Wednesday, August 31, 2016

THE EVIL THAT MEN DO

THE EVIL THAT MEN DO je španski krimić smešten u svet meksičkih narko kartela koji svojim nasilništvom i pitoresknošću boje savremeni američki film na poziciji negativaca. BREAKING BAD ih je fetišizovao na televiziji, a na filmu su ih se poduhvatali razni, od Stevena Soderbergha i Olivera Stonea, do Mela Gibsona u dva navrata. 

Katalonski reditelj Ramon Termens režirao je ovu čudnu žanrovsku mešavinu koja pokušava da uklopi nekakvu noir atmosferu sa oporom crnom komedijom koja prozizilazi iz konteksta. Rezultat je nažalost bled, vrlo spor, bezidejan, na čudnoj razmeđi između English-speaking filma i obraćanja hispano-tržištu. Sve to je nažalost jedno veliko ništa.

Preuzimanje naslova jednog od najefektnijih Bronsonovih trilera koji upravo karakteriše studija latinoameričkog sadizma, čini da ovaj film samo još dodatno podseti koliko je bezveze. 

* 1//2 / * * * *

Tuesday, August 30, 2016

THE ONES BELOW

David Farr, osrednji britanski scenarista snimio je svoj rediteljski debi THE ONES BELOW, štreberski triler koji je nastao po formuli koja u više slučajeva funkcioniše nego što promašuje. Film govori o psihozi dva bračna para koja žive u istoj londonskoj kući i čekaju bebu u isto vreme. Kako pogrešiti sa takvom premisom? Teško je. Ali Farr uspeva potvrđujući da njegov mediokritetski scenaristički rukopis prati i početnička režija koja više podseća na neki televizijski materijal nego na bioskop. Pa ipak THE ONES BELOW je na kraju ne samo dobio bioskopski tretman već i jako povoljne kritike.

Vrhunac užasa film dostiže u svojoj “mračnoj” završnici kada Farr pravi sekvencu u kojoj objašnjava svoj preokret za koji je izgleda ubeđen da je vredan suvog zlata, i tu film svakako gubi čak i onaj minimum dostojanstva koji ionako nije stekao. 

* 1/2 / * * * *

Sunday, August 28, 2016

TANK 432

Mislili smo da smo se rešili Bena Wheatleya, da će on sada da pravi neke visokobudžetne kriptične filmove koji će barem lepo izgledati, ali on nam je ostavio svog direktora fotografije Nicka Gilleespieja da nastavi borbu. Gillespiejev prvi igrenjak TANK 432 je nastao u produkciji Bena Wheatleya ali uspeo je da očuva u njegov duh. Reč o genre bending iskustvu o grupi vojnika koji ulaze u neki onostrani bizarni psiho-kolaps na ratištu koje deluje kao da je zagađeno nekim opasnim hemijskim sredstvom.

Gillespie uspeva da stvori atmosferu, da izgradi sirovost u rediteljskom postupku, čak i da iz glumaca izvuče dosta toga, međutim, tu je i Wheatleyeva kriptičnost koja u slučaju ovog filma deluje kao žestok deja vu. Mislim, aman, pa čak su i Srbi snimili NEPRIJATELJA, film o tome kako grupa izolovanih vojnika ulazi u neku psihološku krizu.

Dakle, TANK 432 nije bezvredan film ali naprosto ne nudi ništa dovoljno novo da bi mogao da opravda žestoku pretenziju koja nema pokriće ni u sadržaju ni u inovaciji. Nick Gillespie se na nivou tehnike pokazao kao vešt reditelj i posao je obavio na vrlo visokom nivou, svakako da treba pratiti i dalje šta sledeće sprema. 

* * / * * * *

BLOOD FATHER

Verovatno najočekivaniji film ove godine, velikim delom željno očekivan i zbog dosta odlaganja - BLOOD FATHER Jean Francois Richeta, konačno je izašao na VODu, ali za dve nedelje dolazi i u bioskope gde ga takođe treba pogledati. BLOOD FATHER je jedan od onih filmova u kojima se spajaju glumačka ikona, odličan reditelj-internacionalac  koji donosi vrlo specifičnu poetiku sa mesta na kome ona raste u svojoj najpriznatijoj formi i donosi je u Holivud, i sve to rade u žanru po kome je ta ikonična zvezda poznata.

Spoj Mela Gibsona i Richeta je zapravo jedan od retkih slučajeva u kojima je Mel radio sa profilisanim rediteljem koji se afirmisao mimo njega, a to je uglavnom davalo izuzetne rezultate kao što ja RANSOM. Čak i da se ne nalazimo u ozbiljnoj oskudici Mela poslednjih godina, njegova saradnja sa Richetom koji je krunu karijere do sada imao u diptihu MESRINE, predstavljala bi prvorazrednu senzaciju. Međutim, u sklopu pomenute oskudice, sve to se pretvara u prvorazrednu atrakciju.

Najvažnije je odmah na početku nedvosmisleno reći da je BLOOD FATHER u potpunosti ispunio ono što se očekivalo od njega. Ovo je nemilosrdan B-movie to end all B-movies, osamdesetak minuta paklenog intenziteta, sa jednostavnom pričom, klišeima koji su plasirani sveže i sa punim ubeđenjem, mišićavom režijom i Melom GIbsonom koji je nuklearni reaktor u sred ovog energičnog zbivanja.

BLOOD FATHER bi i bez Mela GIbsona bio jako dobar B-film, ali sa njim u centru ovo je nešto više jer Mel dominira dešavanjima usmerava ih i glumački, pa čak i vizuelno. U ovom filmu, Mel samo ne cepa karte na ulazu u salu. Sve ostalo je on, bilo kao nosilac oporog životnog kreda, bilo kao otac koji gradi emociju na kojoj se temelji ceo film, bilo kao to izbrazdano telo koje se nalazi u centru svih tih prizora.

BLOOD FATHER u svom vizuelnom žargonu ponajviše referiše na LETHAL WEAPON. Ovo je kalifornijska periferija, pustinja u kojoj je Riggs spasavao Murtaughovu kćer u prvom filmu. Ovo je kamp prikolica u kojoj Riggs sprema samoubistvo i na starom katodnom televizoru gleda crtaće. Ovde se otac i ćerka kao u trećem delu prepoznaju po ožiljcima. Ovo je Old Man Riggs u svom prirodnom staništu, dakle s one strane zakona.

Mel Gibson ovde nosi bradu kao što je u LETHAL WEAPONu nosio dugu kosu, a ambijenti motela, automobila iz osamdesetih koji su upadljilvo slični Riggsovim, sugerišu da bi BLOOD FATHER mogao biti za Riggsa ono što je GET THE GRINGO bio za Portera iz PAYBACKa.

Mel GIbson pritom ovde sumira i svoju kontoverznu mračnu stranu - u liku njegovog “oca” iz bande koji prodaje nazi memorabiliju možemo prepoznati aluziju na starog Huttona, u napadu besa prepoznajemo Oksana-gate, u monologu o Meksikancima aferu Sugartits, u celoj priči o odvikavanju od pića i droge sam slučaj odvikavanja od pića i droge, naravno.

Dakle, BLOOD FATHER je film u kome Mel Gibson prolazi kroz bolnu autokatarzu, uporedo sa izvrsnim savremenim vesternom o usamljenom revolverašu koji pokušava da zaštiti kćer od meksičke bande.

Paradoksalno, uprkos tome što je Mel umirovljeni član motorciklističke bande (setimo se da je svojevremeno sa Donnerom spremao UNDER AND ALONE) ponajmanje ovaj film referiše na MAD MAX, ali se itekako nadovezuje na razne instance u kojima je Mel surovo kažnjavao mamojebače koji su mu dirali porodicu. 

Ako imamo u vidu sve ove vrlo jasne elemente, slobodno možemo reći da je ovakav film mogao nastati samo u evropskoj produkciji, pa ne treba da čudi da je ovo ostvarenje nastalo kao produkciono čedo Audiardovih i Richetovih producenata. Uostalom, nije ovo prvi put da Francuzi revalorizuju američki film pre Amerikanaca.

Sa takvim dinamom na ekranu, Richetu je prilično lako da artikuliše izraz ovog svedenog i izuzetno efektnog trilera, uspevajući da vrlo višeslojno podseti na sve ono čime se Gibson ranije bavio a da istovremeno ne liči ni na šta što je Gibson do sada snimio. Gibson nikada nije radio sa Walterom Hillom, njegovi filmovi nisu bili ovakvi, pa je možda i najveća pobeda ovog filma to što je on istovremeno uronjen u gibsonofiliju a zapravo nije kopija formule koja je na njega već primenjivana.

