BROOKLYN

Pogledao sam BROOKLYN Johna Crowleya, ekranizaciju romana Colma Toibina koju je napisao Nick Hornby. Ovaj film nije dorastao da konkuriše za bilo šta a nekmoli za “oskara” i diskusije u tom pogledu deluju potpuno apsurdno. BROOKLYN je jedna pravolinijska melodrama, prepuna sentimentalnosti o napuštenom zavičaju i staroj majci, koja se ni po rediteljskoj egzekuciji nažalost ne odmiče previše od Šotre, što je zanimljivo ako imamo u vidu da je Crowley režirao neke jako dobre stvari, recimo film BOY A ili finale druge sezone TRUE DETECTIVE.

BROOKLYNu pre svega nedostaje smisao za humor koji inače imaju sentimentalne britanske ekranizacije ovog tipa, i uprkos tome što pokušava da evocira tako nešto, to mu izmiče. Saioirse Ronan donosi svoju prvu “odraslu” ulogu i nije naročito harizmatična, a čak i neki vrhunski glumci poput Domnhalla Gleesona i Jima Broadbenta ostali su neiskorišćeni.

Ipak, ono što je najzanimljivije u filmu u dramskom smislu ostalo je potpuno neiskorišćeno. Naime, film govori o mladoj Irkinji koja emigrira u Njujork, tamo nalazi posao i muža a onda se vraća u Irsku da poseti majku i tu pronalazi potencijalni irski hepiend, posao i muškarca sa kojim bi mogla podeliti život, ali se na kraju ipak vraća u Njujork posle podsećanja na provincijalnost sredine koju ja napustila. Umesto da se napravi fokus na taj ukus “alternativnog života” koji dobija zato što nije prijavila okolini da se udala u Njujorku, ceo taj segment je urađen bez ikakvih akcenata. 

Ekstatična reakcija kritike na film BROOKLYN znači samo da je ovaj pomor civilizacije izazvan superherojskim filmom, nastavcima, rimejkovanjem i ributovanjem, doveo do toga da sve što liči na nekakvu priču o ljudima, starog kova, i što podseća na “ozbiljnu temu” bude shvaćeno kao ozbiljan film. Nažalost, BROOKLYN je daleko od toga.

* * / * * * *