Pogledao sam IL RACCONTO DEI RACCONTI Mattea Garronea, ekranizaciju romana Giambattiste Basilea u kojoj se praktično sakupljaju zaleti bajki smešteni u kanonski prostor dešavanja, dakle u vreme feudalizma kada su jasno razgraničeni odnosi dominacije, starešinstva, relacije između roditelja i dece, bogatih i siromašnih, aristokratije i raje, Dobra i Zla, normalnosti i izopačenosti itd. a potom im se daje jedan crnohumorni ton koji bi verovatno trebalo da nas podseti kako svaki od tih praktično arhetipskih zapleta referiše na neku pojavu iz našeg vremena.
Garroneov film međutim osim spektakularne fizičke realizacije, mada ne i preterano uspele opšte estetizacije u pogledu kadriranja koje je krajnje konvencionalno, ne uspeva da nam prikaže taj očekivani “drugi sloj”, odnosno zašto mi gledamo prerade ovih bajkovitih narativa koji su naravno u novoj interpretaciji dati sa određenim cinizmom bez jasnih pouka. Film ipak dolazi iz produkcije i mileja u kome se očekuje određena nadgradnja, uostalom učestvovao je u Kanu, a na kraju smo dobili ekvivalent onih skupih i mahom neuspelih Fellinijevih extravaganzi iz sedamdssetih sa američkim glumcima u glavnim ulogama kao što je CASANOVA ili neki od “ispraznijih” radova Kena Russella.
Garroneov film paradoksalno deluje kao svojevrsni pokušaj komercijalizacije, ekranizacija bajke sa malo evropskog arty senzibiliteta i to muzejske sorte, ali bez pravog angažmana u tom “drugom sloju”.
Za film koji čini mi se “ne znači ništa” već naprosto izlaže razne poznate narative sa određenim intervencijama, rekao bih da je mogao biti dinamičniji, mada ako imamo u vidu da je arty eksces deo estetike kroz koju pokušava da se plasira, možda je to sve deo paketa. Ipak, sasvim sigurno film nije dosadan, zanimljiv je za gledanje a u pojedinim retro insceniranim sekvencama kao što je uvodna creature feature situacija na početku recumi, nudi ponešto filmofilskog šarma.
U osnovi, raduje me ovaj pokušaj “komercijalizacije” art-house reditelja jer konačno vraća film koji može da se obrati publici u žižu kanskog interesovanja. Isto tako mislim da upravo u tom komercijalnom pogledu IL RACCONTO DEI RACCONTI, između ostalog i zato što je na engleskom itekako može zadovoljiti upmarket publiku jer je strukturalno “repertoarski” a po reputaciji je nešto više.
Mislim da su takvi filmovi još od Kusturičinih vrhunaca prilično nedostajali u ponudi. Garrone dobro vlada narativom ali na kraju ostaje mu jedan ozbiljan recidiv iz arty dana. Likovi ne pobuđuju istinsku emociju. Publika prema likovima na kraju krajeva ipak ostaje prilično hladna.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment