavih Vikinga koji bivaju prodati kao gladijatori u Vizantiju, njihovim raznim nestašlucima i tamo i povratku u rodno selo.

U vikinškoj komediji ima dosta tupavih glavnih junaka i zgodnih žena koje se bacaju pred njih, a rekonstrukcija epohe je praktično nepostojeća, pa tako Vizantija pozne antike više liči na Rim nego što ima neka svoja obeležja. Ali, uprkos tome što tada Vizantija jeste ličila na Rim, ni ta rekonstrukcija Rima nije partikularno ambiciozna.

Od ovog filma se naravno nije ni očekivalo da bude ambiciozan u pogledu rekonstrukcije epohe, međutim zanimljiva je odluka da bude smešten u Vizantiji a ne u straight up Rimu pozne antike.

THE GREAT WALL

Pogledao sam THE GREAT WALL Zhanga Yimoua, fantasy spektakl u kome je američki finansijer major filmova Legendary aktivirao svoju azijsku podružnicu. Ovaj film je pripreman godinama i u glavnoj ulozi su se menjala razna imena. Svakako da bi ovaj projekat bio mnogo korisniji Henry Cavillu nego Matt Damonu koji ga je na kraju dobio, pre svega zato što Damon sebe profiliše kao upmarket akcionog heroja, thinking man’s akcionog stara u situacijama kada uopšte radi akciju i on je u ovom filmu nažalost potpuno izgubljen.

Yimou je reditelj koji je bio nominovan za oskara i početkom dedesetih je bio jedno od najuglednijih kineskih rediteljskih imena. Nizali su se veliki festivali za njega i Chena Kaigea a onda je dvehiljaditih anstupio zaokret i Yimou je postao reditelj arty blokbastera u kojima su odjednom populisitčki, pre svega akcioni elementi počeli da imaju sve značajniju ulogu.

Međutim, kako je Kina prilično uvrnuta zemlja i pošto u njoj nikada do kraja nije bilo jasno da li Yimou želi u Holivud, da li želi da ostane u Kini, šta je zapravo njegova dobitna kombinacije i koliko se uopšte njegova karijera razvija njegovom (slobodnom) voljom, ti filmovi su takođe ostali prilično uvrnuti po svojim umetničkim i komercijalnim ambicijama. Tu je bilo wuxia spektakla sa Jet Lijem i Chow Yun Fatom, bilo je rimejka Braće Coen, bilo je bukvalno svega i svačega. Slično skliznuće u komercijalu imao je i Chen Kaige, predstavnik slične generacije sa još jačim arty korenima.

Elem, Yimou je ovde dobio zadatak da snimi visokooktanski spektakl sa fantasy elemtnima ali i kineskom tradicijom i nažalost u tome nije uspeo. Yimou je izuzetan stilista ali izgleda da u 66. godini nije u stanju da se uči pravljenju blokbastera.

Za početak, film u zapadnoj verziji traje 103 minuta od kojih je samo sat i po klot trajanje, a to svako ne obećava ep, ne obećava razvoj karaktera, ne obećava ozbiljniju paraistorijsku rekonstrukciju i zbilja ono što dobijamo je jedno stanje opsade, jedan eksperiment kako da se pobede demonska čudovišta zbog kojih je “zapravo” sagrađen Kineski zid i konačno misiju u kojoj će biti konačno poraženi.

Matt Damon igra Zapadnjaka, ratnika lutalicu koji kao “beli spasilac” uspeva da donese Kinezima prevagu u borbi za vekovnom pošašću. Ako imamo u vidu količinu kineskog kapitala u ovom filmu i konačno kineskog respektabilnog reditelja za kormilom, film nemamo zašto da optužimo za rasizam, iako je zapravo prototipski rad tog tipa…

Kada akcija krene suočavamo se sa CGI monstrumima krajnje skromne, da ne kažem slabe izvedbe. Sa akcijom koja je sporadično koloritna ali nikada zapravo ne generišu nužni intenzitet suspensea, i sa dijaloškim scenama koje ne prepuštaju nijedan kliše slučaju. Svi klišei su tu i što je najgore od svega realizovani su bez ikakvog ubeđenja. To je prostor na koji Damon nije navikao i uprkos svojoj rutiniranosti on nema šta da ponudi u ovakvoj by the numbers postavci.

Ako je iko više by the numbers od Damonovog lika, onda su to kineski likovi koji su pisani ali i glumljeni na autopilotu. Stoga, osim vrlo profesionalnog Damona kome ne leži materijal, najekspresivniji u filmu ostaju loše urađeni CGI monstrumi koji uprkos svojoj masovnosti imaju više “personalityja” nego kineski likovi i glumci.

THE GREAT WALL je u izvesnom smislu zanimljiv eksces, pre svega kao pokazna vežba u kom pravcu će delovati kineski kapital uložen u američki film. Na kraju je uostalom 171 milion dolara zarade iz Kine bio poprilično prelomni deo prihoda ovog filma. Nažalost, u ovom konkretnom slučaju dobili smo jedan slab miks koji samo mehanički, bez mnogo razumevanja pokušava da digne kineske teme i glumce na globalni blokbaster nivo.

Činjenica da ovaj hendikepirani spektakl nije u potpunosti propao na blagajnama stoga treba tražiti u Damonovom izuzetnom drawing poweru i određenom dahu osveženja koje su najavljivali trejleri. Nažalost, THE GREAT WALL je jedan mlak, nerazvijen film koji srećom barem ne uspeva da bude upečatljivo loš. Ipak, za film ove ambicije, i saradnju Yimoua i Damona, ta dubiozna etiketa “podnošljivosti” nije dovoljna. 

* * / * * * *

Friday, March 17, 2017

BEHIND ENEMY LINES: COLOMBIA

Pogledao sam treći deo serijala BEHIND ENEMY LINES koji je počeo obaranjem Owena Wilsona iznad Republike Srpske, potom je overio Severnu Koreju i prešao na DTV ali je svoj najbolji film dobio u Kolumbiji. Tim Matheson, prekaljeni televizijski vetaran, režirao je ovaj film sa Joe Manganiellom u glavnoj ulozi i u koprodukciji sa WWE. Dakle pored Manganiella pojavljuju se i neki WWE rvači a u epizodnim rolama solidan posao rade Keith David i Steven Bauer.

Kada sam bio klinac, jedan od omiljenih filmova bio mi je DELTA FORCE 2 koji se dešavao u Kolumbiji, sa Billy Dragom u ulozi ozloglašenog narko bosa. Sada Deltine kolege iz Mornarice, ali i svojevrsni konkurenti overavaju Kolumbiju a protivnik im je FARC, ili oni samo misle da jeste.

Ono što je glavni kvalitet filma jeste da su se DTV producenti mudro dosetili da režiju prepuste prekaljenom televizijskom veteranu Timu Mathesonu koji apsolutno vlada svim neophodnim maloekranskim trikovima i uspeva da snimi film u kome primenjuje sve trikove zahvaljujući kojima su serije tako atraktivne za gledanje. Tu su brojne pozicije kamere koje onemogućuju da se scene konkuriše iz više kadrova, intervencije zuma i jump cuta, sporadične kadar sekvence u situacijama kada to doprinosi sirovosti i uverljivosti te uprkos tome što produkciono zapravo ne prevazilazi epizodu MIAMI VICEa, BEHIND ENEMY LIES: COLOMBIA funkcioniše mnogo bolje od DTV naslova koji pokušavaju da budu “filmovi” ali onda u tome propadnu.

Mathesonovo izlaganje likova je efikasno, akcija je mišićava, a pasažne scene su taman dovoljno efikasno snimljene da ne smetaju previše. Nažalost, scenario nije smatran kao nešto što je previše bitno za ovu vrstu filma ali je šteta što tekst nije kudikamo domišljatiji kada je Matheson već uspeo da donese svoju televizijsku rutinu.

Otud ovaj film ostaje zanimljiv pre svega DTV frikovima ali i onima koji žele da se školuju na polju low budget filmmakinga. 

* * * / * * * *

Wednesday, March 15, 2017

Калоян

Pogledao sam Калоян Jurija Arnaudova, bugarski istorijski spektakl iz 1963. o jednom od njihovih prviz značajnih vladara Caru Kalojanu. Ako imamo u vidu da je ovo bugarski istorijski spektakl od pre preko pola veka, za početak treba reći da film iznenađujuće solidno izgleda, naročito ako imamo u vidu da tamošnja kinematografija nije bila na naročito visokom nivou. Međutim, Калоян je ozbiljna socijalistička produkcija koja se lako razlikuje od holivudskih ili italijanskih produkata po tome što je sniman na lokacijama, sa ozbiljnim pokušajima da se rekonstruiše epoha.

Nažalost, uz sve aspekte u kojima prevazilazi zapadne filmove, Калоян ima tajjnedostatak što je priča dosta slabo vođena, glumačka podela je takva da se neki od glavnih protagonista nedovoljno razlikuju i da im funkcije nisu sasvim jasne onima koji nisu baš upoznati sa bugarskom istorijom. Ako tome dodamo da je tema bugarska uklještenost između Krstaša i Vizantinaca i Kalojanov pokušaj da konsoliduje državu i vojsku kako bi im se odupro, jasno je da film uprkos trajanju od stotinak minuta na više mesta postaje ozbiljan izazov za praćenje.

Ipak, ako nam regionalna istorija nije baš nepoznata i otprilike znamo kako su stajale stvari u 12. veku, srpski gledalac se može snaći u ovom bugarskom filmu.

Scenografija i masovne scene su vrlo solidni, a ako izuzmemo par "naprednih" detalja u ženskoj odeći, isto važi i za kostim. Ovo ostvarenje nema puno da ponudi savremenom gledaocu ali je vrlo zanimljiv pogled u jednu susednu kinematografiju o kojoj ne znamo mnogo, kao i dodatak malobrojnoj grupi filmova koji prikazuju Vizantiju.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, March 14, 2017

VIRTUAL REVOLUTION

Pogledao sam VIRTUAL REVOLUTION Guy-Roger Duverta. Reč je o niskobudžetnom francuskom SFu pravljenom na engleskom, sa pretenzijam da bude bladerunnerovski niskobudžetni futuristički triler. Nažalost, Duvertov film ne uspeva da prevaziđe svoja budžetska ograničenja, za početak i deluje izuzetno siromašnom ali sa jednom ohrabrujućom komponentom - naime pokazuje koliko je kompjuterska animacija pojeftinila i kako se čak i za ocvakav marginalan rad mogu isposlovati neki restlovi iz većih i skupljih filmova.

Nažalost tu umerenu tehnološku snalažljivost Duvert nije uspeo da spoji sa elementarnom dramaturškom veštinom ili SF invencijom tako da je rezultat film koji ne bi ostavio snažan utisak ni da je rađen u visokoj holivudskoj produkciji. Ipak, svakako da filmmejkeri koje zanima ovaj žanra u ovom filmu mogu videti šta može da se napravi, ali i kako neke stvari ne treba da se rade...

* 1/2 / * * * *

Monday, March 13, 2017

Притяжение

Pogledao sam Притяжение Fjodora Bondarčuka, verovatno najsuperiorniji ruski copywoodski blokbaster. U ovom filmu istovremeno Bondarčuk pravi i svoj najuspeliji rediteljski projekat, uspešno spajajući tradicije sovjetskog SFa sa onim što u Holivudu a zapravo ostatku sveta radi Neill Blomkamp. U osnovi Притяжение može da se posmatra kao sovjetski DISTRICT 9 i ukoliko ova definicija izaziva da voda pođe na usta, i treba, filme je zaista toliko dobar.

Protivno pravilima Zorana Živkovića, vanzemaljci sleću u opasan moskovski kvart. Uprkos tome što vojne vlasti prepoznaju da vanzemaljce tereba pustiti na miru i nadati se da će otići, oko dve stotine komšija je poginulo i omladina iz kraja se organizuje da im se osveti. Na tom putu međutim devojka koja je kolovođa cele akcije dobija priliku da zaista upozna vanzemaljca koji je pao u komšiluk.

Odnos Zemljanke i vanzemaljca ima u sebi određena transhumanistička svojstva što je Blomkampov specijalitet ali Fjodor ga mnogo šire zahvata i ceo zaplet sa nesnalaženjem benevolentnog predstavnika superiorne vrste zapravo ponajviše asocira na socijalističke vrednosti  sovjetskog SFa. Isto važi i za ksenofobiju sa kojom se vanzemaljci suočavaju, odnosno sa tezom da su ljudi sami sebi najveći neprijatelji.

Međutim, nema razloga za strah, Fjodor ne pokušava da snimi STALKER. Sve ovo je ispričano kroz akcioni SF pristup, sa vrhunskim vizuelnim rešenjima koja u pojedinim scenama spektakla nemaju čega da se stide u poređenju sa američkim filmom. Naravno, Fjodor ne gaji isti stil kao Blomkamp, ne koristi realističke postupke u svom heightened realizmu i skloniji je visokoj estetizaciji ali na svu sreću ovo nije film u kome lepota pojedinačnog kadra dovodi do implozije pokreta i svega ostalog što je potrebnog. Film ima neophodnu dozu propulzivnosti i sposobnost da sve snimateljske i efektdžijske bravure stavi u službu priče.

U pojedinim deonicama naravno, ali na vrlo kratko, Biondarčuk pokazuje da ruska kinematografija nije tako razgažena u pogledu tretmana invazije vanzemaljaca, ali u principzu toga je bitno manje nego što bi se očekivalo. U osnovi, možda će se to najviše primetiti na nivou celine gde je DISTRICT 9 jasan blueprint ali svakako je da Bondarčuk pokušava da nadoknadi i neke druge propuštene etape koje ruski film nije prošao.

Притяжение stoji kao dobar primer lekcije naučene do kraja. Ne znam koliko će ga Sony gurati van Amerike, ali ovo je film koji može bez ikakvog problema da se nađe na repertoaru svakog bioskopa bilo gde u svetu, uz rame sa holivudskim projektima i da za većinom njih nimalo ne zaostaje. Što se mene tiče, ovo je zapravo film sa kojim ej Bondarčuk diplomirao kao ozbiljan reditelj blokbastera.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, March 12, 2017

WOLVES

Pošto sam potpuni sucker i za košarku i za sportske filmove, WOLVESu Barta Freundlicha nije bilo jako teško da me pridobije. WOLVES je dobrano mariniran u raznim klišeima sportskog filma i kada se tome doda da pred kraj počinje da u određenoj meri liči na vlastitu parodiju, nema baš puno akademskih razloga da se hvali. Freundlich uspeva da napravi vibrantnu atmosferu Njujorka, naročito na tvrdim Rucker Park terenima za basket gde glavni junak, mladi belac pronalazi svog Uncle Drewa da ga pouči nekim forama (što je veliki Janitor kliše ali daleko je od glavnog elementa te vrste) kao i u samim košarkaškim scenama koje su dosta energične i dobre pre svgea zato što uspevaju da zarobe i malo tog goofinessa high school košarke koja uvek postoji. Uostalom i na univerzitetskom nivou moguće je videti masu suludih gafova.

Glavni junak je mladi supertalentovani belac koji dolazi iz porodice intelektualaca ali to ne znači da nema probleme. Oca mu igra Michael Shannon što bi samo po sebi bilo dovoljan problem kada ovaj još ne bi bio pijanac i kockar. Majku mu igra Carla Gugino, što samo po sebi ne bi bio problem da film govori o junaku kog majka još uvek doji… :)

Šalu na stranu, Shannon je retko miran u ovoj ulozi a Carla Gugino retko dostojanstveno uplovljava u svoje majčinske godine, iako joj ovo nije prvina ali jeste film u kome je roditeljstvo zaista bitan element. Dvoje teškaša u ulogama roditelja pružaju solidan temelj priči glavnog junaka koji prolazi kroz nekoliko, i verovatno previše procesa sazrevanja u isto vreme.

Freundlich nije štedeo glavnog junaka i ubacio je pred njega sve prepreke koje mogu čekati junaka sportskog filma ali je isto tako sve to dobro realizovao i onda mašinerija dobro podmazanih klišea zapravo kao balvan surovo probija sve greške, rupe u zapletu i usiljena rešenja koja bi inače razrušila bilo koji drugi film.

WOLVES naprosto u jednom trenutku uspeva da se izbori za utisak wish-fulfillment fantazije i kao takav postaje imun na niz zaista ozbiljnih primedaba koje mu se mogu dati.

Pre svega, tu je pitanje uverljivosti. Naime, junak je zaista pod udarom sa svih strana i malo je verovatno da se istom liku dešava sve to u isto vreme. Zatim, junakove reakcije na stvari sa kojima se suočava su naizmenično vrhunski lucidne, sračunate i potpuno srčane, i to baš onako kako odgovara daljem napredovanju priče. Kako se film kreće prema kraju tako mu i opšti tonalitet izraza odlazi za oktavu iznad onoga što smo do sada imali, ali do tada je gledalac već uvučen u film i nema natrag.

Stoga, nekome koga ništa od ovih tema ne zanima, utisak može biti u ravni * * ali zato onima koji vole sportski i košarkaški film slobodno ide 

* * * / * * * *

Saturday, March 11, 2017

SPIRIT OF THE GAME

SPIRIT OF THE GAME Darrana Scotta komemoraztivni je film o ulozi mormonskih misionara u razvoju australijske košarke. Za razliku od "državnih" projekata kao što je BIĆEMO PRVACI SVETA, ovo je "mali film", fokusiran na grupu likova i njihovo učešće u konkretnim sportskim događajima.

Danas je Australija košarkaška velesila, ali pre olimpijadu u Melburnu 1956. oni su još morali da uče i pomogli su im mormonski misionari koji su imali iskustvo iz američke koledž košarke. Na kraju napravili su rezultat i doveli Australijance do 12. mesta na toj Olimpijadi.

Međutim, pored rada sa Australijancima, film se fokusira na borbu samih misionara da im šef mormonske misije uopšte dozvoli da pored vee jevanđelizuju i igru, a kada košarkaški segment krene onda se bavi serijom sparing utakmica koje su igrali sa raznim ekipama pred početak olimpijskog turnira gde su pobedili sve protivnike izuzev SSSRa.

Kao ključni, i najprljaviji, protivnik apostrofirana je Francuska.

Podela je solidna i na terenu i van njega. Film je snimljen pristojno ali u skromnim uslovima, međutim, scene košarke su dosta solidno realizovane i dosta verno rekonstruišu starinski način igre.

Paradoksalno, film postaje ponajbolji onda kada uđe u domen by the numbers sportske melodrame.

* * / * * * *

Thursday, March 9, 2017

I DON'T FEEL AT HOME IN THIS WORLD ANYMORE

Pogledao sam I DON'T FEEL AT HOME IN THIS WORLD ANYMORE Macona Blaira, jedan od onih quirky indie filmova koje tražimo kada gledamo desetine bezvrednih. Ovaj je međutim vrlo duhovit i nudi dosta svež pogled na jedan od najekesploatisanijih indie idioma a to je kriminalistička komedija.

Glavni junaci su usamljena usedelica i njen uvrnuti komšija koji samostalno počinju da istražuju provalu u njen stan kada se ispostavi da je policija nezainteresovana da je adekvatno ispita. Ono što usledi je duhovito putovanje utabanim stazama quirky zločina, ali sa vrlo solidnim vizuelnim rešenjima, dobrim tempom i veštom inscenacijom, pa na kraju uspeva da bude efektno i energično. Melanie Lynskey je briljantna u glavnoj ulozi a Elijah Wood uspeva da odigra u funkciji filma.

Macon Blair je ime na koje treba obratiti pažnju u predstojećem periodu. To ipak ne znači da je ovaj film doneo nešto novo, ali ono što je već poznato pružio je na solidan način.

* * * / * * * *

Tuesday, March 7, 2017

HEADSHOT

HEADSHOT Mo Brothersa je novi akcioni proboj Ika Uwaisa na zapadno tržište. Ovog puta stvar je internacionalizovana kroz uvođenje japanskih i američkih koproducenata i Mo Brothersi generalno snimaju vesternizovan indonežanski film. Poznato je da nisam preveliki fan RAIDa, ali verovatno je previše blasfemično reći da je HEADSHOT bolji. Međutim, meni je HEADSHOT bolje legao pošto mi je bio narativno koherentniji. Sasvim je sigurno da na nivou pojedinačnih set-pieceova i detalja ne dostiže baroknost RAIDa ali ako imamo u vidu da je ovo film od dva sata i da to ipak mora biti povezano nekakvim narativnom u kome koliko toliko razumemo šta se zbiva, HEADSHOT mi je bio pitkiji.

A akcija koju je osmislio Team Uwais je prilično dobra i Mo Brothers u tom smislu znaju da svaki dinar mora da se zaradi.

Pošto sam pohvalio priču, odmah treba da se razumemo. Neprijatno je koliko je generic i koliko je to sve bazirano ne na razgaženim već na parodiranim klišeima. Ali HEADSHOT apsolutno smešta taj segment izraza na svoje mesto, Mo Brothers znauju "koliko priče" treba za ovu vrstu filma i koriste je prevashodno kao vezivno tkivo. Svakako da je Cghad Stahelski imao šta da nauči od njih za svoj JOHN WICK 2.

Akcija je mahom rešena u kadar sekvencama jer su Mo Brothers raspolagali fizički pripremljenom ekipom Ika Uwaisa ali svakako da je ključni adut po kome se HEADSHOT razlikuje spoj kinetičkog ekscesa i krvoprolića, svojevrsna vizit karta indonežanskog akcijaša još od kad je počeo njegov uspon.

HEADSHOT je profilisan kao izvozni proizvod, akcijaš za ljubitelje i poznavaoce, i kao takav je potpuno uspeo.

* * * / * * * *

Monday, March 6, 2017

REKVIJEM ZA GOSPOĐU J.

REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. Bojana Vuletića uspeva da unese nešto novo u matricu suvog slow cinema realizma koji su izgradili rumunski festivalski favoriti. Opisati REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. kao isključivi eho rumunske poetike je prejednostavno i nije sasvim tačno zato što je u rumunski hardver uneo nešto precizniju vizuelnu koncepciju u kojoj ipak ima kudikamo više estetizacije nego kod njih, a potom je na nivou scenarija sve obogatio humorom. Dok je Radovićev DNEVNIK MAŠINOVOĐE doneo zapravo sličnu poetiku kovačevićevske crne komedije ali je kao njenu vizuelnu okosnicu iskoristio nešto drugo, Vuletić se opredeljuje za kurentnije Rumune i koristi ih kao deblo za probijanje kapija evropskih festivala. Recept je izgleda uspešan pa je ovaj film na tim festivalima maltene percipiran kao art house komedija što tek delimično jeste.

Ja bih ga ipak, na bazi iskustva gledanja regionalnog filma, definisao kao crnohumornu melodramu, ali i kao delo koje iznova potvrđuje validnost Dušana Kovačevića kao pisca i njegove poetike. Iako Kovačević nema direktne veze sa ovim filmom, sasvim sam siguran da je mnogo šta u njemu njegova zaostavština.

