Tuesday, September 29, 2015

IDILA

Pogledao sam IDILU Tomaža Gorkiča, film koji je toliko loš da ne zaslužuje čak ni službeni rezultat 0-3 jer uspeva da postigne mnogo više autogolova od toga. Svaki element koji su mogli da uzmu u svoju korist uspeli su da prokockaju pa čak i okrenu protiv sebe. Evo kako se došlo do 0-5.

0-1 Urbanoia kao postavka je potpuno degradirana time što grupa ljudi iz velegrada odlazi u unutrašnjost, u planine i biva napadnuta od strane inbreda, rednecka, kako god ih nazvali, bez ikakvog razloga. Kad kažem bez ikakvog razloga, tu ne mislim samo na motivaciju zlih i deformisnanih seljaka koji su dati kao esencijalno zli i samim tim su potpuno besmisleni, već i bez ikakve motivacije od strane “građana”. Niti je neko isprovicirao seljake, niti se neko u bilo kom pogledu polakomio pa bio kažnjen, niti je došlo do culture clasha. Ništa, otišli ljudi i bili masakrirani na pravdi boga zato što seljaci vole da od njihovog likvora prave rakiju. Ispražnjeno od značenja ovako nešto može da funkcioniše samo ako je besprekorno realizovano, a slutite da baš i nije.

0-2 Slovenački milje i slovenački jezik. Horor fanovi jesu svinje za kojih nema loših pomija, tako da će verovatno negde neko hteti da gleda i IDILU, ali kada su se autori već opredelili da rade nešto toliko generic, onda je barem trebalo da to rade na engleskom. Ovako se ispostavlja da od slovenačkog jezika i miljea nisu imali nikakve koristi, ali su zato nekoj međunarodnoj bottom of the barrel eksploataciji svakako naneli štetu. 

0-3 Relativno pristojni efekti maske upropašćeni su time što negativci nemaju apsolutno nijedno drugo svojstvo sem maske. Svedeni samo na, koliko god vešto realizovanu, masku, oni na kraju ostaju samo to - maska. A kada se predugo gleda u masku bez ičega iza, koliko god da je vešto izvedena počinje da deluje prvo neubedljivo, potom da stvara ogorčenje što tako vešti ljudi nisu bili angažovani za nešto bolje.

0-4 Ako tome dodamo da u filmu igraju vrhunski glumci poput Sebastiana Cavazze i Nine Ivanišin i da ne uspevaju da dobiju nikakav zadatak, onda je ovo strašno propuštena prilika ako ne za crossover a ono bar za primer kako se snima upmarket slasher.

0-5 Davno sam gledao MORANU, tada mi se nije dopala, ali ovako napamet, rekao bih da je ipak bila bolji film. POKRAJINA ŠT.2 nije bila horor ali je fino manipulisala žanrpvskim elementima tog profila. IDILA je međutim užasan korak unazad i to za kinematografiju koja pokazuje neke impulse da u pogledu žanra može bolje od ovoga. Ako imamo u vidu da je slovenačka država podržala ovaj film i da je on tako ispao, ne bi me čudilo da se stvori domino-efekat pa da na bazi ovog filma svi regionalni fondovi dignu ruke od horora koji ni ovako nisu mnogo finansirali. 

Ove nedelje IDILA izlazi u slovenačke bioskope, videćemo kako će proći.

TWIST AGAIN A MOSCOU

Pogledao sam TWIST AGAIN A MOSCOU Jean-Marie Poirea, film koji mi je bio interesantan pre svega zato što je sniman kod nas, i o tom snimanju se među našim filmskim radnicima još uvek ispredaju legende. Za početak, ceo film je praktično sniman u Beogradu koji glumi Kijev i Moskvu, i naravno brojne beogradske lokacije možemo videti u nekim izmenjenim kontekstima, od Tehnološkog fakulteta preko Sportskog centra Tašmajdan, Glavne pošte do već tradicionalno često korišćene Gradske skupštine.

U filmu jednu od glavnih uloga Christian Clavier koji će sa Poireom nekoliko godina kasnije snimiti LES VISITEURS, jedan od najvećih neameričkih box office hitova devedesetih na globalnom nivou. Poire je potom kroz rad naših dstributera postao household name sa svojim akcionim komedijama.

TWIST AGAIN A MOSCOU je prilično haotična salata slapsticka koja pokušava i ne uspeva da bude francuska NINOTCHKA. Poire je inspirisan boravkom u SSSRu hteo da pokaže njegovo “pravo” lice u kome je komunizam karikaturalan i relativno bezopasan a pravi vladari su šverceri i muljatori, i tu dosta realnu sliku imperije koja posrće ne uspeva da artikuliše na pravi način.

Naši filmski radnici su naročito bili fascinirani činjenicom da je na ovom filmu radio Remy Julienne koji je par godina kasnije overio SFRJ snimajući HONOR BOUND u Hrvatskoj, i zaista neke od scena koje sam video sada u filmu slušao sam prepričane decenijama, koliko mi je trebalo da se dokopam ovog filma sa kakvim-takvim prevodom.

To čuveno survavanje Prage niz liticu, zatim jurnjavama sa Ladama Nivama, svakako da su delovali spektakularnije kada sam ih zamišljao nego sada kada sam ih video ali za to nije toliko kriv Remy koliko sam Poire koji je imao materijala za još bolju egzekuciju, pa i infrastrukturu.

Šteta je što špica pokazuje samo francuske glumce i saradnike i ne popisuje niti jednig našeg čoveka, pa spisak ekipe deluje kao sa studentskog filma koji rada mali broj ljudi. Ipak, sada na osnovu materijala možemo barem delimično rekonstruisati učešće naših glumaca. 

Po veličini zahvata, po poverenju koje je dato našim filmskim radicima i lokacijama, pa čak i po zanimljivoj premisi, ovo je jedno od jačih gostovanja Stranaca u Raju. Šteta što je film zaista slab.

* 1/2 / * * * *

Monday, September 28, 2015

COOTIES

COOTIES Jonathana Milotta i Caryja Murniona je naizgled critic proof - šta se može zameriti horor komediji o nastavnicima koje napadnu zombifikovana deca osnovnoškolskog uzrasta? Da je glup? Da je retrogradan u pogledu žanra?

Ipak, COOTIES uspeva da bude gluplji i retrogradniji u odnosu na žanrove horora i komedije podjednako, i da potone ispod tog zaklona koji je imao na bazi samog koncepta.

Ako su deca zločinci bili jedan od poslednjih tabua u hororu, taj tabu je ipak odavno prevaziđen, a COOTIES do te mere depersonalizuje decu da na kraju ne možemo čak reći ni da se poigrava tim tabuom. A opet decu dovoljno percipira kao tabu tako da zapravo prave potere, pravog obračuna između odraslih i dece nema puno.

Odluivši se za to da deca budu zombifikovane zveri, autori naprosto gube sve adute koje bi deca kao monstrumi uopšte mogli da imaju a to je pre svega domišljatost, nekonvencionalno razmišljanje i mogućnost da odrasle razoružaju sentimentalnošću. Čineći ih manje strašnim, autori ih istovremeno čine i manje smešnim.

Da ne govorimo da u filmu nikada nema dramske ironije tipa da nastavnici ubijaju pomahnitale đake a da ne znaju kako za njihovu bolest postoji lek.

Depersonalizacijom dece-monstruma, sve se svodi na odrasle likove koji su koncipirani kao nižerazredni sitcom fodder. Glumci su zapravo i razlog zašto ovom filmu prilazim nešto studioznije nego što zaslužuje. Naime, Elijah Wood je sada odlučio da bude zaštitni znak upmarket indie žanrovskih filmova, i u ovom filmu je kao zvezda i producent okupio kvalitetne saigrače poput Rainn Wilsona i Alison Pill, dok se u cameo rolama takođe pojavljuje nekoliko TV zvezda, međutim ideja oko koje su se sabrali nije onoliko sveža ili vešto realizovana kako su očekivali, i mi zajedno sa njima, odnosno od njih.

COOTIES je na bazi imena landgrabovao pažnju filmske javnosti ali je nažalost ne zaslužuje. 

* 1/2 / * * * *

BLUNT FORCE TRAUMA

Pogledao sam novi film Kena Sanzela BLUNT FORCE TRAUMA i moram reći da je ovaj televizijski rutiner sa par DTV igrenjaka iza sebe napravio ono što tražimo od B-filma a odavno ne dobijamo. BLUNT FORCE TRAUMA nudi walterhillovski ugođaj u priči o dvoje revolveraša koji lutaju južnameričkom provincijom u potrazi za takmičarima u novom sportu - revolveraškoim dvobojima u kojima učesnici nose pancire i cilj je izbaciti protivnika iz ravnoteže udarima metaka.

Ryan Kwanten igra revolveraša koji je u porazi za mitskim učensikom dvoboja, guruom, a Freida Pinto igra revolverašicu koja je pošla da osveti brata kog je ubio jedan dvobojaš-varalica. Između njih se razvija odnos a ubrzo se i postavlja pitanje, kada se već rodila ljubav da li treba odustati od ovog opasnog hobija naročito jer se ispostavlja da guru voli dvoboje ali bez pancira.

Sanzelov film se bez teškoća može nazvati modernim vesternom u kome Južna Amerika preuzima ulogu Divljeg Zapada a Paulo Andres Perez pruža ogroman doprinos kao direktor fotografije da očuva utisak moćne netaknute prirode, alternativne modernosti urbanog i fotogeničnosti ruralnog. Likovi su besprekosrno dizajnirani u pogledu kostima i cela atmosfera je izuzetna.

Sanzelov film spada u red onih žanrovskih ostvarenja koja funkcionišu na bazi premisa koje zahtevaju određenu toleranciju prema nelogičnostima ali itekako uspeva da ih učini ubedljivim kroz jak rediteljski rukopis.

Mickey Rourke igra narečenog gurua ali to je jedna efektna i vrlo mala uloga, tako da fanovi ne treba da očekuju njegovu jaku minutažu. Kwanten je glumac sa ozbiljnim ograničenjima ali nije ništa slabiji od Hillovih štićenika slabije harizme, Freida Pinto je harizmatična čak i kada nemamo jasnu geografsku relaciju odakle je ona i kako se našla tamo. Ne bi me čudilo da je Hillova odluka da kastuje Freidu u novom filmu proistekla iz gledanja baš ovog filma koji mu je pak neko preporučio kao “nešto što liči na njega”.

Nedastaju mi, a verujem ne samo meni, baš ovakvi B-filmovi koji se pojave niotkuda i pokažu nam reditelja koji je getoiziran u TV ili DTV produkciji ali je spreman da se bori. Ken Sanzel, inače bivši policajac, zaslužuje pažnju.

* * * / * * * *

Saturday, September 26, 2015

ASHBY

Pogledao sam ASHBY Tonyja McNamare, austrijskog pisca koji je u međuvremenu postao reditelj. Ovaj film ima izvanrednu glumačku podelu čiju okosnicu čine Nat Wolff i Mickey Rourke, ima čak i potentnu premisu, ali ono što McNamara na kraju isporučuje i na polju scenarija i na polju režije je daleko ispod proseka. Radeći sa vrlo solidnim indie budžetom on za početak pravi film koji je prestilizovan i preestetizovan za potrebe onoga što mu je filmska supstanca. ASHBY u vizuelnom pogledu ozbiljno koketira sa mejnstrimom ali do njega ne uspeva da dobaci u pogledu priče, niti naracije, pa je efekat kao da gledamo relativno pedantnu ali potpuno šuplju ljušturu.

Scenario deluje kao analiza zadate premise. McNamara se trudi da obuhvati sve ono što bi ta premisa mogla da ponudi u pogledu potencijalnih zapleta ili značenja ali na kraju, sve deluje artificijelno, od transformacije glavnog lika kog igra ponovo odlični Nat Wolff pa sve do pokupaja inovacije - glavni junak je nerd koji ima talenta da bude jock.

Ta “klasna” podeljenost u amričkoj srednjoj školi ovde dobija jednu od svojih napornih interpretacija i već izlazi na nos gledaocima. Rourke je pokušao da bude drugačiji nego inače, i da iskoristi priliku da se malo odmakne od DTV ambisa u kome se ponovo našao. Ipak, ASHBY sigurno neće biti novi THE WRESTLER u pogledu njegove reafirmacije.

ASHBY na kraju ostaje velika propuštena prilika. Odlična podela je ostala neiskorišćena. Svaki pokušaj originalnosti vukao je film u sve veći kliše. Čak i u pogledu osnovnog odnosa, ASHBY kasni za filmom ST. VINCENT koji je već “pokupio kajmak” u sličnom ključu i produkcionom konceptu. 

* * / * * * *

Friday, September 25, 2015

HIDDEN

Pogledao sam HIDDEN Braće Duffer, žanrovske ekipe od koje očigledno mnogo očekuju američki film i televizija o čemu svedoči i ovaj niskobudžetni film koji je Warner proizveo iako nije imaoideju šta sa njim da radi. HIDDEN se definitivno ne uklapa u mikrobudžetni Blumhouse obrazac iako na to ponajviše podseća. Mnogo jasnija referenca bio bi neki stariji britanski SF u kome se mudro bira sveden milje, jedno parče sveta koji je zadesila neka velika promena, gde se kroz melodramu, odnose među likovima oslikava velika priča, dostojna holivudskog spektakla. Dufferovi su uradili baš to i najveća snaga njihovog filma upravo leži u dinamici koju su izgradili među junacima, članovima porodice. Tom dobro postavljenom melodramom uspevaju da nadoknade i činjenicu da je zapravo iole iskusnijem gledaocu jasan preokret koji nas čeka na kraju filma, i praktično snagu filma crpe upravo iz onoga što dolazi pre twista a ne samim izvrtanjem premise.

Film je vešto realizovan sa skromnim budžetom i malim izletima u neke ambicioznije prizore, kojih ipak ima. Alexander Sarsgaard i Andrea Riseborough su odlični u glavnim ulogama a prirodno devojčica Emily Alyn Lind je scenestealer, kako i dolikuje ovakvom filmu.

HIDDEN je na kraju dumpovan, što nije zaslužena ali je potpuno logična sudbina filma sa kojim studio nije znao šta da radi. HIDDEN sasvim sigurno nije preterano važno žanrovsko ostvarenje ove sezone ali jeste jedno od onih koje pokazuje da se majstorija ponekad može plasirati i unutar formule. 

* * * / * * * *

Wednesday, September 23, 2015

BELLE EPINE

Pogledao sam BELLE EPINE debitantski film Rebecce Zlotowski. Za razliku od njegnog drugog filma GRAND CENTRAL, koji je vrlo konkretna melodrama, debi je znatno narativno razbarušeniji, u pojedinim aspektima kriptičniji, ali i vrlo atmosferičan.

BELLE EPINE govori o devojci koju igra Lea Seydoux, i jednom periodu u njenom životu kada je ostala sama bez nadzora roditelja. Ona napušta školu i počinje da provodi vreme na način koji se ne očekuje od srednjeklasne cure, mahom sa grupom momaka i devojaka koji gravitiraju andergraund motociklističkoj sceni.

Film se dešava u epohi koju Zlotowska nikada ne definiše ali rekao bih da se inspirisala osamdesetim, sudeći barem po tehnici i vozilima. Rekonstrukcija epoha doduše nije ni pokušana u klasičnom smislu, ovaj film je epoha pre svega zbog uklanjanja savremene tehnike, ali je u pogledu “izmeštenosti” konzistentan, pa ga ja stoga i percipiram kao priču smeštenu u osamdesete.

BELLE EPINE kroz napeti rediteljski postupak, sa energičnom glumačkom igrom, nervoznom kamerom, uspeva da zarobi pubertetsku anksioznost pojačanu mogućnošću da mladi čovek bude bez nadzora. I to na neodređeno vreme.

Lea Seydoux je u centru pažnje i uspeva da iznese rediteljskinu zamisao kao fokus filma i celokupnog izraza. Značajnu ulogu igraju i savršeno patinirani ambijenti koji podjednako ispunjavaju i junake i gledaoce teskobom.

BELLE EPINE je dobar primer debitantskog showcase filma u kome autor uspeva da kapitalizuje svoje mladalačke opsesije. Ako imamo u vidu da je ovo diplomski film, imponuje njegova zrelost u pogledu glume, inscenacije i montaže. Vrlo malo elemenata ovog filma izuzev same Lee Seydoux je preneto u GRAND CENTRAL izuzev jednog - a to je veliki preokret koji se dešava u sred naizgled jednosmerne melodrame. 

* * * / * * * *

Tuesday, September 22, 2015

GRAND CENTRAL

Pogledao sam GRAND CENTRAL Rebecce Zlotowski, vrlo zanimljivu star-driven melodrama smeštenu u nesvakidašnji milje francuskih nuklearnih elektrana. Spoj realizma u režiji, estetizacije koju pruža lokacija nuklearne elektrane i dve megazvezde u glavnim ulogama - Tahara Rahima i Lee Seydoux, čini ovaj film zanimljivim repertoarskim ostvarenjem sa umetničkim ambicijama.

U centru svega su Tahar Rahim koji uspeva da donese harizmu holivudskog kalibra u realizam i Lea Seydoux koja pravi možda i najradikalniju transformaciju u svojoj karijeri igrajući fuksu iz radničke klase. Njih dvoje su glavne tačke ljubavnog trougla koji kako film odmiče postaje neobičniji nego što se isprva činilo.

Milje nuklearnih elektrana i niskokvalifikovane radne snage koja u njima nadniči je vrlo zanimljiv. Umesto nečega kao što je SILKWOOD gde se sa zaprepašćenošću tretira nonšalantno svakodnevno ozračenje zaposlenih, ono je ovde prikazano kao svakodnevna stvar koja nažalost ne pobuđuje nikakvu reakciju, niti može da stvori aferu. Ozračenje je ne samo svakodnevica već i nešto čime ti nadničari skoro pa i manipulišu, često ga koristeći za nasilje prema sebi i okolini.

Ambijent nuklearne elektrane, film je sniman u rashodovanoj austrijskoj elektrani, ima vrlo snažan efekat i taj ambijent uspeva da izbori posebnu narativnu funkciju.

Ovaj vid radničke melodrame, podsetio me je na crnotalasovske filmove o radnicima, a kojih nije bilo puno jer crni talas kod nas dovodi likove sa margine, često bez profesije ili zaposlenja, ali recimo NA PUTU ZA KATANGU Živojina Pavlovića mi pada na pamet. 

Rebecca Zlotowski se ne stidi da pokrene mehaniku zapleta, niti da se malo jače poigra simbolikom, ali ukupno uzev film funkcioniše a sve neravnine lako pokrivaju Rahim i Seydoux.

* * * / * * * *

Sunday, September 20, 2015

VACATION

Pogledao sam VACATION Johna Francisa Daleya i Jonathana M. Goldsteina, reboot ili šta već originala sa Chevy Chaseom. Chevy Chasea u ovom filmu nasleđuje Ed Helms, što u samom rezultatu filma nije toliko loše, premda je meni Helms kao career prospect manje potentan od recimo Jasona Sudeikisa, kad smo već kod komičara tog tipa. Kako god bilo Ed Helms i Christina Applegate rade posao sasvim na nivou, iako Helms sasvim sigurno nije Chevy Chase naših dana.

Ovo je komedija u kojoj je koncept u prvom planu a zadatak glumaca je da obave svoje zadatke, i oni to rade.

Humor je prljav, vulgaran, u mnogim situacijama priglup, ALI uglavnom funkcioniše. Jedini sloj humora koji ponegde uspeva da zasmeje ali definitivno remeti utisak jeste sam RV koji junaci iznajmljuju za svoje putovanje. RV i humor vezan za vozilo je segment apsurdnog humora koji je praktično tatijevski i do sada nije bio prisutan u opusu Daleya i Goldsteina kada su ih režirali drugi reditelji što znači da su možda reditelja uspevali da eliminišu tu vrstu viškova prema kojoj su oni sami bili popustljivi.

Iz vrlo ekonomičnih 99 minuta trajanja, stvari su se moglo možda izbacivati zbog stila humora (par apsurdnih deonica) ali viškova generalno ima vrlo malo, a meni je film - mada to je individualno - u principu bio prilično smešan i osvežavajući, čak i onda kada je pribegavao gross out taktici koju je nekako uspevao da nadgradi dodatnim slojem humora.

Porodična hemija je bazirana na konfliktima koje su fabrikovali pisci. Dok character arcovi među klincima deluju mehanički, Helms i Applegate uspevaju da naprave ubedljiviji odnos, no imajući u vidu žanrovske zahteve i jasan repertoarski profil filma, sve to funkcioniše.

Chris Hemsworth se fino zeza sa svojim imidžom, i to je jedna od uspelijih cameo dekonstrukcija, slična onoj koju je napravio Chris Pine u HORRIBLE BOSSES 2 samo još samokritičnija. 

Ukupno uzev, Daley i Goldstein su napravili dobar posao. Ne znam u kom smislu je ovo moglo biti showcase za pisanje SPIDER-MANa ali eto, posrećilo im se.

* * * / * * * *

EVEREST

Pogledao sam EVEREST Baltasara Kormakura, savremeni bergsfilm baziran na istinitoj priči o nesreći koja je zadesila učesnike komercijalnog uspona na Everest. Ako imamo u vidu da je bergsfilm žanr u kome nije lako napraviti veliku grešku, onda ne treba da čudi da Kormakur koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak jedan reditelj krajnje ograničenih mogućnosti, isporučio pristojan film. Međutim, ako umamo u vidu logistiku kojom je raspolagao u ovoj ambiciozonoj produkciji, napravio je jako puno grešaka i na kraju stvorio jedno ipak osrednje gledalačko iskustvo.

EVEREST traje oko dva sata i uprkos tome što ne možemo reći da ikada postaje instinski dosadan usled problema sa ritmom ili repetitivnošću, sasvim sigurno ne uspeva da zadrži pažnju gledalaca u najmanju ruku zato što Kormakur ne uspeva da dobro mapira samu planinu, ko je gde i šta koja pozicija u tim okolnostima znači. Gledalac otud ili mora da ostane razočaran ako film prati pažljivo, ili da se prepusti bučnom miksu zvuka i bioskopskom besu prirode.

Kada svemu tome dodamo da Kormakur nije baš propustio da snimi spektakl ali da je sasvim sigurno mogao da ga vizuelno pojača za nekoliko stepeni, EVEREST na kraju ostaje jedan po svemu osrednji film, sa dosta krupnih propusta. Jedan od njih je svakako apsurdna odluka na nivou podele da fizički spreman glumac Sam Worthington igra junaka koji je u podnožju i prolazi kroz prihološka vrtloženja, a da karakterne glumce baca u lavine i zamrzavanja u kojima oni nemaju šta da pruže. Talentovaniji reditelj ne bi sebi dopustio takvu grešku. 

Bez namere da zvuči kao igra reči, ali EVEREST me je ostavio hladnim.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, September 16, 2015

SMYK

Pogledao sam SMYK Zbyneka Brynycha, jednog od rodonačelnika čehoslovačkog Novog talasa. Ovo je film iz 1960. godine u kome se na vizuelno vrlo ekspresivan način kombinuju špijunski film i uticaj francuskog Novog talasa. Brynych se od Francuza upravo i razlikuje po tome što mu je film vizuelno ekspresivniji, ali i znatno diskretniji u društvenoj kritici koja je doduše vrlo jasna.

Brynychov film govori o Čehu koji je prebegao u Nemačku gde počinje da radi kao špijun. Kada doživi saobraćajnu nesreću, lice mu je unakaženo i vraćaju ga u Čehoslovačku pod novim imenom. U Čehoslovačkoj pored svoje, krajnje mcguffinske špijunske misije, odlučuje da obiđe i bliske ljude koje ne poznaje, nekadašnju suprugu, sina koji ga ne prepoznaje i majku.

Koliko god ova priča zvučala melodramski i konkretno, u Brynychovoj egzekuciji je vrlo oneobičeno, dato kroz niz oniričnih scena, i sa kumulativnim efektom serije scena. Koliko god bežao od konvencionalne naracije, Brynych ipak ne može pobeći od svog vrlo stamenog vizuelnog rukopisa koji se na kraju nameće i kao najtrajnija vrednost ovog zanimljivog filma. 

* * 1/2 / * * * *

Monday, September 14, 2015

THE VISIT

M. Night Shyamalan je napravio revoluciju u found footage filmu - snimio je film koji je toliko bolji od bilo čega što je do sada režirao da zaista izgleda kao da ga je negde našao.

Sada kada je pao na dno, velikim delom zato što je prvo potrošio svoje kredite sa štos-filmovima da bi potom snimio barem dva komada u žanru koji ne poznaje, stigao je do Jasona Bluma i found footagea i tu je, iz današnje vizure, vrlo logično, našao sebe.

Prvo, Jason Blum sa svojim mikro-budžetnim filmovima može da apsorbuje ideje bazirane na jednom štosu, ali u slučaju filma THE VISIT paradoksalno, još od UNBREAKABLE, Shyamalan je snimio film u kome štos i preokret zapravo ne iscpljuju smisao filma, čak naprotiv, preokret u THE VISIT je bitan ali ne i ključan za uživanje u filmu.

THE VISIT je mockumentary, odnosno pokušaj devojčice kino-amaterke da snimi posetu svojim baki i deki. Devojčica i njen mlađi brat odlaze kod predaka i tamo shvataju da su oboje u izvesnoj meri dementni. Pitanje je samo koliko, i da li je reč samo o senilnosti.

U vizuelnom pogledu, found footage otvara mogućnost Shyamalanu da napravi verovatno najvibrantniji film u vizuelnom pogledu koji je uradio do sada. Konačno više ne snima smrtno dosadno kadrirane, statične filmove u kojima krutost prodaje kao neku vrstu prestige egzekucije.

Ipak, ono što je možda i najznačajniji adut nije vizuelna ekspresivnost, pa ni sjajna glumačka ekipa u ovoj priči sa četiri temeljna lika - starcima i unucima, već u humoru.

THE VISIT vrca od crnog humora koji me je izuzetno zabavio i za koji nisam ni slutio da se može naći kod Shayamalana. Taj crni humor omogućuje da ovaj simparični “mali” triler dobije jedan dodatni sloj. Ne samo u pogledu humora kao izvora zabave već i elementa ironije.

Unutar nekih situacija možemo prepoznati elemente shyamalanovskih rešenja koja su u nekim filmovima (poput SIGNS) dovodila do izbezumljenja, ali ovde ona funkcionišu.

THE VISIT je razvalio na blagajnama, pitanje glasi ne da li če mu omogućiti da opet režira, već da li će ga opametiti. 

* * * / * * * *

Saturday, September 12, 2015

ČUDNA ŠUMA

Pogledao sam ČUDNU ŠUMU Szabolcsa Tolnaija, novosadskog đaka mađarskog porekla koji slično pozorišnim autorima tog etniciteta svoj opus vezuje za mađarski jezik pa samim tim i za mađarski kulturni krug. u svom drugom filmu ČUDNA ŠUMA, Tolnai pokazuje nešto konkretnije vladanje filmskom naracijom nego u PEŠČANIKU koji je snimio po Kišovoj prozi i proizveo kriptičnu slikovnicu iz njegovog opusa. Ovog puta, Tolnai režira po prozi Judite Šalgo, najviše po mnjenog priči MINOTAUR i film na kraju krajeva ipak ima razumljivu fabulu. Ono što mu međutim opet izmiče jeste pripovedačka konzistentnost. Pojedini motivi i situacije koje uvodi u film deluju kao da su došle iz nekog drugog dela i takva mešavina nespojivih detalja nažalost ne rezultira jasnim umetničkim izrazom.

Ono što se na sve to nadovezuje kao dodatni problem jeste činjenica da je Tolnai zapravo vrlo vešt reditelj i pojedinačne scene u ovom filmu ne samo da dobro funkcionišu već odišu vrlo energičnom egzekucijom. U spoju sa nepotrošenim a talentovanim mađarskim glumcima, Tolnai postiže odlične rezultate i prava je šteta što film kao celina ne uspeva da kapitalizuje tu seriju “malih pobeda”.

Tolnai spada među malobrojne srpske art house reditelje koji ne samo da “umeju” da režiraju već lako možemo nabrojati nekoliko naših arty filmova koji bi sasvim sigurno bili bolji, da ne kažem da bi postali “dobri” filmovi da ih je on režirao.

Otud, ČUDNA ŠUMA ne bi bila toliko problematična zbog svoje nekonzistentnosti da je to prvi Tolnaijev film, gde bi se na račun debija i rediteljeve želje da pokaže što više štošta moglo otpisati. Međutim, ovo je njemu drugi film i iskreno se nadam da će u tećem naći načina da bolje fokusira svoj nesumnjivi dar. 

* * / * * * *

AMERICAN ULTRA

Pogledao sam AMERICAN ULTRA Nime Nourizadeha, po scenariju Maxa Landisa. Odmah na početku treba reći da ovaj film nije onoliko inventivan i moćan kao njihovi debiji. Nima Nourizadeh je ipak u PROJECT Xu snimio jedan od najupčatljivijih debija, a u AMERICAN ULTRA umnogome vraća svoj stil u konvencionalne okvire. Isto važi i za Maxa Landisa koji je u scenariju za CHRONICLE ponudio reinvenciju superherojskog žanra dok se u AMERICAN ULTRA više bavi parodijom podžanra špijunskog akcionog trilera.

Na neki način Nourizadeh i Landis se u ovom filmu vraćaju svojim očevima - Nourizadehov otac je politički komentator pa tako i AMERICAN ULTRA ima imanentnu kritičku notu a Maxov je čuveni John i umnogome ULTRA liči na neke od njegovih žanrovskih hibrida u kojima je voleo da meša miljee i žanrove tipa INNOCENT BLOOD, vampirski film sa mafijašima i sl.

Ovo je bornovski akcioni triler sa stonerima koji sporadično iskoračuje iz trilera u komediju pa čak i parodiju žanra, ali uprkos budžetu koji je pet puta manji od onoga za koji se snimaju BOURNE-filmovi, Nourizadeh ipak ne izlazi van okrilja akcionog filma, i nedostatak novca nadoknađuje veštom inscenacijom i hrabrim hvatanjem u koštac sa tvrđm akcijom, nadoknađujući pare koje mu nedostaje onim što nema u BOURNE-likim filmovima a to su R-akcija i crni humor.

Uprkos tome što AMERICAN ULTRA ne referiše na Bonda, svakako da ga u ovogodišnjoj ponudi možemo na neki način grupisati sa KINGSMANom, po tom žanrovskom hibridu koji pravi. Doduše, u slučaju KINGSMANa koji je ekranizacija stripa, zapravo ima manje strip-naracije nego u AMERICAN ULTRAi koja nosi i tradiciju strip-naracije u sebi i fino iskorišćen strip unutar same priče, srećom ne na prvu loptu u smislu da se strip koji junak crta nadovezuje da događaje u stvarnosti.

Jesse Eisenberg i Kristen Stewart su odličan par kao atipični akcioni heroji. Connie Britton i Topher Grace su classy supporting igrači i jedina slaba tačka je Tony Hale koji praktično igra istu ulogu kao u seriji VEEP.

Nourizadeh i DP Michael Bonvillain maksimalno koriste budžet od 28 miliona dolara i dobro koncipiraju akcione scene, fino vodeći promene tona između borbe i komedije. Bled odjek ovog filma na blagajnama pokazuje da je suženo tržište za ovu vrstu žanrovskog hibrida koja je jako dobro prolazila osamdesetih pa i devedesetih.

* * * / * * * *

Friday, September 11, 2015

MISSISSIPPI GRIND

Pogledao sam MISSISSIPPI GRIND Anne Boden i Ryana Flecka, novo autorsko ostvarenje para koji nas je zadužio filmom HALF NELSON. Ovog puta, Boden i Fleck koketiraju sa mejnstrimom, rekao bih više nego ikad, i postižu ono što su naumili - ovo je throwback socijalnim melodramama po kojima je američki film sedamdesetih bio poznat. Ben Mendelsohn u glavnoj ulozi kanališe mladog Dustina Hoffmanna, Ryan Reynolds kanališe mladog Redforda, i sve to je vrlo dobro, ali nažalost, nije HALF NELSON.

Kad kažem nije HALF NELSON, pod tim ne mislim da Fleck i Bodenova sada treba do kraja života da jure taj pristup, samo želim da kažem da se ovog puta nije desila ta magija koja je onomad ujedinila Goslinga u punoj koncentraciji, odličnu podelu na ostalim mestima, izuzetno uverljivo izgrađen milje, pa čak i lokacije koje su savršeno igrale. U MISSISSIPPI GRINDu sve je vrlo dobro, solidno, ali naprosto vrlo je konvencionalno a u tim okolnostima Bodenova i Fleck su “samo jedni od” reditelja.

Ben Mendelsohn i Ryan Reynolds u glumačkom pogledu svakako prate diktat Bodenova i Flecka, i igraju ubedljivo ali u konvenciji, dvojicu hazardera, od kojih je jedan propali kockar zarobljen na margini, u potonuću moralnom i ljudskom a drugi je avanturista koji vidi kocku kao usputnu hazardersku aktivnost.

MISSISSIPPI GRIND je film koji se u znatnoj meri odmiče od Flecka i Bodenove i njihovih realističkih studija karaktera, pa ne treba da čudi da su i oni sami osvestili taj odmak. Ostali su u domenu studije karaktera ali su ipak koncipirali film na bazi nekih, ne prejakih, ali ipak čitljivih narativnih zamajaca, a inspiracija prnađena u CALIFORNIA SPLITu je ozvaničena, u najmanju ruku kroz efektan cameo Jamesa Tobacka, poznatog po scenariju za svoj poluautobiografski film THE GAMBLER.

Atmosfera sedamdesetih nije prisutna samo kroz izbor priče i stila već i kroz ambijente u kojima se film dešava. Pronalaženje lokacija koje deluju kao da su iz nekog Altmanovog filma takođe ne pomaže “organskoj” ubedljivosti filma koja je krasila Flecka i Bodenovu, čak naprotiv, čini da sve deluje artificijelnije i na granici ubedljivosti.

No, kad smo konstatovali šta sam očekivao i šta ovaj film nije, ostaje pitanje šta jeste. Ono što definitivno jeste je dobro glumljen, suptilno duhovt road movie koji se bavi fatalnim porokom dvojice ljudi ali bez gromoglasnih dijagnoza i ishoda, u jednom relaksiranom tonu čak i u situacijama kada se dešavaju bolni porazi. MISSISSIPPI GRIND je priča o dva različita pristupa istom poroku, o ljudima sa istim problemom i različitom socijalnom imaginacijom, o svetu urbanih legendi, posrnulih žena i neprekidnog bullshita.

I kao takav, film funkcioniše kao solidan indie projekat autorskog para koji ipak još uvek ne uspeva da dosegne svoj senzacionalni debi. 

* * * / * * * *

Thursday, September 10, 2015

CHAIN OF COMMAND

Pogledao sam CHAIN OF COMMAND Kevina Carrawaya, otužni DTV film u kome su nažalost zarobljeni Michael Jai White i Steve Austin. Teško j objasniti kako White i Austin sebi dozvoljavaju da učestvuju u ovakvim produkcijama osim time da im se ne nudi bolje. Ovaj film je toliko jeftin da je to neukusno čak i za DTV standarde, a Carraway sasvim sigurno nije veliki genije mikrobudžeta. Ako imamo u vidu da je film sniman u Americi, gde države daju tax incentives, ne bi me čudilo da je povod za nastanak filma upravo neka vrsta mahinacije tog tipa. Sam scenario je rutinska revenge storija, kakvu smo videli nekoliko stotina puta i možemo da vidimo još toliko. Međutim, realizacija je prilično slaba, fotografija je skandalozna, naročito ako imamo u vidu da bolji mobilni telefoni raspolažu kakvom takvom optikom a o fotoaparatima da ne govorimo. Jedino što je u filmu polukorektno su tuče, pre svega zato što je Michael Jai White i dalje fizički jako obdaren, iako se prilično ugojio, no dovoljno je okretan i uopšte spretan da šutne i poskoči kad treba,

Jedan od velikih problema savremenog akcionog filma jeste nestanak špageti-industrije akcijaša. Uprkos tome što je veći deo špageti produkata u domenu ratnog filma ili krimića sa američkim glumcima bio slab, tu i tamo pojavljivali su se ozbiljni filmovi. Lako bih mogao da zamislim Michael Jai Whitea kako polazi putem Freda Williamsona i kreće da radi u Italiji. Nažalost, očigledno je da sa otvaranjem DTV tržišta više nema interesa za takve produkcije, sve na neki način ostaje in-house u Americi, pa su tako i neo-blaxploitation zvezde kao Michael Jai White prinuđene da se vuku po ovim projektima koji nisu ni za šta.

Dok je u početku, delom zbog solidnog kvaliteta nekih filmova, delovalo da je White samo na usputnoj stanici DTVa, sada izgleda da je po kvalitetu produkcija u kojima igra pao na samo dno, daleko ispod veterana iz ovog miljea. 

* 1/2 / * * * *

Wednesday, September 9, 2015

MOSQUITO DER SCHAENDER

Jedan od paradoksa naše žanrovske istorije svakako je sadržan u tome da su pokušaji horora u našem bioskopskom i televizijskom filmu rezultirali dobro prihvaćenim ostvarenjima uprkos ranijoj prokazanosti ovih žanrova kod kritike. Međutim, to ne znači da u nekom trenutku naša kinematografija nije produkovala i jedan od onih filmova zbog kojih je horor osuđivan. Prvi primer toga napravio je naš reditelj Marijan Vajda, doduše van SFRJ, kada je posle fijaska filma ŠEKI SNIMA, PAZI SE praktično morao da napusti okvire naše produkcije. Vajda se ne bi mogao nazvati jugoslovenskim Ed Woodom jer on nije snimao filmove koji su loši zbog svojih apsurdnih zamisli. Njegovi filmovi su više bili oportuni i loši pokušaji u okviru konvencija koje je naša kinematografija tada već savladala. Bilo da su to “revije” kao što je ŠEKI SNIMA, ili adaptacije klasika pozorišne komedije kao IZBIRAČICA ili pak televizijski humor kao u ZAJEDNIČKOM STANU, Vajda se manje-više izražavao unutar savladanih formi koje su svi realizovali bolje. Potom je nastavio sa svojim raznim “narudžbenjacima” i na kraju je emigrirao.

Konačno sam se odlučio da pogledam MOSQUITO DER SCHAENDER, horor koji je Vajda snimio za nemačko govorno područje ali je danas ovaj film dostupan u raznim dubbovanim verzijama i “globalizovan” jer je u međuvremenu prepoznat kao ostvarenje koje uticalo na nastanak NEKROMANTIKa i mnogih drugih naslova koji su kombinovali art house i horor, ili pak samo gadne prizore.

Vajdin MOSQUITO je za početak svakako najbolji film koji je snimio u karijeri. Ako imamo u vidu da je film izašao 1977. slobodno možemo reći da je ovaj film ipak exploitation, mnogo pre nego odraz Vajdinog umetničkog bića. Pre 1977. je uveliko već došlo do ukrštanja art house estetike sa hororom, sa prikazima pomračenih umova i ekstremnog nasilja, i rekao bih da je Vajda - koji je i u SFRJ bio majstor niskobudžetnog filma sa velikim box office pretenzijama - prepoznao prostor u koji bi se mogao plasirati.

Što se mene tiče, premda nisam gledao sve filmove ovog tipa, MOSQUITO sasvim sigurno nije u gornjem domu ove vrste filmova. Za početak, uprkos tome što je film danas dostupan na besprekornoj kopiji, ne možemo reći da je Vajda u onom art segmentu, dakle u esteizovanoj fotografiji i sl. ponudio konzistentan izraz. Estetizacija varira od scene, od situacije do situacije, i ukupno uzev, loše slikane scene pretežu nad onim dobrim. Eksterijeri su bolje slikani od enterijera, i nema kohezije u fotografskom konceptu.

Kad je reč o prikazima seksa i nasilja, Vajda je tu vrlo direktan. Ono što možda najviše šokira jeste koliko je Vajda lišen takta u prikazu incesta/pedofilije, Iako kada podvučemo crtu, ovaj film možemo smatrati pitomim u seksualnom smislu, ali i vrlo direktnim, bez velikih rediteljskih intervencija u odnosu na dešavanja pred kamerom, ovo je jedan od retkih primera gde incest/pedofilija nije na bilo koji rediteljski način sakriven, nagovešten i sl. već je dat tupo i direktno kao i bilo koji drugi prizor gole žene.

Kad je reč o nasilju i tom nekrofilsko-kanibalističkom domenu ličnoti glavnog junaka, Vajda postiže efekat gađenja barem kod mene, iako za tu masku ne mogu reći da je naročito uverljiva. Ipak, kako je i tu vrlo direktan, ta banalnost režije na neki način stvara efekat banalnosti perverzije i daje joj neku čudnovatu ubedljivost.

Začuđujuće slabo je iskoristio lutke koje izopačeni glavni junak sakuplja i mislio sam da će one imati znatno važniju ulogu i snažniji efekat. Upravo na tako propuštenim prilikama, Vajda pokazuje svoj ipak niži rediteljski rang.

Otud se može reći da su najveći dometi ovog filma i transgresije upravo proistekli iz odsustva Vajdinih intervencija u rediteljskom pogledu. Scenarista ovog filma Mario D’Alcala je nastavio sa bavljenjem ovom vrstom filma po obodima.

Ako pogledamo globalnu dostupnost ovog filma, možemo reći da je ovo pre SRPSKOG FILMA verovatno bio najuticajniji produkt nekog našeg filmadžije u domenu horora. Šteta što sam film nije bolji, mada, gledano iz ove vizure, možda je baš ova trash bizarre cult margina i jedini prostor u kome su naši tadašnji reditelji mogli doprineti. 

* * / * * * *

Tuesday, September 8, 2015

96 HEURES

Frederic Schoendoerffer se specijalizovao za polar i u svom novom ostvarenju 96 HEURES dosledno nastavlja tu liniju. Posle rada na seriji BRAQUO iz nje je importovao Gerarda Lanvina u ulozi policijskog kapetana dočim Niels Arestrup u ulozi mafijaškog bosa kanališe slične uloge iz Audiardovih filmova. Uprkos inicijalno dobroj podeli i zanimljivoj postavci u kojoj mafijaš beži iz zatvora a zatim “hapsi” policajca koji ga je uhvatio ne bi li saznao ko ga je ocinkario da padne, film nažalost ne uspeva da profunkcioniše u punom kapacitetu koji bi se očekivao od bioskopskog polara, makar i kamernog kakav je ovog puta snimljen.

Činjenica da dosadašnji Schoendoerfferovi krimići nisu bili kamerni ipak nije osnovni razlog bledog utiska koji ostavlja ovaj film. U pogledu režije, Schoendoerffer se pristojno snašao, iako mu ovo nije najbolje realizovan film. Problem je više u tome što su scene konflikta između mafijaša i kapetana uglavnom bezidejne i svode se na manje ili više dobre dijaloge. Paradoksalno, ovo je prvi Schoendoerfferov film za koji mi se čini da bi mogao dobiti novi kvalitet ako bi se rimejkovao u Americi.

Lanvinov i Arestrupov lik deluju kao policajac i kriminalac opšte prakse bez nekog pravog obeležja po kome bi se izdvojili i uprkos tome što su henchmeni depersonalizovani, u pojedinim fazama oni pokazuju više života.

Nekoliko detalja na nivou zapleta je vrlo dobro skrojeno, i tim pre mislim da bi 96 HEURES imao budućnost u nekakvom američkom rimejku. Nažalost, i na nivou scenarija pa i na nivou režije, ovo je prvi slučaj da je Frederic Schoendoerffer izgubio korak sa žanrom kojim se bavi. 96 HEURES po svojoj kamernosti i jednostavnosti zbilja stoji kao izuzetak u njegovom opusu, kao jedan “tranzicioni” film u kome je pokušao nešto drugo i nije uspeo. 

* * / * * * *

Sunday, September 6, 2015

CLOSER TO THE MOON

Pogledao sam CLOSER TO THE MOON Nae Caranfila, film koji nije sasvim nezanimljiv za gledanje ni inače ali je naročito intrigantan za one uklkjučene u srpsku kinematografiju. U estetskom pogledu, ovaj film je zakasneli odjek onoga to je u jugoslovenskom filmu rađeno tokom osadesetih, a to su reakcionarni filmovi koji iz svojevrsne elitističke pozicije kritikuju socijalizam u repertoarski prihvatlivoj formi - najbolji primer toga je BAL NA VODI. Sigurno da se takve tendencije mogu prepoznati i u nekim filmovima Gorana Markovića iz tog perioda ali oni su ipak kudikamo bili ubojitiji od Aćinovog coming-of-age filma.

Ono što je pored ideološkog stava karakteristika tih filmova pre svega je coming-of-age forma filma nostalgije (Marković koketira sa tim početkom devedesetih u TITO I JA) u kome se pronalazi zanimljiv događaj, mala priča koja dekonstruiše režim. Ono što je karakteristično za filmove tog tipa jeste pokušaj da se degradira i sistem i njegovi reprezenti pa je rezultat obično infantilizacija problema, odnosno kreće se iz kritike sistema ali se kroz degradaciju njegovih zastupnika, priča svodi na male lične intrige. Tako se na kraju ispostavi da je komunista u BALU NA VODI zapravo samo hteo da tuca Ester, ili da je Štazijevac u DAS LEBEN DER ANDEREN isto celo svoje posmatranje pisca bazirao oko ljubavne intrige, a sam sistem nekako uspeva da se izvuče neobjašnjen.

S druge strane, CLOSER TO THE MOON podseća na Sveti Gral srpskog filma a to je san o tome da se uzme neka anegdota i ekranizuje sa stranim glumcima. I Nae Caranfil je uradio upravo to, uzeo je jednu ekstremno intrihgantnu i vrlo bizarnu anegdotu koja je već preko pedeset godina predmet radoznalosti raznih fela, i snimio je film sa odličnom stranom podelom koju predvode Mark Strong i Vera Farmiga, a rezultat je… hm… mlak.

CLOSER TO THE MOON uprkos vrlo zanimljivoj priči koja je nažalost do te mere bizarna da deluje krajnje neuverljivo, ne uspeva da bude mnogo više od skupog rumunskog pokušaja mejnstrima sa poznatim stranim glumcima. Kako poslednjih godina uspon rumunskog filma nije vezan za mejnstrim, jasno je da su rezultati u tom mejnstrim domenu krajnje srborazredni i da ovaj film nažalost nema šta da traži na velikom ekranu, ni bioskopa, ni festivala.

Uvek možemo reći da je ideja srpske anegdote sa stranim glumcima ipak validna samo Nae Caranfil nije reditelj koji joj je dorastao. I to je možda tačno, ali neke potencijalne greške Caranfil nije napravio. Primera radi, vrlo je širok krug likova koje igraju anglosaksonski glumci, dakle nije napravio grešku suočavanja Britanaca i Rumuna u kadru i disbalansa između dve škole glume i dva nivoa poznavanja jezika. Međutim, ipak je ozbiljna razlika u know howu projekata u kojima inače gledamo Marka Stronga i ovoga i to se baš oseća.

Ova priča je dovoljnao zanimljiva da barem filmofili treba da vide i ovu igranu verziju pored nekoliko dokumentarnih. Međutim, gledalac koji nema predznanje dobiće sliku razbarušene i suštinski tople predčaušeuvske Rumunije u kome se sazreva, vodi ljubav, umire, praktuje crni jevrejski humor i sprda sa glupim komunistima, a masa tih stvari odavno više nije relevantna tema i svakako ne na ovaj način. 

* * 1/2 / * * * *

OSS117 SE DECHAINE

Pogledao sam OSS117 SE DECHAINE Andre Hunebellea, ekranizaciju romana Jeana Brucea koji su danas najpoznatiji kao predložak za Hazanaviciusove briljantne parodije ili omaže Eurospy filmu. Međutim, Bruce je u svoje vreme pisao vrlo “ozbiljne” romane bez namere da parodira žanr a kada je prerano nastradao u saobraćajnoj nesreći, taj posao su nastavili njegova supruga i deca.

Bruceovi romani su ekranizovani sa nekoliko glumaca u glavnim ulogama, i prvi film po njegovoj prozi izašao je 1957. godine, dakle pre Bonda. Međutim, pošteno govoreći cela serija filmova po njegovim romanima tokom šezdesetih i sedamdesetih nastala je pod uticajem uspeha agenta 007. Dakle, Bruceove ekranizacije nisu krenule kao Bond rip-offovi ali im je upravo taj potencijal pomogao da zažive.

Većinu filmova o agentu OSS117 režirao je Andre Hunebelle, a igralo ga je nekoliko glumaca. U ovom ga igra Korwin Matthews.

Zanimljiv detalj u vezi sa origin storyjem junaka kog je osmislio Jean Bruce a koji daje vrlo zanimljiv kulturološki uvid jeste činenica da origin story Huberta Bonisseura de la Batha nije isti kao u Hazanaviciusovom filmu. Naime, kod Hazanaviciusa on je francuski agent koji je svoje “francustvo” doveo do paroksizma, dočim je Bruceov junak zapravo Amerikanac francuskog porekla iz Luizijane i rekao bih da je Bruceov junak više pokušaj da francusko pero piše “američki pulp” nego autohtoni lokalni junak, iako se na kraju ispostavilo da mu je domet lokalni. Ako imamo na umu da su francuske tajne službe diskretne i da se ne pojavljuju prečesto na filmu, sigurno da je i to igralo određenu ulogu, naročito jer je u popularnoj kulturi pedesetih OSS kao preteča CIA bila mnogo zbiljnije “oličenje tajne službe” od neke evropske agencije.

U svakom slučaju, Bruceov lik ima francusko poreklo ali ipak stoji kao simbol stava da su određene nacije predodređenije za određene uloge u populrnoj kulturi.

Hunebelleov film je kultivisan u svom izrazu i crno beloj fotografiji. Obračuni se uglavbom svode na solidno postavljene tuče, a vizuelno bogatstvo se gradi kroz lokacije na Korzici, i scene ronjenja. Ipak, čak i u odnosu na DR NO, ovaj film je nedopustivo kameran. Korwin Matthews je solidan u glavnoj ulozi. On nije u ravni holivudskih zvezda niti najuspešnijih Amerikanaca u Evropi ali oko njega se mogao izgraditi i efektniji film, bez ikakve sumnje. 

* 1/2 / * * * *

Friday, September 4, 2015

ЧИСТИЛИЩЕ

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam ЧИСТИЛИЩЕ Aleksandra Nevzorova, jedan od najautentičnijih ratnih filmova koje sam ikada gledao. U ovom filmu kao da je sabrano praktično sve što se može naći u jednom ratnom filmu - od rodoljublja, preko šovinizma, sadizma, herojstva, mizoginije, kritike rata, propagande, religijske simbolike, potpunog nihilizma i sve to je spakovano u mučan X-rated paket gde je teško odrediti da li bi ovaj film trebalo da bude X-rated zbog nasilja i krvoprolića, sakaćenja i masakriranja koje prikazuje ili zbog onoga što nudi u pogledu ideologije.

Nevzorovu je ovo jedini igrani film koji je snimio, i to deluje potpuno neverovatno ako imamo u vidu kako ovaj film iz 1997. godine izgleda, negde između Spielbergovog RYANa, Deodatovih koketiranja sa pseudodokumentarizmom i Klimovljevih osuda rata. Nevzorov u ovom filmu čitava dva sata neprekidno drži tonus, a film se po žanru ne može profilisati dalje od RATNI jer praktično nedovoljno prilazi bilo kojoj drugoj dramskoj konvenciji. Da, ima tu muške melodrame, ima tu jako puno akcije, ali film nekako sve te svoje žanrovske komponente podređuje entropiji rata.

Propagandna dimenzija filma je prisutna kako denotativno, u pogledu informacija koje donosi, recimo, o litvanskim snajperistkinjama ili afroameričkim plaćenicima/ konsultantima, ili o avganistanskim mudžahedinima koji ratuju na strani Čečena, i njihovom iživljavanju nad Rusima, ali onda sve preokrene ponekom potpuno bizarnom sadističkom akcijom samih protagonista, ili iznenadnim naletima kritike ruske vojne administracije. Ukratko, film donekle jeste propagandni, a odnekle nije ali ono što je sasvim sigurno je da se radi o apsolutno politički nekorektnom filmu čija se politička nekorektnost (koja se u pojedinim instancama može porediti sa karikaturom) može porediti sa političkom nekorektnošću samog rata Nevzorovljev film deluje kao najmoćnija ekranizacija priča o Vukovaru plasiranih u Dnevnikovom dodatku, koja bi se mogla zamisliti.

Ne bih se iznenadio da je recimo Roman Vasjanov prikazao ovaj film Davidu Ayeru kada je pripremao FURY jer između dva filma ima nekoliko sličnosti, s tim što je FURY ispeglani obrazovni program o herojstvu u odnosu na ovo.

Međutim, filmovi kao što je FURY sa druge strane imaju koherentnost i jasno profilisane likove dočim Nevzorov više mora da se osloni na kinesteziju, hipnotičnost filmskih prizora i evokaciju atmosfere košmara kao svoje adute. U tom pogledu, on je uspeo što se mene tiče. Međutim, ako gledaoca ne uspe da “upeca” u prvih desetak minuta svojom estetikom, slutim da se onda radi o potpuno negledljivom filmu.

Tehnička realizacija filma je prilično dobra, od pirotehnike do gorea (koji je doduše za početak jak na nivou zamisli, pa mu onda sama tehnička egzekucija nije presudna) a scenografija i kostim deluju kao vrlo verna rekonstrukcija. Ne bi me čudilo da su prave krpe i lokacije imale značajnu ulogu.

Ovakav intenzitet razaranja, obračuna, krvoprolića nije svojstven ni ruskoj niti bilo kojoj drugoj evropskoj kinematografiji pa slutim da je ovo bio značajan logistički poduhvat kad je reč o samoj produkciji. Kao producent filma potpisan je Boris Berezovski, tada još uvek miljenik Kremlja. On je i kasnije bio aktivan u filmskoj produkciji, finansirajući film kojim je branio sebe i svoj uspon do bogatstva u režiji auteur-plaćenika Pavela Lungina. 

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, September 3, 2015

SELF/LESS

Pogledao sam SELF/LESS Tarsema Singha, SF triler u kome je ovaj indijski autor zarobljen u poziciji studio-plaćenika pokazao da ume da napravi vrlo efektan “konvencionalni” triler. Naravno, priča o prebacivanju duše iz tela u telo ostavlja mogućnosti Tarsemu za poneku oniričku bravuru ali u osnovi ovo je old school SF triler, sa preokretima, energičnim akcionim scenama, estetizovanim pristupom svemu, zvezdama u glavnim ulogama i svime što je potrebno.

Koreni ove priče se na neki način mogu naći još u Frankenheimerovom SECONDSu a možda i pre toga, a u međuvremenu mi niz filmova pada na pamet, recimo FREEJACK Geoffa Murphyja, dakle Alex i David Pastor nisu ponudili sasvim originalnu premisu ali su napisali narativno ekonomičan i zanatski jako lepo zaokružen scenario koji koristi sve elemente koje uvodi u priču na najbolji mogući način. Pastorovi su napisali scenario koji se maltene može izučavati kao školski primer raznih pripovedačkih tehnika, upotrebe detalja, razrade motiva i sl. Školski gledano, jedina stvar koja se iz ovog scenarija ne može učiti, u mckeejevskom smislu jeste “cilj glavnog junaka” koji između prvog i drugog plotpointa postaje “mutan”, sve ostalo je za desetku.

Tarsem u glavnoj ulozi ima Ryana Reynoldsa koji je verovatno jedna od najvećih žrtava “box office poison” statusa koji se olako lepi glumcima, kako unutar industrije tako onda i u javnosti koja uzima sebi za pravo da se ponaša kao da je insajder. Međutim, Reynolds po ko zna koji put pravi odličnu ulogu, pokazuje se kao dobar personality actor i ubedljiv akcioni heroj u isto vreme i prava je šteta što to ne biva nagrađeno.

Međutim, izgleda da SELF/LESS pripada onoj ligi repertoarskih filmova koje srudiji hoće da istrebe, sa budžetom od 26 miliona dolara, očigledno da nema šta da traži među filmovima od preko 100 miliona iako ni u jednom aspektune deluje jeftino. No, ozbiljan rezultat filma od 26 miliona u danima kada ovi od 150 flopuju kao snoplje verovatno nije preterano poželjan.

Isto važi i za kritiku. SELF/LESS je jedan od onih žanrovskih filmova za koje se skuplja žuč koja se maltene može izliti na svaki film ove vrste. To je vrsta dočeka koji je prošao ovaj jako dobar i vešto realizovan film.

Međutim, nemam nikakve sumnje da će SELF/LESS postepeno doći do onih koji treba da ga pogledaju.

Što se Tarsema tiče, on je snimio svoj “najpristupačniji” i svakako najkonvencionalniji film, pokazavši da itekako ume da vodi priču, postavi likove i da se njegov talenat ne iscrpljuje na nadahnutim prizorima koji ne doprinose mnogo pripovedačkoj celini. 

* * * / * * * *

Wednesday, September 2, 2015

ADDICTED TO FRESNO

Pogledao sam ADDICTED TO FRESNO Jamie Babbit. Iako ne mogu reći da fan njenih lezbo angažovanih filmova jer mi u pogledu značenja uvek igraju na istu kartu a to je da su svi na neki način gej, čime remeti integritet same priče i filmove mejnstrim kvaliteta gura na marginu queer produkcije. U slučaju ADDCITED TO FRESNO srećom, imamo lik lezbijke i to je manje-više to što se tiče Babbiticinih LGBT intervencija. Stoga, ni film ne skreće u zatvoreni krug queer filma već može da se “otvori” i komunicira bez opterećenja tom vrstom agende.

Jamie Babbit s druge strane, u poslednje vreme dosta radi na televiziji a kako ni pre nije bila rediteljski genije, sada je taj TV utisak još evidentniji. Međutim, materijal koji nudi ova indie komedija je vrlo duhovit tako da mu rediteljska svedenost u pogledu kadriranja i inscenacije ne smeta previše.

Judy Greer i Natasha Lyonne su sjajne u glavnim ulogama, a Aubrey Plaza i niz solidnih komičara zaokružuju ovu dobru podelu koja je bila raspoložena za nadigravanje. Ako imamo u vidu indie korene filma, onda se povremene rediteljske nepreciznosti mogu oprostiti, ali je šteta što film nije barem za stepen ozbiljnije postavljen u pogledu režije jer bi mogao bitni kultni.

Ovako ADDICTED TO FRESNO ostaje jako duhovita indie komedija koja se nije u potpunosti ostvarila kao film per se. Međutim, imajući sve okolnosti u vidu i scenu sa koje dolazi, treba ga kudikamo i blaže oceniti. 

* * * / * * * *

SWEET HOME

Trebalo je da prođe dugo vremena dok nisam naišao na Filmaxov proizvod koji baš ne valja ali evo desilo se - pogledao sam SWEET HOME Rafe Martineza, konfuzan i neubedljiv home invasion film koji luta ničijom zemljom između suspense trilera i torture porna i na kraju, sa svojih 80 minuta trajanja uspeva da dobitnu formulu pretvori u poraz. Lokacija na koju je smešten uspeva da postane neubedljiva u jednom trenutku, fizika konfrontacije takođe. Sve u svemu vrlo slab pokušaj koji gura Filmax u pravcu manje kompetentnih produkcija iz zemalja bez žanrovske tradicije. 

* 1/2 / * * * *