Treba imati prilično velika muda da prikažeš film Igora Šeregija ZG80 u Beogradu, i to je verovatno najhrabriji čin koji su Bad Blue Boysi napravili u svojoj istoriji.
ZG80 je suprotni pol kinematografskog košmara koji je započeo USTAV REPUBLIKE HRVATSKE Rajka Grlića. Ako je Grlićev film izgledao kao parodija ozbiljne polemičke drame, onda je ZG80 parodija repertoarskog filma. Ovo je profil rada koji bi recimo kod nas režirao Debeli, ali Debeli bi sve to daleko bolje režirao.
U regionalnim okvirima, ZG80 može da se uklopi u čitavu filmografiju loših filmova o navijačima, u kojoj Hrvati i Srbi neprekidno pokušavaju da se nadmeću. Ako su ŠIŠANJE i METASTAZE bili filmovi koji su želeli da toj temi priđu društvenokritički, i ako je taj smer dostigao vrhunac u VARVARIMA onda je ZG80 bliži onome što je pokušao Srđa Anđelić u ARTILJERU. Onoliko koliko su METASTAZE bolje od ŠIŠANJA, toliko je negde ZG80 bliži navijačnom samoviđenju od ARTILJERA i više korespondira sa onim što bi se očekivalčo od takve priče, ali to ne znači da ZG80 nije na svakom nivou užasan film.
ZG80 je za početak jako slabo realizovan. Rekonstrukcija epohe je ravna nuli, fotografija je lišena koncepta, bez jasne ideje i bilo kakve estetizacije, glumci su preglasni, isprazni i svedeni na bučan efekat. Odnosi među likovima su ili nepostojeći ili su kao u slučaju "bekstva u lancima" jednog Zvezdaša i jednog BBBa svedeni na nivo hiljadite interpretacije poznatog holivudskog klasika, ali bez unutrašnje snage, i bez glumačkog dara jer ovi momci nisu Sidney Poitier i Tony Curtis, i to je valjda svima jasno.
Ono što na kraju ostaje jeste potencijalno zanimljiv film silom sveden na seriju nepovezanih priglupih viceva koji nikada ne uspevaju da prorade, u ambijentu koji neprestano podseća gledaoca ga gleda nešto mnogo gore od onoga što zaslužuje.
Jedina pozitivna stvar koja se može reći o ovom filmu je to da u njemu barem nema Glogovca prerušenog u ženu, ako je ikome za utehu.
Istorijski kontekst u kome se film dešava je potpuno promašen. Film je smešten u nekakvu opštu antisrpsku epohu u kojoj se sve dešava u isto vreme, i nacionalizam i komunizam, i turbofolk i postojanje SSSRa i "kurve Ukrajinke" itd.
Miloš Timotijević je ponovo zadužen za antisrpski začin i igra vođu Zvezdinih navijača koji se ponaša kao neprikriveni psihopata, doduše uzdržava se od silovanja BBBojevaca za razliku od Partizanovaca koji nisu odoleli Parangalu. Ali, za razliku od zagrebačkih besprizornika kod kojih je autor svakog barem pokušao da prikaže kao nekog sa izvesnom dozom šarma, glavni Zvezdaš ima pogled i ponašanje nemilosrdnog psihopate bez smisla za humor.
Zanimljivo je da do sada ni Delije ni sportski novinari koji poznaju istoriju ili su barem bili savremenici ovih događaja još uvek nisu reagovali na ovaj skaredan film. Što se kritike tiče, potpuno je bizarno da je film naišao na blagonaklonost i kod Dude Lakić (koliko li je inkasirala za to?) ali i u Hrvatskoj, pa čak i na Portalu Novosti. Očigledno je da se u Hrvatskoj sa velikom radošću dočekuje svaki pokušaj snimanja repertoarskog filma. Tamo je na kraju ZG80 i imao skor od 65 000 gledalaca.
ZG80 je suprotni pol kinematografskog košmara koji je započeo USTAV REPUBLIKE HRVATSKE Rajka Grlića. Ako je Grlićev film izgledao kao parodija ozbiljne polemičke drame, onda je ZG80 parodija repertoarskog filma. Ovo je profil rada koji bi recimo kod nas režirao Debeli, ali Debeli bi sve to daleko bolje režirao.
U regionalnim okvirima, ZG80 može da se uklopi u čitavu filmografiju loših filmova o navijačima, u kojoj Hrvati i Srbi neprekidno pokušavaju da se nadmeću. Ako su ŠIŠANJE i METASTAZE bili filmovi koji su želeli da toj temi priđu društvenokritički, i ako je taj smer dostigao vrhunac u VARVARIMA onda je ZG80 bliži onome što je pokušao Srđa Anđelić u ARTILJERU. Onoliko koliko su METASTAZE bolje od ŠIŠANJA, toliko je negde ZG80 bliži navijačnom samoviđenju od ARTILJERA i više korespondira sa onim što bi se očekivalčo od takve priče, ali to ne znači da ZG80 nije na svakom nivou užasan film.
ZG80 je za početak jako slabo realizovan. Rekonstrukcija epohe je ravna nuli, fotografija je lišena koncepta, bez jasne ideje i bilo kakve estetizacije, glumci su preglasni, isprazni i svedeni na bučan efekat. Odnosi među likovima su ili nepostojeći ili su kao u slučaju "bekstva u lancima" jednog Zvezdaša i jednog BBBa svedeni na nivo hiljadite interpretacije poznatog holivudskog klasika, ali bez unutrašnje snage, i bez glumačkog dara jer ovi momci nisu Sidney Poitier i Tony Curtis, i to je valjda svima jasno.
Ono što na kraju ostaje jeste potencijalno zanimljiv film silom sveden na seriju nepovezanih priglupih viceva koji nikada ne uspevaju da prorade, u ambijentu koji neprestano podseća gledaoca ga gleda nešto mnogo gore od onoga što zaslužuje.
Jedina pozitivna stvar koja se može reći o ovom filmu je to da u njemu barem nema Glogovca prerušenog u ženu, ako je ikome za utehu.
Istorijski kontekst u kome se film dešava je potpuno promašen. Film je smešten u nekakvu opštu antisrpsku epohu u kojoj se sve dešava u isto vreme, i nacionalizam i komunizam, i turbofolk i postojanje SSSRa i "kurve Ukrajinke" itd.
Miloš Timotijević je ponovo zadužen za antisrpski začin i igra vođu Zvezdinih navijača koji se ponaša kao neprikriveni psihopata, doduše uzdržava se od silovanja BBBojevaca za razliku od Partizanovaca koji nisu odoleli Parangalu. Ali, za razliku od zagrebačkih besprizornika kod kojih je autor svakog barem pokušao da prikaže kao nekog sa izvesnom dozom šarma, glavni Zvezdaš ima pogled i ponašanje nemilosrdnog psihopate bez smisla za humor.
Zanimljivo je da do sada ni Delije ni sportski novinari koji poznaju istoriju ili su barem bili savremenici ovih događaja još uvek nisu reagovali na ovaj skaredan film. Što se kritike tiče, potpuno je bizarno da je film naišao na blagonaklonost i kod Dude Lakić (koliko li je inkasirala za to?) ali i u Hrvatskoj, pa čak i na Portalu Novosti. Očigledno je da se u Hrvatskoj sa velikom radošću dočekuje svaki pokušaj snimanja repertoarskog filma. Tamo je na kraju ZG80 i imao skor od 65 000 gledalaca.
No comments:
Post a Comment