Sunday, November 19, 2017

SWEET VIRGINIA

SWEET VIRGINIA Jamie M. Dagga je pretenciozni neo noir koji e guši u nekonzistentnim pokušajima da pomiri indie svedenost i neke konvencionalnije stilske zahvate. Rezultat je film koji pokušava da bude višeslojan u izrazu ali ne može da ispuni zahteve ni indie melodrame ni neo noira.

To je šteta jer Jamie M. Dagg ima odličnu glumačku ekipu koju predvode Joe Bernthal, Christopher Abbott, Rosemarie DeWitt i Imogen Poots. Dakle, ima potencijala za visoku glumačku voltažu a zaplet je do te mere podesan za neo noir da je bezmalo neverovatno kako ga je Dagg ispustio.

U vizuelnom pogledu film je artikulisan ali pomalo nekonzistentan uprkos nespornoj atmosferičnosti. SWEET VIRGINIA ima sve atribute uspešnog filma ali to nekako nije...

* * / * * * *

Saturday, November 18, 2017

MATILDA

MATILDA Alekseja Učicelja je prilično slobodna intepretacija istorijskog događaja - ljubavi ruskog prestolonaslednika i poznate balerine koja je, po onome što prikazuju autori filma, u jednom trenutku pratila da ugrozi njegovu budućnost na mestu cara. Učicelj je vešt reditelj koji je pokazao u ranijim filmovima da je sposoban da radi ambiciozne filmove velikog budžeta, ali nažalost MATILDA pokazuje samo njegovu sposobnost pukog rukovođenja ambicioznom produkcijom i ništa više. Ovo je krajnje mediokritetski, šaren i neubedljiv film u kome reditelj ne uspeva da uspostavi osnovne odnose među likovima, usled čega i čitav melodramski eskces više liči na parodiju nego na pravi punokrvni zaplet.

Na kraju se MATILDI dešava ono što je neoprostivo za ovu vrstu filma a to je da glavni junaci tonu u senku pred sporednim, i glumački i na nivou razrade karaktera. Stoga, iako me raduje interesovanje naše publike za ovaj film jer definitivno otvara mogućnost za budući uvoz filmova koji dolaze izvan major okvira, i uprkos tome što je MATILDA baš ono što publika očekuje od ruskog filma a to je spektakl, romansa, prikaz istorije itd. ovde ipak imamo inferioran primer takve produkcije, ako ne u budžetskom a ono svakako u autorskom pogledu.

Verzija koja se prikazuje kod nas traje 108 minuta. Nailazio sam i na podatke o verziji od 130 minuta i ona verovatno nudi bolju razradu likova. Pa ipak, uveren sam da taj film nije fundamentalno bolji po onome što je materijal kojim se raspolagalo ali da verovatno ubedljivije izlaže likove i zaplet.

* 1/2 / * * * *

BOY

BOY Taike Waititija iz 2010. je nostalgična priča o odrastanju dečaka u maorskoj zajednici. U ovom filmu ima humora, premda je reč o klasičnijoj melodrami o odrastanju u specifičnim etničkim i samim tim socijalnim okolnostima. Waititi i u ovoj formi koristi svoje autorska obeležja kao što je uvođenje oniričkih deonica, animiranih detalja, i ukupno uzev primenjuje sav svoj stilski arsenal na jednu bitno drugačiju priču od one iz debija EAGLE VS SHARK.

Rezultat je nostalgični film o odrastanju koji igra po svojim pravilima, a pored Waititijeve atipične poetike i postupka, donosi i specifičnu etmo-ornamentalistiku maorskog miljea koji je doduše bio prisutan na filmu i pre Waititija ali je u ovom filmu dobio jednu svežu intepretaciju.

Waititijev film nema snagu DOMA ZA VEŠANJE sa kojim zapravo deli čitav niz tematskih preokupacija i stilsku otvorenost jer Waititi nema taj fatalizam premda ne izbegava sentimentalne tonove, ali u pogledu tog etno-ornamentalističkog izraza svakako može da se u nekom pregledu ubroji u tu grupu filmova.

* * * / * * * *

Friday, November 17, 2017

Нашла коса на камень

Нашла коса на камень Anje Kreis je film snimljen u koprodukciji sa kelnskom filmskom školom. Po državbljanstvu se vodi kao koprodukcija Rusije, Belorusije i Nemačke. Reč je o filmu koji u sebi sadrži mnoge predispozicije diplomskog rada. Dakle, Anja Kreis želi da snimi socijalnokritičku priču u kojoj želi da obuhvati apsolutno sve što joj smeta u ruskom društvu i uprkos relativno energičnoj realizaciji i efikasnom trajanju od 80 minuta, možemo reći da je mnogo htela i mnogo započela. U toj masi turobnih situacija ima duha, ima humora, ima čak i nečeg autentičnog ali prosto previše je tu motiva za ovako sveden i jezgrovit film. O broju tema koje načinje da i ne govorimo. No, ako je reč o diplomskom filmu a po svemu sudeći jeste onda je to jedna od onih "dečjih bolesti" kada mladi reditelj želi sve da sažme u prvom filmu, i kako bi pokazao šta sve zna ali i kao da strahuje da neće biti sledećeg.

Nažalost, ovo je jedan od onih nesigurnih filmova posle kojih baš i nema izvesnosti da će biti sledećeg. Ali, videćemo.

* 1/2 / * * * *

MONTENEGRO ROAD MOVIE

MONTENEGRO ROAD MOVIE Petra Kubika je češki film sniman u Crnoj Gori o dve srpske turistkinje koje preko interneta upoznaju dva Čeha i sa njima polaze na putovanje po šumama i gorama u njihovom reli džipu. Tokom putovanja dešavaju se neki mali ljubavni trouglovi, neke netrpeljivosti među drugaricama, i na kraju krajeva sve se završava klimaktičnim krajem koji dodaje na melodramskom ekscesu a tokom razvoja priče se nije mogao naslutiti.

Petr Kubik je reditelj koji dolazi iz efektaškog miljea tako da je njegov postupak pun vizuelnih ukrasa i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto, ali film zahvaljujući njima nije dosadan. Reklo bi se da se Kubik za ovaj materijal više odlučio zato što mu je delovao jednostavan za realizaciju nego zato što je on sam po sebi neki ljubitelj melodrame među malim brojem likova, a o tome svedoči i jedno radikalno strukturalno rešenje a to je voice over glavne junakinje koji se proteže kroz celo trajanje filma.

Svojom potrebom da vizuelnom atrakcijom oživi film paradoksalno smeta priči koja bi u protivnom mogla biti jedna od onih lapidarnih jednostavnih melodrama, na tragu onoga što snima Nejc Gazvoda u Sloveniji ili Mina Đukić u Srbiji. Međutim, Kubik očigledno nema art house nerv i ne veruje u tu vrstu filma, pa stoga ne bi trebalo u to ni da se upušta.

Da je malo suzbio svoj ukus, i pustio da stvar ide "svojim tokom", sa dosta predanom glumom dve srpske glumice Ivane Vuković (kojoj je ovo prva iskorišćena meč-lopta na filmu do sada) i Milene Nikolić, mogao je da napravi čistije i jasnije ostvarenje. Njih dve su svakako snažnije od čeških partnera koje su potisnule u drugi plan.

* * / * * * *

LIBERATION DAY

Morten Traavik je dugogodišnji saradnik Laibacha i sa Ugisom Olteom je snimio dokumentarni film LIBERATON DAY o čuvenom gostovanju benda u Severnoj Koreji. Traavik je bio domaćin i inspirator gostovanja u Severnoj Koreji, on je aranžirao celu stvar i sebe je postavio u centralnu ulogu u ovom filmu. Uprkos tome što u većini slučajeva nisam fan dokumentaraca čiji je glavni protagonista sam reditelj, Traavik se u toj ulozi dobro snašao i nije pretvorio LIBERATION DAY u "film o sebi" već je sebe i svoj protagonizam iskoristio da kanališe sve one informacije koje su neophodne i da usmeri pažnju gledalaca na važne detalje.

Film je dobro strukturiran. Prevashodno se može tretirati kao muzički dokumentarac jer mu je paradoksalno muzika u prvom planu. I to ne samo muzika kao sadržaj već i muzika kao izvođačka umetnost. Kroz priču o tome kako je Laibach koncipirao svoj koncert u Pjongjangu u pogledu odabira i pripreme repertoara, a zatim i na koji način je prilagođavan njihov scenski nastup, Traavik vrlo dobro prikazuje "širu priču" a to je priča o severnokorejskoj ideologiji i o tamošnjoj svakodnevici. Otud je sama priprema Laibachovog muzičko-scenskog nastupa iskorišćena kao "mala priča" koja otkriva "veliku priču" na izuzetno živopisan način.

Ko će nego baš Laibach ponuditi jedan dosta uravnotežen pogled na Severnu Koreju i razumevanje za njihovu retro-utopiju i to radikalno ishodište "komunizma koji najbolje funkcioniše od svih ostalih". Uostalom, ako je Laibach uspeo da preživi pad komunizma bolje od ostalih umetnika sa prostora bivše SFRJ, nema dileme da su oni danas ipak jedan retro fenomen, vrlo sinhronizovan sa vremenom u kome živi Severna Koreja.

LIBERATION DAY je imao težak zadatak da se uklopi u kanon dokumentaraca o Laibachu koji je možda i najbogatiji u istoriji filmova o rokenrolu, a svakako estetski najupelčtaljiviji. I u tome definitivno uspeva. Kao što Laibach uspeva da ide iz reinvencije u reinvenciju tako i filmovi o njima uspešno prolaze isti proces.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, November 16, 2017

JUSTICE LEAGUE

Spadam među one kojima je MAN OF STEEL bio izvanredan i one kojima je BATMAN VS SUPERMAN bio odličan i uzbudljiv, pa je samim tim teško da zamislim gledaoca koji je imao bolju predispoziciju za dobar prijem JUSTICE LEAGUEa. Nažalost, ono što smo dobili nije film koji je u stanju da polarizuje publiku zbog svog stilskog ekscesa, ili zbog svog generalnog mračnog ili radosnog pogleda na temu - dobili smo nešto što bi se najmilostivije moglo definisati kao usputni cash-in dok se čeka neki sledeći film.

Naravno, ekranizacije stripova po definiciji jesu cash-in, to i jesu filmovi čije je osnovni cilj da naplate postojanje fandoma i da valorizuju intelektualnu svojinu izgrađenu u drugom mediju, ali JUSTICE LEAGUE deluje kao jedan pokušaj da se na brzinu naplati interesovanje publike za ove ekranizacije i da se na ekranu pošto-poto skupe svi junaci koji su do sada izgrađeni u DCEU kako bi se privukli svi njihovi fanovi, ali ne da vide nešto već u klopku, da plate i ne dobiju ništa.

Koliko god da je meni Ben Affleck u BvS bio jača strana tog filma, toliko se u JUSTICE LEAGUE zaista oseća da je on zalutao u sve to. Odjednom ponovo na ekranu imamo onog pre-TOWN Afflecka, nezainteresovanog, pomalo odsutnog koji i kad deluje da je angažovan, zapravo ne nudi nikakvu emociju. Henry Cavill, otkrovenje iz MAN OF STEEL, ovde prvo zaista postaje žrtva digitalnog uklanjanja brkova koje se itekako oseća u nekim kadrovima što je za major film ove cene NEDOSPUSTIVO, i samo sugeriše jedno opšte rasulo kojim ovaj film odiše u tehničkom pogledu. Cyborg se ovde po prvi put ozbiljnije uvodi i tehničko "rešenje" ovog lika je krajnje diskutabilno, podjednako problematično kao full-CGI Steppenwolf koji je možda i najveća žrtva ovog filma jer ima nezahvalnu ulogu bledog negativca koji je vrlo generic na svim nivoima plus je ispodprosečno realizovan.

Akcija je krajnje oskudna, nemaštovita i nema je previše. A kada je ima, vidimo jednu čudnu mešavinu raznih transformacija filmskog pokreta usled moći junaka u čemu na kraju kao rezultat dobijamo opštu konfuziju u kojoj nije jasna čak ni bazična "fizika" tih situacija. U vizuelnom pogledu, JUSTICE LEAGUE deluje kao ambicioznija televizija i Snyderovog stilskog ekscesa više nema, ima tek ponešto što liči na imitaciju Snydera iz ranijih DCEU filmova.

Whedonov doprinos je vidljiv u formi nekoliko šaljivih scena koje donose onaj sterilni infantilni humor prepoznatljiv iz Marvelovih filmova koji je ovde potpuno deplasiran. Nikakav superioran vid kontrole nad stripovskim sadržajem ovde nije donet, naprotiv. Za razliku od Kryptona u MAN OF STEEl pa čak i uvodnog dela u WONDER WOMAN, ovde su svi origin svetovi junaka jako slabo i neinventivno prikazani, po čemu JUSTICE LEAGUE generalno predstavlja izuzetak unutar DCEU.

Sada možemo da licitiramo ko je kriv, da li Snyderova porodična tragedija, da li studio, da li želja da film ne trajwe duže od dva sata, ali za razliku od BvS koji prodiše u družoj verziji ali nam je i iz bioskopske jasno zašto nam se gleda ta duža verzija, ovde takvih atributa naprosto nema.

Neko ciničan bi mogao da kaže da nisam ni imao prava da očekujem išta bolje posle MAN OF STEEL, BvS, SUICIDE SQUAD i WONDER WOMAN ali jedini film među ovima za koji bih mogao da kažem da je delovao "obično" i bez autorskog pečata bio je WONDER WOMAN. I u određenom smislu, WONDER WOMAN sa video kao obeshrabrenje ali i to je bio zabavan tentpole film. JUSTICE LEAGUE je silom sveden promašaj kome se jedino ne može prebaciti da je poklekao pod teretom stilskih ili pripovedačkih ambicija.

* 1/2 / * * * *

Sunday, November 12, 2017

RUDAR

RUDAR Hane Slak je film koji se prvih petnaest minuta bavi uvođenjem svog glavnog junaka, slovenačkog rudara bosanskog porekla koji je rođen u blizini Srebrenice i naravno ima posebnu za vezanost za posledice zločina koji se tamo desio. U tom delu, film ima niz cringe-worthy scena u kojima se gledaoci kroz dijaloge među likovima koji jedni druge moraju da podsete šta se tamo zbilo. Kada se junaci dobrano izbrifuju o tome šta je tamo bilo i kada se razjasni junakov odnos prema tim događajima, sledi početak zapleta, a to je rudarevo otkriće da se u jednom napuštenom kopu nalazi masovna grobnica ljudi ubijenih posle Drugog svetskog rata. Kako je junak mučen prizorima zavičaja u kome još uvek nisu pronađeni svi mrtvi, od prijavljuje šta je našao ali gazde hoće da likvidiraju kop i da ne komplikuju sebi život.

Slakova je snimila film koji je umnogome baziran na istinitoj priči ali ga je realizovala kao da je reč o fikciji, i nije uspela da čitav niz “zgodnih koincidencija” pretvori u uverljivu celinu. Sam zaplet je takav da na neki način nudi razne ključeve za interpretaciju, a kod Slakove na kraju dobija neki dosta uopšten realistički tretman koji naprosto nije valjdano realizovan. Neki dijalozi povremeno povuku na predavanje, neki drugi na nižerazredni horor, poneki protok vremena deluje kao da je u nekoj parodiji. Dakle, materijal nije baš kontrolisan.

Koliko god delovala gnjecavo ova priča je mogla da se pretvori u jedan solidan blue collar message movie, ali to se nije desilo. Hana Slak je želela više od toga, želela je art house koji će moći i da komunicira, a rezultat je nažalost nedovoljno spontan i sofisticiran za tu ambiciju. Neke od dužina u filmu koje očigledno pretenduju na art house atmosferičnost nisu uspele da postignu očekivani efekat tako da je film na sve to i prespor i opterećen viškovima koje priča ne može da izdrži.

* 1/2  / * * * *

Saturday, November 11, 2017

MAYHEM

MAYHEM Joe Lyncha je ono što su do sada radili Neveldine i Taylor. Dok čekamo da vidimo šta će biti s njima, da li će se vratiti i sa čim, Joe Lynch je popunio tu prazninu jednim dinamičnim, stripovski stilizovanim ,izrazito nevaljalim filmom. 

Joe Lynch je snimao ovaj film u Beogradu i ovo je drugi put da snima u Srbiji što je vrlo zanimljiv detalj. Ponovo je reč o filmu smeštenom na jednu lokaciju ali ovog puta to je korporativna zgrada u kojoj se dešava outbreak virusa koji izaziva pojačano instinktivno ponašanje ljudi.

Glavni junaci su jedan nezadovoljni zaposlenik kog igra Steven Yeun i jedna nezadovoljna stranka koju igra Samara Weaving. Njih dvoje su inovativno postavljeni kao likovi. Naime, oni jednu na neki način u pravu, ali su takođe žrtve virusa i takođe su izopačeni i nasilni pod njegovim uticajem. To je stvar koja izrazito evocira Neveldinea i Taylora.

Yeun i Weavingica uživaju u svojim rolama i posle THE BABYSITTERa za nju možemo reći da je ove sezone snimila dve verovatno najkulje ženske role, i u oba slučaja je igrala anti-heroine. Lynch i glumci su se uključili u film najvećom snagom i ta energija se oseća i uspeva da nadoknadi sve eventualne budžetske i idejne limite.

Lynch je radio po vrlo solidnom scenario mladog meksičkog pisca kog sam zapazio još po nekim studentskim filmovima, i jedan od trikova koji čine film tako intenzivnim jesu brojni narativni ukrasi koji akademski gledano jesu suvišni ali u ovakvoj strukturi itekako pomažu filmu.

U odnosu na BELKO EXPERIMENT, MAYHEM je skromnija produkcija ali je zato ipak bitno intenzivniji, brutalniji, neuračunljiviji i sa znatno energičnijim i upečatljivijim likovima. A to govorim iz vizure nekoga kome se BELKO prilično dopao.

MAYHEM je film u kome je štošta moglo bolje, ali ako imamo sve u vidu, reč je o delu koje je zaokruženo, stilski konzistentno, maštovito i na mnogim nivoima svežije od stvari koje nam se inače nude. Lynch je preuzeo neke stripovske elemente i u stilizaciji i u vrednosnom pogledu unutar samih junaka i to je dosledno izgurao do kraja.

Srpski glumci se vide u malim, jedva pa govornim ulogama, izdvajaju se Bojan Perić i Nina Seničar u sitnim epizodama, ali nekoliko njih naročito Irfan Mensur bivaju fino iskorišćeni u situacijama bez dijaloga.

MAYHEM je rađen sa velikim uplivom srpske ekipe, kostimografkinja je recimo naša a kaskadersku ekipu takođe čine pa i koordiniraju naši ljudi. Film je u potpunosti sniman u Srbiji, i slično BELKO EXPERIMENTu vezan je doslovno za jednu zgradu ali čak je ni ne stavlja u širi kontekst grada ili zemlje. Otud možemo reći da je srpska lokacija ispratila potrebe priče u potpunosti. 

* * * 1/2 / * * * *

SLUČAJEVI PRAVDE

The Books of Knjige snimili su svoj prvi celovečernji film SLUČAJEVI PRAVDE i utisak posle gledanja sa publikom koju su mahom činili studenti iz Crne Gore kaže da su postigli ono što su želeli. Naime, studenti su se grohotom smejali i evidentno je da je film zadovoljio svoju fanbazu.

Kako ja nisam dovoljno upoznat sa radom Booksovaca i znam samo ponešto od onoga što su napravili, moram priznati da mi je humor ovog filma, baziran na mešavini apsurda i bizarnog gross outa bio dosta hermetičan i nisam uspeo da se probijem kroz to. Međutim, moguće je da nisam bio pripremljen za ovu vrstu quirkfesta no isto tako evidentno je da film ne uspeva da crossoveruje kod onih koji nisu fanovi. Stoga, mislim da će SLUČAJEVI PRAVDE najpre i bezmalo isključivo zadovoljiti tvrdu fan bazu.

U tom pogledu, filmu se mora priznati integritet. Sve vreme se kreće u okvirima booksovskog humora i nimalo ne iskoračuje iz toga ne bi li iskomunicirao sa drugima. Takva vrsta autorskog pristupa je nesvakidašnja u regionalnom filmu čak i u okvirima art house produkcije a nekmoli komedije.

Ko nije upoznat sa radom Booksovaca ili nije njihov fan treba da bude spreman za izazovnih devedesetak minuta.

U tehničkom pogledu, direktor fotografije Dalibor Tonković je uradio korektan posao i u kontekstu svog nastanka, SLUČAJEVI PRAVDE izgledaju onako kako treba, sa akcentom na karikaturalne glumačke izvedbe i apsurdne situacije i rediteljskim postupkom čiji je zadatak da to zabeleži.

Nasmejali se tokom ovog filma, nesporno je da Booksovci sada u svom rezimeu imaju jedno neobično i autentično bioskopsko ostvarenje.

* * / * * * *

TIERE

TIERE Grega Zlinskog je nažalost prilično rutisnka i mehanička evokacija Lyncha na tragu evropskih reinterpetacija Hitchcocka u kojima se ličnost raspada na kriške, mešaju se vremena, snovi i java, zdrava budnost i koma, živi i mrtvi i otprilike sve drugo što bi moglo da se vidi kao izmicanje tla pod nogama gledaocu. Ali koliko god se tlo pod nogama izmicalo, na kraju je to zapravo i jedina stvar koja se miče u ovom neinventivnom, gotovo prozaičnom arty trileru.

Vizuelna kultura i tehnička realizacija se kreću na razmeđi pedantnog i studentskog, ali nažalost film ne dobija neki dodatni sloj u tom domenu.

* 1/2 / * * * *

Thursday, November 9, 2017

EAGLE VS SHARK

EAGLE VS SHARK iz 2007. je prvi celovečernji igrani Taike Waititija koji je zaslužio da se nađe na plejlisti posle njegovog uspešnog maturiranja u RAGNAROKu. EAGLE VS SHARK je quirky novozelandska komedija sa dosta stilskih intervencija koje kao da su izašle iz nekog televizijskog sketch showa. Slične zahvate smo videli i kasnije kod Waititija, pa i u samom RAGNAROKu, međutim, koliko god to paradokslano zvučalo, EAGLE VS SHARK pokazuje da nam je Waititi zapravo pokazao manje nego što može u holivudskom spektaklu.

EAGLE VS SHARK je ona vrsta quirky komedije koja meni generalno nije bliska. Glavni junaci su ekscentrici na različitim nivoima stupidnosti međutim Waititi pravi film u kome ta vrsta komedije crossoveruje čak i do mene koji to ne volim. To već pokazuje ozbiljnu rediteljsku veštinu. Iako Waititijweva vizuelnost mahom mora da se vezuje za statične kompozicije i skoro parodična poigravanja kompozicijom, mnogo pre nego za pokretnu sliku u najčistijem pogledu, nema spora da je to aspekt izraza o kome on izuzetno mnogo razmišlja i u kome se ništa ne prepušta slučaju.

Međutim, iako je EAGLE VS SHARK žestok quirkfest u njemu Waititi pokazuje dve stvari koje recimo u RAGNAROKu ne vidimo ni u tragovima. Za početak to je besprekorno vođenje priče. Waititi ni u jednom momentu ne greši u pogledu toga kako izlaže likove, u tome kako vodi paralelne radnje i što je najvažnije u pogledu razdvajanja važnog od nevažnog. Rezultat toga je da se iza quirka onda pomalja i odnos među likovima, i transformacija i konačno emocija.

EAGLE VS SHARDK definitivno nije koncipiran kao film za svakoga, ali Waititi je dovoljno vešt reditelj da ga pretvori u nešto što zapravo na kraju sa svakim komunicira.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, November 8, 2017

NOVEMBER CRIMINALS

NOVEMBER CRIMINALS Sache Gervasija je adaptacija romana Sama Munsona koju su napisali prestižni britanski scenarista Steven Knight i sam reditelj. Nažalost, uprkos odličnoj glumačkoj podeli koju predvode Ansel Elgort i Chloe Moretz, rezultat je neujednačen quirky krimić, sa pokušajima metafizičkog odnosa prema smrti i gubitku. Nažalost, NOVEMBER CRIMINALS istovremeno uspeva da bude i potpuno passe u okvirima sličnih indie stremljenja i prilično slab ako bi se gledao iz nekog glavnotokovskog ugla, pa je i sam profil ove produkcije dosta upitan. Do kraja nisam uspeo da shvatim kome je Gervasi želeo da se obrati, da li indie publici ili mejnstrim gledaocu koji hoće nešto "drugačije", ali sam siguran da ovaj film ni jednima ni drugima nije dovoljno dobar.

Ansel Elgort dolazi u NOVEMBER CRIMINALS u sred velikog uspona, a svako jegovo sedanje za volan, kupovanje kafe ili sećanje na majku kroz home video snimak u ovom filmu samo evocira uspomenu na BABY DRIVER i putanju koju je uhvatio tim filmom. Glumački, Elgort je oslonac ovog filma i njegov najveći adut, šteta je što ostatak materijala koji ga okružuje nije na tom nivou.

Gervasi se u svojim ambicioznim projektima nije nimalo proslavio, i posle HITCHCOCKa snima novi promašaj koji je ovog puta umesto u bioskopu završio na strimingu.

* * / * * * *

Tuesday, November 7, 2017

TARDE PARA LA IRA

TARDE PARA LA IRA Raula Arevala je uzbudljiv španski triler koji na zanimljiv način razrađuje motiv osvete. Arevalo uspeva da nađe jako delikatan i valjan balans između uzbudljivih preokreta u zapletu i postepene razrade karaktera koja nije senzacionalistička, istovremeno uspevši da bude ubedljiv i u emotivnom i u žanrovskom pogledu. Antonio de la Torre je izvanredan u nosećoj ulozi kroz koju se prelama čitav film, a Arevalo odlično menja brzine između karakternih i dijaloških scena i onih nasilnih a naturalističkih.

TARDE PARA LA IRA jeste po svojim kapacitetima onaj uzoran primer “malog filma” koji uspeva da sa nametne ubedljivom pričom i veštom realizacijom. U proteklih nekoliko godina španska kinematografija napravila je nekoliko zanimljivih “osvetničkih” priča u žanru tilera, sa najrazličitijim postavkama. U domenu svedene i čvrsto postavljene karakterne priče među junacima sa margine, TARDE PARA LA IRA uzima vodeće mesto. 

Raul Arevalo u ovom filmu pokazuje vrlo široke rediteljske mogućnosti, od zanimljivog akcionog uvoda preko senzualnih i naturalističkih deonica. Uvodna sekvenca koja u sebi ima jako ozbiljno realizovane akcione elemente pokazuje da španska kinematografija danas može sebi da dozvoli takve ukrase čak i u pričama koje nisu u užem smislu visokooktanska akcija.

Raul Arevalo je do sada prevashodno bio glumac, i rekao bih da je njegov rediteljski debi čak i konzistentniji i veštiji od nekih njegovih najznačajnijih glumačkih ostvarenja kao što je LA ISLA MINIMA.

* * * / * * * *

Sunday, November 5, 2017

THEY'RE WATCHING

Animatori Jay Lander i Micah Wright snimili su 2016. igranu found footage horor komediju THEY’RE WATCHING. Film govori o televizijskoj ekipi američke televizijske emisije koja odlazi da snimi reportažu u Moldaviji i tamo upada u nevolje sa sujevernim lokalcima.

U fllmu ima komedije ali je ona dosta bajata i u boljim varijacijama na temu viđena u EURO TRIPu i BORATu, a horora ima bitno manje, a i kada se desi nije naročito efektan. Stoga, ovaj film je ipak prevashodnije komedija nego horor i čini mi se da je found footage horor ovog puta više bio nešto što je možda iskorišćeno da autorima pomogne da “prošvercuju” svoku priču u produkcionom pogledu…

Background reditelja u svetu animacije najevidentniji je u cartoonish završnici u kojoj se konačno započne taj hororični deo ove komedije i u njemu ima i gorea u nasilnog humora, pa mogu reći da je to verovatno i najinspirisaniji deo filma. 

Nesporno je da su Lander i Wright uspeli da naprae delo koje je umnogome zrelije od opšteg found footage proseka, ali nažalost nisu uspeli da postignu vrhunce ovog podžanra niti da vobace do onoga što su sami želeli a to je punokrvna crnohumorna horor komedija. THEY’RE WATCHING je kroz celo svoje trajanje prijatan, ali retko kada postaje dovoljno efektan za ono što su zahtevi bilo horora bilo komedije.

Rumunske lokacije su dosta solidno iskorišćene.

* * 1/2 / * * * *

'Посейдон' спешит на помощь

'Посейдон' спешит на помощь Slobodana Kosovalića je drugi igrani film koji je ovaj reditelj snimio posle emigriranja u SSSR 1967. godine. Pre toga, Kosovalić je važio za IBovca pa njegovo bekstvo u SSSR nije bilo sasvim neočekivano ali se desilo u periodu kada je trebalo da izađe njegov igrani film DIM, i samim tim je kaznio i taj film koji je dugo čekao na ozbiljnije prikazivanje.

Kosovalić je u SSSRu snimio dva filma u trajanju od oko jednog sata za koje bismo danas mogli reći da su prešavši 45 minuta dugometražni dok bi u to vreme bili na granici standarda. Ipak, evidentno je reč o sovjetskim B-filmovima.

Oba filma je snimio za specijalizovanu kuću "Maksim Gorki" koja se specijalizovala za filmove namenjene deci i mladima. Prvi je govorio o dečaku koji ide na školsko takmičenje, drugi o mladim mornarima koji već na prvom zadatku moraju da se suoče sa izazovom i pokažu šta su naučili i od kakvog su materijala sazdani.

'Посейдон' спешит на помощь sa svojim prilično kratkim trajanjem tu priču koju sam ukratko opisao ne uspeva bitno da razradi preko nekih najosnovnijih opštih mesta, pa pretpostavljam da ovo ostvarenje teško da možemikoga zanimati sem najzagriženijih proučavalaca istorije jugoslovenskog ili sovjetskog filma.

U tehničkom pogledu film je korektan i iako imamo u vidu da se dešava na moru i tokom oluje, realizovan je podnošljivo, a za opšte ambicije ove produkcije verovatno i natprosečno.

* 1/2 / * * * *

GOOD TIME

Benny i Josh Safdie napravili su mini-senzaciju u Kanu sa svojim atmosferičnim njujorškim krimićem GOOD TIME. U osnovi, GOOD TIME je prilično old-school mešavina socijalčnog filma sedamdesetih i post-tarantinovsog krimića devedesetih a protagonisti su dva grčka brata, od kojih je jedan samouvereni ulični operater a drugi je special needs koji kreću u bekstvo posle neuspele pljačke banke.

Safdiejevi su snimili film koji u jednom trenutku uspeva da se pretvori u priču o opstanku i griži savesti i transcendira puku mehaniku krimića, ali ruku na srce, treba mu vremena da to postigne i prevaziđe svoj inače vrlo jasan žanrovski okvir.

Safdiejevi su u pogledu vizuelnog koncepta pa donekle i zvučne slike inspirisani Audiardom i Mannom ali ne dobacuju ni do jednog ni do drugog. Film je u Kanu osvojio nagradu za svoj vrlo ekspresivan soundtrack i u pogledu zvučne slike evidentno je da je ona jako bitna autorima, čak je jedan od njih bio i uključen u njenu kreaciju.

Uprkos tome što je film zanimljiv i u pojedinim elementima unikatan, mislim da je u Kan pre svega dospeo kao jedan atipičan američki odjek njihovog favorita Audiarda nego zato što predstavlja nešto autentično novo. Doduše, u glumačkom radu Roberta Pattinsona ovaj film donosi određenu diversifikaciju kojoj je on poslednjih godina itekako sklon kako bi umakao imidžu iz TWILIGHTa. Od Pattinsonovih indie pokušaja, ovaj je svakako najsupeliji.

* * * / * * * *

Saturday, November 4, 2017

THE CHILD IN TIME

Pogledao sam THE CHILD IN TIME, BBCjevu televizijsku adaptaciju romana Iana McEwana. Ovaj televizijski film režirao je Julian Farino, Britanac koji je poslao veliki kreativni oslonac HBOa a glavnu ulogu igra Benedict Cumberbatch koji uprkos prisustvu u blokbasterine ne izbegava ovu vrstu passion projecta u domovini.

Nažalost, THE CHILD IN TIME je televizijski film koji je znatno ispod onoga što su mu sastavni delovi. Film je naprosto konfuzan i čudnovato distanciran u odnosu na temu. Osnovni zaplet je priča o piscu dečjih knjiga čije dete nestaje i on mora da se suoči sa gubitkom i da ga podnese, ali pored toga postoje još dva dodatna zapleta o njegovom prijatelju koji je psihički popustio i napustio posao u Downing Streetu i priča o reformi prosvete u koju je pisac uključen kao čaln neke komicije.

THE CHILD IN TIME sve vreme pokušava da bude trezven, sveden, ozbiljan, ali na kraju krajeva čak ne možemo reći ni da je svoje tematsko jezgro u potpunosti ispratio. Za slične naslove kao što je Egoyanov CAPTIVE možemo da kažemo da su krenuli putem pulpa, ali isto tako u njima je tema gubitka uprkos svemu bila bitno opipljivija.

Farino i Cumberbatch pokušavaju da budu svedeniji i diskretniji ali na kraju krajeva ova priča o bolu, opsesiji, silasku s uma i pokušajima da se opstane posle tragedije ostaje i emotivno i intelektualno neubedljiva, daleko ispod onoga što bi ovakva saradnja morala da proizvede.

Roman je napisan pre trideset godina i bio je smešten u distopijsku blisku budućnost. Televizijska adaptacija međutim tretira priču kao savremeni realizam bez ikakvog “odmaka”.

Thursday, November 2, 2017

THOR: RAGNAROK

THOR RAGNAROK Taike Waititija je primenio isti trik kao i WONDER WOMAN. Izveo je junaka iz nečega što je sadašnjost, što su neke koliko-toliko ovozemaljske okolnosti i smestio ga je u svemirski Marvelov univerzum u kome inače obitavaju GUARDIANS OF THE GALAXY i slični likovi. Tu je Thor svakako dobio na efektnosti i ubedljivosti, međutim, postoji još jedna “olakšavajuća  okolnost” koju je imao RAGNAROK a to je da nema ni Thorovog čekića kao osnovnog oružja i pomagala za svaku priliku. Otud, Waititi ima priliku da se odmakne od svega onoga što je previše stripovsko u junaku i da ga prilagodi filmu.

Dakle, Waititijev Thor je dobar jednim velikim delom zato što ne mora da se izbori sa svim onim limitima koje su imali reditelji prethodnih filmova. U tom pogledu, moramo imati u vidu da je Waititi imao i ključnu priilegiju da Thora radi kao parodiju.

Naime, za razliku od tona ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANS OF THE GALAXY, THOR RAGNAROK je iznad svega jedna po-mo parodija na superherojski film i space opere. Za razliku od ostalih filmova o Thoru koji su pokušavali da budu ozbiljni a imali još i naročite teškoće da prikažu Asgard,  ovde je Thor transformisan, ton filma je parodičan, sve je smešteno u svemirski deo MCU i konačno, Asgard ovde ima sudbinu Kryptona, dakle doživljava Ragnarok.

Waititi je imao čak i tu sreću da u njegovom filmu Thor nema tu retro dugu plavu kosu već je  svojoj hunky inkarnciji sa kratkom kosom.

Waititi je dakle imao jednu ogromnu masu olakšica u ovom filmu, pa je i proizveo film koji je blizak njegovim jačim stranama a to su parodija, akciona i horor komedija, razni vidovi verbalnog i vizuelnog humora. I u tom domenu Waititi briljira. On je evidentno manje maštovit reditelj od Gunna i manje tehnički vešt, ali u pogledu realizacije donosi vrlo neobičnu gotovo lo-fi poetiku u kojoj maltene ima elemenata televizijskog skeča. Ako je BLADE RUNNER 2049 u formi blokbastera podvalio tempo i estetiku art housea, onda je Waititi u RAGNAROKu podvalio jako puno lo-fi elemenata, namerne tehničke naivnosti i maltene amaterskih rešenja (u najboljem smislu te reči).

Ono u čemu se RAGNAROK uklapa u svemirski MCU je sada već ozbiljno odsustvo bilo kakve narativne discipline i strukture. Waititijev film je poselo u kome se najmanje bavimo onim što je glavna tema. I to je u suštini i najbolji element filma jer je ono što je glavno poslovično najmanje zanimljivo. 

Tako je sukob Thora sa prognanom starijom sestrom i ono što je naslov filma zapravo manje bitan element. Glavni je njegov boravak u zarobljeništvu, borba u areni i bondovanje sa Hulkom i Valkirom koju je sreo usput. U tom pogledu, RAGNAROK je sličan drugom GUARDIANSu, s tim što ovde negativac iako dolazi iz porodice zapravo nema bilo kakvu fundamentalnu ulogu u odnosu na glavne junake, a efekat na gledaoce je još manji.

Međutim, ako imamo u vidu celu vrlo složenu Marvelovu menažeriju, i sve obavezne figure koje mora da isprati ovakav film, Waititijevo ostvarenje je izuzetno prijatno za gledanje, u određenom smislu čak i subverzivno po intenzitetu parodije na kojoj se insistira. Hemsworth se sada dobro snalazi u liku a scenario mu je zaista pomogao da se maksimalno opusti bez potrebe da radi razne Thorove neuverljive činove u ambijentima koji im ne pristaju. Jeff Goldblum je sve vreme u komičnom ključu. Cate Blanchett je u MALEFICIENT štimu i takođe je raspoložena za parodiju. Tessa Thompson je harizmatična kao Thorova simpatija, protivnik i saradnik.

Dakle, Waititi je okrenuo brigu na veselje i snimio vrlo zabavan film. Međutim, to što je uspeo da pobegne od raznih Thorovih kontradikcija ne znači da je bilo koju zapravo rešio.

* * * / * * * *

KEEPING UP WITH THE JONESES

Pogledao sam KEEPING UP WITH THE JONESES Grega Mottole, rutinsku špijunsku komediju koja se izdvaja po izvanrednoj glumačkoj podeli u kojoj imamo i Islu Fisher i Gal Gadot i Jona Hamma, i deo postave serije VEEP. Da nije njih, ovaj film bi bio manje zanimljiv, ali opet zahvaljujući njima na ekranu i uostalom zahvaljujući Mottolinom potpisu na špici očekivalo se nešto više. Međutim, Mottola je ovaj film izrežirao krajnje rutinski, kao da je sve vreme iza kamere bio neko iz druge ekipe čiji je zadatak da snima scene bez mnogo autorskog upliva. Otud KEEPING UP WITH THE JONESES neprestano, iz scene u scenu gađa nekakav minimum gledaočevih očekivanja i ne nudi maltene nijedno iznenađenje.

E sad, i u toj celini lišenoj iznenađenja, sa scenarijem koji je maltene dekadentno predvidiv, imamo zanimljive glumce, imamo neke zabavne situacije i KEEPING UP WITH THE JONESES na kraju svega ipak dobacuje do nivoa nekog pristojno sastavljenog konfekcijskog proizvoda koji nažalost nema onu prodornopst i svežinu kakvu bi trebalo da sarži film navedenih imena. Otud u ovom filmu nema mnogo toga naročito lošeg, samo gotovo uopšte nema onog vrhunskog.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, October 31, 2017

ORDINARY MAGIC

ORDINARY MAGIC Gilesa Walkera je kanadski porodični film o dečaku koji dolazi iz Indije gde je živeo sa svojim pokojnim ocem hipikom i vraća se u njegov zavičaj da živi sa tetkom, jedinom preostalom rodbinom. Film kreće kao simpatična, jednostavna i efektna culture clash studija karaktera a onda u drugoj polovini pojačava tonus zapleta kako bi se došlo do sukoba u kome će svetonazori dečaka odraslog u Indiji pomoći Kanađanima da se "poprave".

Otud u drugoj polovini ORDINARY MAGIC prerasta u priču o dečakovoj gandijevskoj inicijativi da spasi porodičnu kuću od rušenja, i uprkos tome što ni kada to krene nije loš, ipak se čini da je inicijalna postavka imala kudikamo više potencijala. Naročito ako imamo u vidu da glavnog junaka igra tada šesnaestogodišnji Ryan Reynolds a tetku vrlo harizmatična Glenne Headly.

U tom drugom delu filma između ostalog glavni junaci bivaju pasivizirani i postaju znatno manje zanimljivi i jednodimenzionalniji od prve faze filma kada su aktivni i suočeni sa zanimljivim karakternim zadacima koji su na kraju zapravo intrigantniji od glavnog zapleta.

ORDINARY MAGIC nudi dve izuzetne glavne uloge i nekoliko vrlo veštih rešenja na nivou pripovedanja, ali na kraju ima zaplet koji deluje više kao pokušaj da se isprati konvencija nego kao esencija filma što je šteta. Pa ipak, kao porodična zabava ORDINARY MAGIC može danas imati svoje mesto na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

Monday, October 30, 2017

UNA ESPECIE DE FAMILIA

Pogledao sam UNA ESPECIE DE FAMILIA Diega Lermana, argentinski film o bračnom paru iz Buenos Airesa koji dolazi u siromašan kraj Argentine kako bi kupio novorođenče od majke koja nema uslove da ga odgaja. U malom mestu nailaze na razrađen biznis sa prodajom siromašne novorođenčadi u koji su svi uključeni, od lekara do matičara, i tu nažalost film postaje pomalo konfuzan i težak za praćenje jer je Lermanu više stalo do atmosfere nego do razložnijeg prikaza priče. Otud, gledaoci kojima je atmosfera tog argentinskog gradića dovoljno, i kojima to nadoknađuje konfuznost inače vrlo jednostavnog narativa, u ovom filmu mogu više uživati nego ja.

* * / * * * *

Sunday, October 29, 2017

THE TRIBE

Pogledao sam THE TRIBE, vrlo zanimljiv niskobudžetni postapokaliptični indie rad. Priča je jednostavna i kreće se u očekivanim okvirima ali unutar onoga na šta smo navikli pravi nekoliko zanimljivih korekcija. Naime, THE TRIBE je priča o svetu u kome je neka nepoznata zaraza pokosila veći deo čovečanstva ili barem Amerike. Tri sestre žive u dobro pripremljenom compoundu koji im je otac ostavio u amanet kada je krenula zaraza.

U jednom trenutku se na njihovom imanju pojavljuje simpatični momak koji svojim šarmom izazove pometnju među starijim sestrama i poprilično potkopa njihova uverenja, a za njim usledi i grupa koja ga je poslala kao izvidnicu.

Iako film očekivano potone u nasilje i konflikt, dramski sukob koji izbija između namera sestara i postapokaliptičnih lutalica je unekoliko kompleksiniji i samim tim svežiji nego što smo navikli. Film je glumački vrlo solidno urađen. Podelu sestara predvodi Jessica Rothe, prijatno lice lutalica je Michael Nardelli a idejni vođa Cokey Falkow.

Sa dobrim glumcima u osnovu svega, vizuelni koncept je vrlo dobro osmišljen u skladu sa budžetom i film je u tom pogledu uzoran primer kako napraviti ovu vrstu žanrovskog sadržaja.

* * * / * * * *

Saturday, October 28, 2017

HAPPY DEATH DAY

Pogledao sam HAPPY DEATH DAY Christophera Landona, Blumhouse produkciju koja nije mikrobudžetna i visokokonceptualna u klasičnom smislu. Ruku na srce, HAPPY DEATH DAY jeste baziran na high conceptu a to je kombinovanje campus slashera i GROUNDHOG DAY premise sa ponavljanjem istog dana do u beskraj, s tim što u ovom filmu postepeno prepoznajemo i neke varijacije u odnosu na temu.

Jessica Rothe u glavnoj ulozi je izvanredna, i ona uspeva da iznese čitav film, i da mu da to jezgro oko koga se sve gradi. HAPPY DEATH DAY ja jači u domenu komedije nego u domenu strave, što moram priznati da je odlikovalo slashere koje sam gledao u poslednje vreme.

Same ripper sekvence nisu sasvim played for laughs i kreću se u smeru nekog suspensea ali mislim da na tom putu ozbiljnu prepreku predstavlja i to što znamo da imamo posla sa GROUNDHOG DAY konceptom i da junaci ipak nikada do kraja nisu u opasnosti. Međutim, i da jesu rekao bih da je ceo slasher segment prevasjodno postavljen kao osnov za transformaciju karaktera, a potom i za whodunit.

Na svu sreću, Jessica Rothe donosi sasvim dovoljno šarma i energije da može da opravda Landonovo opredeljenje da se film prevashodno bavi karakterom.

U pogledu vizuelnosti, Landonov film je vešto realizovan i zanmljivo je da u ostvarenju tako artikulisane vizuelnosti imamo zapravo slasher elemente koji nisu presudno izražajno sredstvo. I oni su lepo vizuelno ostvareni ali se Landon njima ponajmanje bavi.

Landonova karijera je do sada bila spotty ali je prošle godine pisao izvanredan horor VIRAL, i zanimljivo je da ovaj film zapravo nije realizovao po vlastitom scenarikju iako je po vokaciji scenarista. I VIRAL je bio Blumhouse produkcija ali je po svom karakteru bio ortodoksnije naslonjen na njihove low budget i micro-budget postavke od HAPPY DEATH DAYa. 

Ovaj film je definitivno pokazao da Scott Lobdell izlaskom iz sveta stripa u scenaristiku nije doneo ništa naročito novo ali da se solidno snašao. Ovaj film je po svom ključu definitivno drugačiji od X-MENa kojim se prevashodno bavio. Landon se nametnuo kao zanimljiv reditelj i svakako treba sa pažnjom videti i šta sprema i minuli rad.

Najveće otkriće je ipak Jessica Rothe koja pokazuje da je vrlo zanimljiva i raznovrsna glumica koja bi mogla da napravi zanimljivu karijeru.

* * * / * * * *

Friday, October 27, 2017

ONLY THE BRAVE

ONLY THE BRAVE Josepha Kosinskog je istinita priča o vatrogasnom timu iz Arizone koji se godinama borio za status najelitnijih boraca protiv šumskih požara i kada su na kraju postali odred koji se bori vatrom protiv vatre, nastradali su u jednoj od velikih šumskih vatrenih stihija.

Kosinskog znamo kao reditelja drugog TRONa i OBLIVIONa, i ko je očekivao da ovo bude visokoestetizovani film o vatrogascima u kome se susreću Michael Bay i Peter Berg, pogrešio je. Baya nema ni u tragovima ali Baya mora da bude jer je on ipak ne samo redovni hroničar blue collar doživljaja muževnih američkih proletera već i zato što je kroz film i seriju FRIDAY NIGHT LIGHTS postavio visoke standarde u prikazivanju tog miljea.

Otud Kosinski od Berga direktno preuzima Taylora Kitscha i daje mu značajnu sporednu rolu u ekipi vatrogasaca ali sa svojim redovnim DPjem Mirandom ide potpuno drugim vizuelnim putem. Umesto Bergove hiperkinetičnosti, Kosinski snima jedan vrlo smiren old school film sa akcentom na likove, sve ono što se od njega ne bi očekivalo. Otud, ovo naravno je hawksovska priča o ljudima kojima je prva zaručnica njihova profesija, ali je urađen umnogome na tragu filmova sedamdesetih, sa provincijskim likovima u prvom planu, i smenjivanjem njihovih borbi na kućnom i vatrenom pragu.

Glavni junak je vođa jedinice kog igra Josh Brolin, strogi mačo sa duboko zakopanom tajnom koja postepeno izlazi na videlo a srce filma je mladi delinkvent kog primaju u grupu kog igra Miles Teller. Face poput Jeffa Bridgesa u ulozi lokalnog funkcionera i James Badge Dale ili Taylor Kitsch kao vatrogasci kompletiraju sastav koji je Kosinski izveo na ekran.

Film je pre svega jedna mačo-melodrama u kojoj se junaci iskazuju kroz akciju nego akcioni film. Ako imamo to u vidu, možda je sa trajanjem od 134 minuta za nijansu predug, ali u suštini tu nema nekih velikih faulova. Ako je Kosinski želeo da nam pokaže da ume da iznese character-driven film, uspeo je. Ako imamo u vidu budžet od nekih 38 miliona dolara što je vrlo nisko za današnje standarde, film zapravo i izgleda prilično spektakularno.

Usled povezanosti Kosinskog i Toma Cruisea i sledećeg filma koji spremaju, mnogi su govorili da je ONLY THE BRAVE vatrogasni TOP GUN. Ja se sa tim ne bih složio. Film je "bolji od realnosti" utoliko što junaci pokazuju hawksovsku posvećenost i vrlinu i narativ se više bavi tim segmentom. Međutim, visoke estetizacije i filmskog spektakla koji je fetišistički ima vrlo malo. U ovom filmu stoga fantazija nije u slici već u selekciji onoga što se prikazuje.

* * * / * * * *

THE MAUS

THE MAUS Yaya Herrera je ona vrsta rutinskog antisrpskog filma koji maltene ima catchy opis za omot DVDa - "Bošnjakinja sa svojim ljubavnikom Nemcem dolazi u Bosnu. Kada slučajno zalutaju u Republiku Srpsku ona biva savladana paničnim strahom. Ispostavlja se da je u pravu."

Film je sniman u Španiji sa bosanskim glumcima u ulogama građana BiH, i mogao bi se definisati kao arty varijacija na backwoods horor, sa dosta reminiscencija, vizija, preplitanja ličnih fantazija i stvarnosti, i sa nesumnjivom prevagom u arty pravcu.

Nažalost, film ne nudi ništa naročito ni u arty ni u žanrovskom pogledu, a pojednostavljen prikaz događaja u vezi sa nastankom Republike Srpske su do te mere vulgarni da ne očekujem da se ovaj film u skorije vreme nađe kod nas na repertoaru u bilo kojoj formi. No, kako film ni ne pretenduje na istorijsku rekonstrukciju bilo čega, ovo sve treba gledati kao jednu uopštenu negativnu pojavu, splet događaja koji će raznim autorima ubuduće služiti kao generic okruženje i simbol zločina. U filmu nema čak nik one lažne upitanosti koja krasi "problemske" filmove o ratu u Bosni. Sve je dovedeno do nivoa aksioma.

Monday, October 23, 2017

THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK

U filmu THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK Marc Webb je posle neuspešnog izleta u svet superherojskog filma pokušao da se vrati onoj formi visokoestetizovane romantične dramedije koja iskoračuje iz indieja u glavni tok, i za to je odabrao skoro pa decenijama hvaljeni scenario Allana Loeba, pisca čiji se kredibilitet sa Black Lista polako kruni filmovima kao što je COLLATERAL BEAUTY.

THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK dolazi iz istog kalupa a to je dobro skrojena melodrama, sa elementima humora ali i patosa u kojoj se sočni dijalozi plasiraju unutar složenog zapleta koji na kraju čini znakovitu celinu.

Ovog puta doduše tu nema “teške” emocije, a nema ni glumačke podele koja je raspoložena da ga nagazi kao u COLLATERAL BEAUTY tako da THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK za početak deluje dosta neobavezno. Jedno je kada je film laid back a sasvim drugo je kada ne uspe da mobiliše gledaoca da mu se ozbiljnije posveti.

Čini mi se da je redukcijom trajanja na 82 dva minuta efektivnog izlaganja i sam Webb pokušao da nekako smanji “gubitke” i da film učini ubitačnijim i bržim, čime je paradoksalno dodatno izbacio sve one “tišine” koje bi akcentovale dramu. Međutim, sličan zahvat je napravio i Frankel u COLLATERAL BEAUTY, dakle radi se možda o nekom “leku” koji iziskuju Loebovi predlošci, ko zna?

THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK nije postavio naročite zahteve pred svoju podelu, i na kraju Jeff Bridges koji dobija “najmasniju” rolu ostaje nešto što ćemo najviše da pamtimo. Ali ta uloga je realno zaista jedan nevažan eksces u Bridgesovom bogatom opusu.

Najduhovitiju stvar o ovom filmu rekao je Edgar Wright kada je izjavio da se BABY DRIVER i THE ONLY LIVING BOY IN NEW YORK dešavaju u istom univerzumu, univerzumu pesama Simona I Garfunkela. 

* * / * * * *

6 BELOW: MIRACLE ON THE MOUNTAIN

6 BELOW: MIRACLE ON THE MOUNTAIN Scotta Waugha je istinita priča o francusko-aeričkom hokejašu Ericu Lamarqueu koji se navukao na drogu i našmrkan otišao na snouborduje u sred oluje. To mu je bio poslednji put da se drogirao ali na kraju ipak nije bio poslednji put da je snoubordovao.

Scott Waugh je krenuo u karijeru dosta snažno, na kraju je režirao i major projekat NEED FOR SPEED ali možemo reći da mu se karijera nije baš primila za razliku od brata Rica Romana Waugha koji nikada nije dobacio do te vrste majora ali pravi mnogo konzistentnije filmove.

U filmu 6 BELOW: MIRACLE ON THE MOUNTAIN Scott Waugh readi ziherašku istinitu priču sa Josh Hartnettom koji je pre petnaest godina bio nadomak superstardoma a sada je suviše karakteran za ortodoksni DTV i kreće se tom nekom neprijatnom ivicom filmova za mali ekran.

Ja volim da gledam Hartnetta, i nadam se da njegov naslednik Taylor Kitsch neće doživeti istu sudbinu, međutim MIRACLE ON THE MOUNTAIN svakako nije film koji će na bilo koji način preokrenuti njegovu karijeru ili ojačati portfolio.

Naime, Eric Lamarque osim toga što se smrzao i preživeo u krajnje neprijatnim uslovima zapravo ništa naročito nije uradio. Ako bismo pokušali da definišemo po čemu je njegova sudbina specifična možemo da kažemo da sreća prati pijance, da je drogirana budala zalutala i preživela nešto što bi svakoga ubilo, i to je manje-više to. Nije on učinio ništa posebno čime je izborio to preživljavanje sem što je očigledno bio jak čovek.

Taj nedostatak neke specifične priče, Scott Waugh ne prevazilazi kroz režiju koja je korektna, dobro koristi lokacije ali se ni tu ne dešava neka naročita magija. Prejednostavno je reći da je za mlak utisak ovog filma smeštena na temperature ispod nule kriv nesrećnik po kom je film snimljen, ali prosto osim solidnog zalaganja ključnih članova ekipa, nema ovde ničeg naročitog.

MIRACLE ON THE MOUNTAIN ipak svakako može naći svoje mesto u televizijskom programu kao rutinski survival true story i to mesto svakako i zaslužuje. Ipak, nije to bilo ono što je bilo neophodno Waughu i Hartnettu. 

* * / * * * *

NIGHTWORLD

Naš Milan Konjević je uspeo da se plasira na međunarodnu horor scenu i za to zaslužuje čestitke. To je uradio kroz saradnju na filmu u kome značajnu ulogu igra Robert Englund, kultna horor figura iz osamdesetih koja nije izgubila na svojoj potenciji do danas. Mislim da nema ljubitelja horora a koji je usput i filmmejker koji ne bi želeo ovakvu priliku.

U slučaju filma NIGHTWORLD Patricia Vallardesa, Konjević je ko-scenarista sa Barry Keatingom koga takođe znamo po produkcijama Milana Todorovića, a sve po priči producenta i višedesecnijskog žanrovskog pregaoca Lorisa Curcija.

Ovaj scenario je do sada najzreliji i najcerebralniji Konjevićev tekst koji je ekranizovan. Priča prati penzionisanog američkog policajca, udovca, koji dobija posao da čuva čudnovatu kuću u Sofiji i javlja ako u njoj primeti nešto neobično. Naravno, ispostavlja se da će neobičnog biti koliko hoćeš u kući čiji su vlasnici enigmatični poslodavci, a čiji je savetnik za te neobičnosti Ronert Englund.

Naravno, produkcija je ovde diktirala neke od ključnih paradoksa u pogledu uverljivosti, od postavke glavnog lika pa do dramskog efekta koji donosi sam Englund, ali sama pretnja koja se čuva u kući nije neinventivna i Vallardes se ne može optužiti da ide na cheap thrills, čak naprotiv. Štaviše, Vallaredes izbegava cheap thrills u meri da filmu pomalo i nedostaje strave a naročito njenog fizičkog ispoljavanja.

Ideja sa onim što kuća krije takođe nije nezanimljiva i potencijalno bi se čak mogla i franšizirati što nisam siguran da je film uspeo da osigura svojim plasmanom.

U svakom slučaju, NIGHTWORLD je film koji pokušava da u surovim exploitation uslovima očuva kakvu-takvu “ozbiljnost” i na tom putu je gledljiv. Zato i zaslužuje da fanovi žarna obrate pažnju na njega. 

* * / * * * *

Saturday, October 21, 2017

WHEELMAN

Frank Grillo i Joe Carnahan napravili su producentsku kuću sa ciljem da prave “male” žanrovske filmove i WHEELMAN je Netflixov Original koji je prvi izašao iz te saradnje. Reč je o high concept chase treileru čiji je osnovni problem u tome što nema svež koncept i što ga se ne drži naročito dosledno. Na liniji LOCKEa sa Tom Hardyjem i jednog od boljih VOD radova sa Paul Walkerom, ovde imamo junaka koji sedi za volanom i raspliće kriminalnu situaciju mahom polemišući preko mobilnog telefona. Akcija je mahom data u drugom planu i gledana kroz prozor, ali isto tako ima i izlazaka iz kola, ima i konvencionalno rađenih scena i u tom pogledu na kraju WHEELMAN Jeremyja Rusha nije baš ni svež ni dosledan, a u godini kada je izašao BABY DRIVER nije baš ni da ima publiku gladnih ovakvih sadržaja.

WHEELMAN je Grillov šou i koliko god da on ima neke tough guy harizme ipak nije glumac na kome može da se bazira ceo film i to bez značajnijeg doprinosa drugih glumaca. Ja volim Grillove role, ali ipak najbolji je kao sporednjak, a kada je glavna uloga, dobro je da ima partnere. Toga ovde nema i Grillo naprosto nije dovoljno jak protagonista da iznese ovu vrstu high concepta.

Film je koncizan, nije naročito inventivan ali je kompetentno realizovan i samim tim uživanje u njemu je proporcionalno interesovanju za ovu vrstu priča i žanrovskog izraza. Ovo jeste onaj profil B-filma iz koga izlaze potencijalno vrhunski naslovi. Koliko god Carnahan i Grillo mislili da su napipali jedan, ipak pogrešili su. U ovom filmu nema mnogo novog, a dobrog je onoliko koliko nalažu standardi.

* * 1/2 / * * * *

Friday, October 20, 2017

BOLTNECK

BOLTNECK Mitcha Marcusa je varijacija na Frankensteina smeštena u američku srednju školu. Film je izašao 2000. godine ali u sebi nosi nešto arhaičnosti teen horora i horor komedija osamdesetih. Kada se tome doda faktura filmske trake, rezultat je prijatan retro-ugođaj koji možda i nismo dovoljno cenili same 2000. godine.

Film govori o science nerdu koji radi na projektu oživljavanja smrznutih organizama. Kada nesrećnim slučajem nastrada goth klinac, dvojica jockova prepuštaju leš nerdu ne bi li ga oživeo i kako bi se oni spasili svoje odgovornosti za peh koji ga je koštao života. Nerd u tome uspeva, ugrađujući u goth klinca mozak preminulog zločinca.

Ono što usledi je zanimljiv power dynamic između nerda i “monstruma”, između doktora Frankensteina i njegovog kreatora, a Marcus i scenarista Dave Payne svemu dodaju još jedan novi preokret. “Monstrum” pomaže klincu da se osamostali, malo da sazri, zločinac u telu tinedjžera želi novu priliku ali na kraju ipak kreće da je postepeno propušta i da impulsivno reaguje na neke prepreke sa kojima se suočava.

Matthew Lawrence je odličan u ulozi nerda, i kanališe energiju spielbergovskih Amblin likova. Ryan Reynolds igra preminulog tinejdžera koji je kao Robert Smith kao goth a potom kao Springsteen kad postane školski šarmer i u toj ulozi pokazuje svoju mešavinu crnog humora, šale i pretnje po kojoj će se kasnije proslaviti.

Judge Reinhold igra nerdovog oca u vrlo prijatnom eighties throwbacku. I uopšte Mitch Marcus postiže jako mnogo i sa glumcima i sa slikom na vrlo skromnom budžetu što čini da ovaj film zasluži još i više podrške.

U vreme kada je izašao BOLTNECK je bio horor komedija koja nije korespondirala sa dešavanjima na tržištu. Ali, sada kada je vreme prošlo, zaslužuje pažnju. Ovo je daleko od savršenog filma ali jeste reč o jednoj od onih B-diverzija iz kojih ume da se izrodi nešto zanimljivo. 

* * * / * * * *

GEOSTORM

GEOSTORM Deana Devlina je po mnogo čemu neobičan projekat. Posle raskida sa Rolandom Emmerichom, Devlin je potonuo u B-produkciju u televiziju i sam njegov povratak u major filmove je prilično neočekivan, a naročito je neočekivano da će se vratiti kroz saradnju sa sinom Larryja Ellisona koji vodi dosta hip žanrovsko finansiranje projekata i radi naslove kao što su MISSION IMPOSSIBLE i STAR TREK, a kada je standalone to su stvari poput LIFEa Daniela Espinose. Otkud Devlin u kombinaciji sa njim, teško je utvrditi, a GEOSTORM ima čudan spoj A i B elemenata u kome je masa elemenata prosto off.

Počev od Gerry Butlera u glavnoj ulozi koji odavno nije glumac koji bi otvarao event movie i koji pravi pare, ali u produkcijama Avija Lernera, preko premise koja je toliko old school emmerichovska da se na neki način citira jedan njegov rani film, sve ovde deluje nekako čudno, i kao da je predodređeno za propast. Teško je objasniti kako je ovaj film nastao ali je na putu da prođe baš onako kako bi se očekivalo, dakle nikako.

Kada se tome doda da je na budžet od 80 miliona i otkazanu premijeru još morao da se doda i reshoot pod pokroviteljstvom Jerry Brucheimera i u realizaciji Danny Cannona, imamo problematičan film sa 100 miliona potrošenih samo na snimanje. Koliko god da je Warner limitirano ugrožen ovim budžetom zbog Skydancea, ovde ima masa odluka koje je teško objasniti.

Ono što je olakšavajuća okolnost je činjenica da je GEOSTORM vrlo prijatan treš u kome se može uživati. Pomešani su space opera (film govori o postrojenju za kontrolu klime koje se nalazi u kosmosu, u formi svemirske stanice), film katastrofe i conspiracy thriller. Uprkos tome što ni u jednom od ovih segmenata GEOSTORM nije vrhunsko ostvarenje, ni u jednom nije ni naročito loš, i na kraju dobacuje do nekog minimuma, upakovanog u vrlo razuman format od 109 minuta.

GEOSTORM je treš i ne beži od toga. To je najvažnije. Ako imamo u vidu koliko je potencijalne pretencioznosti moglo da zaluta u ovaj projekat, jako je prijatno videti da nije. Devlin kao da je svestan da premisa GEOSTORMa nije više dovoljna za event movie kao u Emmerichova vremena ali da se može upakovati u jedan manje ambiciozan paket, i to upravo radi. Nažalost, sa ovim budžetom GEOSTORM je naprosto preskup za taj “manje ambiciozan paket” ali dobro, odavno smo konstatovali slom civilizacije u kojoj se B i C sadržaji rade za devetocifrene dolarske budžete.

Stoga, ko traži pristojnu B-zabavu koja bi svakako bila bitno bolja da je Gerard Butler u nešto boljoj glumačkoj formi, može dobiti ono što želi od GEOSTORMa. U periodu kada skupi blokbasteri od kvaliteta ozbiljnog filma zadržavaju samo pretenziju, GEOSTORM osvežava, ali nažalost doživljava surovu sudbinu da se kola baš na njemu polome i kod kritike i kod publike.

* * 1/2 / * * * *

FOOLPROOF

FOOLPROOF Williama Phillipsa je vrlo zanimljiv niskobudžetni heist film snimljen u kanadskoj produkciji 2003. godine. Atom Egoyan je jedan od producenata što je vrlo zanimljiv detalj, slične aktivnosti je u Južnoj Koreji imao Kim Ki Duk gde je pored svojih art house režija producirao i lower profile žanrovske filmove.

William Phillips je napisao i režirao ovaj film o grupi mladih ljudi koji iz hobija prave simulacije složenih pljački. Jednog dana bivaju ucenjeni od strane lukavog i iskusnog britanskog lopova da mu pomognu u izvođenju prave pljačke.

Premisa je jednostavna, Phillipsov scenario je vrlo efikasan, rediteljsko izlaganje je lako i jednostavno. Film je nošen zanimljivim zapletom, duhovitim dijalozima i glumačkom podelom u kojoj ključne role imaju Ryan Reynolds, Kristin Booth i David Suchet. Oni filmu dovoljno harizme, a i star powera da se iznese ovaj niskokalorični narativ do rezultata koji apsolutno odgovara dugom životu na malim ekranima.

FOOLPROOF je u svom polazištu holivudizovan. Njegov "mali format" je jedino što je u ovom filmu zapravo kanadsko. Međutim, u okvirima onoga što jeste, a to je heist film skromnog budžeta pravljen za najširu publiku, on ispunjava svoju funkciju. U vreme izlaska međutim, FOOLPROOF se nije ispostavio kao uspela investicija u bioskopima i bio je zabeležn kao notoran flop i promašaj kanadskog filmskog fonda koji ga je finansirao sa velikim repertoarskim ambicijama. Otud, film biva potisnut dubje u zaborav nego što je bilo neophodno.

* * * / * * * *