Sunday, February 28, 2016

PALUBA ISPOD TERAZIJA

Zanimljivo je koliko su “garažeri” opsednuti detektivskim filmom u svojim filmovima, ako imamo u vidu da je to imalo svrhe u vreme kada se Godard bavio ovom vrstom polemike sa žanrovskim obrascima, ali danas deluje kao polemika sa stanjem u kinematografiji od pre šezdesetak godina. Posle filmova Saše Radojevića i Milutina Petrovića, u selekciji “Microwave” na FESTu pojavio se film Dejana Vlaisavljevića-Nikta, poznatog beogradskog alternativnog stvaraoca u proteklih tridesetak godina.

Nažalost, od Nikta sam očekivao više, odnosno očekivao sam jače razaranje forme, i mnogo agresivniji rediteljski postupak. Međutim, njegov film PALUBA ISPOD TERAZIJA nažalost uglavnom gazi utabanim stazama Milutinovog i Sašinog “garažerstva” sa tom razlikom što je Nikt talentovan i magnetičan performer.

Isto tako, njegova pretenzija je pitkije realizovana, i mislim da je u nekoj disciplinovanijoj egzekuciji Nikt mogao snimiti bitno bolji film. Da je više sebe stavio u centar pažnje umesto digresija sa manje harizmatičnim protagonistima mogao je napraviti nešto znatno efektnije. Ovako se pojavom usual suspectsa Saše Radojevića i Vanje Ejdus sve razvodnjava u čudan spoj diletantizma i neprikladnog profesionalizma koji stvara disbalans.

Šteta, Nikt je ovde u nekoliko instanci pokazao da ima veći potencijal od ovog rezultata. Ipak, korisno je imati selekciju “Microwave” jer otvara mogućnost da se isprate i ovakvi interesantni ekscesi.

* 1/2 / * * * *

Saturday, February 27, 2016

DOBRA ŽENA

DOBRA ŽENA Mirjane Karanović po svom scenariju spada u specifičan podžanr antisrpskog filma tzv. “cinkaroški film” čiji je proklamovani cilj da na neki način prikaže sveobuhvatni užas srpskog društva, u kome se ratni zločin prikriva u glavnom zapletu a usput se prikazuje omladina skeptična prema obrazovanju, homofobija, kompromitovana crkva itd. Dakle, to je nažalost, ili na sreću, problem brojnih filmova te vrste gde se pokušava prikazivanje “staja nacije” u tom potkazivačkom maniru. Međutim, za razliku od sličnog filma PORED MENE koji deli uostalom scenaristu sa DOBROM ŽENOM, ovaj film ima jasan fokus na glavnu junakinju i ne oduzima junacima koji imaju nepopularan ratni staž ili ideologiju pravo da u nekim životnim aspektima budu dobri ljudi, sposobni da koliko-toliko funkcionišu i vole. Da li se ovom napretku treba radovati ili ga se plašiti, ne znam, ali u domenu “cinkaroškog filma” ovo je znatan estestki napredak.

Problem je međutim u tome što su i ratni zločin i cela ta trapava društvena kritika potpuni višak. U tom smislu, BRAT DEJAN Bakura Bakuradzea, uprkos svojim ranim nedostacima mogao je poslužiti kao dobar recept Mirjani Karanović.

Ako je već želela da izdaje zemlju, mogla se zadržati na svojoj metafori o ženi čija je bolest zapravo metafora za “bolest društva” i koja motivisana svojom bolešću počinje da preispituje svoj život, i da se sve razradi u jednom skromnijem ključu. Nažalost, uprkos izvesnoj suptilnosti koju u rukovanju pričom pokazuje Mirjana Karanović, pokušaji da se prikaže šira kriza, nepotrebni hrvatski glumci u podeli, nepotrebna kriminalistička razrada ratnog zločina koji krije muž, na kraju uzimaju svoj danak, i ova debitantkinja gubi svoju bitku.

Ipak, ono što se Mirjani Karanović ne može osporiti jeste da vođenjem priče svakako bolje vlada od Darka Lungulova koji joj je na ovom filmu bio svojevrsni mentor. Slično se može reći i za postupak sužavanja suvišnih motiva koji se nije desio u filmu PORED MENE. Stoga, koliko god to neočekivano zvučalo, Mirjana Karanović se lako nameće kao prvi reditelj Druge Srbije.

Friday, February 26, 2016

FRANKENSTEIN

FRANKENSTEIN Bernarda Rosea bi se mogao smatrati njegovim povratničkim filmom mada ne možemo reći da je ikuda odlazio. On se samo u jednom trenutku okrenuo nezavisnoj produkciji u kojoj je sam svoj gazda i više se nije okretao prema major filmovima u kojima se dokazao kao jedan od superiornijih stilista s početka devedesetih. Adaptacija romana Mary Shelley koju je ponudio u svom novom filmu, po mnogo čemu je jedinstvena. Za početak, reč je o pokušaju da se realistički tretira priča o Frankensteinovom čudovištu. Film se otvara kao cronenbergovski “realizam” u kome se uzima jedna iracionalna premisa i razlaže potpuno racionalno, da bi potom kada se čudovište oslobodi u svet, sve postalo socijalna kritika otpadništva, sa brižljivom stilizacijom, povišenim realizomom, i vrlo doslednim rediteljskim konceptom.

Xavier Samuel je izvanredan kao monstrum, a Danny Huston, Carrie Anne Moss i Tony Todd pružaju izvanrednu podršku. Roseova glumačka ekipa je ovde skupljena kao svojevrsni All Star iz raznih faza karijere, a FRANKENSTEIN ima podjednako veze i sa periodom kada je radio sa Toddom i sa periodom kada se okrenuo Hustonu. Ovo svakako nije CANDYMAN i ne može biti blokbaster, ali u odnosu na poslednji opus Rosea, mislim da ima najveći potencijal za prikazivanje u mejnstrim formatima.

Uprkos jasnom osavremenjivanju motiva romana, Roseov osnovni postupak je rekonstrukcija, odnosno pokušaj da se sa punim ubeđenjem tretiraju osnovni motivi dela. U pogledu motiva, FRANKENSTEIN je iznenađjuće dosledna eksranizacija, čak možda i doslednija od mnogih koje su poštovale imaginarijum originalnog rukopisa Mary Shelley.

FRANKENSTEIN je stilski i intelektualno značajan doprinos kanonu adaptacija romana Mary Shelley, pa je samim tim dobro što je Rose malo i povisio produkcionu letvicu u odnosu na nekoliko recentnih self-made filmova. U ovom slučaju okolnosti niskobudžetne produkcije itekako pomažu estetskom integritetu filma. Avi Lerner potpisan na špici ipak garantuje da će publika dobiti priliku da ga vidi. 

* * * 1/2 / * * * *

GRIMSBY

Pogledao sam GRIMSBY Louisa Letteriera, film koji nažalost izlazi u pogrešnom trenutku, prekratko posle KINGSMANa sa kojim deli niz sličnosti a u isto vreme sa DEADPOOLom koji pokušava da uradi to isto ili vrlo slično.

Pa ipak, iako ne dobacuje do žanrovskog balansa KINGSMANa, GRIMSBY mi se kudikamo više dopao od DEADPOOLa, pre svega u tom pogledu što je arhetipskiji u humoru i direktniji u akciji. Louis Letterier je Bessonov majstor bioskopske akcije i GRIMSBY u tom smislu spada u red onih akcionih komedija u kojima je akcija ozbiljno rađena. Kod Letteriera, ona ne samo da je ozbiljno rađena već bih rekao da je u izvesnom smislu i inovativna - ima jako puno first person shootinga, ima jako puno stripovskog krvoprolića, u tom smislu blizu je DEADPOOLa. Isto tako, akcija je data integralno, bez prekida za humor, probijanja četvrtog zida itd.

Film je vrlo brz i osnovna razlika između GRIMSBYja i uobičajenih akcionih filmova je u tome što u 83 minuta trajanja, akcija mora biti munjevita.

Letterier pokušava da ovakvu akciju uklopi sa humorom koji je vrlo star driven i podrazumeva građanje atmosfere i ulazak Sache Baron Cohena u svoj ritam, i sad to tradicionalno dovodi do određenih disbalansa kakve smo viđali u GET SMART ili u THE OTHER GUYS ali manje-više takvi disbalansi su i ovde, nisu veći.

Cohen ovog puta nema junaka koji ima snagu Borata ili Diktatora, pa ni Bruna, i isto tako nema “temu” i “društveni angažman” sve do samog finiša u kome ubacuje svoju obaveznu figuru angažovanog govora, koji je odličan, ali sam po sebi zaista nije kreščendo tematskih opsesija filma. Ovog puta Mark Strong je skoro pa ravnopravan junak sa Cohenom, ovo je više ansambl komedija, a podela je briljantna - recimo Scott Adkins u jasnom namigivanju Boyki igra beloruskog negativca Lukašenka, Isla Fisher igra kontrolorku MI6 a Gabourney Sidibe ima sjajnu epizodu.

GRIMSBY ima nekoliko laugh out loud momenata koji se nalaze u rasponu od takmičarskog gross outa kojim Cohen pokušava da nadmaši prvo konkurenciju pa zatim i sebe, do nekih vrlo klasičnih eskapada koje su urađene sa dosta svežine. Međutim, na kraju krajeva, Cohenov humor postiže svoje najdragocenije trenutke u trenutku kada moroni koje igra pokažu ranjivost, i ovde je to postignuto na nekoliko trenutaka.

GRIMSBY je doživeo dosta nevolja na putu do bioskopa, sa sve stavljanjem u turnaround u Paramountu. Ali, sada je tu, videćemo da li publka želi da plati kartu za nešto slično stvarima koje je nedavno gledala. 

* * * / * * * *

Wednesday, February 24, 2016

ŽIVOT JE TRUBA

Film ŽIVOT JE TRUBA Antonija Nuića poseduje niz kvaliteta ali jedan od najvažnijih jeste to što ne govori o bivšoj Jugoslaviji, etničkim sukobima, ko je kriv, ko je prvi počeo, ne bavi se ponovnim kopanjem po ratovima, prošlosti i naivnom socijalnom kritikom. Ovo je porodična melodrama, o dve braku dvoje relativno mladih ljudi i njihovim porodicama, i uprkos vrlo relaksiranoj formi koju koncipira Antonio Nuić, uspeva da napravi zaokruženu celinu.

U određenom smislu, Nuić kanališe ranije radove praških đaka, recimo Rajka Grlića, dok su ih još zanimale porodične melodrame i relativno nepretenciozne priče. Nuiću nedostaje još jedan korak da ovu priću stegne u pravi tonus, ima dosta sumnjivih glumačkih rešenja, ne na nivou celih uloga, ali definitivno u pojedinim deonicama. 

Međutim, koliko god delovalo neočekivano da se Nuić kao relativno mlad reditelj rane srednje generacije, okrene oživljavanju praške melodrame, nedostaje mu samo malo da bi sve digao na vrhunski nivo i priči dao jači tonus.

Fotografija Radislava Ivanova Gonzoa (koga znamo po nizu kultnih video spotova) je jako dobra, i daje Nuićevom filmu poseban kvalitet i modernu auru. Gonzo uspeva da estetizuje tradicionalno delikatne scene svadbe, slavlja i drugih okupljanja kroz koje se prelama znatan deo ove priče.

Na kraju, uprkos glumačkim kvalitetima Braće Navojec i Ive Babić, ovaj film nam ne daje junake sa kojima se lako možemo identifikovati. Paradoksalno, glavni likovi su mnogo teži za identifikaciju od sporednih koji imaju mnogo zanimljivije motivacije.

Jedna od stvari koje nisam uspeo da dokučim jeste i način na koji Nuić tretira muzičko stvaralštvo glavnog junaka, jazz trubača. Muzika koju on svira bila mi je izrazito bezveze, ali sasvim je moguće da Nuić tako ne misli. U svakom slučaju, ovo je još jedan od onih filmova u kome odnos autora i gledaoca prema junakovom umetničkom stvaralaštvu može biti u raskoraku.

Gonzova fotografija i Nuićeva opšta koncepcija čine da ŽIVOT JE TRUBA bude prijatno regionalno osveženja. Ono što u njemu međutim nije baš najjasnije odnosno potpuno je razumljivo ali ne ostavlja dobar utisak, jeste činjenica da je ovaj film regionalna koprodukcija. Iako ne sumnjam da ovaj film formalno ispunjava sve kriterijume da bude manjinski srpski i crnogorski film, teško me je ubediti na koji način on participira u srpskoj ili crnogorskoj kulturi, osim kao projekat kroz koji su producenti našli način da podele plen. Dakle, ceo koncept manjinske koprodukcije ovog filma iskorišćen je da bi se delio plen a ne da bi se dogodila kulturna razmena. Nismo bili naivni pa da mislimo drugačije ali ovde je to preočigledno. 

Ipak, barem Nuić zaslužuje čestitke što je očuvao integritet svoje zagrebačke priče.

* * 1/2 / * * * *

ЖАЖДА

Pogledao sam ŽAŽDU Svetle Cocorkove, bugarski film o sazrevanju usamljenog momka koji živi na brdu sa roditeljima čiji je porodični posao pranje veša iz lokalnih hotela i devojke koja sa ocem putuje po pasivnim krajevima i pomaže u kopanju bunara. ŽAŽDA je postavljena ornamentalistički, ortodoksno u svakom pogledu, sve je svedeno, vrlo jednostavno i relativno zanimljivo. Lokacija na kojoj se sve dešava je zanimljiva ali nije naročito akcentovana kroz fotografiju. Sve u svemu, za one koji vole ovu vrstu balkanskog ornamentalističkog filma o pasivnim krajevima, ŽAŽDA je solidna solucija. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, February 23, 2016

SZERDAI GYEREK

Pogledao sam SZERDAI GYEREK Lili Horvath, melodramu o devojci koja nosi traumu zbog napuštanja u sirotištu, i pokušaja da barem ona povrati starateljstvo nad sinom kog je dobila u vezi sa lokalnim delinkventom. Šansu da povrati starateljstvo nad sinom pokušava da dobije tako što će se prijaviti na konkurs OTP Banke koja pravi ekspreimentalni program kredita za preduzetnike sa margine. Međutim, razne okolnosti utiču da ona ne može da se izvuče iz tog taloga.

Film je fino estetizovan, gluma je prilično solidna, ali sama priča i duh je baš plakatski, kao u nekom socijalističkom filmu koji kritikuje komunizam, što samo po sebi, zar ne, nije nelogično. Međutim, ovde ta kritika dobija plakatsku formu, priča ima melodramske konvencije koje su prenaglašene u pojedinim fazama i to sve umanuje efekat jedne inače dosta pristojne produkcije.

Ipak, mogu da zamislim ovaj film kao deo televizijskog programa i mimo festivalskog života.

* * 1/2 / * * * *

Monday, February 22, 2016

TANGERINE

Pogledao sam TANGERINE Seana Bakera, losanđeleski indie film, snimljen mobilnim telefonima, za koji se svakako može reći da mu je vibrantna fotografija iz ruke jedan od većih aduta. Nažalost, uprkos jako zanimljivom, žilnikovskom miljeu transvestita i prostitutki na losanđeleskim ulicama, ipak na kraju ne uspeva da ostavi dobar utisak. Naprosto, Baker se stalno nalazi na razmeđi između konvencionalno konstruisane priče i beleženja autentičnih, koloritnih, likova pa na kraju sve to rezultira čudnom mešavinom koja, uprkos sličnom postupku, ne dostiže žilnikovski zamah. Paradoksalno, Baker ne dobacuje do Žilnika baš zato što sve pokušava da “ispegla” u narativnom pogledu stvarajući disbalans.

Ipak, ukupno uzev, TANGERINE je film u kome ima šta da se vidi, iako ne funkcioniše kao celina, i pokazuje vitalnost američkog indie filma i u praktično no budget formama. 

* * 1/2 / * * * *

Sunday, February 21, 2016

S ONE STRANE

Pogledao sam S DRUGE STRANE Zrinka Ogreste, novi film jednog od najsofisticiranijih hrvatskih reditelja. Snimio ga je po scenariju na kome je sarađivao sa Matom Matišićem. Ogresta je kao i uvek vešt reditelj, ali je ovu potencijalno “visokokaloričnu” priču realizovao na “niskokaloričan” način, i to je istovremeno njen adut i mana. Kada se tome doda kriptičan kraj, vrlo zanimljiv ali otvoren za interpretacije, rekao bih da S DRUGE STRANE ima dosta potencijala, da je Ogresta pokušao da ga realizuje diskretno, ali u tome nije do kraja uspeo.

Ogresta ponovo dobro vlada ritmom i inscenacijom, premda ne dostiže veštinu pokazanu u filmu IZA STAKLA. Ipak, u regionalnim uslovima, S DRUGE STRANE je vrlo uzoran “mali” film, s tim što na kraju uspeva da se nametne kao nešto veliko već ostaje krajnje lapidaran.

No, ako izuzmemo kraj koji je kriptičan i samim tim otvoren za interpretacije i u pogledu sadržaja i u pogledu estetike, Ogresta u ovom filmu nije puno “pokušavao” pa nije mogao mnogo ni da pogreši.

FIlm je prikazan na Berlinalu, u selekciji “Panorama”: 

* * / * * * *

TI MENE NOSIŠ

Pogledao sam TI MENE NOSIŠ Ivone Juke. Reč je o filmu od 155 minuta, a to je impozantna minutaža za ragionalni film koji ponekad odaje utisak da je nepodnošljivo dugačak ali retko kada prelazi sto minuta. Međutim, ova priča dostupna je i u formi serije od 350 minuta i rekao bih da je možda televizijska serija ipak prikladnija forma da se sve ovo obuhvati. Ivona Juka želi da kanališe ranog Innaritua ali naprosto nema senzibilitet da napravi takvu celinu, iz perioda kada je ovaj radio sa Arriagom. Naprosto, Innaritu je posle prelaska u Holivud radio isključivo sa velikim zvezdama i nastavio je saradnju sa svojim meksičkim DPjem Rodrigo Prietom (kog je kaznije zamenio zemljakom Lubezkim) koji mu je pružao vrlo specifičnu vibrantnost i hightened reality u svojoj fotografiji. Jukin film pak izgleda dosta skandinavski, i kao takav naprosto ne može da održi tonus u minutaži od 155 minuta, jer ni danski filmovi nisu karakteristični po dugom trajanju. Drugo, Juka zapravo nikada u potpunosti ne preplete svoje tri priče na istinski znakovit način i na kraju, mi dobijamo utisak da je ona ovde sabila tri filma, i da bi svaki od njih bio odličan.

Juka plaća skupu cenu što se nije, bordvelovski rečeno, poslužila jednom bitnom konvencijom holivuskog scenarija a to je junak sa kojim se gledalac identifikuje i koji ima jasan cilj i kontraradnje koje ga u tome sprečavaju. Jukin film nije film stanja, daleko od toga, ima on i protagoniste i može se prepričati, međutim junaci su mahom neaktivni, i u minutaži od 155 minuta takva postavka se ne može održati.

Ako imamo u vidu da u sedmodelnoj seriji ima barem 315 minuta efektivnog trajanja, mislim da je potpuno moguće izmontirati tri jako dobra jednoipočasovna filma po tri priče koje se u ovom filmu ukrštaju, i da bi barem jedan od njih imao bolji odjek od ovoga.

Glumačka podela nema naročiti star-wattage iako je gluma uglavnom solidna, uključujući mahom pristojnu interpretaciju naturščika.

Film u sebi nosi jedan zanimljiv motiv a to je snimanje sapunske opere oko koga gravitiraju svi junaci. Te scene su vrlo efektne, i ta matrica sapunice koja okuplja junake koji potom u svojim životima proživljavaju velike melodramske preokrete ima određenog potencijala koji Juka tek delimično iskorišćava. Čini mi se da je taj motiv sapunice mogao biti još jače iskorišćen. Ovako pre svega ostaje kao prostor za uvođenje još jednog sloja pre svega u vizuelnom izrazu.

TI MENE NOSIŠ deluje kao mashup tri odlična filma Zrinka Ogreste u jednu celinu koja je intrigantna ali nažalost nema efekat zbira tog unetog kvaliteta.

U svakom slučaju, nekada ću sigurno pogledati i sedmodelnu seriju, mislim da ću u njoj više uživati. 

* * 1/2 / * * * *

Friday, February 19, 2016

OTADŽBINA

Pogledao sam OTADŽBINU Olega Novkovića i moram priznati da je ovo jedno od strašnijih gledalačkih iskustava. Nije ni čudo da ovaj film nije uspeo da ispuni ambicije svoga autora i ode na neki jak festival jer ova vrsta raspada naprosto ne može da prođe ni po jednom kriterijumu.

Ovo je prvi film u kome Novković odustaje od bilo kakve estetizacije, i fotografija Miladina Čolakovića je istovremeno kruta, konvencionalna i jako nerazvijena u pogledu upotrebe objektiva i osvetljenja. Zato OTADŽBINA povremeno liči na neka od opskurnijih ostvarenja iz rane digitalne faze našeg filma kada optika još uvek nije bila na nivou, s tim što je tada Oleg snimao filmove koji bolje izgledaju od ovoga.

Možda je Novković pomislio da njegovi filmovi inače “izgledaju previše dobro” i da ga to odvaja od serbsploitation uspeha, pa je vse namerno zapustio, ali ovoga puta film praktično nema priču. Glumci praktično nemaju šta da igraju, to su sve neki stock karakteri, tragične figure opšte prakse, a Novković forsira prenaglašenu glumu koja sve ovo dovodi do granice parodije. Međutim, ovo ipak ne prerasta u kemp, već u jednu mučnu parodiju u kojoj je autor očigledno preterao sa izražajnim sredstvima ali rezultat nije zabavan.

Nažalost, OTADŽBINA vrlo često odlazi preko granice dobrog ukusa, ali nikada ne odlazi u takav eksces kao NORMALNI LJUDI. Isto tako, čini mi se da će čak i Novkoviću naklonjena kritika teško spinovati priču da ovo nije potpuni fijasko jer ovog puta nema festivala iza kog se mogu zakloniti.

Tema izbeglica sa Kosova je zloupotrebljena a unutar filma zapravo nije razrađena, i na uokviruje priču na početku i na kraju. Uvodna sekvenca na Kosovu će probditi određene kontroverze iako je zapravo pilitički korektna, ali ne bi bilo dobro da ovaj film bude udostojen nekakvog političkog osporavanja jer čak ni to ne zaslužuje.

ASSASSINATION CLASSROOM

Pogledao sam ASSASSINATION CLASSROOM Eiichiro Hasumija, ekranizaciju mange i anime Yusei Matsuija. Nažalost, ova igrana ekranizacija je apsudno postavljena i potpuno negledljiva, a sa oko 110 minuta trajanja i krajnje neprikladno formatirana glupost. Animu nisam gledao pa ne znam kakva je, ali me ovaj igrani film nažalost nije zainteresovao da je potražim.

Hasumijev film je u pokušaju da bude drugačiji od bilo čega što inače postoji nažalost uspeo samo da bude gori od većine. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, February 18, 2016

THE DEMOLISHER

Pogledao sam THE DEMOLISHER Gabriela Carrera, kanadski žanrovski favotir koji u maniru nekakvog visokoestetizovanog arty postupka pokušava da reinterpretira neke B-matrice, nažalost mnogo više Williama Lustiga nego Manna i Carpentera na koje aludiraju kritičari.

Film govori o TV mehaničaru čija supruga policajka ostaje u teškom stanju posle napada na poslu i on kreće u totalnu osvetu rpotiv bande koja ju je osakatila. Međutim, pored krivaca, njegovom nasilnom ponašanju ne mogu da izmaknu i neki naizgled nedužni ljudi…

Carrer pokušava da se izrazi u understatementu na dva načina koja se ispostavljaju kao krajnje pogrešna. Za početak obilato koristi slow motion i steadycam, i obe te stvari su akcenti, tako da koliko god scene snimane tim tehnikama deluju prozaično ili “prazno”, prečišćeno, akcentovane su. Zatim, neke velike emocije pokušava da prikaže kroz usiljeno male gestove, pa je rezultat toga da sve deluje jako prenaglašeno.

Nasilje je stilizovano i prilično sterilno. Tempo je pretenciozan ali bez višeslojnosti sadržaja koja bi ga opravdala. Kritika je jako lepo dočekala ovaj film i proriče Carreru svetlu budućnost. Voleo bih da su u pravu ali u DEMOLISHERu nisam primetio ništa što bih voleo da vidim razvijeno u nekim budućim radovima.

* 1/2 / * * * *

VLAŽNOST

Pogledao sam VLAŽNOST Nikole Ljuce, debitantski film mladog reditelja od kog sam dosta očekivao. Film je u pojedinim segmentima dostigao ta očekivanja ali u pojedinim je iznenađujuće podbacio tako da bih ukupni utisak ipak sumirao kao razočarenje. 

Ljucin film se nadovezuje na niz u novom talasu urbanih melodrama koji su predvodili PANAMA i AMANET, gde se diskretni elementi trilera uvode u filmsko tkivo, glumci su profesionalci i igraju po scenariju. Tim nizom je odmenjen talas “Bor-Majdanpek” drama sa naturščicima koje su postigle dosta uspeha na festivalima. Zanimljivo je da su prikazivanjem u Kanu i Berlinu, ovi filmovi koji se vraćaju konvencionalnijem scenarističkom i glumačkom izrazu formalno i nadmašili ovaj raniji niz izuzetno uspešnih ostvarenja.

U VLAŽNOSTI glavnu ulogu igra redovan Ljucin saradnik Miloš Timotijević koji se mahom specijalizovao za sporedne role muževnih junaka i ovde je napravio dobru glavnu ulogu. Da li VLAŽNOST otvara neke nove mogućnosti za Timotijevića teško je reći. Dokazao je da može odigrati glavnu ulogu ali je pitanje koliko će prostora za takve angažmane biti ubuduće, pošto već postoji formirana klasa glumaca kojima se daju “glavnjaci”.

TImotijević je istovremeno i najjača karika ovog filma. Druga jaka karika je relativno konzistentna naracija, bez mnogo viškova, mada ih ima. I u tom smislu, VLAŽNOST je daleko disciplinovaniji i izbrušeniji film od PANAME. Međutim, PANAMA s druge strane ima mnogo zanimljiviju priču na nivou koncepta, pa se to prenosi i na film koji uprkos problematičnoj naraciji uspeva da crossoveruje u prijatno gledalačko iskustvo. VLAŽNOST međutim, ostaje podjednako mistifikovana kao PANAMA ali na kraju deluje prazno, sa pričom koja je zanimljivija kada se pičuje nego kada se gleda.

Ono što je međutim najneprijatnije iznenađenje u VLAŽNOSTI su glumci koji su u pojedinim deonicama zaista jako slabi, ima scena koje su jako slabo odigrane, i kvalifikuju se za izbacivanje iz filma po onome što se u njima čuje i vidi. To važi i za neke kameo uloge ljudi koji nisu glumci (recimo, raznih reditelja, među kojima nije iznenađenje ko igra najbolju rolu) i čiji angažman u filmu zaista deluje zbunjujuće studentski, u lošem smislu te reči. Ipak, ima i slabih interpretacija uglednih glumaca, recimo Vanje Ejdus.

Od Ljuce sam, na osnovu kratkih filmova i njegove specijalnosti za rad sa glumcima, očekivao upravo odlično odigran film na svim mestima a to se nije desilo. Štaviše, Tamara Krcunović u maloj ali značajnoj ulozi koja otvara i zaključuje film nije baš na nivou i ona na neki način diktira glumačka razočaranja. Ipak, pred Timotijevića ima nekoliko svetlih tačaka, pre svih Milan Marić koji je napravio transformaciju i šteta što nema veću ulogu.

Strani glumci i strani likovi su potpuni višak u filmu, mada nota bene, ovde nema onih blamiranja kao kada Dejan Čukić mora da odigra tešku dramsku scenu na srpskom, pa je bar taj segment urađen tako da ne nanosi štetu filmu.

Fotografija je vrlo konvencionalna, rekao bih kruta, i u ovako atmosferičnom filmu očekivao sam više vibrantnosti, više pozicija kamere, više pokreta kamere, više detalja kojima bi se mogao pokazati taj nemir koji prati junaka. Ako imamo u vidu da film traje 113 minuta, a da mu priča nije puna nekog intenzivnog dramskog sadržaja, fotografija je morala biti mnogo efektnija.

Ovako fotografija ostaje na tragu onoga što bi trebalo da postigne ali ne isteruje to do kraja. 

VLAŽNOST je film kome je srce na pravoj strani, ali da bi se do kraja ostvarila takva dramaturški diskretna poetika potrebni su nepogrešivi glumci i znatno ubedljiviji vizuelni izraz što je ovde izostalo.

* * / * * * *

OTVORENA

FESTov program Microwave je konačno dobio smisao posle filma OTVORENA Momira Miloševića. Naime, posle raznih “garažera” i diletanata, ovo je prvi srpski no budget film koji je za početak uspeo da izgleda profesionalno, da ne kažem mejnstrim i da zaista ima smisla, sa prepoznatljivim postupkom koji ne samo da se može porediti sa nekim opštim i internacionalno prepoznatim kriterijumima, već se može i uključiti u tokove.

OTVORENA je film o seksualnosti koja se izopačuje, i spada u red brojnih arty koketiranja sa hororom urađenim na tu temu. Svi ti filmovi su na neki način kćeri De Palmine CARRIE, s tim što je OTVORENA dosledan predstavnik indie  i festivalskog krila te estetike. Miloševićev film je koncepcijski vrlo zreo i dosledan u svojoj postavci. Junakinje su jedini likovi u filmu kojima se vidi lice, sve dok neki novi ne “izbore” to mesto u priči. Kadriranje je vrlo precizno, sa pažljivo postavljenim kompozicijama, izvanredno izabranim lokacijama i pravlnim izborom da se film dodatno estetizuje kroz upotrebu crno-bele fotografije.

Crno-bela slika odgovara ovoj priči koja se dešava danas ali se vraća u arhetipske okvire i sugeriše ne samo njenu svevremenost već neprestani kontarst između svetla i tame, i svet u kome nema nijansi. U tom pogledu, ako su pored ovih značenjskih slojeva, postojali još neki motivi da se koristi crno-bela tehnika, pre svega u pokušaju da fotografija izgleda što bolje, oni su prevaziđeni i poštapalica je postala adut filma.

Glumice su dobile težak zadatak da budu praktično jedina lica ove priče, i sa tim zadatkom se nose dosta solidno. Ovaj film postavlja ozbiljne zadatke pred glumce, ima dosta ćutanja ali i dosta replika kojima se likovi ćešće “promašuju” nego što se pogađaju, i jedan od dosledno sprovedenih koncepata da je ovo film u kome ima dijaloga ali praktično nema verbalnog sukoba što je vrlo razumljivo. U glumačkoj igri ima određenih neravnina ali sve je to na vrlo visokom nivou konzistencije koji je nesvojstven srpskom filmu.

OTVORENA je ipak iznad svega rediteljski showcase za Momira Miloševića i mislim da ovaj film pokazuje kako je reč pre svega o inteligentnom reditelju, a zatim i profesionalcu koji je dovoljno vešt da sprovede svoj koncept u delo. Nadam se da OTVORENA neće proći nezapaženo i da će Miloševiću otvoriti vrata i za rad izvan Microwave okolnosti.

Mislim da u pogledu sinefilske kritike ovaj film ima šanse da bude TRAVELATOR za sezonu 2016. A već to je dovoljno da Miloševiću otvori neka vrata. 

Inače, zanimljivo je da OTVORENA može da se postavi u svojevrsnu opoziciju Filipovićevom PORED MENE, ne samo da dele glumicu i lokaciju, povremeno pamfletski dijalog (doduše sa različitim predznakom i efektom) već i neke tematske opsesije pa i detalje. Rekao bih da je OTVORENA na neki način kao PORED MENE koji bi snimio vešt reditelj koji bi uzeo obilje motiva iz tog filma i sabio ih u jednu vrlo fokusiranu celinu.

Kad je reč o odnosu OTVORENE prema žanru, mislim da u svakom slučaju, uprkos tome što ovo sasvim sigurno nije horor u dovoljnoj meri da bi zadovoljio čak i najlabavije žanrovske kriterrijume ljubitelja sklonih arty interpretacijama, mogao bi imati određenog odjeka i na toj sceni.

Plus je izbor završne pesme na špici, priceless.

* * * / * * * *

Wednesday, February 17, 2016

GERMAN ANGST

Pogledao sam GERMAN ANGST, nemački art-splatter omnibus u kom je, barem što se mene tiče Joerg Buttergeit najpoznatije ime. Njegova priča otvara omnibus i za nju bi se moglo reći da je narativno pa o značenjski najsiromašnija od sve tri, ali je opet u domenu vizuelnog izraza najsofisticiranija, a isto tako njen sasvim nezaokružen scenaristički koncept istovremeno ostavlja dosta toga nedorečenim i nezadovoljavajućim.

Druga i treća priča Michala Kosakowskog i Andreasa Marschalla su neočekivano nemaštovite i u jednom TWILIGHT ZONE ključu (druga je praktično rimejk jedne od TWILIGHT ZONE epzioda) što im uz blagu arhaiziranost produkcionog dizajna daje neki neobičan 80s vajb. U tom smislu, GERMAN ANGST deluje kao neka jako vešto realizovana replika horor osmnibusa iz osamdesetih, jer pre svega je estetika samih priča takva. One me dosta asociraju na neke rutinske Barkerove ili Kingove radove, i na nešto oko čega bi se osamdesetih lako okupili Argento i Carpenter i snimili omnibus.

Ipak, GERMAN ANGST ima svoje obeležje, to je pokušaj da se pobegne od klasične žanrovske konvencije, u tome najviše uspeva Buttergeit, i splatter, u kome opet on biva najsofisticiraniji, iako mu kako rekoh, priča zaista deluje nezadovoljavajuće i nedovršeno.

Druga priča je vrlo mainstream i zanimljivo je kako ne uspeva da dinamičnije razigra svoju premisu, dočim je treća priča sa sredovečnim čovekom koji ulazi u nekakav tajni klub razvratnika potpuno muzejski primerak, napisana i snimljena već bezbroj puta.

Druge dve priče pokušavaju da pobegnu od žanra ali ih on nemilosrdno sustiže, i u drugoj i u trećoj priči.

GERMAN ANGST nažalost ne nudi onoliki estetski proboj kom su se autori, a sa njima i gledaoci, nadali, štaviše deluje muzejski. Međutim, ipak ostaje relativno prijatno gledalačko iskustvo za one koji su spremni da umesto obećanog osveženja budu prijatno zabavljenii ortodoksijom, koliko god da je bajato izvedena. 

* * 1/2 / * * * *

MOT NATUREN

Pogledao sam MOT NATUREN Ole Glaevera i Marte Vold. Postupak u ovom filmu bi se mogao nazvati literarnim. Na ekranu gledamo mahom vrlo jednostavne situacije sa glavnim junakom u centru pažnje, povremeno začinjeno junakovim fantazijama, sitnim deonicama sećanja i maštanja, dok se unutrašnji život junaka ispoljava kroz monolog u voice-overu. 

Na neki način, MOT NATUREN možemo smatrati bukvalnom ekranizacijom romana, pokušajem da se prikažu sve one fizičke radnje koje opisuju književnici a da se tok misli i izlaganje karaktera smesti u unutrašnji monolog. Naravno, ne treba trošiti reči kako je ovakav postupak u svakom pogledu ćorsokak.

Ole Glaever igra i glavnu ulogu u ovom filmu pa se slobodno može reći da ovo čak i bukvalni one man show.

Ovaj film je formalno ubrojan u komedije i ima nekoliko instanci skadinavskog humora koje sam prepoznao a verovatno ima i nekih koje nisam. Verujem da će oni koji su skloniji toj vrsti humora u ovome uživati mnogo više nego ja. Ukupno uzev MOT NATUREN je svedeni art house koji komunicira frustraciju junaka sa kojom bi se određena ciljna grupa mogla identifikovati. U moru politički korektnog, angažovanog filma, vredi pohvaliti ovakvu i bukvalnu i figurativnu okrenutost autora samome sebi. 

* * / * * * *

Tuesday, February 16, 2016

III

Pogledao sam III Pavela Hvaljejeva i taj film je kao neuspešni crossover Jovićevog ISCELJENJA i Rubenovog DREAMSCAPEa. Film se nalazi između čekića horordžije koji ima pogrešnu ideju šta je art i arthausaša koji ima pogrešnu ideju šta je horor, pa na kraju ne funkcioniše ni na jednom od ta dva nivoa. 

Film govori o dve sestre koje usled misteriozne zaraze ostaju bez majke, a kada jedna od njih oboli, jedinu nadu u izlečenje nalaze u obraćanju lokalnom svešteniku koji veruje da ima lek, i da on mora biti duhovne prirode.

Uskoro film tone u domen naivne dark fantazije, ne naročito maštovite, nimalo intrigantne i potpuno lišene napetosti. Hvaljejev nije ni blizu tako vešt i maštovit reditelj da napravi film poput Tarsema ili Argenta koi će biti sve zanimljiviji što se više udaljava od racionalnosti, a oet sebi uzima dovoljno slobode da se odmakne od logike i narativnih konvencija, što nimalo ne idee u korist filma.

Na kraju film izrasta u svojevrsnu mračnu parodiju koja nije naročito zanimljiva a svakako nije bolja od onoga što bi bili uzori koje Hvaljejev pokušava da prevaziđe. 

* 1/2 / * * * *

VYNIL

Pilot nove HBO serije VINYL u režiji Martina Scorsesea se i po trajanju i po estetskim dometima bez problema može posmatrati kao igrani film koji sticajem okolnosti nije dospeo u bioskop. Ovo nije prva Scorseseova saradnja sa HBO i prvi pilot za njih ali ovoga puta zaista je snimio dvočasovni film koji je apsolutno na nivou njegovih radova, blizak njegovom stilu i daleko iznad svačijeg nivoa, sem njegovog naravno.

Scorseseov pilot iznosi osnovne motive koji će se provlačiti kroz seriju VINYL, uvodi likove i osnovne konflikte ali ipak funkcioniše i kao samostalna celina, priča o junaku koji je otkrio bluz i rokenrol, potom postao biznismen, očistio se od poroka a onda u jednoj stresnoj situaciji opet otkrio rokenrol.

Kako kaže Lester Bangs u Croweovom filmu ALMOST FAMOUS koji svakako spada u korpus ostvarenja bliskih VINYLu, najvrednije su one stvari koje ljudi razmenjuju kada nisu cool, i glavni junak koga izvanredno tumači Bobby Cannavale mora iznova da padne ispod minimuma coolnessa kako bi osetio snagu rokenrola i bio njime prožet do koske, u najbukvalnijem smislu te reči.

Pored uvodne priče o usponu i padu junaka, ovo je film u kome je sabrana serija inicijacijskih momenata za razne ljude i njihov ulazak u rokenrol, Te tačke posle kojih nije bilo nazad, u jednom svetu koji je trajao sve do pre nekih petnaest godina kada se transformisao u nešto potpuno drugačije zahvaljujući novim zakonitostima tržišta.

Otud ovaj film i jeste smešten u početak sedamdesetih kada su slušaoci i diskografski moguli podjednako mogli biti “pomereni” muzikom koju su čuli na radiju, a epoha je mitologizovana, kao što su u to vreme svoju fetišizaciju doživele neke druge epohe, kada je Scorsese bio mlad i snimio recimo NEW YORK NEW YORK.

Kod Scorsesea u punom naponu naravno svaki kadar ima više slojeva, stvari koje gledamo po prvi put i naslaga omoga što smo već videli. Njegovi junaci su povremeno light sleeperi iz TAXI DRIVERa u direktnim vizuelnim referencama, ponekad je to korozija iz WOLF OF WALL STREETa (kom je VINYL pilot i najsličniji u Martyjevom opusu) a mogu se prepoznati i AFTER HOURS i KING OF COMEDY, ali svi ti tragovi prošlosti su samo začin filmskom izrazu koji je vrlo savremen, i udara ovde i sad, kao i uvek onom Scorseseovom žestinom mladića koji je upravo pogledao novotalasovski film i izašao na ulicu.

U fazi kada polako, vrlo svesno, privodi karijeru zaključenju, Scorsese realizuje svoje pet projecte, bavi se onim što ga zanima, i na svu sreću, ponovo je pun energije, pa možemo reći da pravedno ispraća svoje najdraže ideje pred publiku.

Seriju sada preuzimaju drugi reditelji, showrunner je pouzdani Terry Winter, nema razloga da to ne bude dobro i nadalje, ali ovaj dvočasovni uvod ostaje još jedan Scorseseov rad koji treba da se nađe u programu Zavoda za udžbenike.

Monday, February 15, 2016

NACHTHELLE

Pogledao sam NACHTHELLE Floriana Gottschicka, minornu nemačku melodramu na koju sam nabasao jer se našla u selekciji ovogodišnjeg FESTa. Ovo ostvarenje nije bitno iznad svojevrsne razmeđe microwave srpske produkcije i nečega što bi recimo radio Miroslav Momčilović, samo što je potpuno lišeno humora. Koliko sam uspeo da shvatim, ovaj film je bio prisutan na nekim queer festivalima, premda zapravo nema izraženu queer dimenziju, samo par likova koji su homoseksualci u krajnje konvencionalnom melodramskom ključu.

Nažalost, film je nevešt u svakom pogledu da bi mogao da se kvalifikuje za neko ozbiljnije razmatranje. Odnosi među junacima su jednodimenzionalni i klišetizirani, a gluma takođe ne uspeva da produbi karaktere u odnosu na krajnje površan scenario. Scenografija kuće u kojoj se veći deo filma dešava ne generiše nikakvu atmosferu i deluje kao da snimali u prvom praznom prostoru na koji su naišli. Sve u svemu, jedan prilično slab film. Na špici je kao koproducent potpisana filmska škola “Konrad Wolf”, ne znam koga oni školuju ali to možda nešto objašnjava...

P.S. Konrad Wolf je bio istočnonemački reditelj koji je između ostalog snimio i film GOYA u koprodukciji sa Bosna Filmom, Donatas Banionios je igrao Goyu a Olivera Katarina Vojvotkinju od Albe...

THE SURVIVALIST

Pogledao sam THE SURVIVALIST Stephena Fingletona, postapokliptičnu priču o svetu u kome je populacija drastično porasla u odnosu na proizvodnju nafte i hrane, zavladali su rasulo i glad, i film počinje životom usamljenog naslovnog junaka koji u brvnari u šumi ima malu baštu i uspeva da se prehrani. Jednog dana pojavljuju se majka i kćer nudeći mu seks u zamenu za hranu i prenoćište. Počinju da se javljaju sumnje, pozorenja i iskušenja, međutim, stvari kreću neočekivanim tokom i za junake i za gledaoce jer se svako vodi impetativom preživljavanja.

Fingleton stoga nije zapravo film ni o apokalipsi ni o čudnom trouglu muža, žene i tašte već upravo o preživljavanju. Preživljavanje iz naslova je osnovni lajtmotiv svega što junaci rade i ta linija je dosledno izvedena dajući svežinu jednom vrlo kamernom zapletu i filmu.

Gluma je jako dobra, sa nepoznatim glumcima koji kanališu paniku i entropiju kraja sveta. U određenom smislu THE SURVIVALIST se može posmtrati kao budžetski jednostavniji REVENANT koji nije morao da svari baš sve potencijalne motive gledaocu već mu je ostavio da i sam crpi ponešto iz skoro pa naturalističkog postupka.

Fingletonov debi je jedan od boljih u prošloj sezoni i nadam se da ga prilike koje dobija neće pokvariti. 

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, February 14, 2016

BATMAN: BAD BLOOD

Pogledao sam BATMAN: BAD BLOOD Jaya Olive. Kako sam već ranije naglašavao, DCjeve animacije su pošle stazom obraćanja sladokuscima, i BAD BLOOD nastavlja tu liniju. Ovde su čak i Nightwing i Batwing kudikamo prominentniji od samog Batmana. Nastavlja se Morrisonova linija tretmana lika iz ovog arca u kome su prethodno adaptirana dva njegova stripa. Osim Talie Al Ghul međutim negativci su suviše second tier za moj ukus u ovom filmu, i naprosto ne mogu da ispariraju velikoj Bat sili sa kojom se bore. Stoga i BATMAN: BAD BLOOD nema potencijal za veći crossover van najtvrdokornijih DC fanova. 

* * 1/2 / * * * *

Saturday, February 13, 2016

BETERANG

Pogledao sam BETERANG Seung-wan Ryooa, jednog od uspešnijih korejskih reditelja akcionih trilera, koji ipak ne spada među moje favorite. Iz njegovog opusa izdvojio bih BERLIN FILE koji bi se uz određeni entuzijazam mogao kvalifikovati u prvu ligu južnokorejskih filmova. BETERANG je krimi komedija o detektivu koji postaje opsednut slučajem mladog bahatog bogataša kome sistem radi u korist i nikako ne uspeva da dođe na red za propisnu istagu i kaznu.

Međutim, uprkos svim pritiscima establišmenta i starešina, detektiv je uporan ali i bogataš pokušava da mu zagorča život.

Osnovna karakteristika BETERANGa je upliv humora u jednu priču koja uglavnom ima mračne tonove i nalazi se u domenu društvene kritike. Humor proističe kako iz pojedinih situacija tako i iz obilja slepstika u scenama borbe i potera.

Seung-wan Ryoo nažalost ne uspeva da na pravi način integriše humor, akciona uzbuđenja i društvenu kritiku tako da se film u priličnoj meri raslojava uprkos nekim izvanrednim set-pieceovima koje je izgradio sa svojom ekipom. 

Ukupno uzev, ipak, BETERANG ne ulazi u prvu ligu južnokorejskih ostvarenja ali kada je reč o bioskopskoj zabavi, svakako ima svoje mesto u prošlogodišnjoj ponudi i na korejskom i na globalnom nivou. 

* * 1/2 / * * * *

BOUND TO VENGEANCE

Pogledao sam BOUND TO VENGEANCE Jose Manuela Craviotoa. Ovaj indie triler će biti u selekciji FESTa i mogu reći da uprkos tome što je zanimljiv ne mislim da je dovoljno reprezentativan za FEST koji slovi za “festival festivala”. Naprosto ne mislim da je to film koji na neki izrazit način ilustruje neku tendenciju unutar savremenih žanrovskih kretanja iako je sasvim uredan.

Film je pun dramske ironije i to mu je osnovni postupak. Govori o zatočenici seksualnog predatora koja beži iz zatočeništva i kreće da oslobađa predatorove razne žrtve držeći ga kao taoca. Na tom putu nailazi na niz opasnih i bizarnih situacija.

Cravioto se odlično snalazi sa malim budžetom i film u tom smislu može biti poučan našim autorima, ali isto tako ovo je naslov koji je ipak produkt jedne vrlo jake kinematografije, sa plodnom produkcijom i sebi može dozvoliti ovakvu lapidarnost koju naši autori sebi ne mogu da dozvole iako bi trebalo. 

Otud, nisam siguran koju poruku ovaj film može iskomunicirati svojim gledaocima na FESTu. Naravno, nisam siguran da je dužan da je prenese ali kladim se da svaki posetilac FESTa ipak očekuje da sa filma izađe bogatiji za neko saznanje. Ovo je sasvim korektan film ali ne i više od toga. Otud i treba da ga pogledaju samo fanovi žanra. 

* * 1/2 / * * * *

Thursday, February 11, 2016

DEADPOOL

Obavio sam građansku dužnost i pogledao DEADPOOL Tima Millera. Reč je o jednom od onih critic proof filma čiji će branioci čim se naiđa na neku od fundamentalnih primedbi reći “Ali, tako je u stripu!” Dakle, u redu, znamo strip i mnogo toga što je u Deadpoolu zaista je tako i u stripu. Istovremeno, oni koji ne vole strip mogu naići na određene prepreke u recepciji filma jer mnogi nedostaci ovog ostvarenja upravo proističu iz onoga što je “tako i u stripu”.

Za početak, ono što je moj fundamentalni problem sa ovim filmom jeste probijanje Četvrtog zida. Moram priznati da mi je to u redu u samo retkim slučajevima kad je reč o produkciji ovih dimenzija. Naprosto, to mi mnogo lakše pada kod neke sirotinje u filmu ili barem kada je reč o nekoj majstorskoj pripovedačkoj igrariji nego u skupom filmu koji pretenduje da bude blokbaster. Dekonstrukcija sama po sebi nije loša ali kada raspolažeš budžetom da stvoriš iluziju, onda ipak više volim da je stvore. No, ovo je sad moj lični stav, moj ugao u odnosu na ovu vrstu estetike, uostalom “tako je u stripu”.

Ono što je najveća ironija vezana za ovaj film zapravo nije ironični odmak koji autori imaju prema superherojskom žanru itd. već sam sadržaj koji su ponudili. Prilično je jasno već posle par dana prikazivanja da će ovo biti veliki hit. Otud je zanimljivo da film pati od istog problema kao i FANTASTIC FOUR (koji se meni nota bene dopao) a to je da se iscrpljuje u prilično svedenom originu, da je onaj ko je unakazio junaka istovremeno i glavni negativac, tako da film zapravo neki širok zamah, a tome bih dodao i da u filmu NEMA PUNO akcije. FInale DEADPOOLa na olupini Avengers helicarriera je zabavnije, kreativnije, bolje urađeno nego obračun na drugoj planeti iz FANTASTIC FOUR, ali pošteno govoreći nije bitno spektakularnije. Pored toga u filmu postoji još SAMO JEDAN akcioni centerpiece, a to je ono što besomučno gledamo u trailerima, dakle borba na autoputu. Sve ostalo su uglavnom humori i origin tortura iz koje je nastao Deadpool. Dakle, ko očekuje akciju u ovom filmu dobiće vrlo malo, doduše solidnog kvaliteta.

Međutim, kad je o samoj akciji reč, ono što je vrlo zanimljivo jeste potpuno odustajanje od jednog od klljučnih holivudskih postulata a to je da se glumcu vidi lice u akcionim scenama. Naravno, logično je da je glumac maskiran, ali čak i takvi heroji kada je stani-pani imaju pocepanu masku a negativac ih prepozna i kaže da je oduvek znao/ nije ni slutio ko su. Ako imamo to u vidu, MIlleru treba skinuti kapu, ili je možda bolje u duhu filma ne skidati, da je Deadpoolov govor tela u sebi uspeo da iznese nešto specifično, i da film ne liči na Spider-Mana.

Humor u filmu je dosta sličan TEDu, dakle mahom zlobno parodiranje pop kulture što meni takođe nije baš ono što tražim od skupog holivudskog filma, ali u redu “tako je u stripu”: Ima ponekih podbadanja i superherojskog filma i stripa, mada ima i masa nedužnih meta. Naravno, takav postupak samo pojačava efemernost ovog aktuelnog blokbastera. Dok mislim da je u TEDu to zaista bilo šteta jer je on uspeo da progovori i na nivou odnosa među likovima, ovde je šteta jer akcioni filmovi mogu biti vrlo dugotrajni u eksploataciji upravo zbog svojih arhetipskih postavki. Paradoksalno, FANTASTIC FOUR će moći lakše da se gleda u sledećoj generaciji od DEADPOOLa.

Da li je film postigao svoj efekat? Pa što se mene tiče, isto koliko i FANTASTIC FOUR s tim što nisam siguran da li bih novog DEADPOOLa, čak i kao Ryan Reynodsov fan, ponovo gledao sa istim zadovoljstvom kao podelu koju je okupio Trank. Isto tako mislim da je Ryan Reynolds sjajna podela za ovu ulogu, mislim da ju je odlično odigrao, ali da je film mogao biti još bolji. A opet u poređenju sa onim što Marvel pravi u svojoj Disney inkarnaciji, ova Foxova je i dalje meni mnogo draža i efektnija. Paradoksalno ipak meni se iz te Marvel Disney sinergije ponajviše (uz sve svoje probleme) dopao GUARDIANS OF THE GALAXY koji u sebi nosi sličnu parodijsku crtu kao DEADPOOL ali je za njega ipak filmčina, bogata srdačnim humorom i akcijom (koja unutar svega toga uspeva da bude prilično duhovita) što ovde u grčevitom pokušaju da se bude R i pošto-poto duhovit na kraju priče ipak, rekao bih, izmiče.
Štaviše, zanimljivo je kako će Reynolds kroz moć Marvelovog brenda povratiti malo box office moći, iako ovaj film sadržava niz scena koje su slične njegovim flopovima kao što su VOICES, SELF/LESS, pa konačno i GREEN LANTERN, a barem je Tarsemov film i neuporedivo bolji na fundamentalnom nivou od Millerovog.

Millerov film opet zaslužuje pohvale zato što ta količina sprdačine, i stagnantnog dramskog sadržaja ipak može da se gleda. Žao mi je što Gina Carano nije dobila bolju ulogu, mislim da je potcenjena i nedovoljno iskorišćena ovako kako je sada. Mislim da bi Toby Kebbel ipak lako dobio Eda Skreina u nadmetanju ko je bolji negativac između FANTASTIC FOUR i DEADPOOLa, ali isto tako ne može se osporiti da film dobro izgleda. Da je izuzev sitkomastih scena sa TJ Millerom, dosta pristojno estetizovan.

I naravno, Ryan Reynolds je apsolutno na nivou kao Deadpool. I Deadpool će i ako bude recastovan sigurno biti poistovećivan sa Reynoldsom, ovo će mu biti jedna od signature rola. DC je pozajmio svoju muzu Morenu Baccarin i ona se isto prilično dobro snašla u ulozi koja doduše nije zahtevala mnogo više od onoga što ona inače mora da pruži na TVu. 

Moj lični utisak o ovom filmu je između * * i * * 1/2 ali pošto je “tako u stripu”, Millerov domet može dostizati i * * * ako uzmemo u obzir sva ograničenja, želje i pozdrave koje je morao ispuniti.

LA ISLA MINIMA

Pogledao sam film LA ISLA MINIMA Alberta Rodrigueza, sa nedopustivim zakašnjenjem jer sam odavno zainteresovan da ga vidim. Nažalost, sreća je bila lepa samo dok se čekala, film me je u priličnoj meri razočarao. Očekivao sam mnogo više od policijskog procedurala smeštenog u vreme neposredno po završetku Francove vladavine a ono što sam dobio je dosta daleko od uzornog filma tog tipa - MEMORIES OF MURDER.

LA ISLA MINIMA ima par atmosferičnih scena od kojih bi morali izdvojiti noćnu poteru kolima. Ostatak je letargičan, neverovatno pun opštih mesta o istrazi ubistva, sa sve klišetiziranim osumnjičenima, odnosima koji kao da su preslikani iz nekog američkog filma, a bez nadgradnje klišea koja se javila u prvoj sezoni TRUE DETECTIVE.

Lokacija na kojoj se film dešava je umereno zanimljiva, marsha nema dovoljno, a rekonstrukcija osamdesetih je prilično skromna ali korektna.

Ono što mi je najviše zasmetalo, pored toga što film nije previše vešto i sveže realizovan jeste odsustvo reakcije junaka na ono što su američki klišei ali su u konzervativnoj sredini frankističke Španije, pa i posle Generalisimusovog odlaska, veliki tabui. Recimo, fotografije erotskog sadržaja, pa i seks uopšte, devojke lakog morala i tome slično morale bi izazvati mnogo veću sablazan i među okolinom a naročito kod policajca koji je bivši frankista. Ovde su svi ravnodušni kao da su se već nagledali američkih serial killer filmova.

Ukupno uzev, LA ISLA MINIMA bi mogao biti zanimljiv televizijski program za publiku koja u ovom žanru nema previsoke kriterijume ili očekivanja. Što se ostalih tiče, don’t believe the hype. 

* *  / * * * *

TERMINUS

Pogledao sam TERMINUS Marca Furmiea, indie SF film koji po sinopsisu zvuči dosta slično Zekinom RIFTu. Sa nebesa je pao meteor organske građe koji ima mogućnost da isceljuje ljude na najneverovatnije načine. Pored par meštana američke varošice, meteor uspeva da privuče pažnju i državne agencije zadužene za takve fenomene.

TERMINUS je pristojno tehnički urađen, sa fotografijom koja je u kolor korekciji možda malo previše pojačana, efektima maske koji su jako dobri i vrlo solidnim produkcionim dizajnom. Ono što se javlja kao problem jeste vođenje priče u kome Furmie nikako ne uspeva da izgradi istinski zanimljive likove i pravi dramski sukob u toku filma, iako ga u teoriji itekako ima. Furmieovi likovi su postavljeni u razne opozicije ali on valjda bežeći od klišea nikako da te sukobe sprovede unutar samog filma. 

Zato je i rezultat krajnje polovičan i TERMINUS ostaje film koji bi eventualno mogao biti zanimljiv samo fanovima žanra. 

* * / * * * *

Tuesday, February 9, 2016

WORLD GONE WILD

Pogledao sam WORLD GONE WILD Lee H. Katzina, MAD MAX rip-off s kraja osamdesetih koji je bolji nego što bi trebalo da bude. Ovaj film iz 1987. godine donosi doprinos par faca koje ća kasnije postati bitne, scenariste Jorgea Zamacone koji je potom napravio ozbiljnu karijeru na televiziji, recimo na seriji HOMICIDE i direktora fotografije Dona Burgessa koji je kasnije radio sa Zemeckison. Obojica su se istakli i u ovom fllmu s tim što je Zamacona pružio značajniji doprinos.

Burgessova fotografija je solidna, robusna, kako se i očekuje od jednog B-filma rađenog u surovim budžetskim okolnostima. Međutim, Zamaconin scenario donosi jednu finu dozu humora i nihilizma koju odlično kanališe Bruce Dern, kao svojevsrni mentor mladom heroju s druge strane zakona kog igra Michael Pare.

Dok je Pare u ovom filmu straight man, Dern je upravo nepredvidivi guru koji meša spiritualnost koja uliva strah u kosti sa lakonskim odnosom prema surovim okolnostima. Nasuprot njih nalazi se Adam Ant, negativac sa predispozicijom ka religijskom organizovanju koji je sticajem nesrežnih okolnosti u post-apokaliptičnom svetu opustošenom nuklearnim holokaustom pronašao Mansonovu bibliju umesto prave i po njoj organizovao svoju bandu tj. verski kult.

Kako bi se sukobili sa svirepim verskim fanatikom, Dern i meštani jedinog mesta na horizontu u kom ima vode okupljaju totalni ološ među kojima je i kanibal koji obećava da će jesti samo meso protivnika i organizuju otpor.

WORLD GONE WILD je u svim aspektima B-produkt i vidno je sastavljen od elemenata drugih uspešnijih filmova, međutim, Zamaconin scenario mu daje jednu svežinu kroz tu crnohumornu vizuru i anarhičnost, pa je i rezultat jedan natprosečan rip-off postapokaliptičnih hitova tog perioda.

Lee H. Katzin je reditelj koji je izgradio reputaciju radeći na televiziji. WORLD GONE WILD ne pokazuje veliki gubitak što se više nije bavio filmom, ali rezultat je izuzetno korektan. Imajući u vidu uslove rada i zahteve produckije ovo je više nego korektan rad.

* * * / * * * *

Monday, February 8, 2016

THE NORMAL HEART

Pogledao sam THE NORMAL HEART Ryana Murphyja, ekranizaciju kultnog pozorišnog komada Larry Kramera koju je adaptirao sam dramatičar. Kad je reč o samoj adaptaciji, iako nisam čitao pozorišni komad, moram reći da sam impresioniran. Ako izuzmemo nekoliko arija u kojima glumci plasiraju svoje monologe, teško je reći da ovo sve nije pisano kao namenski scenario za istorijsku rekonstrukciju i to baš u filmskoj formi. Lokacije i fizičke radnje su razrađene, tempo je vrlo intenzivan i THE NORMAL HEART traje preko dva sata a odvija se munjevito.

Sigurno da tome svemu doprinosi i Ryan Murphy koji je uspeo da stvori atmosferu nalik BOOGIE NIGHTSu, kao još jednu priču o seksualnoj revoluciji koja ubrzo dostiže svoju mračnu stranu. Murphy odlično balansira između slika razvrata, monogamije i pojave bolesti, koju mahom prikazuje u njenoj tada najrasprotranjenijoj formi koja nosi i vizuelni element.

Mark Ruffalo suvereno vodi All-Star glumačku podelu koja je pojačana Mattom Bomerom u jednoj od onih rola koje podrazumevaju fizičku transformaciju, i Taylorom Kitschom kome je ovo bila prva od dve uloge kojima je na HBO pinkwashovao svoj dotadašnji imidž omiljenog republikanskog glumca.

THE NORMAL HEART unutar svoje vrlo dramatične priče o populaciji suočenoj sa infektivnom i neizlečivom bolešću i zdravstvenim sistemom, uspeva da sačuva i određeni smisao za humor koji proističe iz situacije, u tome prednjači situacija kada glavni junak posećuje Belu kuću na svojoj lobističkoj misiji.

U vizuelnom pogledu, THE NORMAL HEART odlično izgleda. Slika je raskošna, rekonstrukcija epohe efektna iako je najvećim delom vezana za enterijer.

U karijeri Ryana Murphyja koja je prepuna ekscesa i u stvarima koje je radio dobro i onima koje nije THE NORMAL HEART stoji kao delo na koje može biti ponosan, ne samo zbog istorijskog značaja priče o kojoj govori već i zbog toga što je ova tema izvukla samo one najvrednije delove njegovog rukopisa, osećaj za karaktere, atmoseru i visprenost u svakom pogledu.

Saturday, February 6, 2016

BRAT DEJAN

Pogledao sam BRATA DEJANA Bakura Bakuradzea, fikcionalizovanu priču o skrivanju Ratka Mladića u kojoj glavnu ulogu tumači Marko Nikolić kao naslovni general Stanić. Marko Nikolić ne igra Mladića ali priča po mnogim detaljima apsolutno podseća na ono što se zna o njegovom skrivanju. Ambijenti po kojima se, koliko znamo, Mladić skrivao rekonstruisani su i data je nekakva slika atmosfere u kojoj se to dešavalo.

Bakuradzeov film prijatno iznenađuje time što nije antisrpski, doduše ne može se reći ni da je prosrpski per se, zapravo to je film koji nema nikakvu određenu ideološku agendu. Štaviše, to je priča o čoveku koji se krije, mogao bi se definisati kao studija karaktera, premda ne mogu reći da sam do kraja BRATA DEJANA dobio neki snažniji utisak o liku progonjenog generala. U tom smislu, BRAT DEJAN je sličan filmovima poput ORDINARY PEOPLE, pokušava da nam pokaže “običnost”, prozaičnost situacije u kojima se nalaze ljudi umešani u neobične istorijske događaje.

Bakuradze je snimio tipičan primer slow cineme, sa dugim kadrovima u kojima junaci rade svakodnevne stvari, vode neke banalne svakodnevne razgovore, žive život. Njegov film ne samo da nije hičkokovsko parče kolača već se ozbiljno postavlja pitanje da li je i to parče života takvo kakvo je moglo biti kudikamo dinamičnije prikazano.

Paradoksalno, čini mi se da Bakuradzeov pristup svojstven modernim evropskim rediteljima koji su jako diskretni, bez nekih zaokruženih priča ili poenti, mnogo više može pružiti srpskoj publici koja zna o Mladiću nego stranoj. BRAT DEJAN je prikazan u Lokarnu ali slutim da je Bakuradze sa ovim filmom želeo više.

Za stranu publiku u ovom filmu ipak ima premalo konteksta, između ostalog, Stanić je u nekim detaljima previše odmaknut od Mladića da bi bio jasna aluzija za njih, iz vizure stranaca koji neke detalje ne mogu pročitati (poseta kćerkinom grobu, primera radi, šlog itd.) a nije definisano ni da li je on zaista kriv za dela za koja se tereti i da li su ta dela zločin. Hvala Bakuradzeu na tome. Međutim, srpska publika opet pa neće moći da previše ceni ovaj film jer je zaista zamoran u svom postupku, i u pojedinim dijalozima za naše uslove prestilizovan, tu pre svega mislim na scenu susreta generala Stanića i njegovog jataka iz vladajućih klasa.

Simbolika “Gige Popadića” koji odlazi u Hag takođe neće biti razumljiva stranoj publici, niti će moći da ih dotakne kao našu.

Rečju, BRAT DEJAN je film koji zasližuje pohvalu što nije plakatski, ali svojim ukupnim izrazom ishoduje u delu koje nije ni za koga. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, February 4, 2016

THE RETURN OF THE MAN FROM UNCLE: THE FIFTEEN YEARS LATER AFFAIR

Pogledao sam THE RETURN OF THE MAN FROM UNCLE: THE FIFTEEN YEARS LATER AFFAIR, povratnićki televizijski film sa Napoleona Sola i Ilyu Kuryakina, iz pera čuvenog televizijskog scenariste Michaela Sloana koji je tada bio zvezda u usponu i kreirao serije poput EQUALIZERa.

Nažalost ni scenario Michaela Sloana ni režija Raya Austina nisu na nivou koji zahteva 1983. godina. Ovo je još jedan od primera koliko je Guy Ritchie u svom filmu unapredio izvorni materijal i u odnosu na kanon televizijske serije, i bioskopskih varijatni i kasnijih prestižnih ekranizacija kao što je ova.

Ipak, THE FIFTEEN YEARS LATER AFFAIR nudi nekoliko detalja koji joj daju ćak i istorijski značaj. Naime, u ovom televizijskom filmu pored Napoleana i Ilye, pojavljuje se još jedna kreacija Iana Fleminga, JB u srebrnom sportskom autu sa britanskim tablicama kog igra George Lazenby. Iz današnje vizure ovaj produženi cameo deluje kao ozbiljno testianje granica autorskog prava i teško da bi sada bio moguć. Zatim, pored Lazebyja koji praktično više reprizira ulogu Bonda nego što aludira na nju, gospodin Steed iz AVENGERSa - Patrick Macnee - igra novog šefa agencije UNCLE koji se pojavljuje posle smrti Alexandera Waverleya kog je igrao Leo G. Carroll.

Osim ovog po-mo elementa, nažalost THE FIFTEEN YEARS LATER AFFAIR ne menja skoro ništa u odnosu na staru seriju i mislim da u svojoj epohi televizijske estetike ne pruža dovoljno ni u pogledu akcije niti u domenu dizajna. Sve to deluje arhaično i deplasirano u 1983. godini.

Vaughn i McCallum su vrlo slični svojoj igri iz serija, ali mislim da je opet i njih dvojicu teško gledati posle iskustva sa Cavillom i Hammerom. Iak, za ljubitelje žanra već je ceo ceossover sa Lazenbyjem dovoljan da se ovaj TV film nađe u nekom opticaju za gledanje.

THE NIGHT STALKER

Pogledao sam THE NIGHT STALKER Maxa Kleven. Max Kleven je poznati kaskader i reditelj druge ekipe u velikom broju poznatih holivudskih filmova. Paralelno, Kleven je gradio i karijeru reditelja B-filmova. THE NIGHT STALKER je zanimljiv po više osnova, jedna od njih je da ga je slikao Don Burgess, Zemeckisov direktor fotografije u poznoj fazi, sa kojim je baš u to vreme Kleven radio second unit na BACK TO THE FUTURE. Možemo pretpostaviti da je Burgess baš preko Klevena uopšte i došao u kontakt sa Zemeckisom, a ostalo je istorija.

Burgess je bio DP i samim tim ne treba naglašavati da je THE NIGHT STALKER odlično slikan B-film čija fotografija umnogome prevazilazi budžetska ograničenja. U određenom smislu, veće iznenađenje je Kleven koji dopušta da mu nekoliko tuča ostane dosta trapavo uprkos dobroj fotografiji.

Sama priča je mešavina buddy cop filma i slashera. Dakle, ovo je jedan od retkih filmova u kojima policija zapravo ima efekta u borbi protiv slasher-ubice. U ovom slučaju, ubica je Robert Zdar, u roli koja je na liniji onoga što će raditi u MANIAC COPu, a motiv mu je ubijanje prostitutki i preuzimanje njihove životne energije kroz dalekoistočni ritual. Uprkos tome što serijski ubica u nekoliko navrata pokazuje natruhe nepobedivosti i otpornosti na metke, nikada se do kraja ne razjašnjava da li ritual funkcioniše.

Charles Napier, prekaljeni epizodista igra glavnog junaka, detektiva pijanduru kome zapadne ovaj složeni slućaj u jednoj mračnoj fazi. Zanimljivo je Napiera videti u glavnoj ulozi i on se ispostavlja kao jedan od aduta filma.. U glumačkom pogledu, Kleven luta između jednog disciplinovanog izraza svojstvenog žanru i povremenim iskliznućima u off the wall džeziranja, naročito kod likova uličnih pimpova čije radnice stradaju. Ipak, manje-više sve to ostaje u okviru duha vremena kada je film nastao a ovo je ipak bila 1987. godina.

Uprkos tome što Klevenov žanrovski hibrid nikada ne postaje potpuno koherentan, THE NIGHT STALKER je zanimljivo gledalačko iskustvo s tim što će od svih navedenih žanrova, u njemu najviše uživati pre svega ljubitelji pandurskog B-filma. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, February 2, 2016

AUX YEUX DES VIVANTS

Pogledao sam AUX YEUX DES VIVANTS Alexandera Bustilla i Juliena Mauryja. Kada bi se horor film bazirao isključivo na iracionalnosti i maštovitosti koje nota bene jesu bitno obeležje žanra, Bustillo i Maury čak ni tada ne bi mogli da se nametnu kao naročito uspešni reditelji. Nisam bio fan filma sa kojim su se probiji a koliko sam zapazio AUX YEUX DES VIVANTS prošao je bitno slabije od njega. Ova parafraza nekoliko klasika u rasponu od STAND BY ME do SILENT WITNESS kreće se terenom opšte konfuzije, od pitanja stila do elementarne naracije, i ništa od toga nažalost ne ostavlja gledaoca upitanim već ga samo zamara.

Bustillo i Maury u ovom filmu bukvalno donose samo jedan adut, to je jedna zanimljiva i paradoksalno slabo iskorišćena lokacija filmskog studija. Isto tako u filmu ima par simpatičnih scena, nažalost irelevantnih za ono što je osnovna misija filma a to su pasažne scene druženja među dečacima koji su glavni junaci ove priče. Sve ostalo je slabo i mahom ne zaslužuje ni da se nabroji čak ni kao problem. 

* 1/2 / * * * *

Monday, February 1, 2016

OSVETA

Pogledao sam OSVETU Nenada Đapića, načelno zanimljiv triler u maniru francuskog žanrovskog krimića, najambicioniji projekat ovog autora koji je svoje aktivnosti prevashodno vezao za Nemačku i Češku. I OSVETA je u određenom smislu obeležena Đapićevom okrenutošću tim zemljama, pre svega kroz činjenicu da Harry Baer uz MIlenu Dravić igra glavnu ulogu i da je film većim delom na nemačkom.

OSVETA je snimana u Somboru, i govori o mladoj ženi koja se vraća iz Nemačke u rodni kraj sa nemačkim glumcem kog je angažovala da joj glumi ljubavnika, i planom da otvori automehaničarsku radnju. Njen dolazak u varoš koja živi od italijanskih turista lovaca uspeva da uzburka lokalne duhove jer po svemu sudeći načinjena je velika nepravda prema njoj. Kada, iznajmljeni Nemac, svojevrsni žigolo shvati da ona planira osvetu pokušava da je spreči.

Đapićev film ne uspeva da profunkcioniše kao triler pre svega zato što su odnosi među likovima tretirani previše diskretno pa su postepeno postali potpuno nejasni. Istovremeno, uprkos nekim jasnim stilemama koje ga uvode u vezu i sa francuskih šabrolovskim krimićem i sa fasbinderovskim i vendersovskim varijacijama na tu temu, Đapić ne nudi previše “iskakanja” u odnosu na neke prilično standardne matrice za ovu vrstu filma, sve do same završnice u kojoj na špici iznosi alternativni ishod “istinitog slučaja” koji je inspirisao nastanak ovog filma. Ta intervencija koja je ostvarena kroz natpis predstavlja najveći formalni iskorak u ovom filmu.

Đapićev rediteljski rukopis je u pojedinim scenama vrlo zreo ali ono što mu sasvim sigurno nedostaje jeste vođenje likova. U pojedinim fazama, nedostatke u vođenju likova nadoknađuje maštom ali u krajnjem zbiru to ipak nije dovoljno.

Međutim, ono što je sasvim sigurno jeste da je OSVETA donela autentičan senzbilitet u jugoslovenski film, i da spada među apartne naslove, uz rame sa KRALJEVSKOM ZAVRŠNICOM recimo.

* * 1/2 / * * * *