Vuletićev vizuelni koncept baziran je na doslednom držanju kadar-sekvence koliko god je to moguće, izboru fotogeničnih lokacija, ali i postavljanjem istih takvih, sugestivnih situacija. Pokreti su rezervisani za ljude i vozila, a tek pomalo za kameru koja se uglavnom kreće na faru. To je specifičan izazov za glumce i svi su na njega odlično odgovorili - od Mirjane karanović koja je naravno već puno puta igrala slične likove, preko Borisa Isakovića koji je duhovtiji nego inače, pa sve do Jovane Gavrilović koja izrasta u veliko pojačanje za naše glumište. Devojčica Danica nedeljković je odlična u dobro realizovanoj ulozi foul mouthed kida koje filmu daje poseban šarm i energiju.

Vuletić je krenuo u svojevrsnoj senci svog writing partnera Stefana Arsenijevića ali je vremenom dokazao da je mnogo konzistentniji reditelj, sa solidnim rezultatima. Ovim filmom uspeva da pokaže znatan napredak u odnosu na debi i da pronađe rukopis koji mu u potpunosti odgovara.

* * * / * * * *

Sunday, March 5, 2017

AFTERPARTI

Pogledao sam AFTERPARTI Luke Bursaća, dolazak još jednog novog talenta u našu kinematografiju. Ovaj film je značajan na više nivoa. Za početak, ovo je film koji kombinuje tendencije savremenog srpskog urbanog filma art house usmerenja sa željom da komunicira sa publikom i napravi svojevrsnu bioskopsku atrakciju. U filmu TMINA, svom studentskom diptihu dugometražnog formata, Bursać je pokazao da se podjednako dobro snalazi i u sirovom realizmu i u estetizovanoj žanrovskoj stilizaciji, i uprkos tome što se taj šav između dve priče itekako osetio, TMINA je bila je harizmatičan rad koji najavljuje dolazak značajnog reditelja.

AFTERPARTI je međutim doneo još jednu značajnu dimenziju Luki Bursaću kao reditelju koji obećava. Naime, on je snimio ovaj film bez budžeta, sa nekom minimalnom podrškom države, ako ne u no budget uslovima a ono u vrlo low budget uslovima, čime se apsolutno izdvojio od reditelja svoje generacije kojima je svojstveno da čekaju pomoć fondova, i da pakuju filmove godinama. AFTERPARTI što je najvažnije, ne izgleda kao film koji je snimljen u bitno lošijim uslovima od ostatka radova njegove generacije, čak naprotiv.

Fotografja Dušana Grubina filmu daje jako atraktivan izgled i jednu skoro pa refnovsku estetizaciju ambijenata i dešavanja. Bursać je ekonomičan po broju lokacija ali je svaka izvanredno odabrana, i maksimalno iskorišćena što pokazuje da ima istančan rediteljski nerv.

Druga značajna dimenzija zbog koje Bursać zalsužuje podršku jeste činjenica da je on sa svojim filmom odmah izašao u bioskope i da nije robova festivalima i čekao ih silom. Uostalom, poslednjih godina verovatno najveći festivalski uspeh postigla je PARADA koja je ušla na Berlin posle bioskopske distribucije. Dakle, prikazivanje u bioskopima nije prepreka filmovima koji su zanimljivi festivalima. Voleo bih da ova odluka ekipe AFTERPARTIJA bude nagrađena i nekim festivalom, a film za to svakako ima potencijala.

AFTERPARTI je film koji pokazuje na koji način Bursaćeva generacija oblikuje svoju NACIONALNU KLASU. Priča prati mladog wannabe celebrityja koji radi kao konobar u nekom vrlo posećenom gradskom klubu. Činjenica da je konobar u klubu daje mu reputaciju kakvu ne bi stekao da se bavi onim što voli. Uporedo sa njegovim konobarskim zgodama, teku pokušaji da se afirmiše kao glumac ali i nezaokruena romansa sa komšinicom koja radi u istom klubu u nadi da će skupiti novac da postane kozmetičarka.

Bursać uspeva da istovremeno glamurizuje i osudi lifestyle koji vodi njegov junak. Ipak, za razliku od drugih reditelja mlađe generacije koji prikazuju ljude sa margine sa blagom distancom, Bursać pokazuje toplinu i izvesnu identifikaciju sa junacima. Stoga, AFTERPARTI je istovremeno i film o jednoj ekipi ali i film za tu ekipu što je specifičan adut.

Slično PANAMI, AFTERPARTI uspeva da napipa zanimljivu temu i da joj istovremeno i arty i komercijalan tretman. Razlika je u tome što je AFTERPARTI u svojoj egzekuciji konzistentniji, iako PANAMA ima univerzalniju temu. Ipak, ova dva filma stoje kao pozitivni primeri naših mladih autora koji pokušavaju da spoje arty zahvat sa bioskopskim ambicijama.

Otud, pojava ovakvih filmova ispunjava me optimizmom i pokazuje da imamo mlade reditelje koji nisu odustali od filmova koji traže publiku. 

* * * / * * * *

OSLOBOĐENJE SKOPLJA

Pogledao sam OSLOBOĐENJE SKOPLJA Radeta i Danila Šerbedžije, adaptaciju izvanrednog pozorišnog komada Dušana Jovanovića. Komad je bitno izmenjen u odnosu na svoju popzorišnu formu ali nažalost nije pobnoljšan i prilagođen filmu, naprotiv. Samo je sveden na Xtu parafrazu post-jugoslovenske opsesije time kako smo sami prema sebi bili gori od bilo kog okupatora. Praktično, od jednog bitnog dela iz istorije naše pozorišne dramaturgije, OSLOBOĐENJE SKOPLJA svedeno je na eho Radivojevićevog filma KAKO SU ME UKRALI NEMCI samo bitno inferiorniji u svakom pogledu.

Naime, ovaj film je malo ekranizacija Jovanovićevog komada a malo Šerbedžijino glumačko iživljavanje koje vrhuni u dva čina njegovog šmiranja u stanju moždanog udara što je svakako izazov čak i za filmske forenzičare sa najjačim živcima. Film nikada u pravom smislu ne počne i ne znam koliko su se Makedonci radovali oslobodiocima ali ja svakako jesam jer je to označavalo kraj filma.

Rade i Danilo Šerbedžija su kao reditelji raspolagali solidnim budžetom i njihov film evocira uspomenu na tehnološke standarde SFRJ filma ali u savremenim okolnostima estetski nema šta da pruži, iako se nije ni očeklivalo da oni snimaju ŠAULOVOG SINA. Prosto, ni u regionalnim okvirima oni nisu uspeli da odu izvan okvira nekog davno prevaziđenog mejnstrima. Ipak, iako je 72 DANA, debi Danila Šerbedžija bio bitno zanimljiviji film, ovaj predstavlja produkcioni korak napred i šteta što tu priliku nije bolje iskoristio.

U svakom slučaju, čistom silom smeštanja u epohu, ambicije, onoga što je ostalo od Jovanovićevog teksta, OSLOBOĐENJE SKOPLJA na neki način može da bude marginalan deo regionalne mejnstrim ponude, ali mnogo pre na malom nego na velikom ekranu.

* * / * * * *

Friday, March 3, 2017

THE ASSIGNMENT

THE ASSIGNMENT Waltera Hilla je nažalost još jedan korak na njegovoj filmadžijskoj nizbrdici. THE ASSIGNMENT ima priču koja je tupav exploitation sa esktremnom premisom za razliku od BULLETa sa Slyjem koji je prethodno radio. Nažalost, THE ASSIGNMENT je još neveštije realizovan, bez para, na užasnmim lokacijama, sa jezivom šminkom, žalosno snimljen, vrlo slabo kadriran. Ovo je jedan od filmova u kojima praktično ništa ne valja.

To je šteta. Podela koje su predvodile Michelle Rodriguez i Sourney Weaver je obežavala da može headlineovati ozbiljan film i da nečemu može privući pažnju. Međutim, to “nešto” je izostalo i THE ASSIGNMENT je nažalost film za koji je bolje da nije ni na koji način privukao pažnju.

Scenario je dosta tanak, ali film pre svega pada na nivou režije i produkcije. Sve ovo je moglo biti neki pristojan neo-grindhouse da nije tako apsurdno loše urađeno. U Hillovom opusu ovaj film stajao je kao projekat koji je dugo želeo da snimi, a zanimljivo je i to da se u određenom smislu ovaj film može nadovezati na JOHNNY HANDSOME. Ali nabrajanje naslova i svako pominjanje Hillovog u kontekstu ovog filma je naprosto žalosno i zato je možda bolje da sve ovo zaboravimo. 

* 1/2 / * * * *

LOGAN

LOGAN Jamesa Mangolda je svakako jedan od najznačajnijih superherojskih filmova ikada snimljenih, i ako bismo sumirali zašto je to tako onda je odgovor jednostavan - ovde se konačno desilo ono što smo svi priželjkivali jako dugo, neko je iskoristio ogromnu slobodu koju nudi nekoliko stotina miliona dolara garantovanog prihoda i vrlo jak budžet. Mnogi bolji reditelji su radili u takvim uslovima, ali eto tek je stilski kameleon James Mangold iskoristio priliku i snimio svoj daleko najbolji i najznačajniji film. Očigledno je da su ekranizacije stripova za neke reditelje gubljenje vremena a za nekoga kao što je Mangold bile su put sazrevanja iako je i van toga imao puno prilika da se istakne.

LOGAN je film koji je do sada verovatno najbolje obuhvatio Wolverinea kao junaka jer u njemu on konačno pokazuje umor posle viševekovne egzistencije u kojoj mu više nije ni do čega, i više ga ništa ne iznenađuje. U tom pogledu LOGAN deluje kao superherojski BLOOD FATHER i to je samo vrh ledenog brega kada pokušamo da Jackmanovog junaka postavimo u kontekst Gibsonovog opusa. Odavno sam rekao da Jackmana smatram Gibsonovim naslednikom a verujem da i on tako misli. Stoga u LOGANu ima i BLOOD FATHERa ali i Thunderdomea u najboljem smislu. Konačno, nasilnost LOGANa je nestvarna, ne samo u pogledu krvoprolića već i u pogledu aktivnosti dece u tim scenama. Scena "uspenja Wolverinea" deluje kao da je preneta iza HACKSAW RIDGEa i na neki način LOGAN je ljubavno pismo Melu.

Nisam najpozvaniji da komentarišem gde se LOGAN nalazi u striposvokom kontinuitetu, ali rekao bih da se dešava negde pre OLD MAN LOGANa kako ga je zamislio Millar. E sad, sam strip OLD MAN LOGAN je uprkos svom tom klanju i haosu i ikonoklastičnosti ipak mnogo više disneyevski od LOGANa kao filma. Naime, LOGAN unosi jedfnu vrhunsku subverzivnu dimenziju koja mi se jako dopala i koju sam oduvek želeo da vidim u strip-ekranizaciji - naime, LOGAN govori o X-Manima koji su se raspali posle tragičnog kraja grupe, i svi su u civilu. Ali, isto tako postoji i X-MEN strip. Tema stripa se ne razrađuje previše ali stripovi igraju pivotalnu ulogu u pojedinim plot pointima.

Međutim, to što LOGAN prebacuje X-MEN u realistički kontekts ne znači da je ovaj film odmaknut od imaginarijuma stripa. Naprotiv, neki od bitnih plot pointa u filmu su bzirani na par excellence stripovskim zamislima.

Mangoldova realizacija svega ovoga je vrlo ambiciozna, solidna, pažljiva i pedantna. On nije neki veliki kreator ali sada je tačno znao šta treba da se postigne i LOGAN donosi tu melgibsonovsku sirovost i atmosferičnost neo-vesterna. reference naravno mogu biti razne ali svakako da mi Walter Hill prvi pada na pamet, kao i novoholivudfski film sedamdesetih.

Dafne Keen je otkriće ovog filma i mislim da ćemo je puno gledati u predstojećem periodu. Ako nešto treba da se izdvoji u vezi sa njom to je odlično snalaženje u scenama kada treba da bude podivljalo vulverinče i puna ubedljivost u akcionim prizorima. Nezavisno od toga šta je to toga stunt a šta efekat, Dafne Keen uspeva da bude uverljiva i kao interpretator i kao likeness za dete iz projekta X-23.

Jackman je na bazi X-MENa ušao u žanropvske kruogove i snimio je nekoliko izuzetno bitnih SF naslova kao što su REAL STEEL i CHAPPIE. Meni se dopao i prvi WOLVERINE. Pa ipak LOGAN je bez sumnje njegovo daleko najznačajnije delo u ovoj franšizi i film koji ima svoje mesto u samom vrhu njegovog gluačkog opusa, pa i samog podžanra uopšte. Reklamna kampanja je stvarala utisak da ćemo gledati nešto važno i nije nas lagala.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, March 2, 2017

THEODORA, SLAVE EMPRESS

Pogledao sam THEODORA SLAVE EMPRESS Riccarda Frede iz 1954. godine. Ovaj italo-majstor važio je velikog stilistu exploitationa. Izražavaop se u raznim žanrovima ali su mu avanturistički i spektakli bili omiljeni. THEODORA SLAVE EMPRESS je film o Carici Teodori, njenom usponu na tron i prilikama u kojima je pomagala svom suprugu caru Justinijanu. Fredin film je u istorijskom pogledu potpuno netačan i tek se ovlaš dotiče nekih najosnovnijih činjenica, međutim i ono što ima kakve-takve veze sa istorijom iskorišćeno je samo kao povod za melodramski eksces i kostimografska rešenja.

Isto važi i za rekonstrukciju epohe. Freda nikada nije radio u idealnim uslovima, premda je imao koliko-toliko bolje produkcije od svojih italijanskih savremenika, ali njegov prikaz Vizantije čudan je spoj svega i svačega, od pozne antike do Srednjeg veka.

Pa ipak, kada dođe do krvave završnice filma, Freda pokazuje da ume jako dobro da zaokruži stvar. Potpuno ostavljajući istoriju po strani, jako vešto iznova aktivira neke elemente koje je prethodno postavio u ekspoziciji.

Originalna verzija filma trajala je 124 minuta (ili 119 kad se prevede u drugu frejmažu) a ja sam gledao jedan od zvaničnih recutova od 87 minuta. Sasvim je sigurno da duža verzija nije istorijski verodostojnija ni u jednom pogledu ali očekujem da je motivaciono jača od ove.

* * / * * * *