Mnogi reditelji su poslednjih godina imali priliku da snime filmove sa ikoničnim zvezdama osamdesetih i devedesetih, i da sa puno slobode reinterpretiraju njihovo nasleđe, pa ipak mogu reći da je Richet verovatno najdalje otišao u razumevanju glumca sa kojim radi. Otud, za BLOOD FATHER možemo reći da nosi jasan autorski postupak jer sam Richet je navikao na rad sa starovima, pre svega kao saradnik Vincenta Cassela.

Uprkos tome što je Pierre Morel, takođe Francuz, lansirao ceo ovaj talas akcijaša sa matorim holivudskim starovima kroz TAKEN, ovo nije ta vrsta francuske intervencije. BLOOD FATHER se tek marginalno može tumačiti kao deo tog post-TAKEN talasa, ne samo zato što nije reč o Euro-thrilleru već i zato što Richet i Gibson ovde snimaju svog SHOOTISTa. 

Otud se BLOOD FATHER možda prodaje kao Gibsonov TAKEN ali je zapravo mnogo više od toga.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, August 26, 2016

HARD TARGET 2

Nisam fan Wooovog HARD TARGETa pa mi nije teško da kažem kako mi je Roel Reine ostavio mnogo bolji utisak sa svojim DTV nastavkom. Reine uspešno jaše na talasu publiciteta kao reditelj disreputable DTV nastavaka bioskopskih filmova, da ne kažem hitova, a HARD TARGET 2 je njegov vrhunac u tom domenu. Naime, HARD TARGET 2 je uspeo sve ono što DTV filmovi obećavaju na omotu a ne pružaju kada se film zaista gleda. Ovo zaista jeste maltene non-stop akcija na egzotičnoj lokaciji, urađena sa budžetom koji očigledno jako mnogo vredi na Tajlandu (kako nas je naučio propšlogodišnji izvanredni film NO ESCAPE) i sa podelom koja ima bioskopski kvalitet. Scott Adkins u glavnoj ulozi je stara DTV kajla koja već ima kultni status, Robert Knepper i Temuera Morrison imaju kvalitet za bioskop a lokalni kadrovi na koje se Reine oslanja u mnogim sektorima, pa i ispred ekrana imaju svakako mnogo više životsi od bugarskih žrtava tranzicije koje ordiniraju po DTVu.

Reineov film kreće silovito, prikazujući traumu koja je gurnula glavnog junaka u dalekoistočni tamni vilajet MMA borbe, a potom ga vrlo brzo postavlja kao lovinu grupe bogataša koji žele vrhunsko uzbuđenje. Lovci su zanimljivo postavljena družina, među njima je i jedan brogrammer i jedna izopačena bogata naslednica koju igra Rhona Mitra, i od koje sam očekivao da će se preokrenuti kao pozitivan lik i sve pokvariti, međutim na svu sreću, ostala je đubre do kraja.

Čini mi se da je Scott Adkins probudio neke arty impulse u Reineu, i u nekoliko single-shot akcionih scena pokušava da kanališe Hyamsov UNIVERSAL SOLDIER ali ipak ni u jednom momentu ne dobacuje do tog nivoa. No, akcija je vrlo solidno i bogato realizovana čemu pre svega doprinose izuzetne lokacije, pored Reineove prakse kao reditelja i direktora fotografije. Iako Reine nije upečatljiv majstor DTV akcije kao Florentine, Hyams ili Mann, on ponajviše podseća na holivudskog zanatliju koji radi ono što treba da se uradi.

Po kapacitetima, HARD TARGET 2 ne zaostaje za bioskopskim filmovima, i DTV obeležja se pre svega ogledaju u tome što u ovom filmu imamo teme kojima se theatrical Holivud više ne bavi. Serija DTV filmova snimljenih na Tajlandu nagoveštava uzbudljiv razvoj ovog pravca, i zamenu dosadnih istočnoevropskih lokacija uzbudljivijim dalekoistočnim. Najveća ironija je verovatno to što u DTV nastavku igra glumac koji trenutno ima jaču reputaciju nego glumac koji je igrao u theatrical originalu.

* * * / * * * *

MIKE AND DAVE NEED WEDDING DATES

Pogledao sam MIKE AND DAVE NEED WEDDING DATES Jakea Szymanskog. Ovaj film je pokazna vežba kako to jedna vrlo smešna komedija, i samim tim uspešan žanrovski produkt, može da se razlikuje po filmskim dometima od neke podjednako ili čak manje smešne komedije koja je usput i dobar film. U slučaju filma MIKE AND DAVE NEED WEDDING DATES duhovitosti ne manjka, glumci su inspirisani, sve funkcioniše besprekorno, ali priča oko koje se vicevi nižu naprosto ni u jednom trenutku zaista ne funkcioniše kao kod Todda Phillipsa, recimo, i MIKE AND DAVE NEED WEDDING DATES nikada ne uspeva da "odlepi" kao samostalna priča sa jasno profilisanim likovima. U slučaju ovog filma, paradigmatičan je tretman romantičnog okvira u kome se zapravo vicevi kreću oko nekog odnosa među likovima koji tek mehanički napreduje ali publici zapravo ta interakcija nikada ne postaje u potpunosti jasna.

Dok smeh traje, svi ovi detalji nisu preterano važni, ali je ovaj film svakako dobar za ogled o tome kako se razlikuju uspešne komedije od uspešnih komedija koje su uz to i dobri filmovi.

Adam Levine i Zac Efron iako su naslovni junaci na kraju ipak nisu uspeli da ispariraju Anni Kendrick i Aubrey Plazi koje su se lako nametnule kao najenergičniji likovi i potpuno preuzele protagonizam u filmu. Ipak, određena deficijentnost Levine i Efrona ne može se kriviti za odsustvo pravog romantičnog naboja tamo gde treba da ga bude. To je sve do reditelja Jakea Szymanskog koji potpisuje puno uspešnih televizijskih komedija ali mora još dosta da uči da bi se nametnuo i kao filmski reditelj.

* * 1/2 / * * * *

VIRAL

Kako bih nadoknadio upoznavanja sa Schulmanom i Joostom, pogledao sam odmah i VIRAL, njihov Blumhouse film koji je praktično zaobišao bioskope. To je velika šteta jer je reč o finom malom suspense trileru na temu - uslovno rečeno - zombi apokalipse, u kome se okuplja odlična glumačka podela koju predvode Sofia Black-D’Elia i Analeigh Tipton ali je zaokružuje Travis Pope. U ovom filmu Schulman i Joost pokazuju veštinu koju su savladali u Blumhouseu da celu apokalipsu prikažu kroz jednu malu, porodičnu priču o dve sestre koje su ostale same u gradiću koji je jedno od žarišta bakterijske epidemije u kojoj paraziti preuzimaju kontrolu nad zarađenima, kao u izvesnim formama zaraza kod pacova i mačaka.

Gradić polako postaje pust a pretnja postaje sve veća. Schulman i Joost u ovom filmu ne primenjuju puno toga novog. Opet imamo priču o zarazi u kojoj se napetost delimično baziramo na tome što najbliži srodnici postaju oboleli, razmere apokalipse se prenose putem medija, a dobroćudni susedi se pretvaraju u pretnju. Međutim, ono što je zanimljivo jeste da susedi uglavnom ostaju svedeni na osobe koje su obolele od parazita i napadaju ljude ali bez one sistematičnosti koja je svojstvena tipičnim horor pretnjama tog tipa. 

Druga zanimljiva stvar jeste da Schulman i Joost uspevaju da stvore utisak kako junaci “nisu svesni” da su u filmu katastrofe i zapravo jednu od ključnih “grešaka” čini situacija u kojoj se ponašaju kao klinci, što i jesu, i organizuju žurku pošto nema škole. Taj klinački aspekt percepcije jedne fantastičke premise, već je poznat Sofiji Black-D’Eliji koja je igrala u odličnom PROJECT ALMANACu koji je upravo obeležio takav pristup.

U vizuelnom pogledu, Schulman i Joost istovremeno uspešno estetizuju situaciju ali je i prikazuju vrlo vešto u low budget maniru. U tom smislu, VIRAL je vizuelno uzbudljiviji u pojedinim momentima od NERVE koji je pak dinamičniji, ali je svakako šteta što je unižen neprikazivanjem u bioskopu.

Melodrama među sestrama je izvanredna, Black-D’Elia i Tiptonova su napravile sjajan posao, kreirale ubedljive likove koji uspevaju da zažive mimo žanrovske postavke. Travis Pope im pruža solidnu podršku kao dečko iz komšiluka sa kojim očijuka jedna od sestara.

VIRAL je zaista odličan case study o visokoestetizovanom niskobudžetnom filmu.

* * * 1/2 / * * * *

TAKE DOWN

Pogledao sam TAKE DOWN, povratnički film danas već zaboravljenog Jima Gillespieja koji je u jednom trenutku sredinom pred kraj devedesetih zagospodario blagajnama s filmom I KNOW WHAT YOU DID LAST SUMMER, i još povratničkiji film scenariste Alexandera Ignona koji je potpisao jedan od najboljih filmova devedesetih - RANSOM Rona Howarda. Za Ignona je još veća misterija gde je bio i šta je radio, ali evo njegovog novog realizovanog teksta koji, gle čuda govori o otmici bogataške dece, pa čak film ima i alternativni naslov BILLIONAIRE RANSOM.

Očigledno da Ignon bez pomoći Richarda Pricea nije baš neki pisac, kao što ni Jim Gillespie bez predloška Kevina Williamsona nije baš neki reditelj, pa ipak TAKE DOWN je loš na jedan začuđujući način. Naime, ova TOY SOLDIERS premisa u principu radi bez greške, osim kada su je se poduhvatila ova dvojica stručnjaka. Za početak u njihovoj aproprijaciji nema ničeg novog, ovo je spoj TOY SOLDIERSa i BOOT CAMPa u kome klišei na koje se priča oslanja ne uspevaju da zažive, tako da od prvog trenutka ne funkcioniše ni jedan konflikt koji autori postavljaju.

Kada se tome doda vrlo bleda gluma, mlaka akcija i sve u svemu krajnje bezvoljna realizacija (iako ovo nije nekakav projekat koji produkciono oskudeva) onda je rezultat zaista za zaobilaženje. Ova već potrošena premisa, zaslužila je bolje.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, August 24, 2016

NERVE

Usled činjenice da se nisam u startu zakačio za serijal PARANORMAL ACTIVITY propustio sam da zapazim uspon Ariela Schulmana i Henry Joosta, dvojice mladih žanrovskih specijalista koje je odgojio Blumhouse. NERVE je njhov film za omladinu, koji u formi dinamičnog trilera aproprira tematski okvir koji su - svaki u svoje vreme - tretirali LA DECIMA VITTIMA, LE PRIX DU DANGER, THE RUNNING MAN i sl. U određenom smislu naravno, poslednjih godina, Holivud vrvi od filmova u kojima sistem tera decu da se kolju međusobno, pogledajmo HUNGER GAMES serijal, dakle tog sadržaja ne manjka, međutim ovde je stvar tretirana dosta aktuelno (samim tim verovatno efemerno) jer govori o savremenom trenutku i igri koju praktično generiše sama omladina, podeljena na “gledaoce” i “igrače”.

Ovu ekranizaciju romana Jeanne Ryan, napisala je Jessica Sharzer koja je izgradila ozbiljnu indie reputaciju svojom filmom SPEAK u kome Kristen Stewart igra glavnu ulogu, i premisu koju znamo jako dobro uspela je da plasira dosta efikasno i da klišetiziranost prevaziže punim ubeđenjem. Pulpy suština igre ispraćena je pulpy propulzivnošću narativa koji su izgradili Joost i Schulman uz nemalu pomoć izvanredne podele koju predvode Dave Franco i Emma Roberts ali je zaokružuju Emily Meade i Miles Heizer.

NERVE je stoga zarazan kao i sama igra bazirana na skupljanju novca, simpatija na socijalnim mrežama i lučenju adrenalina. U završnici Sharzerova počinje da gubi konce, ali se to na svu sreću odvija na podnošljiv način i NERVE se relativno zadovoljavajuće završava.

Schulman i Joost uspevaju da na relativno skromnom budžetu naprave odličan rollercoaster kroz grad u noći, jednim velikim delom pomognuti i zanatom koji su ispekli u Blumhouseu gde su naučili kroz koju malu radnju se može postići veliki utisak.

* * * / * * * *

Monday, August 22, 2016

BLACK

Pogledao sam BLACK Adila El Arbija i Bilalla Fallaha, belgijski film koji pokušava da aproprira Romea i Juliju u svet briselskih uličnih bandi. Uprkos tome što BLACK prikazuje neke prakse iz života bandi koje do sada nisu viđene na filmu, pre svega u pogledu seksualnog nasilja, to sve ipak deluje kao dečja igra, da ne kažem sporedna tema kada se uzme u obzir post-molenbečka Belgija koja je pretrpela terorističke napade. Natpis na kraju filma koji ukazuje na problem jer je u proteklih recimo petnaestak godina poginulo 23 ljudi, deluje potpuno deplasirano posle briselskih napada.

Nažalost, ono što je osnovna postavka filma, a to je ljubavna priča, dato je krajnje površno i od prvog do poslednjeg trenutka jasno je da su odnosi među glavnim junacima tu samo da postavili tezu autora i ništa više... A teza sama po sebi viđena je već puno puta i to baš u miljeu uličnih bandi. Uostalom, belgijsko podzemlje daleko je nekakve ekskluzive u pogledu filmskog prikaza. Iz ove zemlje stiglo je dosta uspešnih krimića koji su se između ostalog doticali i etničkih bandi.

Gluma je solidna, rediteljski koncept je blago arhaičan i pomalo podseća na američke geto filmove iz sredine devedesetih, i to samo po sebi nije loše. Ali El Arbi i Fallah nisu Braća Hughes, to je sigurno, nisu ni Kassovitz, i u inflaciji raznih filmova o mladim delinkventima, BLACK nema šta mnogo da pruži. Praktično, BLACK bi zapravo mnogo bolje mogao da komunicira sa starijom publikom koju manje zanimaju ulična zbivanja nego sa mladima kojima je pretendovao da se obrati, i to je jedan zanimljiv paradoks ovog tek korektnog filma.

* * / * * * *

Sunday, August 21, 2016

THE BIG SCORE

Često sam nailazio na podatak da je THE BIG SCORE Gail Morgan Hickmana bio scenario koji je naručio Clint Eastwood za Dirty Harryja a onda ga na kraju nije snimio. Međutim, naišao sam i na izvore koji negiraju tu priču. U svakom slučaju, Fred Williamson je glavni glumac i reditelj jednog filma u kome se u mnogim aspektima odustaje od postulata Dirty Harryja. Za početak, Dirty Harry ne samo da ima stabilnu romansu već je zbog nje spreman i da malo smekša kada ga kriminalci ucene. Zatim, negativci su prilično generic banditi sa psihopatskim tonovima ali bez one silovitosti koju imaju negativci u Eastwoodovom serijalu.

I dan-danas se mogu naći priče kako su CODE OF SILENCE I THE BIG SCORE zapravo reciklirani scenariji za Dirty Harryja, premda neka literatura kaže da je Gail Morgan Hickmanov scenario za nesnimljenog Harryja imao naslov CHAIN REACTION i da nije realizovan sa Williamsonom. Ipak, možemo reći da ovaj cop akcioni triler iz 1983. nije ni morao nužno predstavljati eho Dirty Harryja, jer u međuvremenu su se desili još neki komecijalni policijski akcijaši.

U ovom periodu, Williamson je bio na granici između američkog filma i italo-exploitationa, tako da je THE BIG SCORE, uprkos dobroj epizodnoj glumačkoj ekipi u kojoj su bili John Saxon, Richard Roundtree, Ed Lauter i Joe Spinnell, dosta skromno realizovan, sa niskim budžetom i vrlo limitiranom kreativnošću. Naročito me je zabavilo to što se u epizodnoj ulozi pojavljuje Tony King, alias Malik Farrakhan kog sam upoznao u Beogradu kao šefa obezbeđenja grupe Public Enemy. On je tokom sedamdesetih kao ex-NFL igrač glumio u dosta filmova, kao uostalom i mnoge njegove kolege, ali nije postao zvezda poput Jim Browna ili samog Fred Williamsona.

Na svu sreću, uprkos svim propuštenim prilikama koje Williamson kao rukovodilac projekta pravi u realizaciji, THE BIG SCORE barem ne odstupa od žanrovskih konvencija i one mu omogućuju da bude koliko—toliko gledljiv.

* 1/2 / * * * *

Saturday, August 20, 2016

IMPERIUM

Pogledao sam IMPERIUM Daniela Ragussisa, novi pokušaj Daniela Radcliffea da izgradi karijeru posle Harry Pottera. Neki od filmova koje je snimio posle Pottera su bili odlični, pre svih VICTOR FRANKENSTEIN, međutim čini se da je uspeh mahom izmakao tom dosta bogatom izboru zanimljivo profilisanih projekata. Uprkos tome što ne mogu da kažem da je Radcliffe bio najslabija tačka bilo kog filma koji je radio posle Pottera, nesporno je da u određenom smislu pati od sindroma Michael J. Foxa, da izgleda kao glumac koji je dobio ulogu isključivo zbog svog minulog rada u nekom drugom uspešnom serijalu.

IMPERIUM je vrlo mlak triler o infiltraciji mladog FBI agenta među virdžinijske neonaciste. Najveći kvalitet filma je što sempluje razne varijante ekstremno desnog Leaderless Resistancea u Americi koji uspeva da ujedini ljude sa najraznolikijim ekstremističkim ideologijama. Daniel Radcliffe je kao i inače, prilično solidan u glavnoj uloci ali nažalost scenario koji su napisali reditelj Ragussis i Michael German ne uspeva da nadgradi zanimljivu premisu.

Štaviše, u strukturalnom pogledu, IMPERIUMu nedostaju barem dva ključna tropa ove vrste filma - situacija u kojoj infiltrator oseti lojalonost prema grupi sa kojom se povezao i zbog toga ugrozi misiju, i situacija u kojoj biva doveden u opasnost da bude oktriven, uključujući samo oktrivanje. Praktično, u IMPERIUMu postoji samo vrlo kratka situacija bazirana na oktrivanju infiltratora, ali pravog suspensea zapravo nema.

Ipak, ne možemo reći da je Ragussisov i Germanov film bez pravih iznenađenja. Samim tim je šteta što lucidno Veliko Iznenađenje nije ispraženo onim stvarima koje naprosto očekujemo u ovakvom filmu.

Ragussisova režija je sigurna u svakom smislu ali neupečatljiva, pa ne čudi da je VOD primarno tržište za IMPERIUM, film koji će na kraju krajeva pravo ishodište i imati na malom ekranu.

Završnica filma je opterećena slanjem poruka i političkom korektnošću, ali kao i uvek kada se tretiraju nacistički simboli, autori su osetili potrebu da ne rizikuju sa pogrešnom interpretacijom filma. 

* * / * * * *

NUMBER ONE WITH A BULLET

Pogledao sam NUMBER ONE WITH A BULLET Jacka Smighta, Cannonov buddy cop film snimljen po scenariju Gail Morgan Hickmana koji je u to vreme za njih napisao nekoliko filmova, a stekao je reputaciju kao Clintov scenarista u poznoj fazi DIRTY HARRYja i kao potpisnik ENFORCERa. Kasnije je Gail otišao na televiziju, a u ovom žanru je na TVu sarađivao u serijama Michaela Manna.

Jack Smight je prekaljeni veteran i vrlo vešt reditelj, ali ovo je njegov pretposlednji film i NUMBER ONE nažalost nema konzistentnost i narativnu celovitost. Gail Morgan Hickman je napisao scenario koji je želeo da se uklopi u jednu vrlo baroknu fazu policijskog filma, ali Jack smight nekako nije uspeo da spoji triler, akciju, humor, buddy hemiju i uništene živote glavnih protagonista u konzistentnu celinu. Film stoga deluje epizodično iako bi eventualna analiza sklopa dešavanja pokazala da je priča vrlo konsekventna.

Nažalost, Smight očigledno nije uspeo da uspostavi pravi balans između svih ovih elemenata, pa je rezultat ne samo epizodičan već bi se moglo reći i da je dosta “ravan” jer se akcione scene gomilaju bez neke jače gradacije.

Robert Carradine i Billy Dee Williams su dosta dobri u glavnim ulogama, a Smightova egzekucija na mikro-nivou je dosta dobra tako da ovaj naslov definitivno ne spada u onu schlocky niskobudžetnu seriju Cannonovih filmova koji se pružaju više nego što su dugački. Uprkos jasnom B-profilu, Smightovo iskustvo u major filmovima omogućuje da film deluje kao major rad i da ne zaostaje za konkurencijom. Međutim, na nivou celine, NUMBER ONE WITH A BULLET ostaje tek pristojan naslov u buddy cop epohi osamdesetih. 

* * / * * * *

IGLA ISPOD PRAGA

Pogledao sam IGLU ISPOD PRAGA Ivana Marinovića. Reč je o novom crnogorskom filmu koji po svom hardveru ponajviše liči na regionalnu koprodukciju i uprkos tome što je sniman na autentičnim lokacijama i što je reditelj odande, deluje začuđujuće sterilno, pa i distancirano u odnosu na milje.

Jedan od razloga za to svakako je glumačka podela u kojoj noseće likove igraju glumci koji nisu iz Crne Gore, a prilično su velike regionalne zvezde poput Nikole Ristanovskog, Leona Lučeva, Ljubomira Bandovića, Bogdana Diklića ili Jelisavete Sablić. Ova glumačka podela nažalost nije pružila nikakvu naročito glumačku bravuru a nije donela autentičnost.

To najpre važi za Nikolu Ristanovskog, cenjenog makednskog glumca koji je odavno ipak iskoračio u svet estrade i komodifikacije svog glumačkog dara, recimo kroz pojave u reklamama. Ristanovski je doslovno shavtio ideju da je glavni junak “moralna vertikala” filma i miljea o kome govori pa je i on ceo film vertikalan, u jednom “uzvišenom” tonu, sa specifičnom distancom u pogledu u odnosu na okolinu.

Sa takvim pristupom glumi, Ristanovski počinje da diktira razvoj ostatka filma, pa je i film krut, spor, i čudno distanciran. Reč je o jednom od onih debija koji se dosta trude da ne pogreše, međutim, onda u završnici Marinović kao da se razuzdao, tako da je na kraju i “pogrešio” i to dosta žestoko, završavajući priču jednim žestokim tonalnim disbalansom.

U pogledu vođenja priče, film je dosta nesiguran, neki od motiva se otvaraju vrlo kasno, neke od sporednih priča se pojave samo po jednom i nestanu, i na nivou scenarija takvi detalji ne uspevaju da se nivelišu kroz režiju.

Ono što je možda najintrigantniji aspekt filma jeste činjenica da je reč o debiju koji je vrlo arhaično postavljen na nivou pripovedanja i rediteljskog koncepta uopšte. IGLA ISPOD PRAGA deluje kao neka zakasnela reakcija na prašku školu, kao neki film kakav bi snimili Rajko Grlić ili Điđa Karanović danas. Međutim, ova priča je zahtevala nekog drugog praškog đaka jer je imala potencijala da ponudi humor Gorana Markovića ili čulnost Lordana Zafranovića, a da ne govorimo o jednostavnom dramskog sukobu iz kog se da čitati šira slika, što je bilo svojstveno Kusturici.

Dakle, evociranje Praga nije bilo pogrešna direkcija, ali su na kraju evocirani pogešni praški đaci. 

U okviru crnogorskog filma, IGLA ISPOD PRAGA stoji kao jedno korektno ostvarenje, u rangu debija Nemanje Bečanovića, s tim što mi je njegov film ipak bio znatno zanimljiviji i veštije je iskoristio necrnogorske glumce u crnogorskim ulogama.

* * / * * * *

Friday, August 19, 2016

WAR DOGS

Pogledao sam WAR DOGS Todda Phillipsa. Reč je o filmu u kome je dokazao da je daleko najbolji reditelj među specijalistima za komedije. Doduše, to se kod Phillipsa oduvek videlo, pa nema ni sumnje da je WAR DOGS u mom slučaju samo potvrda potencijala koji je bio očigledan i u njegovim usko profilisanim žanrovskim projektima. WAR DOGS u sebi donosi dosta komedije, međutim ovo je film koji se bavi istinitom pričom i tretira je na scorseseovski način.

WOLF OF WALL STREET je na neki način pokrenuo talas visokoestetizovanih filmova o prevarama unutar samog korena američkog sna. BIG SHORT Adama McKaya je uveo reditelja komedije u tu grown up arenu, i smatram da se McKay u svemu tome nikako nije snašao. WAR DOGS dolazi kao sublimacija te dve stvari, s tom razlikom što je Phillips pokazao da je rasni reditelj koji ume da ispriča priču, izvuče mnogo iz glumaca, napravi suspense gde treba, sve to estetizuje u pravoj meri, i u svemu tome donese svoj specifični bro senzibilitet koji ga je i učinio bitnim generacijskim rediteljem.

U odnosu na BIG SHORT, WAR DOGS je ozbiljan, samouveren filmmaking koji svoje infodumpinge radi neuporedivo veštije. U tom smislu, WAR DOGS je mnogo više na liniji WOLF OF WALL STREETa. Osnovna razlika je u generacijskom jazu jer momci o kojima Phillips nisu odrastali na ekscesu osamdesetih, oni su potpuna suprotnost - to su dva nerda za koje je potpuno neverovatno da su dobili brigu o tako osetljivim poslovima iako je vrlo upitni da li su uopšte sposobni da brinu o sebi.

Ako je WOLF OF WALL STREET bio priča o dubokoj pohlepi kao jezgru američkog sna, onda je WAR DOGS priča o toj pohlepi spregnutoj sa neverovatnom glupošću svojstvenom novim generacijama koja je zapravo dosta dugo uspevala da funkcioniše kao recept.

Phillips naravno u ovoj priči koja je već dovoljno kontroverzna ako imamo na umu profil glavnih junaka, dodatno sve obogaćuje i jednim vrlo diskretnim višim slojem u kome pokazuje da ovakvo ludilo ipak nije tek tako moglo da se desi bez intervencija nekih “viših instanci”.

Otud, WAR DOGS deluje kao jedna potpuno američka priča, zgoda dvojice polu-morona koji su dobili posao od Ministarstva odbrane, ali zapravo ovo je priča koja postoji svuda, od Šarića pa nadalje. Phillips jasno pokazuje da se ovakvi eksces nikako ne dešavaju slučajno i da su nekakve inicijajcije ipak potrebne.

MIles Teller je odličan u nezahvalnoj ulozi junaka sa kojim se identifikujemo i koji formalno ima protagonizam ali je sve vreme dinamo oličen u Jonah Hillu koji pokreće radnju neverovatnim magnetizmom. Hill je veteran iz WOLFa ali se u ovom filmu ne ponavlja jer tamo je igrao prvog sledbenika, a ovde je ipak lider. Teller i Hill nose ceo film bez teškoća i savrešno oličavaju sve one žanrovske i značenjske slojeve koje Phillips pokušava da plasira.

U žanrovskom pogledu, ovaj film je uglavnom komedija ali režiran je kao triler i kao freska jednog vremena, a scenario koji sa Phillipsom potpisuju Jason Smilovic i Stephen Shin uspeva da prevaziđe sva ograničenja koja donosi istinita priča. Štaviše, finale filma je jedno od boljih koja su viđena u ekranizacijama istinitih priča.

Nad WAR DOGSom, od plakata preko preferenci junaka, nadvija se senka De Palminog SCARFACEa, priča o izgradnji imperije, usponu i padu, koju fetišizuju generacije klinaca zaboravljajući kako Tony Montana na kraju završi. U određenom smislu, i David i Efraim su nekako zaboravili da je Montana na kraju priče ipak gubitnik, kao i da izgubi onda kada se uplete u poslove sa državom, pa na sličan način gube i oni.

Međutim, razlika između Montane i WAR DOGSa je u tome što je i njihov gubitak u duhu osnovne paradigme da je rat danas postao biznis. Dok je Montana u Ratu protiv droge zauzeo jasnu stranu i poginuo, WAR DOGSi su u Ratu protiv terora bili i ostali biznismeni.

WAR DOGS izlazi u gluvo doba sezone, ali zaslužuje punu pažnju. 

* * * 1/2 / * * * * 

SOLE PROPRIETOR

Pogledao sam SOLE PROPRIETOR Dana Eberlea, indie triler snimljen sa vrlo malim budžetom, određenom veštinom i vrlo velikim pretenzijama. Dan Eberle je svojevrsni one man show u ovom filmu kao glavni glumac, reditelj i scenarista a priča prati ex-CIA operativca koji se zaljubljuje u ekskluzivnu devojku iz poslovne pratnje. Ubrzo, ona ga uvlači u svoju noirish kombinaciju. Eberleov film bi bio mnogo bolji da uporedo ne prati paralelnu priču koja ima veze sa ovom centralnom, ali nema dovoljno uslova da ihadekvatno preplete, tako da na kraju SOLE PROPRIETOR ostaje kao slab indie pokušaj koji doduše ne treba u potpunosti otpisati. Međutim, ukupno uzev, ovo je film koji ipak ne zavređuje pažnju. 

* 1/2 / * * * *

Wednesday, August 17, 2016

SPORAZUM

Pogledao sam SPORAZUM Predraga Radonjića, celovečernji igrani film snimljen na Severu Kosova, u lo-fi uslovima koji zahvaljujući napretku tehnike ne deluju bitno lošije od RTSove igrane produkcije. Ono po čemu je SPORAZUM ponajviše lo-fi jesu glumci iz raznih kosovskih i provincijskih pozorišta koji naravno pružaju neujednačene uloge. Radonjić pak nema iskustva da se sa svim tim elementima snađe, tako da SPORAZUM u pojedinim dosta kratkim deonicama ostaje neuravnotežen. Ono u čemu lo-fi međutim najviše postaje vidljiv jeste to što Radonjić ganja apsolutno mejnstrim estetiku. Ipak, ukupno uzev, i ako imamo u vidu naše televizijske produkcije, mislim da bi SPORAZUM mogao imati smisla na našim televizijama.

Radonjićev film govori o teškoćama i dilemama sa kojima se suočavaju Srbi koji se vraćaju na Kosovo. Te prepreke predstavljaju raznovrsni pokušaji kosovskih Albanaca da ih uklone iz kuća, u rasponu od nasilja do velikih cena za otkup imanja.

SPORAZUM prati odluku jedne porodice da se vrati na Kosovo i iskušenja sa kojima se suočavaju kada Albanci pokušaju da ubiju muške glave kuće.

Iako je jasno na čijoj strani je Radonjić, Srbi nisu pošteđeni kritike u ovom filmu. Uprkos tome što je scenario dosta rudimentaran, baziran na sporadično plakatskim dijalozima, priča u osnovi funkcioniše i postavlja junake u zanimljive situacije.

Šteta je što se srpski mejnstrim autori nisu pozabavili ovom temom, možda baš ovim scenarije. Ipak, SPORAZUM sa svim svojim lo-fi ograničenjima verovatno može naći mesto na TV programu. 

* * / * * * *

Tuesday, August 16, 2016

BASTILLE DAY

Pogledao sam BASTILLE DAY Jamesa Watkinsa, eskapistički akcioni film koji je nažalost morao da pomeren, odložen i praktično marginalizovan zbog terorističkog napada u Nici. Watkinsov film govori o seriji terorističkih napada koji kulmuiniraju neredima na francuski državni praznik. Kako god gledano, film sa ovakvom temom zaista nije imao šanse da zauzme ono mesto koje je projektovao, a to je pozicija akcijaša koji u "tihoj sezoni" može da pokuša da napravi neko iznenađenje na blagajnama kao onomad TAKEN.

Da bi baksuz bio još veći, BASTILLE DAY nije na nivou TAKENa, ne možemo reći da je svet akcionog filma ostao uskraćen za novi klasik. Ali, pritom, nije film ni toliko loš. Ovo je solidan, pošteno urađen akcijaš srednjeg budžeta, u kome Idris Elba pruža koliko može u glavnoj ulozi, ispraćen solidnom podrškom u vidu Kelly Reilly i Charlotte Le Bon, sa relativno solidno urađenom urbanom akcijom, na tragu TAKENa. Ovo je svakako jedan od onih filmova koji bi u široj distribuciji doneli preko potrebno osveženje, kakvo i donose ti akcijaši koji se pojave skoro niotkuda.

Watkins je do sada bio pre svega poznat po svojim trilerima i hororima koje je krasila kamernost. U BASTILLE DAY pokazuje kako može da se snađe i u urbanom akcijašu TAKEN-profila i da dosta solidno iskoristi pariske eksterijerne lokacije. Pariz i francuski glumci igraju značajnu ulogu u ovom filmu. Ako imamo u vidu da je jedan od producenata francuska kompanija, slobodno možemo reći da je izostanak sa francuskog tržišta umnogome ugrozio eksploataciju ovog filma.

* * 1/2 / * * * *

Monday, August 15, 2016

MARYLAND

Pogledao sam MARYLAND Alice Winocour, francuski triler koji spada u red onih filmova "kako srpski reditelji - u najboljem smislu - zamišljaju žanrovski film", ali vrlo retko umeju tako i da ga naprave. Posle potpuno drugačijeg debitantskog filma, Alice Winocour snimila je sveden triler sa jakim melodramskihm tonovima i ubedljivom suspense postavkom koja je nekad u prvom, nekad u drugom planu.

Jacques Audiard je duh koji bdi nad ovim filmom, ne samo kroz glavnog junaka kog igra Matthias Schoenaerts već i kroz pristup. Glavni junak je mačo koji iza čvrste fasade ima ogromne probleme. U ovom slučaju, to je posttraumatski stres, a melodrama se dešava u odnosu oštećenog veterana kog libanski kontroverzni biznismen uzima za telohranitelja svoje žene i sina.

Matthias Schoenaerts i Diane Kruger su prekaljeni veterani, i u ulogama telohranitelja i trophy supruge, za njih nema nikakvih prepreka. Winocour bira vibrantan rad kamere, sa dosta pokreta, dosta vezivanja kamere za likove, a u incenacijama borbe, ponovo pozajmljuje dosta od Audiardove sirovosti.

Postoji samo jedan detalj u kome je Winocour, uslovno rečeno "nepovoljno" izneverila moja očekivanja, ali objašnjavanje o čemu je reč ulazi duboko u teritoriju spoilera, a verujem da većini gledalaca to neće biti problem.

MARYLAND je prototip evropskog trilera koji u sebi obuhvata i aktuelnu temu i repertoarsku perspektivu jer Amerikanci nažalost sve manje na globalnom tržištu plasiraju ovu formu u kojoj su bili velemajstori.

* * * / * * * *

Friday, August 12, 2016

THE SHALLOWS

Pogledao sam THE SHALLOWS Jaume Collet-Serre, i ovaj film pokazuje da Collet-Serra nastavlja da oblikuje svoj autorski pečat u okvirima B-filma. THE SHALLOWS je Collet-Serrin CAST AWAY ili GRAVITY, naravno, snimljen u uslovima u kojima svaki dinar mora da se zaradi.

U centru priče je dvoboj između velike ajkule i Blake Lively. Collet-Serra u saradnji sa svojim španskim DPjem Flaviom Labianom, posle kratke pauze na filmu RUN ALL NIGHT, uspeva da napravi film izvanredne napetosti, ispod koje se međutim krije i izvanredna likovnost. THE SHALLOWS naizmenično stvara napetost i prizore neverovatne maštovitosti, sugestivnosti, pa i surovosti. Blake Lively nije nužno deo tih prizora ali ona je i glumački ali i samom pojavom svakako ostavila veliki pečat na ovom filmu. Svakako da glumica slabije glumačke eksresije ili manje impozantnog izgleda, ne bi uspela da ostavi ovakav utisak kao ona. Slutim, da Blake Lively i njen doprinos zbog žanrovskog profila filma neće biti onoliko cenjeni koliko zaslužuju.

Anthony Jaswinski napisao je scenario za odličan film KRISTY Olivera Blackburna, i ovde uspeva da izvuče jako mnogo iz situacije u kojoj se junakinja našla. Situacija sa zaklanim kitom definitivno spada u red najmoćnijih prizora u filmovima o morskim nemanima. I uopšte upotreba kita je vrlo maštovita u daljem razvoju priče. Jaswinski je do sada potpisao dva zanimljiva scenarija o borbi usamljenih žena za opstanak i reklo bi se da mu to ide od ruke.

Ipak, ovaj film ima dve ključne zvezde, Blake Lively ispred i Jaume Collet-Serru iza kamere, i Jaswinski je tu ipak više pružio podršku. THE SHALLOWS je dominantno oslonjen na vizuelni izraz i scenario je više poslužio da uobliči nekakav dramski unutar situacije koja svoju dramatičnost pre svega crpi iz inscenacije.

Uprkos tome što kritika nije sasvim prepoznala ovaj film, nije ga ni prećutala. Srećom, publici je sve bilo jasno.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, August 11, 2016

EMBERS

Pogledao sam EMBERS Claire Carre, arty naučnofantastični film koji govori o postapokaliptičnom svetu u kome su ljudi masovno doživeli gubitak sećanja, kako dugoročnog, tako i kratkoročnog. Film uporedo prati tri priče, par koji iznova svakog jutra mora da shvati u kakvom je odnosu, dečaka kog pronalazi čuveni naučnik i ekspert za sećanja koji takođe pati od amnezije, i ocu i kćeri koju se zatvorili u bunkeru i zaštitili se od bolesti.

Postavka u kojoj ljudi stalno gube sećanja, bila je tema raznih uspešnih filmova od MEMENTOa do 50 FIRST DATES, međutim, Claire Carre ne zanima takav narativ. Kod nje naime to nije slučaj kod jednog junaka već svi junaci imaju taj problem i ne sreću nikoga ko se ičega seća.

Carre kroz ovu priču pokušava da istraži temu "života u sadašnjosti", odnos esencijalističkog u odnosu na egzistencijalističko, i u principu pronalazi pristojan recept za arty SF film. Ipak, jasno je da u njenom slučaju arty ima prvo mesto. No, način na koji je estetizovan bunker u kome se odvija linija priča o neinficiranim ljudima sugeriše da autorku uzbuđuje i imaginarijum futurističkog SF filma.

* * 1/2 / * * * *

KRYPTONITA

Pogledao sam film KRYPTONITA Nicanora Loretija, eglanizaciju romana Leonarda Oyole u kome pisac direktno preuzima mitolgiju DC Justice league i polazi od premise da je Kal El pao u Argentinu a ne u Ameriku. Međutim, kako je Kal El pao među argentinsku sitrotinju samim tim nije postao Superman, pa su i ostatak Justice League izmenjeni a opet prepoznatljivi junaci - Wonder Woman koja je transvestit, Batman je policajac željan avanture, Flash je brzonogi uličar-šunjalica itd.

KRYPTONITA se bavi premisom Kal Elovog pada van Amerike na filmu, pa je samim tim sve ovo ekskluzivnije od sličnih pokušaja koje su pravili Kim Newman ili Mark Millar, iako su njihove inrepretacije, naročito Millarova, promišljenije i bolje. Međutim, KRYPTONITA se drsko pojavljuje u periodu kada je DCEU u ekspanziji, i nudi viđenje tog tipa priče iz subalternog ugla.

Argentinci su bili skloni dekonstrukciji superherojskog filma, setimo se ZENITRAMa Luisa Baronea. ZENITRAM je imao vrlo jasan politički angažman, i govorio je praktično o dnevnopolitičkim temama.

KRYPTONITA ne može pobeći od izvesnog koketiranja sa trešom jer naprosto teško je ovakvu premisu ispratiti bez toga. Međutim, KRYPTONITA u osnovi nije ni parodija žanra, pa na neki način nije ni ismevanje DC junaka. Ovo je zbilja jedna interpretacija DC univerzuma da se desio u Argentini, s tim što je dat u formi siege filma, bez puno specijalnih efekata, na prelazu između hightened realisma i comic book filma.

Ono gde KRYPTONITA kao prevashodno polemička drama pada jeste upravo to što Nicanor Loreti ne uspeva da zbog fascinacije dekonstruisanim DC likovima razvije valjan siege film. A opet kamerna siege atmosfera sprečava da se razvije pravi comic book ili superhero film. Na kraju, KRYPTONITA ostaje žestoko nedorečen.

Ipak, mislim da je ovo daleko od bilo kakvog od fan fictiona. Ovo de facto jeste uključivanje jedne vanameričjke kinematografije u superherojsku temu. Šteta je što KRYPTONITA nema mnogo šta da kaže u tom dijalogu. Ali, svakako da fanovi superherojskog filma, a naročito DCa treba da pogledaju ovaj film. Nicanor Loreti je stekao ime kao reditelj i producent trash i gore filmova. KRYPTONITA nije ni jedno ni drugo ali ima bezobrazluk kakav nose reditelji baš takvih filmova.

* * / * * * *
Modify message

HEIST

Scott Mann je pre nekih šest godina napravio ršum na akcionoj sceni sa izvanrednim i zapravo jniskobudžetnik akcijašem THE TOURNAMENT. Ovaj britanski reditelj uzeo je elemente koji su godinama marinirani u DTV kapacitetima i napravio izvanredan akcijaš paklenog tempa i inventivne inscenacije posle kog je delovalo da će napraviti i skok u bioskopske redove. To se nažalost nije desilo i šest godina kasnije isporučio je film HEIST. Taj film ima dosta jaku B-podelu, gostuje De Niro, igraju Jeffrey Dean Morgan, Gina Carano i Dave Bautista, solidno je inscenirano sve što treba, međutim to nije film koji dobacuje do TOURNAMENTa a naročito ne do bioskopskog kalibra.

Scott Mann je ponovo sve dosta solidno inscenirao, film je atraktivan, ali onoga u čemu je Mann najjači, a to je akcija, ovde ipak nema dovoljno. Okosnica nije akcija već tarantinovski heist krimić i u tom domenu ni scenario ni sam Mann nemaju šta puno da kažu.

Nažalost, HEIST nije bio pravi projekat za Mannov progres sa DTV scene. Uprkos tome što mi se čini da u krajnjem zbiru ovaj film neće bitno ugroziti njegovu poziciju, ipak na kraju krajeva predstavlja propuštenu priliku i stoji kao izgubljeno vreme.

Ako tome dodamo da se Gina Carano bije u samo jednoj i to vrlo kratkoj sceni, rekao bih da je HEIST bio gubitak vremena i za nju, ne samo za Manna.

* * / * * * *

Monday, August 8, 2016

A HOLOGRAM FOR THE KING

Pogledao sam A HOLOGRAM FOR THE  KING Toma Tykwera. Reč je o ekranizaciji romana Dave Eggersa koju je producirao i glumački obeležio Tom Hanks kog možemo smatrati piščevim ključnim osloncem u Holivudu. Hanks je ne samo otkupio i producirao dve ekranizacije Eggersa u poslednje dve godine već mu je omogućio i prvi scenaristički posao na filmu Spike Jonzea. Dakle, Hanks je prepoznao Eggersa, i A HOLOGRAM FOR THE KING je prva high profile ekranizacija njegove proze. Tom Tykwer je veliko internacionalno rediteljsko ime, i sve predispozicije za veliki film su tu. Međutim,  A HOLOGRAM FOR THE KING to nije. Paradoksalno, uprkos Tykwerovom angažmanu, A HOLOGRAM FOR THE KING je izrazito "mali" film, sa malom pričom među karakterima, malim "idejama" koje obrađuje, i malim dometom.

Nisam protivnik "malih" filmova koji pričaju "velike" priče, u čemu se Eggers pokazao kao velemajstor na filmu PROMISED LAND Gusa Van Santa, međutim A HOLOGRAM FOR THE KING naprosto ne uspeva da uhvati bilo kakvu trakciju. On može biti zanimljiv nama u Srbiji jer ima aluzija na "Beograd na vodi", ko voli Hanksa kao glumca može da uživa u njegovoj vrlo predanoj glumi, ali ko voli Hanksa kao producenta ili reditelja, neće dobiti ono što karakteriše njegove radove "iza kamere". Hanksovi radovi su uvek višeslojni, narativno precizni, tehnički dobro realizovani, inteligentni, a od svega toga  A HOLOGRAM FOR THE KING zadržava samo tragove Tykwerove sposobnosti da snimi nešto atraktivno, i pretenziju da se obraća upmarket publici.

Sve ostalo je začuđujuće šuplje, površno, nenadahnuto. Eggersovi romani me nisu naročito impresionirali, ali mislim da nose u sebi više vrednosti nego što je Tykwer uspeo da izvuče u ovom filmu.

* * / * * * *

Sunday, August 7, 2016

SUMMER CAMP

Prvo pero španskog žanrovskog filma, Alberto Merini, snimio je svoj rediteljski debi SUMMER CAMP. Nažalost, ova Filmaxova produkcija na engleskom jeziku ne dobacuje do Merinijevih vrhunaca i neobično je da se opredelio da debituje baš sa ovim projektom. Prvo, na scenariju je tek drugopotpisani. Drugo, SUMMER CAMP je svedena priča o letnjem kampu gde nekakav virus koji pobuđuje agresiju napada ljude ali se film dešava pre nego što su stigla deca i ima vrlo mali broj protagonista, što svodi celu priču na međusobnu borbu između manje od ukupno desetak likova, od kojih jedva četiri imaju nekakav protagonizam.

Premisa je trashy i jedini način da profunkcioniše je genijalna inscenacija. Iako je Merini daleko od slabog reditelja, genije ipak nije, pa samim tim ne uspeva da prevaziđe sva inherentna ograničenja materijala za koji se opredelio.

* 1/2 / * * * *

THE NEON DEMON

Nicolas Winding Refn nastavlja svojim stazama i bogazama u svetu high profile filmmakinga. Posle danske faze i isprva neuspešnog a potom i uspešnog prelaska na English-speaking filmove, Refn ne uspeva da se iznese sa izazovima koji se pred njega postavljaju. Ako je DRIVE bio srećan kraj jednog projekta koji je ličio na ostvaren vlažni san pajkićevca iz osamdesetih, onda je ONLY GOD FORGIVES bio katastrofalan spoj antonionijevske meditacije i tarantinovske polemike sa tradicijama neameričkog filma. THE NEON DEMON je produžetak tog usmerenja drugim sredstvima. U njemu, Refn kombinuje iskustvo iz DRIVEa sa ambicijama iz ONLY GOD FORGIVES.

Iskustvo iz DRIVEa je pre svega da film mora imati nekakvu priču, vrlo rudimentarnu i žanrovski gotovo naivnu, i da se ipak narativno mora kretati od nekakvog početka prema nekakvom kraju. Iz ONLY GOD FORGIVES ponovo preuzima želju za meditacijom antonionijevskog tipa prepletenu sa tarantinovskim posvetama exploitation filmu.

Refn deluje kao da je pod stare dane dobio invite za Cinemageddon, i nekako ne shvata da je ta vrsta crate-digginga ipak odavno passe. Zato je THE NEON DEMON film koji u svojim posvetama starim autorima poput Jessa Franca ili Franjua, pa čak i Cluzora, deluje začuđujuće bajato i prepun opštih mesta. Međutim, iako Refn u tim deonicama rado koketira sa estetikom treša, ni ne shvata da se pravi treš krije u onome što on vidi kao svoju ličnu nadogradnju i uzdizanje ovoga na nivo arta.

Naime, Refn i art postupci su uvek bili u raskoraku, pa tako svaki njegov pokupšaj da proizvede nekakvu kontemplativnost ili estetizaciju liče na naivni hack nekog netalentovanog studenta režije sa srpskog privatnog fakulteta. Otud THE NEON DEMON stoji kao jedan od onih filmova koje vole ljudi koji ne mogu da upišu režiju, kao delo nekog napaljenog netalenta koji je upravo pogleda HUNGER Tonyja Scotta i pomislio da bi i on mogao tako.

Refnova estetizacija je u ovom filmu s jedne strane oslonjena na fascinaciju amerikanom kao iz DRIVEa i jako se slabo povezuje sa glamuroznim svetom mode o kome pokušava da govori, tako da praktično imamo dva filma, jedan govori o svetu mode a drugi o fetišizovanom linčovskom motelu-ćumezu u kome obitava glavna junakinja.

Elle Fanning je odabrala THE NEON DEMON da joj bude prva kontroverzna, odrasla uloga, i ko je može kriviti jer Refn ima prilično ozbiljnu reputaciju. Ipak, nadam se da će uskoro svoje izbore početi da profiliše malo i po onome šta konkretni projekti nude. Međutim, Refn ima taj estradni dar da učesnicima projekta kao i gledaocima umesto kvaliteta ponudi uspešnu iluziju slike o samima sebi. Tako ljudi koji gledaju koji prisustvuju nesnošljivom trešu THE NEON DEMONa u najgorem slučaju misle da su gledali kanski filmski eksces, a glumci misle da su konačno iskoračili iz comfort zonea.

Nažalost, THE NEON DEMON je prazna priča.

* 1/2 / * * * *

Thursday, August 4, 2016

SUICIDE SQUAD

Fenomen recepcije filma SUICIDE SQUAD pre svega obeležava to što je u danima premijere filma pored salve negativnih kritika, izašao i niz tekstova koji su demistifikovali proces nastanka filma, sugerišući da je pretrpeo teška dosnimavanja, premontiravanja i sl. samim tim izvrćući percepciju fanova koji će sada provesti silno vreme u pokušaju da dokuče šta je kad snimano dodato i zalepljeno. Šteta, pošto mnoge stvari u ovom filmu možemo prepoznati i u prethodnom Ayerovom filmu SABOTAGE, samo je tada izgleda Ayer snimao film u potpunoj harmoniji sa producentima, glumcima i distributerima, pa o intervencijama nisu izlazili nikakvi traktati.

Elem, SUICIDE SQUAD je film za koji bi se moglo reći da je u nekim elementima prekraćen za moj ukus (pre svega subplot sa Griggsom i Jokerom, recimo) ili da je snimljen u tempu koji nije trpeo određene montažne intervencije. Isto tako, mislim da slično filmu SABOTAGE, Ayer pokazuje određenu proizvoljnost prilikom upotrebe flešbeka, ali mene u ovom slučaju sam sadržaj tih flešbekova nije izneverio. Ovde otvaramo strukturalno pitanje - dakle, Ayer koristi flešbekove kao prisećanje, ali i kao fantaziju, isto tako, Ayer u ovom filmu koristi flešbekove kako bismo se prisetili događaja koje nikako nismo mogli videti ali i na one koje jesmo, samo nismo dobili sve informacije. Teško mi je da zamislim studio koji nameće autoru ovakvo rešenje koje samo znači da film zahteva strpljivog gledaoca, dakle sve ono što projektovana publika ovakvih filmova nije.

Konačno, jedna od glavnih argumentacija da je film poremećen u montaži jeste pitanje kako se to Deadshot i Harley vide u filmu pre montažne sekvence koja najavljuje Suicide Squad, na vrlo sličan način kako to rade stripovi, i na IDENTIČAN način kako to radi animacija ASSAULT ON ARKHAM. To međutim teško da ima veze sa studijem već sa idejom da se uspostavi protagonizam Deadshota i Harley mimo akcije koju je osmislila Amanda Waller, kao što uostalom nudi i samo finale filma.

Da li je to dobro rešenje opet možemo diskutovati, ali mislim da je dosta čitljivo i da Deadshot i Harley nose sa sobom najveću “produbljenost” kao likovi, najjače motive i transformacije u toku priče, i uostalom igraju ih i glumci na koje se najviše računa.

Ono što je međutim po meni ključni problem koji se nekako izbegava u priči o SUICIDE SQUADu jeste horizont očekivanja. Naime, post-DEADPOOL svet superherojskog filma je izmenjen, ali ne bih rekao da SUICIDE SQUAD zapravo ima tako snažnu reakciju na DEADPOOLa per se. Naime, u DEADPOOLu je negativac sa kojim se Deadpool obračunava organski vezan za samu junakovu priču. U SUICIDE SQUADu mislim da je najzanimljivlje to koliko je Enchantress zapravo “tuđa bitka”, koliko ona ne zanima ni sam Odred, niti je deo njihove misije. Film je neprekidno optuživan da ima slabog negativca, ali zapravo film ima sjajne negativce. Svi u njemu su negativci a Enchantress je bukvalno McGuffin. Ona se i narativno i stilski dešava mimo aktivnosti i interesovanja Odreda i njeno zlo junaci percipiraju kao nešto tangencijalno.

U tom pogledu, rekao bih da DC ovde radi ono čemu je inače sklon a to su politička poentiranja, i SUICIDE SQUAD se na tom nivou odlično uklapa u Ayerov rediteljski kanon. Naime, Ayerovi filmovi svi govore o ljudima koji su mračni, često i poročni i grešni, kojima je društvo delegiralo brigu o pojavama kojima “običan svet” ne želi da se bavi. U tom smislu, SUICIDE SQUAD se savršeno uklapa u kanon. Zatim, tu je tema grupe kolega, profesionalaca, koji često iskoračuju na mračnu stranu. Imamo i to u filmovima SABOTAGE i FURY. Konačno, imamo čoveka koji je psihopata ali bi mogao poslužiti odbrani zemlje u Ayerovoj debitantskoj rediteljskoj drami HARSH TIMES. Sve to možemo prepoznati u ovom filmu. Enchantress je tu poslužila kao substitut za Jihada, prvog Suicide Squad negativca. Ona ovde nije predstavnik islamizma po svojoj genezi ali po svemu ostalom jeste. Šta Enchantress radi - ona radikalizuje obične ljude ne bi li se osetila što više niko ne veruje (u nju). Ni sam JIhad ne bi bolje ovaplotio traumu vezanu za War on Terror, naročito ako imamo na umu zaplet kako je Enchantress inicijalno korišćena kako bi služila Americi (u jednoj akciji čak protiv Irana, sic!)

Ako na taj način gledamo film, onda je Enchantress u stvari Jihad koji se ne tiče ološa kome država omogućava da se ispolji radeći za nju kao private contractor. Otud, pripadnici Odreda nemaju ništa protiv Enchantress per se osim što ne dele njene vrednosti i ne kapiraju njen arhaični osećaj apokalipse koji im je stran. Suicide Squad je pre svega strana ljudske slabosti, i ne može da se ukači na bilo čiji religiozni zanos.

Stoga, Enchantress nije ključni negativac u ovom filmu. Ona je simptom a negativac je Amanda Waller koja ne samo da ih drži ucenom na okupu već je praktično i izazvala ceo problem sa Enchantress, igrajući se sa njenim opasnim moćima. Ne treba da čudi da se Squad najvećim delom bori sa svojim demonima odnosno sa Amandom Waller, kao i da se uticaj Enchantress na njih odvija upravo kroz halucinantne vizije Raja koje postoje u njima, što je ništa drugo do Jihad.

Horizont očekivanja u pogledu zabave, spektakla i sl. izneveren je u filmu jer je ovo Guys on a Mission flick koji ima dva segmenta. Okupljanje tima i egzekuciju akcije u jednoj noći. To ne liči na superherojske filmove, pa ni samog Deadpoola koji jeste dugo muzao onaj obračun na autoputu, ali i on je na kraju razvukao priču i vremenski i lokacijski.

SUICIDE SQUAD međutim nudi jednu krajnju svedenost. Borba se dešava noću, u jednom gradu, u jednoj ulici, jednom soliteru i još jednoj zgradi i to je sve. Nema ni egzotičnih lokacija, nema čak ni obdanice. Tu su junaci, tu su njihovi demoni, tu su bezlični protivnici oko kojih se oni homogenizuju.

Dakle, SUICIDE SQUAD nije mnogo šaren film. Vrlo je tvrd, urbani akcijaš, bez mnogo letenja, bez mnogo šarenog spektakla. Verujem da kada se kaže superherojski film, ljudi ne zamišljaju ESCAPE FROM NEW YORK, ali Ayer ga tako zamišlja i hvala mu na tome, jer to je tip akcije koji nam nedostaje.

Ayerov superherojski svet odlazi još korak dalje u pogledu heightened realizma od Snydera. Ayer prikazuje naličje, talog, geto, buvaru, i to tako i izgleda. Samo je prvi Jokerov čauš, stripovski lik, već sledeći je gangbanger kakav bi se mogao pojaviti u filmu Braće Hughes ili Johna Singletona. To je taj Ayerov touch koji u ovom filmu funkcioniše, gangbangeri su gangbangeri, vojnici su vojnici, sve deluje lived in, a opet je naravno, za stepen više od realizma.

Roman Vasyanov je napravio odličan izgled filma. SUICIDE SQUAD je konzistentan sa Snyderovim filmovima, ali je ipak mnogo vlažniji, realističniji u teksturama ali mu posao olakšava i to što tretira manje fantastičnih bića i sprava nego Snyder. 

S jedne strane, mislim da je šteta što je kritika ovako klevetnički dočekala SKWAD. Nezavisno od toga kakav je utisak ostavio film, mislim da je mnogo kritika neosnovano, bazirano na pogrešnim premisama, rekao bih čak i netačno shvaćenim elementima. S druge strane, kako ne volim da se reditelji od kojih mnogo očekujem predugo zarobljavaju u superherojskim franšizama, mislim da je mudro da Ayer ode iz DCEU i nastavi da ganja svoje projeke.

I tematski i strukturalno, Ayer je snimio svoj autorski film. Tematske opsesije i formalne idiosinkrazije su konzistentne sa njegovim drugim radovima. Već to samo po sebi je trijumf. Imaginarij SUICIDE SQUADa je meni izuzetno prijao. Razumem one kojima nije. I žalim ih.

* * * / * * * *