THE FINAL GIRLS

Pogledao sam THE FINAL GIRLS Todda Straussa-Schulsona, jedan od onih filmova o gubitku koji doduše pre svega ilustruju gubitak razuma. SCREAM je izašao sedamnaest godina posle HALLOWEENa a THE FINAL GIRLS izlazi dvadeset godina posle SCREAMa i čime se bavi? Pa uglavnom trideset godina starim promašajima koji su iznedreni HALLOWEENom i od kojih je SCREAM morao da oporavi omladinski visoko gledani horor film. Dakle, cela ideja da se starom slasheru pruži tolika pažnja je već sama po sebi ne muzejska već praktično arheološka. Otud priča u kojoj grupa mladih ljudi na volšeban i vrlo nemaštovit način ulazi u stari slasher film deluje potpuno deplasirano, a u pogledu dekonstrukcije žanra uspeva da učini daleko manje nego SCREAM pa i mnoge parodije.

Ovo je korak dalje u suštinskoj idiotizaciji žanra gde se namerno bira idiotski film, i to ne film koji je smatran idiotskim ali je zapravo klasik nego idiotski film koji jeste idiotski i onda se dekonstruiše pameću naduvanog morona koji je uzeo da se podsmeva glupom filmu. Nažalost, dekonstrukcija u ovom filmu funkcioniše doslovno, Strauss-Schulson ga kida na parčiće u pokušaju da iz vizure naduvanog morona prokomentariše pojedina filmska sredstva, neka vizuelna rešenja ili pripovedačke konvencije.

Međutim, za razliku od tih loših filmova koje valjda dekonstruiše, parodira, i prema kojima ima dosta nejasan odnos, Strauss-Schulson nekako zaboravlja da definiše svoj film tako da THE FINAL GIRLS na kraju nije ni stonerska komedija koja prerasta u horor, ni postmoderni horor, pa nije čak ni film esej, niti parodija, i ako bismo uzeli da izdvojim jednu konzistentnu liniju onda bi to morala biti sentimentalna priča o gubitku.

Nisam nažalost siguran da je ono čime se Strauss-Schulson bavi moglo uraditi bitno bolje, ne zato što je relacija glumac-uloga, tipski lik-karakter, odnos prolaznosti života i večnosti koju nudi film itd. nešto što je kao filmska odnosno metafilmska tema potrošeno, već zato što ne vidim pametniog čoveka koji se ovoga poduhvata na sličan način.

No, čim u startu barem nije postavio opoziciju tipski lik-karakter već je napravio odnos tipski lik užasno glupog filma iz prošlosti nasuprot tipskog lika iz savremenog filma (za kog autor ne zna da je takođe glup) onda mi se čini da ni drugo nije moglo proći mnogo bolje.

CABIN IN THE WOODS je slična vrsta promašaja ali barem je imao duhovit preokret. 

* 1/2 / * * * *