Monday, September 18, 2017

THIS IS YOUR DEATH

Rediteljski debi Giancarla Esposita THIS IS YOUR DEATH možemo definisati kao socijalno angažovani triler koji ima bizarnu premisu i u određenom smislu referiše na naslove iz ranijih vremena kao što je NETWORK. Osnovni utisak koji ostavlja Espositov film jeste to da je želeo da bude maksimalno angažovan i to se oseća iz svake pore ovog filma. Zato povremeno likovi deluju tipski, situacije se razvijaju više radi poente nego da bi se uspostavila drama i sve u svemu THIS IS YOUR DEATH ima dosta elemenata koje ne poistovećujemo sa dobrim filmom.

Međutim, ono što se Espositu ne može osporiti jeste žar sa kojim želi da izloži svoje nezadovoljstvo životom u Americi. Osnovna tema filma je sudbina reality voditelja koji posle ubistva u finalu svoje emisije doživljava epifaniju. Istovremeno, urednici njegove televizijske mreže shvataju da smrt pred kamerama ne bi bila loša ideja. U jednom trenutku, voditelj koji želi da se socijalno angažuje počinje da veruje kako emisija u kojoj ljudi izvršavaju samoubistvo zapravo može biti nešto humano i korisno i postaje osnovni generator ludila.

U paralelnoj radnji, u kojoj glavnu ulogu igra sam Esposito, pratimo čoveka koji postepeno biva doveden do toga da se prijavi u emisiju u kojoj će se ubiti pred kamerama. To je jedna depresivna slika Amerike u kojoj sredovečni ljudi kada izgube posao ne mogu da se zaposle, u kojoj je zdravstvo skupo a krediti neotplativi. Naravno, taj deo sadrži manje bizarnosti od onog sa reality emisijom ali mu ne manjka društveno-kritičkog žara.

Esposito je okupio odličnu gumačku ekipu sa obronaka mejnstrima. Josh Duhamel je poslovično odličan u glavnoj ulozi. Famke Janssen uvek pouzdana dok se televizijske glumice Sarah Wayne Callies i Caithlin FitzGerald dobro snalaze na filmu. Međutim, uprkos tome što je Espositova režija vrlo artikulisana i “pismena” i uprkos tome što film donosi barem jednu izuzetnu scenu, nesporno je da će ovaj naslov pre svega živeti na malom ekranu.

Međutim, u ovom konkretnom slučaju, to ne samo da nije loše već je zapravo možda i pravi put da priča dopre do ciljne grupe, kako u SAD tako i van nje. Naime, ideja nekakvog bizarnog reality programa nije nova na filmu, daleko od toga, ali je jako važno naglasiti ono što je vrlo čest element njihovog nastanka a to je mesijanska umišljenost autora koji zaista misle da tu ima nečeg više od voajerizma, jednim delom jer je tako možda i bilo u dalekoj prošlosti kada se isprva koketiralo sa takvim formama. THIS IS YOUR DEATH prikazuje fazu u kojoj je reality doveden do paroksizma ali taj mesijanski kompleks i dalje opstaje. 

Nota bene, Esposito se ponaša kao da nama sve ovo nije bilo jasno i to naravno smeta onima kojima to jeste odavno jasno. Ali, čini mi se da je ovo jedan od onih filmova koji nisu toliko dobri koliko su korisni jer možda mogu zainteresovati onu publiku koja o svim tim temama nije mnogo razmišljala. I to je zapravo jedna vrlo zanimljiva ničija zemlja, populistički angažovani film koji nema čime da se naročito istakne, iako je vrlo kompetentan, ali može imati svoju ulogu na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, September 14, 2017

ANTI MATTER

ANTI MATTER Keira Burrowsa je zanimljivo snimljen SF triler koji govori o neuspelom ekspreimentu grupe mladih oskfordskih naučnika koji su čačkali nešto oko wormoholeova. Nažalost, kada očekivano pokušaju da prebace svoju koleginicu sa mesta na mesto dešava se neka komplikacija.

I kada ta komplikacija krene nažalost ne krenu da se dešavaju naročito zanimljive stvari a isto važi i za razrešenje u kome se misterija razjasni. Prosto ANTI MATTER pokušava da bude brainy u pogledu nauke koju prikazuje a nije preterano brainy na nivou zapleta. Štaviše, zaplet deluje kao da ni nema previše veze sa onim što je premisa filma.

Ono što je naročito iritantno jeste obrada tona, jedinim delom i kroz bizarno jak akcenat Yaize Figueroe u glavnoj ulozi koja deluje kao da je generisala jezički problem koji ekipi nije bio neophodan.

ANTI MATTER je dobio jako dobre kritike ali to nažalost nije uspeo da opravda.

* 1/2 / * * * *

THE HERO

THE HERO Bretta Haleya je rutinskia melodrama o ostarelom glumcu iz vestern televizijske serije koji vodi usamljenički život, razveden i posvađan sa kćerkom i proživaljava svojevrsnu životnu renesansu u najtežem životnom trenutku, kada shvata da boluje od smrtonosne bolesti.

Haleyev film je rutinski rad koji deluje kao da je idealno skrojen za Sama Elliotta i kao da mu nudi prostor za briljantnu rolu, ali istovremeno mu nekako ta rola izmiče i ostaje rutinska kao i sam film. THE HERO je trebalo da bude njegova bitna testamentana uloga ali on to nažalost nije, ali opet nema ničeg toliko lošeg ovog filma da ga spreči u tome da se dosta emituje u popodnevnim televizijskim terminima.

Verujem da je Haley sa ovim filmom prikazanim na Sundanceu želeo ipak mnogo mnogo više. 

* * / * * * *

THE GHOUL

THE GHOUL Garretha Tunleya je niskobudžetni britanski triler u produkciji Bena Whealteya. Za razliku od Wheatleyevih režija, u ovom filmu praktično nema humora, i cela ideja je da napravi jedan od onih trilera na liniji Lyncha i Polanskog gde se pomalo muti granica između realnosti i junakovog unutrašnjeg sveta,

THE GHOUL u tom pogledu ima jednostavnu premisu. Glavni junak je detektiv koji kreće undercover na psihoterapiju da bi utvrdio da li je jedan neurotičar zapravo ubica. Međutim, on psihoanalitičarima iznosi da je njega fantazija da je undercover detektiv i naravno postepeno se gubi granica između realnosti i psihoze i mi više ne znamo da li je on ubačen policajac ili istinski psihotičar.

I to je u Tunleyevom filmu manje-više sve. Wheatleyeva redovna saraddnica Alice Lowe je napravila svoju standardnu rolu, Tom Meeten je solidan u glavnoj ulozi a Geoffrey McGivern koga mahom znam kao komičara je dobar u ulozi osumnjičenog psihoanalitičara. Ali, to je manje-više sve vredno pažnje oko ovog podnošljivog ali ni po čemu značajnog filma. 

* * / * * * *

NAJVAŽNIJI DEČKO NA SVETU

NAJVAŽNIJI DEČKO NA SVETU Tee Lukač je izuzetno zanimljiv dokumentarni film Tee Lukač koji se bavi fenomenom obožavalaca Justina Biebera na prostoru bivše Jugoslavije tako što se fokusira na dve grupacije njegovih fanova i na dve percepcije njegovog rada. 

Jednu čine devojčice koje ga obožavaju i koje u njemu pronalaze inspiraciju, njegova priča o uspehu od nule, njegove sentimentalne pesme, njihove romantične simpatije prema njemu, ali i navodne neprijatnosti koje imaju jer ih druga deca zadirkuju zbog Justina, a drugu čini jedan dvadedetjednogodišnjak iz Umaga koji je fan celebrityja i tabloida, želi da bude poznat i jedan od puteva ka tome vidi tako što će biti vodeći jugoslovenski boy-belieber.

Devojčice u ovom spoju deluju na neki način kao logičan deo odjeka nečije pop karijere. One doslovno prihvataju Justinove narative, kako iz pesama tako i iz onoga što se o njemu zna u javnom životu, i to ih prožima na jednom možda predubokom, možda zastrašujućem ali zapravo krajnje uobičajenom nivou. Ovu liniju filma razumeo sam kao vrlo zanimljivu sliku današnje omladine čiji je specijalitet izvesna patologizacija odrastanja. Teškoće odrastanje, periode nekakve melahnolije ili neostvarenosti te devojčice spremno definišu kao depreisvne epizode, i u tom pogledu samim tim da i Justinov pop narativ dobija jednu dublju dimenziju za njih jer ako je njihova tuga depresija onda i njegove sentimentalne pesmice jesu isceljenje.

Međutim, priča o momku iz Umaga je uvrnuta jer on je stariji od Justina i na tragikomičan način želi da komodifikuje svoj belieberizam, da postane glumac, da postane poznat, i sve to ima jednu perverznu FOXCATCHERastu dimenziju pošto ima porodičnog prijatelja koji finansira njegove eskapade iz motiva koji deluju bizarno u najavi.

Tea Lukač je vrlo jasno strukturirala film i što je još važnije, učinila ga je izuzetno vizuelno atraktivnim ne samo zato što je imala sreće da joj je glavni protagonista rodom iz Umaga već i kroz domišljato kadriranje i veštu montažu.

Fascinantno je kako je Tea Lukač uspela da sklopi ovakav dokumentarni film u kome je glavna tema Justin Bieber a da zaptavo ne iskoristi njegove pesme, koje su prirodno nedostupne zbog autorskih prava ali je to uspela da reši korz saradnju sa kompozitorkom Aleksandrom Kovač koja je dala malo arome Bieberove muzike.

Slučaj boybeliebera iz Umaga i njegovog dobrotvora može biti predmet zasebnog dokumentarca nezavisno od Justina, i iskreno se nadam da neće prikazivati nešto zbilja FOXCATCHERasto. 

* * * / * * * *

Saturday, September 9, 2017

UNDIR TRENU

UNDIR TRENU Hafsteinn Gunnar Sigurdssona prikazan je u venecijanskom programu “Horizonti”. Reč je o disperzivnoj melodrami koja se bavi nekolikim pričama unutar iste porodice. Film traje jedva sat i po i ne možemo reći ni da je reč o porodičnoj sagi niti nekom širokom seciranju porodičnog života, tako da se iz ove vizure čini da je film na neki način imao barem jednu krupnu priču viška. Ono što je osnovni zaplet jeste priča o junaku kog napušta žena i odvodi deta pošto ga je zatekla kako gleda sex tape koji je snimio sa bivšom devojkom. Paralelno pratimo priču njegovih roditelja koji su u zavadi sa komšijama oko naslovne krošnje koja baca senku a ne mogu da se dogovore kako da je potkrešu.

Ove dve priča imaju određene paralele, pre svega može se reći da obe priče govore o situacijama u kojima ljudi jedni drugima čine zlo kada krenu da se inate zbog nekog konlikta koji ne mogu da razreše. Ni za jednu od ove dve priče ne mogu reći da je preterano interesantna ali je od svake od njih mogao da se snimi nekakav film. Na kraju smo dobili nekakav film sa dve paralelne priče u kojoj jedna neumitno deluje kao višak. 

Konflikti oko kojih se unaci preganjaju spadaju u red onih mikro-pukotina oko kojih su Skandinavci skloni da grade svoje filmove. Međutim, ovde ni sukob nije mikro, niti je eskalacija blaga, pa slobodno možemo reći da je ovaj film pre blag nego suptilan. Činjenica da je ovakav film ušao u “Horizonte” s druge strane nagoveštava veliki povratak filmova snažnije dramske strukture u festivalske selekcije.

* * / * * * *

HAEDUT

HAEDUT Amichai Greenberga je izraelski učesnik venecijanskog programa Horizonti. Reč je o austrijsko-izraelskoj koprodukciji o upornom istraživaču Holokausta koji pokušava da otkrije lokaciju prikrivene masovne grobnice čije je postojanje pokšavao da prikrije lokalni narod. Na tom putu on otkriva šokantnu istinu da njegova majka zapravo nije jevrejske vere što dovodi ceo njegov identitet pod znak pitanja.

HAEDUT pokušava da funkcioniše na dva nivoa. S jedne strane on je misterija o potrazi za masovnom grobnicom i na tom nivou je krajnje nezanimljiv, i slabo razvijen. Na drugom nivou kao identitetska priča je kudikamo zanimljiviji ali Amichai Greenberg naprosto ne pravi ništa.

Stoga HAEDUT uzima niz potencijalno vrlo moćnih elemenata i od njih na kraju ne uspeva da napravi ništa. 

* 1/2 / * * * *

NIKOLETINA BURSAĆ

NIKOLETINA BURSAĆ Branka Bauera je ekranizacija priča Branka Ćopića koju su za film priredili sam Bauer sa Bogdanom Jovanovićem i Krešom Golikom kao scenaristima. Ovaj film pokušava da prikaže Nikoletinu Bursaća kao istorijsku ličnost i u tom cilju ima nekoliko zanimljivih intervencija. Prvo, počinje razgovorom Nikoletinine majke sa spomenikom, zatim sećanjima njegovih drugova koji su u međuvremenu postali funkcioneri, da bi na kraju imali i scenu kombinovanja igranog i dokumentarnog materijala kada Nikoletina upada na sednicu AVNOJa, odnosno detalj da se unutar filma najavljuje snimanje filma o Nikoletini.

Svi ovi elementi su vrlo zanimljivi i filmu daju priličnu strukturalnu i suštinsku intrigantnost jer praktično obrađuju ne samo fikcionalizovano sećanje na rat već se bave i samom kulturom sećanja kroz priču o posleratnoj sudbini Nikoletininih saboraca i uspomena na njega. Uostalom, i danas u narodu postji velika dilema da li je Nikoletina Bursać bio književni lik ili stvarna ličnost.

Međutim, izvan ovih intrigantnih detalja, Bauerov film nažalost ne uspeva da sastavi smislenu celinu iz Ćopićevh priča. Izabrani sadržaj koji su autori adaptirali nažalost deluje preoizvoljno, i krajnje epizodično bez adekvatnog kumulativnog efekta. Ćopićeve dosetke su tu i film na tom nivou ima prostora da se otrgne od osrednjosti koja ga guši ali ne uspeva.

Velikim delom za to je kriva i glumačka podela. Samog Nikoletinu igra jedan od najmanje inspirisanih glumaca u podeli. 

Čini se da je osnovni problem filma u tome što su Bauer i saradnici osmislili dobar koncept i našli valjan oslonac u Ćopićevoj prozi, međutim ono što im je izmaklo jeste koherentnost, jasan dramski zamajac i rezultat je samo ilustracija Ćopićevog predloška. Otud možemo reći da je NIKOLETINA slično ORLOVIMA, jedno od Ćopićevih najpopularnijih dela koje je dobilo krajnje skromnu ekranizaciju. 

* * / * * * *

WEST OF SUNSHINE

WEST OF SUNSHINE Jasona Raftopoulosa bio je prikazan u venecijsnkoj selekciji Horizonti koja bi trebalo da kao sporedni program Mostre ukazuje na neke manje ali zanimljive filmove koji donose izvesne estetske i tematske prodore. U slučaju ovog niskobudžetnog melburnskog filma u kome se po ko zna koji put vrti priča o ocu gubitniku i danu koji provodi sa svojim sinom tokom jednog od svojih finansijskih hropaca. Ovo je viđeno toliko puta da WEST OF SUNSHINE maltene ne može da se gleda koliko je pun opštih mesta i scena koje smo viđali i previše puta.

Raftopoulos je skupio ekipu koja sve to uspeva da odigra i uslika korektno, Australijanci su narod talentovan za film i to se nikada nije dovodilo u pitanje, ali WEST OF SUNSHINE je naprosto premalo da bi se film našao u bilo kakvoj selekciji Venecije, a naročito je nedovoljno da bi predstavljao jednu tako ozbiljnu kinematografiju sa velikom tradicijom kao što je australijska.

* * / * * * *

DISAPPEARANCE

DISAPPEARANCE Alija Asgarija bi se mogao posmatrati kao modernizacija i parcijalni rimejk DAYEREHa Jafara Panahija, jednog od signature filmova iranskog talasa devedesetih i sa početka dvehiljaditih. Kod Asgarija protagonizam ima mladi zaljubljeni par čiji prvi seksualni odnos polazi po zlu i junakinja mora da ide kod ginekologa na neku intervenciju. Međutim, u Teheranu je to komplikovano za mladu ženu koja nije udata ili silovana a ona ni jedno ni drugo ne uspeva da verodostojno dokaže. Stoga, momak i devojka lutaju od bolnice do bolnice, od državnog do privatnog lekara, u jednoj noći, pokušavajući da razreše tu situaciju a naravno kroz sve to se prelama njihov odnos.

Asgari je snimao film u Iranu u iransko-katarskoj koprodukciji, i uz podršku kanskog Cinefondationa, a premijeru je imao u Veneciji. Bez ikakve sumnje, Asgari je reditelj koji je upoznat sa savremenim tokovima, i slično filmu MALARIA koji sam gledao prošle godine, DISAPPEARANCE izgleda kao moderan evropski film, oslonjen na duge kadrove, mahom kadar-sekvence, nudeći visokoesetizovani realizam u kome se jako vodi računa o osvetljenju i odabiru lokacija. U tom pogledu, u filmu DISAPPEARANCE vidim budućnost srpskog filma. Sudeći po studnetskim filmovima naših mladih reditelja sa FDU, čini mi se da je ovako nešto ideal kome će oni stremiti u svojim celovečernjim ostvarenjima.

Dok su Kiarostamijevi i Panahijevi filmovi ipak dolazili iz jedne iranske vizure ali su bili namenjeni svetu, za DISAPPEARANCE bih rekao da je u potpunosti vesternizovan, dakle ne samo u pogledu estetizacije tog iranskog relizma već i mentalitetski. Iako su likovi mladi Iranci, i uprkos tome što je priča par excellence lokalna i vezana za taj milje, autorov stav je vesternizovan. To svakako umanjuje autentičnost filma ali bez ikakve sumnje olakšava njegovo gledanje i lakše povezuje zapadnog gledaoca sa emocijom koju Asgari pokušava da predoči.

U tom pogledu, meni je DISAPPEARANCE vrlo dobrodošao iskorak iz svojevrsne zatvorenosti iranskog filma koji je običavao da testira gledaočevo strpljenje u smeru jednog stila koji može da crossoveruje iako teme zapravo ostaju iste.

* * * / * * * *

Friday, September 8, 2017

IT

Moram priznati da sam stigao da razmišljam o raznim stvarima gledajući IT Andy Muschettija jer sam imao 135 minuta priče koja nikako da počne da se bavim time. Prva pomisao bila mi je na nepravdu učinjenu Kenanu doktor Gilu, čoveku koji je animiranim filmom MONSTER HOUSE i igranim rimejkom POLTERGEISTa pokazao kako se danas radi Amblin. On je sada u nekoj neizvesnoj situaciji u pogledu karijere, i onda kada pogledamo "monster house" u IT koja je igrana kopija njegove animirane kuće, u jednom marketinški prenaduvanom produktu, pa onda pogledamo taj balans horora za decu koji je on sjajno pravio u POLTERGEISTu a ovde sa njim nešto kuburi Muschetti, i uprkos svemu tome ima film za koji se očekuje da će komercijalno spasiti sezonu, pomislim kako Kenan zaista nije imao sreće.

IT ima već godinu dana hypea iza sebe. Knjigu nisam čitao, mini-seriju sam gledao davna i ta poređenja ne mogu da pravim ali STRANGER THINGS sam gledao u vreme emitovanja i IT od STRANGER THINGSa preuzima mnogo toga i to na skandalozno inferioran način. Naime, junaci u STRANGER THINGS su imali autentičnu hemiju među sobom, pritom je STRANGER THINGS bio i uzbudljiv u okviru onoga što je bio projektni zadatak Braće Duffer, dočim ovde su deca bleda korporativna kopija one iz STRANGER THINGSa (a inače se jedan dečko u podeli i ponavlja) a ne samo da nema hemije među njima, nego nema nijasne ideje o čemu je film.

IT je teško prepričati, a isto tako teško je i objasniti šta je glavna tema filma. Da li je to prokletstvo koje su u amanet ostavili odrasli, seksualno i proodično nasilje, vršnjačko nasilje, generalni problem odrastanja, tema gubitka, prva ljubav, klovn ubica i druge karakondžule. Sve to je pomalo tema i smenjuju se sekvence u kojima je tema jedno pa drugo, pa treće a onda i četvrto i peto. Film kao da počinje nekoliko puta a onda se završi jednim finalom koje bi trebalo da bude uzbudljivo a u najboljem slučaju je kao neka visokoestetizovana slika iz mašte pisca fantastike, kruta i nepomična iako bi sve trebalo da vrca od uzbuđenja.

IT meni nije bio strašan. Svakako ovo jeste jedan od filmova koji nisu namenjeni meni, i svakako da bolje komuniciraju sa onima koji su gledali manje stvari, ali da bi se neko ne samo uplašio nego i elementarno zabavio uz ovaj film podrazumeva se da praktično ništa nije gledao. Muschetti je svoj film toliko uronio u nekakvu nostalgiju i omaže i detalje da je teško reći da li mi gledamo neki best of scena koje je Muschetti voleo a ne ume da ih sam ponovi ili je ovo film koji pokušava da koliko-toliko stoji za sebe.

Slutim da će višak likova i motiva prijati onim Kingovim fanovima koji vide njegov roman kao sveti spis i smatraće da je prozni uzor maksimalno ispraćen, pa bi IT mogao naići na onu vrstu razumevanja na koje su nailazili Jacksonovi filmovi o Srednjoj Zemlji. Dok za Tolkienove ekranizacije mogu da kažem da od njih ništa nisam dobio jer nije ni trebalo išta da tražim, ovde ipak osećam kako sam imao pravo na nešto. A na kraju nisam dobio praktično ništa.

* * / * * * *

SRETNI UMIRU DVAPUT

Pogledao sam SRETNI UMIRU DVAPUT Gojka Šipovca. Šipovac je bio pomoćnik režije Hajrudinu Krvavcu i sa njim je radio omnibus VRTLOG ali je nekoliko naslova režirao i samostalno. Šipovčev film SRETNI UMIRU DVAPUT snimljen je po scenariju Bogdana Jovanovića, jednog od kultnih scenarista toga vremena koji radio neke od najznačajnijih filmova Jovana Živanovića, Vojislava Nanovića ili Branka Bauera.

(U glavnoj i nosećoj ulozi pojavljuje se Kole Angelovski, takođe vrlo zanimljiva figra tadašnje kinematografije koji je ubrzo potom pored glume počeo da se bavi pisanjem i režijom. Bogdan Jovanović po imenu i po nekim detaljima priče glavnog junaka Radojice asocira na Malog radojicu iz narodne pesme i junaci unutar filma su svesni te paralele. Glavni junak Radojica je mladi partizan SKOJevac koji je u svom kraju poznat po tome što je ispevao šaljive pesmice o četničkom Vojvodi Dači čije se vojvodstvo doduše dovodi u pitanje. Posle okršaja Radojičine jedinice sa četnicima, on i drugarica prema kojoj on krije svoje simpatije bivaju odsečeni od jedinice i daju se u bekstvo. Za Radojicu potom usledi čitacv niz zgoda, dopada zatvora pa i muka u Dačinim šakama, da bi se potom napravivši se da je mrtav, kao junak narodne pesme oslobodio i vratio u akciju.

Scenario Bogdana Jovanovića je vrcav i duhovit na pravim mestima. Prikaz rata je u ovom filmu crno-beli samo u pogledu solidne fotografije Đorđa Jolića, sve ostalo je nijansirano. Izuzev jedne straže, u filmu nema Nemace, sve ostalo su narod, partizani, četnici i žandarmi i Jovanovićev scenario prikazuje okupirani prostor na kome nema apsolutnog dobra i apsolutnog zla. Žandari su korumpirani i lenji državni službenici koji i za okupatora rade podjednako neefikasno kao i za svakog drugog gazdu. Četnici su Srbi sa krizom identiteta, zbunjeni i neraspoloženi zato što komuniciraju sa četnicima, dok su partizani organizovani ali nepoverljivi i rigidni, sa okrenutošću ideologiji koja u pojedinim scenama biva dovedena do paroksizma i postaje izvor humora.

Tako je mali Radojica ne samo mali oštroumni mangup iz naroda već i vrstan "parolaš" sa čijim se "politički korektnim rečnikom" pomalo sprdaju i njegovi istomišljenici.

Šipovac ipak nikada gubi kontrolu nad mešavinom humora i ratne tenzije i njegov film ipak nikada ne kliza u otvorenu komediju. Ovo je vedar film o NOBu, sa stilizacijom i dinamikom koja je maltene stripovska, kao kod njegovog čestog saradbnika Hajrudina Krvavca ali i sa karakterizacijom  koja je nešto produbljenija, jednim delom i zato što kod Šipšovca akcija nije glavno gradivo. Njegovi junaci se više nadmudruju nego što se ubijaju mada naravno u filmu ima suspensea, pucnjave i pogibije.

Šipovac i Bogdan Jovanović snimili su film koji nudi jednu autohtonu varijaciju na stripovski partizanski filkm Hajrudina Krvavca, oslanjajući se na narodnu tradiciju nadmudrivanja ali joj i dajući urbanu uglađenost koju je doneo Bogdanović. SRETNI UMIRU DVAPUT tek treba da bude prepoznat kao moćan crowdpleaser koji je odoleo zubu vremena.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, September 6, 2017

THE BASEMENT

THE BASEMENT Laszla Illesa i Vozo Zoltan Vegha mađarski je slasjer na engleskom jeziku. Donosi mešavinu likova iz raznih zemalja koji usled toga moraju mahom da govore na engleskom. Sam zaplet je jednostavan i prati grupu mladih koji ulaze u neki zapušteni podrumski hodnik u kome potom doživljavaju masakr od strane pretnje čiju prirodu nisam do kraja razumeo, ali ima nekunatprirodnu dimenziju.

Illes i Vegh nisu naročito inventivni u domenu horora, ni u pogledu zapleta niti vizuelnosti koju bi striktno mogli vezati za stravu. Ali THE BASEMENT je film koji prijatno izgleda za jedan evidentno niskobudžetni projekat koji pokušava da kapitalizuje istočnoevropske lokacije ali očigledno je da Illes i Vegh nemaju tačnu ideju kako da naprave konsekventnu priču, pokušavaju da budu spontani, kombinuju found footage sa uobičajenim kadriranjem, i na kraju film jedino uspeva da deluje energično i to je sve.

Ipak, u okvirima onoga što se inače radi na engleskom jeziku van Amerike sa idejom da se plasira na horor tržište, THE BASEMENT ipak nije za poptuno potcenjivanje.

* * / * * * *

Tuesday, September 5, 2017

SAM

SAM Vladimira Pogačića je adaptacija romana Mihajla Renovčevića koji se dešava 1943. tokom Pete neprijateljske ofanzive. Renovčević je pisao scenario za fllm ŠOLAJA koji na vrlo zanimljiv način prikazuje NOR u Bosni. Ovog puta, Pogačić je adaptirao Renovčevićev roman i na kraju baš za scenario možemo reći da je najslabiji deo filma.

Pogačić je bio prilično rafiniran reditelj za svoje vreme i SAM je dosta solidno vođen u vizuelnom pogledu, donosi izuzetnu fotografiju Aleksandra Sekulovića, izvanredno je kadriran i dizajniran. Nažalost, unutar priče imamo problem protagonizma među junacima. Jedini istinski profilisan junak je beogradski mangup i partizan Čavka koji se nalazi pred raznim ispitima tokom okruženja na Zelengori. Svi ostali junaci su nažalost plakatski, površno postavljeni, sa obiljem didaktičnosti i neuverljivog herojstva.

Pogačić sebi nikada ne dopušta da ode u totalni propagandni eksces, pa na kraju ti plakatski likovi nisu ni smešni već su naprosto dosadni. I oni ponajviše opterećuju film. Na isti način na koji pokušavaju da vrate Čavku na pravi put i sputaju ga, tako sputavaju i film koji je inače u vizuelnom pogledu, pa i samih događaja koje obrađuje, zapravo mogao da ispadne prilično interesantan.

Nikola Simić je izuzetno zanimljiv u glavnoj ulozi Čavke ali su Milan Puzić i Severin Bjelić potpuno nesposobni da se izbore sa flah likovima koje im je ponudio Pogačić a isto važi i za Radmilu Andrić čiji je lik trebalo da bude sentimentalni centar filma a na kraju deluje kao usiljena konstrukcija.

SAM se može posmatrati kao zanatski uspeo film koji je nažalost propuštena prilika da za nešto više od skrupulozno realizovane propagande. 

* * 1/2 / * * * *

Monday, September 4, 2017

PARTIZANSKE PRIČE

PARTIZANSKE PRIČE Stoleta Jankovića je vrlo estetizovan diptih priča iz NOBa od kojih je jedna nastala po Jankovićevoj ideji a druga po pripoveci CRVENI ŠAL Antonija Isakovića. Janković je napisao scenario, uključujući adaptaciju Isakovićeve priče.

Prva priča po Jankovićevoj ideji je dinamična egzistencijalistička epizoda iz rata o devojci koja pomaže ranjenom partizanu i krije ga od Nemaca, nesvesna da ilegalna mreža oko nje propada i da će biti provaljena. Jankovićev rediteljski postupak u ovoj priči je siguran, fokusiran na likove i izuzetnu vizuelnu ekspresiju. Iako su PARTIZANSKE PRIČE njegov rani rad, ovo je možda Jankovićev rediteljski i vizuelno najprecizniji film. Kako je sam Janković važio za priličnog filmskog autodidakta koji se oslanjao na saradnike, sasvim je moguće da je u ovom filmu izvanredan izbor saradnika doprineo tako dobrom rezultatu.

U glumačkom centru prve priče nalazi se Špela Rozin u ulozi devojke koja pomaže ranjenom partizanu, a Branko Pleša iznova igra vrlo intrigantan lik Nemca. Ako imamo u vidu da ovaj film nije zamišljen kao ratni spektakl, scene bitke koja je zapravo usputni segment filma izuzetno su vešto i ozbiljno realizovane.

CRVENI ŠAL je drugi i slabiji segment filma. Isakovićeva priča realizovana je vrlo atmosferično, smeštena je u “tipičnu” isakovićevsku stituaciju partizanskog požrtvovanog kretanja između dve bitke, i ponovo nosi egzistencijalističku temu. Mladi promrzli partizan postaje centralni junak tragične intrige oko ukradenog crvenog šala u selu koje partizani žele da pridobiju za sebe ponašajući se manje bahato od četnika.

U scenarističkom pogledu, jasno je da Janković nije uspeo da u potpunosti transponuje Isakovićevu prozu u dramsku formu, i previše se oslanja na unutrašnje monologe junaka koji su preuzeti iz Isakovićevog rukopisa. Međutim, strukturalno gledano, ovo je valjano postavljena priča koja ne pravi greške u komunikaciji sa gledaočevim emocijama.

Stole Janković je bio politički najviše pozicionirani reditelj u SFRJ i ušao je u kinematografiju posle partizanskog staža. Nikada nije u potpunosti uspeo da pobegne od imidža “državnog” reditelja koji projekte dobija po statusu a ne po zasluzi. Neki njegovi filmovi su bez sumnje govorili u prilog takvom utisku. PARTIZANSKE PRIČE ipak dau suprotan utisak i pokazuju da Janković u svom opusu ima i neka izuzetno vredna dela.

* * * / * * * *

Sunday, September 3, 2017

DEVOJKA SA KOSMAJA

DEVOJKA SA KOSMAJA Dragovana Jovanovića pokušava da kombinuje klasični rodoljubivi partizanski film sa elementima akcije i napetim prikazom ilegalnog rada sa lirskom melodramom svojstvenom ratnim filmovima Puriše Đorđevića.

Jovanovićev miks je nažalost nekonzistentan, nevešt, neprecizan i u tome mu ne pomažu ni poljski direktor fotografija Jerzy Wojcik, ni Đorđe Lebović kao scenarista, niti Darko Kraljić kao kompozitor. Naprosto, ovaj film nije uspeo da pomiri različite Jovanovićeve uglove prilaza priči, a pritom ni u jednom ni u drugom nije naročito efektan.

Realistički ili barem borbeni deo priče prilično je neuverljiv, i šarm Jovanovićevog mešanja svega što mu je palo na pamet vrlo retko uspeva da proizvede neki efekat.

Kad je reč o sovjetskoj glumici Ljudmili Lisini, rekao bih da je ona bila Jovanoviću mnogo veći fetiš nego što je preneo samoj publici utisak o njoj. Srećom, ovaj film iz 1972. nije nastao u vreme kada bi publici smetali nahsinhronizovani likovi u jugoslovenskom filmu ali Ljudmila Lisina sasvim sigurno ne opravdava napor dovođenja i nahovanja strane glumice.

Ostatak glumačke ekipe je interesantan i harizmatičan, međutim neamju naročito potentan materijal za rad i njihov domet se svodi na zanimljive minijature kao što je ona Nikole Simića.

Jedna od miskoncepcija u vezi sa partizanskim filmom jeste ta da su oni velikim delom bili eskapističke gluposti sa naivnom karakterizacijom i skoro pa parodičnim prenaglašavanjem partizanskog herojstva. Međutim, ako nekome zatreba insert kako bi dokazao tu tezu, upravo ga može naći u DEVOJCI SA KOSMAJA. 

* 1/2 / * * * *

Friday, September 1, 2017

JACKALS

JACKALS Kevina Greuterta je horor smešten u 1983. godinu i period kada je epidemija priče o stanističkim kultovima dostigla vrhunac. Tobože je baziran na istinitoj priči ali to je sada trend i ako je zbilja stvarno ovako nešto moglo da se desi onda se ne zna ko je gluplji, da li satanisti ili običan narod.

Greutert je reditelj koji nije potpuni debitant i neznalica, rqdio je kao montažer i režirao je neke SAW nastavke ali JACKALS je slab film na svim nivoima. Doduše, bolje se nije ni moglo očekivati od reditelja koji nije postigao ništa sa Islom Fisher u Blumovoj produkciji VISIONS.

Reč je o kamernoj siege priči koja nije ni naročito inteligentna ni naročito vešto realizovana. Jedini karakter koji deluje da ime nekog potencijala nastrada relativno brzo, to je deprogramer kog igra Stephen Dorff i negde oko polovine kada sve potone u mediokritetski film opsade dalje nema šta da se gleda.

Greutert ne nudi ni karaktere za koje marimo, niti gradi atmoferu, niti ima neke mehanike koja bi generisala napetost. Okupljena glumačka je kompetentna, pored Dorffa tu je i veteranka Deborah Kara Unger a i televizijska zvezda Ben Sullivan se nečemu nadao mada teško da je to na kraju dobio.

Thursday, August 31, 2017

AMERICAN MADE

Karijera Toma Cruisea je jedna od najosmišljenijih i najinteligentnije vođenih karijera u istoriji Holivuda o čemu svedoči i činjenica da se njegova serija komercijalnih uspeha i prisustva u vrhu popularnosti proteže na period od čitave četiri decenije. Nažalost, u poslednje vreme čini se da je od Cruiseove karijere najpre ostala ta inteligentna ljuštura i filmovi čiji dometi i komercijalni rezultate više liče na ono po čemu je Cruise čuven nego što su zaista to. Pa opet u protekle tri godine Cruise je snimio jedan od najboljih filmova u svojoj karijeri, to je EDGE OF TOMORROW Douga Limana.

U jednom trenutku je delovalo da će Doug Liman postati jedan od Cruiseovih kućnih reditelja i još nemamo dokaze da nije jer u protekle tri godine produktivni Liman nije snimio major film bez njega, ali ako mu je to već sudbina, onda je svakako Cruise izabrao jednog talentovanog čoveka sa atipičnim vizijama.

AMERICAN MADE je film o Barry Sealeu, američkom pilotu kog je CIA angažovala da radi prljave poslove za njih po Latinskoj Americi a onda se on povezao sa medeljinskim kartelom, pa na kraju uvezao i sve njih zajedno. Sealeova priča je dotaknuta u prvoj sezoni serije NARCOS i u nekim drugim ostvarenjima i ne možemo reći da je potpuno nepoznata javnosti.

Međutim, širi kontekst Sealeove priče je mnogo bitniji. Naime, ovo je još jedna priča o razbarušenom pojedicu koji je doživeo uspon i pad tokom pohledpnih osamdesetih, istovremeno namagarčivši vojnoindustrijski kompleks. U izvesnom smislu AMERICAN MADE na kraju ispada kao derivat WOLF OF WALL STREETa i WAR DOGSa s tim što nije ni približno dobar kao ta dva filma.

Jedan od razloga za to je između ostalog i utisak da priča o Barry Sealeu nimalo nije sveža. Uostalom, u međuvremenu smo imali Gaghanov film GOLD i još štoša a ovy tematiku obradili su filmovi u rasponu od BLOWa do PREPPIE CONNECTIONa. Dakle, AMERICAN MADE ima jedan nedopustiv nedostatak za film po istinitoj priči - deluje klišetizirano, deluje bajato, deluje kao da smo to već videli.

Doug Liman pokušava da celu stvar osveži kroz Chevronovu fotografiju sa dosta kamere iz ruke, dosta nervoznih pokreta kamere, kadriranjem koje pomaže efektu spontanosti na svakom nivou, detaljnom rekonstrukcijom epohe koja se ne estetizuje agresivno već boji sve iz pozadine, i to jeste umereno osveženje, ali prosto nije bolje od onoga što je pružio Scorsese ili onoga što je radio Todd Phillips a sasvim sigurno nije bitno dramaturški drugačije.

To sve ne znači da je AMERICAN MADE slab film. Naprotiv. Možda bi u više situacija trebalo da malo ukoči ili uspori jer se stvara rizik kao da ima više montažnih sekvenci nego dramskih scena, ali glumci su inspirisani, atmosfera je vibrantna. Sve je to dosta dobro. Nažalost, nekako je bajato.

Liman je reditelj koji vešto prenosi indie senzibilitet u žanrove koji su prepušteni mejnstrimu i AMERICAN MADE u sebi ima nešto one ustreptalosti koju stvarima ume da donese Oliver Stone, ali definitivno nema Stoneovu “težinu”, čak ni u poređenju sa njegovim recentnim radovima. Čak i Stoneove filkcije kao što je SAVAGES udaraju jače od ove istinite priče.

Jedan od najvećih paradoksa ovog filma jeste da je on prilično duhovit jer prirodno sama priča sugeriše da je reč o apsurdnom slučaju iz koga proističe puno humora. Međutim, na mnoge stvari iz ovog filma smo se već siti ismejali u ranijim iteracijama ne samo sličnih već i ove priče.

Liman je okupio izvanrednu glumačku ekipu. Predvodi je Cruise koji se prepušta nečemu što nije radio često a to su korozivni likovi iz istinitih priča, i on nosi film, i naravno, izuzetan je. Domhnall Gleeson je isto odličan kao agent CIAe koji je regrutovao Sealea, ali neki poput Jesse Plemonsa su nedovoljno iskorišćeni, ili je film bitno kraći nego što je prvobitno mišljeno.

AMERICAN MADE je koštao 80 miliona, i u određenom smislu to se i vidi i ne vidi u filmu. Upola jeftiniji WAR DOGS deluje duplo ambicicioznije, verovatno zato što je bitno maštovitiji a o WOLF OF WALL STREETu da ne govorimo (doduše to je nešto skuplji film od AMERICAN MADE). Zašto navodim budžet kad je to uostalom krajnje relativna stvar?

Navodim ga iz prostog razloga što to dobro ilustruje igru skupih poslova u koju se Cruise upleo i u kojoj je teško snimiti čak i ovakava zapravo starinski “običan” film bez hipoteke da mora napraviti čudo na globalnom tržištu.

Nažalost, AMERICAN MADE je film koji smo gledali puno puta od AIR AMERICAe do danas i parakoksalno plašim se da će njegove kvalitete više ceniti oni koje zanima proučavanje kinematografije i stila nego publiku kojoj će sve delovati prilično poznato.

Za razliku od letošnjeg MUMMYja koji je zaista zaslužio najstrašniju sudbinu i kod publike i kod kritike, AMERICAN MADE je jedan od onih Cruiseoveih filmova koji zaslužuje solidnu recepciju jer ovo jeste na neki način pravi put. Međutim, ovo nije projekat kojim Cruise na bilo kom nivou osvetljava ili probija novi put kao u periodu kada je postajao poznat. 

* * * / * * * *

ŠOLAJA

ŠOLAJA Vojislava Nanovića je slovio za kontroverzan partizanski film pošto je govorio o Simi Šolaji, velikom narodnom komandantu iz NOBa koji je podigao narod na bazi svoje lične harizma i postepeno prešao na stranu partizana. Film je bio kontroverzan zbog toga što je pokazao kako je Šolaja ispočetka bio u saradnji sa oficirama JVuO i onda je prešao na stranu partizana. Istovremeno film prikazuje snažnu netrpeljivost među narodima u Bosni. Glavni negativci su ustaše, dakle Nemci nemaju nikakav protagonizam, a s druge strane okosnica oslobodilačkog pokreta su Srbi, i prikazani su kao ustaške žrtve, a istovremeno postoji tenzija i sa muslimanima koja Srbe prirodno približava četnicima i usled čega pokazuju otpor saradnji sa partizanima.

Sam film ne prikazuje muslimanske zločine, ali se o njima govori jer je Šolajin narod ozbiljno raspoložen da sprovede osvetu nad muslimanima, dočim ih Šolaja u tome umiruje. Naravno, ima tu greenwashovanja, likova upadljivo “dobrih” muslimana, ili članova partizanske čete muslimanske veroispovesti. Pa ipak, snažna etnička netrpeljivost jeste najautentičniji segment ovog filma i deluje najubedljivije.

Paradoksalno ono što je najneuverljivije jesu “ideološke” deonice razgovora među oficirima JVuO ali i među komunistima. Dakle, Šolaja je uverljiv lik, ima harizmu, ima jasnu oslobodilačku ideju, a ovi ideološki usmereni junaci deluju plakatski. Naravno, kako oficiri JVuO iznose neke bizarno naivne konzervativne nazore, tako i partizanski oficiri iznose naivne priče o “samopregoru”, “prevazilaženju sebe” itd.

Reklo bi se da je i gledaocima onog vremena bilo jasno šta je bolje i energičnije od ostalog, šta je najuverljivije a to je upravo ta oslobodilačka uloga Sime Šolaje koja je nadideološka i naravno etnička tenzija koju nose likovi koji ga okružuju.

Nanovićev film je snimljen 1955. i upravo tako i izgleda. Ne može se reći da ga je zub vremena previše nagrizao ali definitivno nije ni vanvremenski klasik koji je bio ispred svog vremena. Ipak, u kontekstu onoga što je partizanski film i Nanovićeva participacija u njemu, važno je napomenuti da spada u onu fazu ove produkcije u kojoj se prikaz okolnosti nije izmakao u stripovskom pravcu, niti je otišao u čistu plakatsku propagandu s jedne ili dekonstrukciju NOBa s druge strane. 

Nanovićev rediteljski stil je jednostavan, neposredan, artikulisan, a stilski se izražava vrlo jasno i efikasno, bez suvišnih ukrasa. Ukupan utisak je vrlo intrigantan jer više nego drugi partizanski filmovi pokazuje složenu etničku sliku koja je doprinela svireposti ratnih dejstava u Bosni.

* * * / * * * *

Wednesday, August 30, 2017

IT COMES AT NIGHT

IT COMES AT NIGHT Trey Edwarda Shultsa je atmosferičan kamerni triler smešten u postapokaliptični svet kojim vlada smrtonosna zaraza. Joel Edgerton predvodi vrlo solidnu glumačku podelu, film je tehnički urađen na visokom nivou. I manje-više tu se završava sve dobro što se o ovom filmu može reći. Naime, izuzev atmosferičnosti koja više proizilazi iz zanatske kompetencije nego iz autentičnog nadahnuća, film nažalost ne uspeva da razvije istinsku dramu niti da razradi sukobe među likovima, čak ni do nivoa opšteg mesta koje vreba sve vreme. 

Nažalost, čini mi se da je upravo ta zanatska kompetentnost i skup poznatih imena na špici i na ekranu doprineo da ovaj film bude hajpovan preko svake mere. Nažalost, ovo nije značajan kamerni triler ili horor čak ni u okvirima ove sezone a nekmoli u nekom dužem periodu.

* * / * * * *

Monday, August 28, 2017

ŽARKI

ŽARKI Đorđa Kadijevića jedan je od prvih i poslednjih pokušaja kinematografije u Pančevu pre nego što ju je obnovio Milan Todorović sa svojim filmom ZONA MRTVIH. Reč je o filmu koji je po osnovama svog nastanka komemorativan ali je po svom izrazu umetnički vrlo ambiciozan i sa potencijalom za višeslojno čitanje.

Ovaj film iz 1970. donosi niz vrlo interesantnih postupaka, ne samo u pogledu priovedačkih tehnika,već i na nivou sadržaja.

U određenom smislu, ŽARKI možemo posmatrati kao svojevrsni rimejk PRAZNIKA Đorđa Kadijevića koji je snimljen tri godine ranije. U PRAZNIKU grupa raspojasanih četnika spasava a onda ubija američke pilote tokom seoskog slavlja, dočim ovde grupa folksdojčera i mađarskih nacista meštana zarobljava i muči lokalnog partizana sa namerom da od njega izvuku informacije ili ga naprosto slome. Uprkos svojoj nadmoći oni u tome ne uspevaju.

Ovo kada se prepriča zvuči kao plakatski film, ali ŽARKI je sve samo to nije. Naime, ovo je egzistencijalistička priča o otporu i kolebljivosti onih koji su nadmoćni. Glavni junak je pasivan kroz maltene ceo film, ali vodi se svojim životnim principom, ne želi da se prepusti i umre na način na koji žele njegovi krvnici i Kadijević iz svega toga uspeva da izgradi jednu dublju priču o snazi čoveka, otpora, volje i zla.

ŽARKI je na špici označen kao komemorativni film ali je po svom duhu sve sem toga. Proizveo ga je pančevački Kino klub a estetika filma je kinoklubaška i crnotalasovska. Ovo je film stanja, izuzetno atmosferičan, sa razbarušenim mizanscenom, spontanošću u kompoziciji kadrova, karakterima koji odstupaju od bilo kakve ideološke matrice, i pričom koja samo kada se prepriča deluje ideološki “podobno” ali kada se gleda, što je i primarno za film, deluje vrlo autentično. Štaviše, u ponašanju glavnog junaka samo u tragovima možemo naslutiti da je on partizan. Samo u par dijaloških detalja možemo da identifikujemo kom pokretu otpora on pripada.

Otud je ŽARKI vrlo subverzivan film jer praktično subvertira formu komemorativnog filma u jednu univerzalnu priču o otporu koja nije isključivo vezana za antifašizam, čak naprotiv, primenjiva je na okolnosti svake represije među ljudima koji se dobro znaju u svojoj zajednici.

Dušan Janićijević igra nacistu koji je usto i Nemac i njegov lik je dat kao agens koji utiče na događaje sa strane, daje im ton, ali prepušta lokalcima da jedni drugima nanose zlo, i to je vrlo zanimljivo rešenje. Janićijević je igrao sličnu “mračnu” rolu i u PRAZNIKU, ipak sa drugim predznakom.

Paradoksalno, možemo reći da je Kadijević podmetnuo rimejk PRAZNIKA kao svojevrsni komemorativni film, i da je iznova snimio jedno od svojih najkontrovverznijih dela u formi nečega što je režim želeo.

Direktor fotorgrafije na ovom filmu je Milorad Marković i uradio je odličan posao zamenjujući Kadijevićevog nezamenjivog saradnika Aleksandra Petkovića.

Zahtevnu glavnu ulogu igra Jovan Janićijević Burduš a partner mu je u najevećem delu Pavle Vujisić. Interesantno je međutim kako Kadijević u ovom filmu tretira najveće zvezde filma. Bata Živojinović i Ljuba Tadić ginu u uvodnoj sekvenci, u maniru filma PSYCHO, i tada film kao da biva “prepušten” Kadijevićevom stock companyju ali u filmu i dalje ostaje jedan superstar partizanskog filma - Ljubiša Samardžić - i to u ulozi kolebljivog mađarskog naciste, sve vreme u crnoj uniformi i sa kukastim krstom na ruci.

ŽARKI u pogledu poigravanja simbolima deluje maltene kao neka Laibachova subverzija sa tim transformacijama konteksta u kojima se pojavljuju glumci, premda je Bata Živojinović odigrao svoju dozu Nemaca i kvislinga u karijeri.

Ovaj Kadijevićev film spada u njegova zaboravljena ostvarena ali zaslužuje da se iznova pogleda i promisli. U ovom filmu ima puno zanimljivih detalja, ali to je u krajnjoj liniji manje važno. Svi ti autocitati, reference i promene konteksta ne bi imali previše smisla da ovo nije jedan autonoman i istinski dobar film.

* * * / * * * *

Sunday, August 27, 2017

THE TANK

THE TANK Kellie Madison je još jedna od aproprijacija Ballardove priče THIRTEEN TO CENTAURUS, nažalost ovog puta, u verziji koja traje 85 minuta i nije previše opterećena smislom.

Junaci su zatvoreni u nekom tubusu na zaleđenom Severu i simulirau let na Mars a onda polude jer su usamljeni, teško podnose stres, kreću da se konfrontiraju itd.

Nema mnogo naročite motivacije ni zašto svemirska agencija podržava ovakav eksperiment niti ima nešto mnoho motivacije zašto se junaci izbezume osim što je eto teško biti izolovan.

