THE REVENANT

Pogledao sam Inarrituov THE REVENANT. Ekipa filma je tokom devetomesečnog napornog snimanja sasvim sigurno bila ubeđena da snima nešto posebno, i rezultat nije onoliko poseban koliko su oni mislili ali je svakako dostojan poštovanja, i gledanja na velikom ekranu.

Najveći adut ovog filma je Leonardo DiCaprio koji je ponovo napravio izuzetnu ulogu, potpuno se poništio, prošao kroz tešku transformaciju i iznurujuće snimanje, a da je i dalje zadržao harizmu protagoniste i pažnju publike. U tom smislu, ako je neko bio X-faktor ovog filma to je pre svega DiCaprio jer ovo je najbolji Inarrituov film najpre zahvaljujući tome što mu je Leo konačno omogućio da napravi fokus. Čak i u ovako jednostavnoj priči, Inarritu je pokazao sklonost ka gubljenju fokusa, pa je čak na nekom nivou i zanimljivo kako je redundatna cela paralelna radnja koju Inarritu proizvoljno uvodi uporedo sa glavnom u kojoj je Leo a onda je u dugim deonicama, kako i treba potpuno zapostavlja.

U svakom slučaju, THE REVENANT je pokazao da je verovatno najveći holivudski star ovog trenutka, za početak zato što od TITANICa praktično nije radio sa redeiteljem koji nije veliki ili se ne smatra velikim, a onda je jednom iz ove druge grupe i pomogao, najdirektnije svojom igrom, da izgradi svoj najbolji film.

Fotografija Emmanuela Lubezkog je druga tema o kojoj će se mnogo govoriti i nažalost tu nema onolike bravure kako bi se očekivalo od DPa koji je uradio ogroman posao u impresivnim Cuaronovim radovima. Naime, Lubezki ovde pravi neke od svojih signature kadar-sekvenci, međutim, ovo je film krupnih planova, tako da se cela 360-estetika njegovih kadar sekvenci pre svega svoji na put od jednog do drugog krupnog plana što ponekad rezultira time da se drama razvodni a ne da se likovi povežu. Naravno, ima tu spektakularno slikanih sekvenci i specijalnih efekata koji deluju jako ubedljivo, ali ukupan utisak fotografije Emmanuela Lubezkog jeste bliži radovima evropskih autora koji su insistirali na kadar-sekvencama nego nadgradnji holivudskog rukopisa.

Kao dodatni balast pored same paralelne radnje jeste Tom Hardy koji je već ušao u fazu negledljivosti sa svojom šmirom, mumlanjem i prenaglašavanjem a ovde ga je Inarritu odvrnuo na trojku. Otud u sporednim ulogama mnogo bolje funkcionišu Domnhall Gleeson i Will Poulter. Ova sporedna ekipa je odlično kastovana i dobro razume materijal sa kojim radi, efektno se dopunjujući sa Leom.

Trajanje od 156 minuta, od kojih 146 efektivno, prilično je nemilosrdno, ali film u principu uspeva da drži pažnju zahvaljujći Leu čak i kada situacije uđu u određene repeticije, a on uspeva da iznese i neke cheesy momente nepotrebnog dobročinstva, ipak samoj priči bi definitivno prijala određena skraćenja.

Oniričke intervencije su prilično na prvu loptu, i upravo u tim delovima kada zima i Leo ne mogu da prikriju Inarritua, otkriva se da ovo samo koketira sa nekim iskonskim stanjima ali da je film zapravo prilično newagey.

Zanimljivo je da Inaritu “kasno na survival stiže” i da je THE REVENANT u principu pozni dodatak celom tom krugu prestige survival filmova. Naravno, ako ga uslovno rećeno nazovemo vesternom, zauzeće svoje mesto u istoriji jer se po ambicijama, pretenziji i načinu realizacije razlikuje od većina naslova, naročito od THE MAN FROM WILDERNESS, prethodne ekranizacije slučaja Huga Glassa.

Uprkos tome što definitivno spada u drugu ligu u odnosu na CAST AWAY, APOCALYPTO ili GRAVITY odnosno ESSENTIAL KILLING, Leova rola, uzbudljivi predeli i određene slobode koje pruža reputacija uglednog reditelja, čine da THE REVENANT ipak nađe svoje mesto kao film koji treba obavezno pogledati. 

* * * / * * * *