VLAŽNOST

Pogledao sam VLAŽNOST Nikole Ljuce, debitantski film mladog reditelja od kog sam dosta očekivao. Film je u pojedinim segmentima dostigao ta očekivanja ali u pojedinim je iznenađujuće podbacio tako da bih ukupni utisak ipak sumirao kao razočarenje. 

Ljucin film se nadovezuje na niz u novom talasu urbanih melodrama koji su predvodili PANAMA i AMANET, gde se diskretni elementi trilera uvode u filmsko tkivo, glumci su profesionalci i igraju po scenariju. Tim nizom je odmenjen talas “Bor-Majdanpek” drama sa naturščicima koje su postigle dosta uspeha na festivalima. Zanimljivo je da su prikazivanjem u Kanu i Berlinu, ovi filmovi koji se vraćaju konvencionalnijem scenarističkom i glumačkom izrazu formalno i nadmašili ovaj raniji niz izuzetno uspešnih ostvarenja.

U VLAŽNOSTI glavnu ulogu igra redovan Ljucin saradnik Miloš Timotijević koji se mahom specijalizovao za sporedne role muževnih junaka i ovde je napravio dobru glavnu ulogu. Da li VLAŽNOST otvara neke nove mogućnosti za Timotijevića teško je reći. Dokazao je da može odigrati glavnu ulogu ali je pitanje koliko će prostora za takve angažmane biti ubuduće, pošto već postoji formirana klasa glumaca kojima se daju “glavnjaci”.

TImotijević je istovremeno i najjača karika ovog filma. Druga jaka karika je relativno konzistentna naracija, bez mnogo viškova, mada ih ima. I u tom smislu, VLAŽNOST je daleko disciplinovaniji i izbrušeniji film od PANAME. Međutim, PANAMA s druge strane ima mnogo zanimljiviju priču na nivou koncepta, pa se to prenosi i na film koji uprkos problematičnoj naraciji uspeva da crossoveruje u prijatno gledalačko iskustvo. VLAŽNOST međutim, ostaje podjednako mistifikovana kao PANAMA ali na kraju deluje prazno, sa pričom koja je zanimljivija kada se pičuje nego kada se gleda.

Ono što je međutim najneprijatnije iznenađenje u VLAŽNOSTI su glumci koji su u pojedinim deonicama zaista jako slabi, ima scena koje su jako slabo odigrane, i kvalifikuju se za izbacivanje iz filma po onome što se u njima čuje i vidi. To važi i za neke kameo uloge ljudi koji nisu glumci (recimo, raznih reditelja, među kojima nije iznenađenje ko igra najbolju rolu) i čiji angažman u filmu zaista deluje zbunjujuće studentski, u lošem smislu te reči. Ipak, ima i slabih interpretacija uglednih glumaca, recimo Vanje Ejdus.

Od Ljuce sam, na osnovu kratkih filmova i njegove specijalnosti za rad sa glumcima, očekivao upravo odlično odigran film na svim mestima a to se nije desilo. Štaviše, Tamara Krcunović u maloj ali značajnoj ulozi koja otvara i zaključuje film nije baš na nivou i ona na neki način diktira glumačka razočaranja. Ipak, pred Timotijevića ima nekoliko svetlih tačaka, pre svih Milan Marić koji je napravio transformaciju i šteta što nema veću ulogu.

Strani glumci i strani likovi su potpuni višak u filmu, mada nota bene, ovde nema onih blamiranja kao kada Dejan Čukić mora da odigra tešku dramsku scenu na srpskom, pa je bar taj segment urađen tako da ne nanosi štetu filmu.

Fotografija je vrlo konvencionalna, rekao bih kruta, i u ovako atmosferičnom filmu očekivao sam više vibrantnosti, više pozicija kamere, više pokreta kamere, više detalja kojima bi se mogao pokazati taj nemir koji prati junaka. Ako imamo u vidu da film traje 113 minuta, a da mu priča nije puna nekog intenzivnog dramskog sadržaja, fotografija je morala biti mnogo efektnija.

Ovako fotografija ostaje na tragu onoga što bi trebalo da postigne ali ne isteruje to do kraja. 

VLAŽNOST je film kome je srce na pravoj strani, ali da bi se do kraja ostvarila takva dramaturški diskretna poetika potrebni su nepogrešivi glumci i znatno ubedljiviji vizuelni izraz što je ovde izostalo.

* * / * * * *