SICARIO

Pogledao sam SICARIO Denisa Villeneuvea. U prvih sat vremena, Villeneuve ohrabruje kao reditelj koji pokušava da kanališe Michaela Manna a pomalo i Kathryn Bigelow iz ZERO DARK THIRTY. Međutim, u drugom satu, film doživljava sunovrat u naivnost, zbrzane vrlo bitne plot pointe i sve to vrhuni završnicom koja je po nivou osmišljenosti na nivou ČETVRTOG ČOVEKA a po realizaciji možda čak i ispod njega.

Kako je film uspeo tako lako da deteriorira nikada mi neće biti jasno. Čak i neki filmovi kojima realizam nije bio pod A, kao što je recimo Ayerov SABOTAGE deluju kao dokudrama u odnosu na drugu polovinu filma SICARIO. Isto važi i za scenario. Iako su se Skip Woods i David Ayer u svom scenariju podjednako bavili aproprijacijom Agathe Christie i detalja o borbi sa kartelima, i sve to pakovali u još jednu akcionu fantaziju sa Arniejem, ni u jednom trenutku nisu potonuli na ničiju zemlju između B i C filma kojom hodi Villeneuveov scenarista Taylor Sheridan.

Tokom promocije filma, Taylor Sheridan se hvalio kako je istražio meksičke kartele, međutim, ovaj film ne nudi apsolutno nikakvo novo saznanje koje nismo ne samo videli na filmu nego ni koje nismo videli u žanrovskom filmu. Od kuće sa uzidanim leševima iz END OF WATCH, preko meksičke policije kojoj se ne može verovati i policajca vođenog ličnom osvetom iz SABOTAGE, sve je ovo dobro poznato baš iz filmova.

Sličnost sa ČETVRTIM ČOVEKOM ne iscrpljuje se samo u scenarističkoj neveštini završnice već i u samom naslovu jer naslovni lik se pojavi prekasno, a naslov sve vreme prodaje ključni preokret filma, s tim što niko ne može ni da pretpostavi da će se film bazirati na ovako jeftinom preokretu, i da će sam preokret biti tako tupav.

Roger Deakins nije velemajstor za snimanje akcije u šta smo se uverili u Mendesovom SKYFALLu ali u SICARIO dobija priliku da ih radi na arty način, sa dosta detalja koji se dešavaju u off-prostoru i u tom smislu se nije obrukao. U jednom delu filma, SICARIO deluje kao zanimljiv pokušaj da se na arty način realizuje B-scenario ali nažalost pulp dimenzija postaje nepodnošljiva u završnici. Ta završnica umnogome degradira i sve ono što je u prvom delu bilo dobro.

SICARIO nije prvi film koji pokušava da “umetnički predimenzinoira” priču o “teksaškim graničarima” ali to radi daleko slabije od NO COUNTRY FOR OLD MEN. 

* * / * * * *