Tako da THE TANK luta od opšteg mesta do opšteg mesta bez neke naročito vešte realizacije. Jack Davenport sa američkim akcentom igra glavni lik, komandanta misije, ali njegova bleda rola kao da postavlja ton glume u čitavom filmu.

THE TANK je želeo da bude kamerni triler, ali su mu nekako svi neophodni elementi za ikakav efekat izmakli. Šteta. 

* 1/2 / * * * *

THE HITMAN'S BODYGUARD

Jako me je obradovao povratak buddy akcijaša na vrh američkog box officea, pa makar proisticao iz toga što je ovogodišnja poseta bioskopima u Americi generalno u krizi. THE HITMAN'S BODYGUARD Patricka Hughesa je baš old school buddy akcijaš. Reditelj trećih EXPENDABLESa, pokazuje da nije slučajno bio odabran za taj posao. Kvantitet i kvalitet akcije u filmu su na visokom nivou, i ako imamo u vidu prijavljeni budžet od 30 miliona dolara, rekao bih da je svaki dolar na ekranu. Ryan Reynolds i Sam Jackson se u akciji odlično snalaze a to naročito važi za Reynoldsa koji je u punoj fizičkoj formi tako da je ubedljiv u scenama tuča, potera itd.

Drugi bitan element filma je humor koji je u tradiciji buddy filma ponekad i obnoksiozan, ali kada su Ryan i Sam tu uglavnom je solidan. To je uostalom stvar na koju su nas navikli veliki ali i nešto malo manji prethodnici THE HITMAN?S BODYGUARDa. No, ako imamo u vidu generalnu derivativnost ideje kojom se vodi ekipa ovog filma, možemo slobodo reći da je THE HITMAN'S BODYGUARD na nivou scenarija mnogo smisleniji, pa čak i svežiji nego što bi se očekivalo. Inače, ovaj scenario je bio zapažen na Black Listu pre nekoliko godina. Ne znam koliko je trasformacija prošao od te faze do ekrana, a rekao bih da se radilo na "pojačavanju humora", ali da smo u osamdedesetim ili devedesetim taj scenario bi bio plaćen zlatom i ne bi se ni našao na Black Listu.

THE HITMAN'S BODYGUARD spada u britansku fazu produkcije Avija Lernera uz naslove kao što su CRIMINAL i LONDON HAS FALLEN. Ovde se ponovo kombinuju britanski tax incentivei i ekipe, sa bugarskim, a zbog zapleta i sa holandskim. Ryan Reynolds i Gary Oldman su uostalom veterani upravo iz CRIMINALa koji je za mene bio jedan od prijatnijih radova prošle sezone.

Zanimljivo je da Hughes po drugi put snima film u kome bitnu ulogu u zapletu ima Haški Tribunal koji se sprema da sudi ubici u službi nekog post-sovjetskog despota. Za razliku od EXPENDABLESa 3 gde je to bila postsovjetska despotija u kojoj se govori srpski, ovde se dosta drsko govori o Belorusiji, pa ne znam da li će biti neke uobičajene reakcije koje imaju tamošnji režimi kada ih potkače američki filmovi. U ovom konkretnom sluačju međutim prilično je glupo potkačinjati Belorusiju jer se ni približno slični sukobi tamo nisu dešavali.

Film donosi nekoliko izuzetnih akcionih set-pieceova u kojima Avijevi specijalisti pokazuju svoju vrhunsku pripremljenost, među njima je i deo ekipe sa kojom smo radili JESEN što mi je takođe izuzetno drago. Svakako da potere u Amsterdamu i paralelni obračun u Hagu ostaju među najefektnijim akcionim sekvencama ove sezone.

U periodu kada je buddy akcijaš zapravo zamro i kada je bio oživljavan u jednom nostalgičnom ključu, Hughes snima jedan suštinski B-film i uspeva da mu podari novu dozu života. svemu tome su svakako doprineli Reynolds i Jackson koji su izuzetno raspoloženi za nadigravanje. Uprkos nekim sitnim viškovima, THE HITMAN'S BODYGUARD je dvočasovni eskapizam koji će biti rado gledan.

* * * / * * * *

Saturday, August 26, 2017

BUSHWICK

BUSHWICK Cary Murniona i Jonathana Millota je ambiciozan B-film koji je imao premijeru na Sundanceu. Sada je aktuelniji nego ikad jer je njegova premisa, iz domena fantastike prešla u zbilju posle incidenata u Charlotesvilleu. Naime, BUSHWICK govori o danu koji počne kao i svaki drugi a onda njujorški kraj Bushwick postaje poprište bitke iz novog američkog Građanskog rata. Naime, nekoliko država Juga, odnosno Bible Belta se ujedinjuje u nameri da izvrši secesiju i napravi društvo koje će se vratiti "idejama očeva". U sklopu toga šalju i privatnu vojsku u Njujork ne bi li tamo napravili bazu za svoja dejstva i odatle vršili pritisak na Predsednika da prizna secesiju.

Ono gde greše je što računaju na razjedinjost multietničkog Bushwicka ali zapravo ispostavlja se da je to snaga u odbrani hooda od secesionista. Pitanja rase i multietničnosti vrlo su prominentna u ovom politički angažovanom akcijašu koji u sebi nosi dosta carpenterovske atmosfere, ali su isto tako plasirana u taman dovoljnoj meri. Ipak, primarna tema ostaje spremnpost odnosno nespremnost savremenih ljudi da reaguju i snađu se u intenzivnom sukobu kakav bi bio eventualni novi Građanski rat.

Akcioni heroj i nekadašnji rvač Dave Bautista koji pravi ime po obodima Marvela igra ratnog veterana-marginalca koji vodi zbunjenu belu devojku kroz zaraćeni Bushwick. Iako je postavka umnogome carpenterovska, Bautistin lik definitivno nije Snake Plissken. Reč je o grubijanu zlatnog srca koji ne govori mnogo ali je istovremeno nezgrapan i efikasan. Bautista je dobio izazovan glumačka zadatak i jako dobro ga je izneo pokazavši da ima dosta širok glumački dijapazon za nekoga ko nije karakterni glumac.

Murnion i Millot u pogledu inscenacije akcije pokušavaju da prevaziđu nizak budžet time što će se osloniti na sada aktuelnu estetiku kadar sekvenci. Ovo nije novi CHILDREN OF MEN i nema nijednog set-piecea tog nivoa spektakularnosti ali je film vrlo inteligentno postavljen i to mu se mora priznati. Iako je dinamičan i estetizovan na zanimljiv način, film nema eskapistički ton kao PURGE serijal, već je nešto trezveniji.

Otud i pobuna Originalista sa Juga stoji dosta solidno na ničijoj zemlji između MacGuffina i teme filma, isto kao i tema multietničnosti, taman onoliko koliko treba a film očuva svoj žanrovski integritet ali i neprikriven politički angažman.

BUSHWICK verovatno nikada neće doći kod nas u nekoj formi koja će biti relevantna našim kritičarima, premda mislim da bi vredelo uvrstiti ga na FEST uprkos tome što je leakovao, ali da su ovo osamdesete stranice Džuboksa ili Ritma bi ga sigurno pratile opširnim tekstom.

* * * 1/2  / * * * *