Retko kada se desi da u tri-četiri dana naleti toliko dobrih filmova i toliko velikih autora. Pogledao sam ELLE Paula Verhoevena, i malo je reći da je to veliki povratak nestašnog holandskog starca. Naime, Vaerhpeven se u ovom filmu zapravo bazi starošću, u njenoj zapadnoevropskoj formi, sa svim mogućim formama korozivnosti, opterećenosti uživanjem koja ruši sve barijere, i na kraju deformiše ljude sve do tačke dok ne dostignu vrhunac samozadovoljstva u religiji i moralizaciji. ELLE je snimljen po romanu Philippe Dijana ali izgleda kao da je snimljen po Houellebecqu, s tim što za razliku od drugih ekranizacija ovog pisca, ima jednu prednost, tu je Verhoevenov stil koji nudi nadogradnju narativa kao što je to slučaj u ovim proznim delima.
Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti od one koju je nudio u Holivudu. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. Čiči evidentno odlično radi kliker, a rekao bih da ima i zavidnu enerhiju da dosledno sprovede svoj rediteljski koncept u delo.
Isabelle Huppert u glavnoj ulozi je napravila svojevrsni metafilmski zahvat. Naime, Verhoeven uzima jednu situaciju koju je ona igrala puno puta, tragičnu perverznu zgodu i podiže je vrlo drsko na drugi nivo, polazeći od pretpostavke da junakinja u tome na ovaj ili onaj način uživa. Film je u tom smislu praktično lakanovski, taj spoj uživanja i bola bi nače bio teško objašnjiv. I time Verhoeven zapravo razbija ciklus osuđujućih priča o savreenoj perverziji kojima obiluje evropski film i nudi viziju uživanja u njima. To je naravno i ključna transgresija ovog filma, pošto je Verhoeven optužen da prikazuje silovanje u kome žrtva uživa. Međutim, kada tu žrrtvu igra Isabelle Huppert, pitanje je da li je to žrtva koju treba prihvatiti sa punim ubeđenjem ili estetizacija žrtve koju je Huppert igrala puno puta.
U izvesnom smislu, upravo kroz perverznu zamenu u kojoj žrtva uživa u silovanju, Verhoeven nudi snažnu osudu paradigme koju plasira savremena francuska scena, bilo filmska bilo književna, i uporedo sa glavnom nudi nekoliko priča o viktimizaciji. Njegovi junaci su cinici, nesposobni za pravu emociju i konvencionalnu melodramu, pa ipak kada zatreba Verhoevenov film proizvodi osećanja u gledaocima.
U novom filmu, Verhoeven se nimalo ne ponavlja, a opet ostaje prepoznatljiv. Još je važnije da sada ne samo da ima novi izvanredan film, već se nameće kao reditelj od kog se opet očekuje puno, i do kog ne znamo šta da očekujemo, a to je nešto čime mali broj njegovih ispisnika može da se pohvali.
* * * 1/2 / * * * *
Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti od one koju je nudio u Holivudu. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. Čiči evidentno odlično radi kliker, a rekao bih da ima i zavidnu enerhiju da dosledno sprovede svoj rediteljski koncept u delo.
Isabelle Huppert u glavnoj ulozi je napravila svojevrsni metafilmski zahvat. Naime, Verhoeven uzima jednu situaciju koju je ona igrala puno puta, tragičnu perverznu zgodu i podiže je vrlo drsko na drugi nivo, polazeći od pretpostavke da junakinja u tome na ovaj ili onaj način uživa. Film je u tom smislu praktično lakanovski, taj spoj uživanja i bola bi nače bio teško objašnjiv. I time Verhoeven zapravo razbija ciklus osuđujućih priča o savreenoj perverziji kojima obiluje evropski film i nudi viziju uživanja u njima. To je naravno i ključna transgresija ovog filma, pošto je Verhoeven optužen da prikazuje silovanje u kome žrtva uživa. Međutim, kada tu žrrtvu igra Isabelle Huppert, pitanje je da li je to žrtva koju treba prihvatiti sa punim ubeđenjem ili estetizacija žrtve koju je Huppert igrala puno puta.
U izvesnom smislu, upravo kroz perverznu zamenu u kojoj žrtva uživa u silovanju, Verhoeven nudi snažnu osudu paradigme koju plasira savremena francuska scena, bilo filmska bilo književna, i uporedo sa glavnom nudi nekoliko priča o viktimizaciji. Njegovi junaci su cinici, nesposobni za pravu emociju i konvencionalnu melodramu, pa ipak kada zatreba Verhoevenov film proizvodi osećanja u gledaocima.
U novom filmu, Verhoeven se nimalo ne ponavlja, a opet ostaje prepoznatljiv. Još je važnije da sada ne samo da ima novi izvanredan film, već se nameće kao reditelj od kog se opet očekuje puno, i do kog ne znamo šta da očekujemo, a to je nešto čime mali broj njegovih ispisnika može da se pohvali.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment