THE GREEN INFERNO je prvi film u kome je Eli Roth uspeo da napravi dobar balans između onoga što mu dobro ide a to je postavljanje karaktera i njihovih relativno dinamičnih duhovitih odnosa, i horora koji kod njega uvek usledi u drugoj polovini priče. Ovog puta, praktićno nadovezujući se na Deodata, Eli Roth pravi svoj najbolji film koji kreće kao jednostavna priča o grupi mladih aktivista u džunglama Amazona a potom se pretvara u njihov košmarni susret sa masom kanibala iz drevnog plemena nedotaknutog civilizacijom. Nekim čudom, THE GREEN INFERNO je naprosto zadihtovao i više nema Rothovog karakterističnog disbalansa u kome film krene zanimljivo i neke stvari čak bivaju dobro rešene - kao što je recimo da se likovi unutar grupe koja je malo šira nego što treba, da bi imao ko da se žrtvuje, zaista zažive i diferenciraju se - i horora koji potom nastane. Mislim da Roth nije volšebno postao veštiji reditelj i bolji pripovedač već da je u THE GREEN INFERNOu izabrao vrstu horora koja mu leži i u kojoj njegov torture porn senzibilitet zaista ima smisla a sklonost ka goofy crnom humoru može da pruži neke zanimljive efekte. Kada se tome doda utisak da THE GREEN INFERNO ima svojevsrnu antiliberalsku, antiekologičarsku agendu što ga čini vrlo politički nekorektnim, rezultat je film koji nije nimalo inovativan, ali je vrlo solidan. A u okolnostima sveopšte političke korektnosti i vrlo nevaljao.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment