Friday, July 31, 2015

VATICAN TAPES

Pogledao sam VATICAN TAPES Marka Neveldinea, prvu režiju koju je snimio posle razdvajanja od Briana Taylora. Nažalost, CRANKadžija u ovom filmu nije pokazao puno više od sposobnosti da energično i tehnički kompetentno inscenira. Film ne funkcioniše ni pripovedački, a i atmosferu koju izgradi vrlo brzo razruši senzacionalizmom. Likovi su jako loše vođeni, na kraju nije jasno ni ko je glavni lik ni šta su ključne poenta na koje autori žele da se fokusiraju. Finale sa egzorcizmom i nastankom Antihrista je na nivou parodije, i mislim da bi neka razigranija bioskopska publika rado zaurlala “Kolji, pope!” kada u svemu zaigra obredni bodež.

Nažalost, odlične face poput Michaela Pene, Dougraya Scotta i Djimona Hounssoua su potpuno neiskorišćene u ovom filmu. VATICAN TAPES je na neki način ovogodišnji DELIVER US FROM EVIL. 

Inače, VATICAN TAPES kao takve praktično ne igraju nikakvu ulogu u filmu.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, July 29, 2015

MISSION IMPOSSIBLE: ROGUE NATION

Pogledao sam MISSION IMPOSSIBLE: ROGUE NATION Christophera McQuarriea, peti deo Cruiseove franšize čiju je režiju prepustio svom poslušniku koji je nesporno odličan scenarista ali nije najbolji reditelj. McQuarrie u ovom filmu pokazujeda nema dara za akciju, dizajn i ritam filma u celini, a to su prilično bitne stvari za nastavak serijala kao što je MISSION IMPOSSIBLE.

U ovom filmu ima zanimljivih ideja, ima zamisli koje su bolje nego realizacija ali sve u svemu, zaplet koji su smislili Drew Pearce, Englez koji je sličan posao imao kada je pisao IRON MAN 3 za Shanea Blacka, dakle pisac koji radi za rediteljska dela scenarista i specijalizuje se za pozne delove serijala, i sam McQuarrie, isključivo služi da bi nanizao set-pieceove, dakle slično Birdovom GHOST PROTOCOLu, samo što je ovde izostala Birdova rediteljska veština i smisao za humor. 

ROGUE NATION je naprosto krajnje mediokritetski režiran, bez ikakve sposobnosti da zaintrigira gledaoca ni na polju akcije i intrige niti na lanu likova i njihovih sukoba. Film ovog budžeta, u dobro podmazanoj franšizi, doduše odrađuje priličan land grab kad je reč o pažnji gledalaca, naprosto čim nije onoliko loše kao treći deo, ne može biti biti potpuno otpisan, ali ukupno uzev ovo je mlako letnje iskustvo.

Cruise je prošle godina imao impresivni EDGE OF TOMORROW i prava je šteta što ROGUE NATION mora da mu posluži kao doskok posle tog odličnog filma koji se isplatio tek posle globalne distribucije, dakle nije ojačao njegovu box office poziciju. Međutim, koliko god da je EDGR OF TOMORROW ojačao Cruiseov kreativni rejting, i nametnuo se kao jedan od njegovih najboljih filmova u poslednjih par decenija, ROGUE NATION pokazuje veliko kreativno lutanje.

McQuarrie očigledno ima teškoće da artikuliše šta znači savremeni špijunski film i onda meša mlaki moderni high tech i neki arhaizirani eurospy vibe, ali rezultat je polovičan, film je ni tamo ni ovamo, a režija mu pritom ne pomaže i gura ga u zastarelost.

U sezoni kada je izašao KINGSMAN, ovakav MISSION IMPOSSIBLE nema šta da traži, sa svojom neodređenom koncepcijom, ni retro ni savremen, ni tamo ni ovamo. Činjenica da se u ROGUE NATIONu mogu prepoznati praktično čitavi segmenti drugih filmova na nivou zapleta, od prvog MISSION IMPOSSIBLE do SKYFALL takođe nije laskavo. Kada se toliko mnogo poznajmi, jedini spas je moćna inscenacija a kod McQuarrieja je nema.

* * 1/2 / * * * *

PAPER TOWNS

Pogledao sam PAPER TOWNS, drugi film Jakea Schreiera, mladog reditelja koji je debitovao odličnim indie ostvarenjem ROBOT & FRANK. PAPER TOWNS je mnogo sigurniji studio projekat za njega, ekranizacija romana Johna Greena koji je prošle godine imao iznenadni megahit sa FAULT IN OUR STARS. PAPER TOWNS je radila prestižna ekipa, scenario su napisali pisci indie senzacije 500 DAYS OF SUMMER, a okupljena je prvoklasna mlada glumačka ekipa.

PAPER TOWNS nije baš film za moj uzrast, gledao sam ga radi industrijske špijunaže i verujem da je moja percepcija njegovih nedostataka oštrija od one koju bi imala njegova ciljna grupa što govori u korist filma. Nisam čitao Greenov roman ali sam čuo da je vešt pisac omladinske literature, ali u ovom filmu jasni su tonovi koje Schreier pokuava da spoji u celinu, to je ljubavna priča, zatim omladinska pustolovina sa elementima misterije i gross out kontemplacija o trojici najboljih prijatelja. Iako je rizikovao da mu se film rasloji na tri filma, to se nije dogodilo, i svaki od ova tri sloja i linije odnosa funkcioniše, s tim što je meni kao gledaocu najviše prijao ovaj deo o drugarstvu.

U određenom smislu PAPER TOWNS želi da bude RISKY BUSINESS našeg doba, samo bez one korozivnosti koju je doneo Brickmanov film, i sa mnogo gorčom poukom nego što je postojala pre tridesetak godina, čime on iskoračuje pomalo i u domen indie filma.

Svi ovi uticaji pokuazuju Schreierovu rediteljsku artikulisanost i spremnost da u svoj visokoestetizovan proizvod inkorpoporira razne uticaje i ponegde “postavi” mejnstrim i nekim indie mitemama, i nekim alter-detaljima kao što je recimo Woody Guthrie itd.

Cara Delevigne koja igra misterioznu devojku oko koje se vrti cela priča je možda najslabija karika u celom glumačkom ansamblu, iako kada se zaokruži priča, pitanje je da li je baš tako ili je ona odigrala baš ono što treba. Svakako da na nju treba obratiti pažnju jer je glumica u ekspanziji koja iskoračuje u sve od indie do superherojskog filma. Nat Wolff s druge strane je izvanredan u glavnoj ulozi, i uspeva jako dobro da kanališe “običnost” svog junaka a da je učini filmski atraktivnom. Austin Abrams i Justice Smith su pravo otkriće kao njegovi sidekickovi.

Ukupan nivo realizacije je vrlo visok i moram priznati da je možda razlog u tome što ovaj rukavac omladinskog filma baš i ne pratiim, ali realizacija je na jako visokom nivou. Schreierov rediteljski postupak je promišljen i precizan. Film je doduše mogao biti stesan za kojih desetak minuta ali to ne predstavlja veliki problem. 

* * * / * * * *

Tuesday, July 28, 2015

WOLF WARRIOR

Pogledao sam WOLF WARRIOR Wu Jinga, kineski propagandni akcijaš o specijalnoj jedinici Narodne oslobodilačke vojske i njenom sukobu sa bandom stranih plaćenika koju je angažovao opasni dalekoistočni kriminalac. Wu Jing je reditelj i glavni glumac u ovom filmu i nažalost nije baš najharizamtičniji tip kog azijski akcioni film može da ponudi. Štaviše, iako se može postaviti pitanje u kojoj meri se on zapravo bavio režijom u ovom filmu, odnosno da li je samo potpisuje, film je rediteljski daleko iznad onoga što mu pruža glavni junak.

Wu Jing je jedan od štićenika Yuen Woo Pinga, s tim što u ovom filmu on ima samo nekoliko scena u kojima se bije. Uostalom glavni junak ovog filma je snajperista najelitnije kineske jedinice. Ipak, Scott Adkins koji igra vođu plaćeničke formacije itekako dobro može da mu parira.
Otud u filmu koji je mahom baziran na pucnjavi ima i nekoliko efektnih tuća.

Akcija je raznovrsna, ima raznih vidova pucačine, tuče, nekih taktički zanimljivih borbi u šumi, a kineska vojska je izašla u susret nudeći svoje najmodernije oružje i kad je reč o ljubiteljima vojne tehnike, ovaj film će sigurno privući njihovu pažnju jer pokazuje kako izgleda kineska vojska 21. veka.

Dramske scene u filmu nisu preterano dobre, mada nisu ni ispod standarda tipičnih chop socky dramskih scena, akcija je pak prilično zanimljiva i šteta je što loš CGI devalvira jednu od najmaštovitijih sekvenci a to je atak pravog čopora vukova na Wolf Warriore na manevrima.

Propaganda dimenzija filma je definitnvo prisutna, i sama količina vojne tehnike u kadru sugeriše da je ovo film koji bi se morao smestiti uz rame sa NAJBOLJIM Dejana Šorka, ali kao uzori za tu vrstu filma, tu su i TOP GUN i HEARTBREAK RIDGE koje ne dostiže. Međutim, svakako je iznad smeća poput VOJNE AKADEMIJE.

WOLF WARRIOR je propagandni akcioni film jedne velike sile u usponu. U mnogim tehničkim aspektima ovaj film nema čega da se stidi. Šteta je što osim među fanovima DTV akcije nema prostora da crossoveruje na Zapadu.

Scott Adkinsov lik u ovom filmu je svojevrsni bookend njegovog lika iz ZERO DARK THIRTY. 

* * 1/2 / * * * *

Monday, July 27, 2015

DENNIS RODMAN'S BIG BANG IN PYONGYANG

Pogledao sam DENNIS RODMAN’S BIG BANG IN PYONGYANG Colina Offlanda, dokumentarni film o Rodmanovom pokušaju “košarkaške diplomatije” po uzoru na ping-pong koji je bio uvod u sastanak Nixona sa Maom. Mislim da je malo reći da je ovaj film izuzetno uzbudljiv pošto je reč o jednom od onih dokumentaraca gde vas ni dobro predznanje o događajima ne može adekvatmo pripremiti za prizore na ekranu. Preokreti, sukobi, neverovatne situacije se nižu u toj meri, da su verovatno i ljudi iz severnokorejskog protokola koji se najviše plaše objektiva dozvolili da im popusti pažnja i procure ovi snimci.

Rodman sa grupom NBA olupina igra turnir u Pjongjangu. Grupa bankrotiralih penzionisanih sportista, neki od njih lečeni alkoholičari, dolaze iz SAD gde žive na margini u SK gde dobijaju tretman sportskih heroja, što oni zapravo jesu iako su po svim drugim merilima života na zapadu potpune propalice. I paradoksalno na plećima ovih ljudi dešava se nešto što je jako blizu olimpijskoj humanosti i apolitičnosti.

Zanimljivo je videti film u kome Dennis Rodman, možda i ponajmanji “sportista” među legendama NBA zapravo nosi baklju “Velike misije”, kao i toliko bizarno ponašanje koje razara čak i protokol jedne od najrigidnijih država na planeti.

NBA, na sve to, nije dozvolila da se u filmu koristi materijal Rodmanovih ili bilo čijih drugih igara i ova korporativna reakcija pokazuje zbunjenost celim događajem.

I događaji zbilja jesu zbunjujući, ali na kraju film se ispostavlja kao mnogo humanija priča o iskupljenju nego što bi se dalo zaključiti iz niza bizarnosti koje prikazuje. 

* * * 1/2 / * * * *

Friday, July 24, 2015

OZRAČENI

15.oktobra 1958. godine dogodio se incident u nultom reaktoru u Vinči. Nekoliko inženjera i studenata ozračeno je i pošto je lečenje bilo nemoguće u Jugoslaviji, odvedeni su u Pariz gde su spaseni primenom radikalne eksperimentalne metode presađivanja koštane srži. 1976. godine beogradska televizija je u koprodukciji sa francuskom televizijom snimila televizijski film OZRAČENI u režiji Gerarda Poitoua. Ovaj televizijski film gledao sam kao dete i bio prilično fasciniran, a sada kad sam ga reprizirao moram priznati da je reč o potpuno unikatnom gledalačkom iskustvu. Ako imamo u vidu da je Goran Marković bio pomoćnik režije na ovom filmu i jedan od glavnih glumaca, smatram da analize filma VARIOLA VERA zapravo ne može biti bez uzimanja OZRAČENIH u obzir.

Ovaj film je na neki način anticipirao VARIOLU VERU i to ne samo kao vrlo dramatična istinita priča iz istorije naše medicine već i po vrlo zanimljivom, hladnom, kliničkom tonu u kome se prilazi pojedinim situacijama. Naime, dok je VARIOLA VERA zbog same prirode zaraze u sebi nosila neke eksplicitne elemente repertoarskog horora, naprosto bolest se prenosi dodirom, tečnošću, kroz vazduh i sl. OZRAČENI svoju napetost i užas crpe iz vrlo hladnog, vrlo svedenog kadriranja koje je ipak filmsko, mnogo više arty nego što bi bilo svojstveno TV drami, kroz detaljne prikaze hirurških intervencija, i drugih medicinskih procedura koje kroz to svedeno kadriranje postaju vrhunski estetizovane, i konačno kroz bukvalni iskorak u dokudramu gde se junaci povremeno obraćaju kameri kao da je sve ovo zapravo nekakav proces koji se usput snima. Ovo narušavanje “četvrtog zida” kroz vrlo svedenu glumačku igru zapravo uopšte ne smeta kada se film gleda, kao što bi zvučalo kada se taj zahvat prepričava.

Ritam pripovedanja je vrlo temeljan, doprinosi toj kliničkoj hladnoći, a glumačka igra je bazirana na underplayu, vrlo diskretno plasiranim “malim temama” u razgovoru, bez ikakvih preagresivnih glumačkih bravura koje bi se mogle očekivati od podele koju čine prilično “masni” igrači poput Josifa Tatića, Petra Božovića, Dragana Zarića. Međutim, srpska podela je u odličnom sinhronitetu sa francuskom i nema apsolutno nikakvog disbalansa između ove dve skupine.

OZRAČENI sasvim sigurno spadaju u sam vrh naše televizijske tradicije, iako ovog puta ne treba zanemariti ni značajan francuski faktor u celoj produkciji. O ekskluzivnosti samog događaja koji se opisuje, naravno, da i ne govorimo, ali ne treba potceniti ni uredničku spremnost da se poduhvati ovako osetljive teme.

OZRAČENI se ne mogu smatrati partikularno politički hrabrim ili provokativnim delom, kao što je bila VARIOLA VERA, i takvih zahvata ovde nema, ali imajući u vidu samu temu, mogla je biti itekako “peglana” a nije.

Tuesday, July 21, 2015

GLADIATORERNA

Pogledao sam GLADIATORERNA Petera Watkinsa, pseudo-dokumenatarac o futurističkom svetu, jako sličnom tadašnjem, u kome su velike sile odlučile da umesto ratova naprave reality show u kome će se nadmetati njihove vojne formacije u “malim kontrolisanim ratovima”. Iako nisu za poređenje, uostalom GLADIATORERNA je film iz 1969. neporedivo sam više uživao u filmu ROBOT JOX koji je Stuart Gordon snimio na istu temu. Možda je to zato što sam infantilni ljubitelj žanrovskog filma, a možda i zato što je GLADIATORERNA nažalost preopterećen opštim mestima i ni na koji način ne uspeva da nadgradi ni svoj pripovedački postupak, ni svoju narativnu, ali ni ideološku premisu. Dvadeset godina kasnije Gordon je snimio B-film u kome je tu istu premisu odveo mnogo dalje, za početak, plasiravši je u formi SF šunda, i obraćajući se publici kojoj bi zapravo možda neka politička pouka i bila potrebna, na određeni način secirajući i populizam i populističke filmske forme.

Watkins ne ide nikuda sa svojom premisom, i svaki iskorak samo devalvira ono što je zanimljivo u samom početku. Cronenbergov redovni saradnik Peter Suschitsky je slikao ovaj film i fotografija je jedan od najpristojnijih elemenata ove produkcije. Naravno, dozvoljavam da je GLADIATORERNA verovatno bio prava senzacija kada je izašao 1969. godine kada je pobedio i na tršćanskom festivalu fantastike. 

* 1/2 / * * * *

Saturday, July 18, 2015

JACKIE AND RYAN

Ami Canaan Mann, kćer velikog Michaela, posle filma u kome je anticipirala TRUE DETECTIVE, pre nego što će u drugoj sezoni TRUE DETECTIVE postati još direktnije dužan njenoj porodici, napravila je zanimljiv zaokret u karijeri sa filmom JACKIE AND RYAN. Njen treći film je vrlo konvencionalna starovremska melodrama smeštena u američku provinciju i govori o train-hopping filk kantautoru koji luta amerikom da bi mu se odjednom desila jedna od ključnih mitema holivudskog vesterna, ljubav sa samohranom majkom, olakšana time što majku igra Katherine Heigl, i što je nekada bila country pevačia sa diskografskim ugovorom koja se posle propasti cele industrije povukla.

JACKIE AND RYAN je drugačiji od uobičajenih melodrama smeštenih u američku unutrašnjost koje mahom dolaze sa indie scene, naprosto zato što sve što ne može da proizvede globalni plasman biva gurnuto u indie. JACKIE AND RYAN je u svom postupku vrlo mejnstrim i baš zato danas deluje kao nešto bliže televiziji nego bioskopu.

Susret sa ovom vrstom filma koji ne samo da je vrsta u izumiranju, već je odavno istrebljen, a bio je okosnica kinematografije sedamdesetih pa i osamdesetih je prijatan i nostalgičan, ali JACKIE AND RYAN naprosto nije taj film koji bi mogao da oživi ovu vrstu melodrame.

U ovom filmu ništa nije naročito slabo, ali je malo šta i impresivno izuzev odlično postavljenog početka, naročito u rediteljskom pogledu. Otud, ovaj film se mahom kreće predelima korektnog, a to nažalost u ovoj inflaciji ponude naprosto nije dovoljno.

Na kraju, ostaje pitanje da li je i mogućnost recepcije ovakvog filma poremećena estetikom ekscesa, gde su i komercijalnost, i hermetičnost, i i artizam i emocije obično dovedeni do ekscesa. Tim pre JACKIE AND RYAN deluje kao film koji najbolju sudninu može imati na malom ekranu. 

* * 1/2 / * * * *

Thursday, July 16, 2015

ANT-MAN

Pogledao sam ANT-MAN Peytona Reeda. Ova Marvelova ekranizacija stiže sa negativnom reputacijom zbog otpuštanja Edgara Wrighta jer nije hteo da se uklopi u konvenciju MCU. Ipak, dolazi i sa pozitivnom predrasudom zbog činjenice da je film režirao Peyton Reed, potpisnik nekoliko odličnih filmova među kojima je remek-delo DOWN WITH LOVE.

Peyton Reed se ovim filmom vraća korenima, počecima, on je krenuo radeći goofy rimejke goofy Disneyevih filmova za televiziju i ANT-MAN je upravo to, deo Marvelove franšize koja vraća Dinsey u okvire filmova za ne naročito zahtevnu decu.

Međutim, iako nije Edgar Wright i prihvata rediteljsku konvenciju MCU koja vonja po televiziji, naročito u scenama dijaloga, Reed ipak uspeva da uspešno nasledi deo zaostavštine koju su ostavili Edgar Wright i Joe Cornish kao scenaristi. Za početak, Wright i Cornish su postavili ANT-MAN kao film koji ima likove, priču i zaokruženost, iako se putem određenih kopči naravno ugrađuje u MCU. Zatim, film su pogurali u pravcu Amblina, sa porodicom u centru pažnje koja je ugrožena razvodom i može se obnoviti očevim podvigom. Kod Spielberga doduše, obično to radi dete.

Reed je reditelj visoke vizuelne kulture što se u ovom filmu paradoksalno ne oseća u onoj meri u kojoj bi trebalo. S druge strane, on nije reditelj akcionih filmova i zato ANT-MAN ne upada u amok Marvelovih filmova u kojima second unit preuzme uzde i snima nešto svoje, potpuno drugačije od onoga što radi unit sa glumcima. ANT-MAN je u tom smislu koherentan film, za koji se vidi da ga je radila jedna uigrana ekipa saradnika. Akcione scene su zanimljive ali su duhovite i pomalo goofy, taman onoliko da se oseti Reedov pečat.

ANT-MAN je takođe throwback osamdesetih kao i GUARDIANS samo što je ipak malo orignalniji.

Kad je reč o scenariju, ovo je origin story i u tom pogledu ima sličan problem kao IRON MAN, dakle glavni konflikt krene prekasno, film propisno ni “ne počne” sve do polovine, premda zapravo treba da defiišemo koji element priče zapravo čini ono što treba da počne. Ako je to konflikt sa negativcem, film “počinje” kasno ali ako je pretvaranje Scotta Langa osnovna tema, onda počinje na vreme. Rečju, ovo je film koji je više origin story nego što ima fokus na duel dva junaka - premda, funkcioniše zaokruženo.

Paul Rudd kanališe B-verziju Bena Afflecka i ponekad se zapitam koliko bi film bio bolji da je mao harizmatičnihjeg glumca u glavnoj ulozi. Rudd kao i Reed, nije akcioni tip i to je OK, ali za nijansu je previše bled u odnosu na zahteve priče. isto važi i za Evangeline Lilly. Dok je ona priličan promašaj u podeli, inače nasleđen od Edgara Wrighta, Rudd je na granici, korektan ali je mogao biti i bolji. Michael Douglas se zbabio ali je naravno u odnosu na sve ostale glumce u filmu tata u svakom pogledu.

ANT-MAN ima razne vidove stagnacije u sebi, ali kada mu se odbije deo na uravnilovku koju nameće MCU, plus kada se konstatuje da je u drugim deonicama zaista vrlo simpatičan, i da je za razliku od GUARDIANS OF THE GALAXY (koji je bogatiji, duhovitiji i bolji ukupno uzev) uspeo da pevaziđe problem tankog negativca, onda mogu reći da je reč o naslovu koji ostavlja bolji utisak od onoga što su mu zaista fundamentalne vrednosti. 

* * * / * * * *

PETLJA

I dalje verujem da je veliki gubitak za srpski film to što Milutin Petrović nije ozbiljnije pokušao da se angažuje unutar nečega što bih kolokvijalno nazvao mejnstrim filmom. Svaki njegov film je pokazao da je reč o reditelju koji ima dara za filmsko izražavanje, poznaje formu i ume da se njom poigrava. Otud je šteta što toliki dar nije realizovan u nekom ostvarenju koje bi moglo privući gledaoce, ispričati priču itd.

PETLJA je celovečernji art-film nastao metodom pabirčenja , od eksperimentalnog filma PETLJA koji je pre neku godinu dobio sredstva od FCSa i filma o Ljubomiru Šimuniću EXPRECIOUS DREAMS koji je Milutin Petrović snimio po scenariju koji je napisao sa Dušanom Cicvarom. Ipak, među svojim saborcima iz pogreta Garažni film, Petrović je uspeo da ode najdalje u pogledu atraktivnosti filma koji snima, i šavovi po kojima se spavaju dva filma, gotovo da se ne osećaju.

Kudikamo, najbolji delovi PETLJE i jesu oni u kojima se integriše EXPRECIOUS DREAMS odnosno oni u kojima PETLJA zaliči na taj film. Što se film odmiče dalje od teme voajerizma, Šimunićevih fetiša, preplitanja realnosti, novog filma i kinotečkih klasika, stvarnosti i fikcije, to postaje slabiji i šteta je što tih “slabih deonica” ipak ima dosta i što je kvalitet filma neravnomeran naprosto zato što su kadriranje, estetizacija, pa i gluma u pojedinim delovima znatno angažovaniji nego u drugim.

Isto važi i za idejno polje, film je mnogo bolje kada mistifikuje Šimunića, njegov rad, voajerizam, erotiku nego kada pokušava da se okrene društvenoj kritici koja u ovako eksplicitnoj formi deluje potpuno deplasirano. Štaviše, sam film čini sve da uvuče gledaoce u svet inspirisan Šimunićem i njegovim inspiracijama u rasponu od Hitchcocka do Russa Meyera, i sve što pokušava da aludira na bajata viđenja nših društvenih problema, od nedovoljnog poštovanja za umetnike do umešanosti tajnih službi u naš javni život, izgleda suvišno i bolno banalno.

Čak se i sam film u jednom trenutku pobuni protiv toga. Dok u svom najboljem delu, Petrović prati Šimunićevu voajersku estetiku u kojoj žene nikada nisu sasvim obnažene, sunovrat u disertaciju o DBu i ostalim glupostima uključuje upravo potpuno golu glavnu glumicu. Kada glumica postane potpuno gola, kao i da ceo film izlazi iz svega onoga što ga je dotle činilo zanimljivim.

U pogledu autorske intervencije na materijalu, PETLJA je sasvim sigurno film zarobljen u osamdesetim i najviše podseća na underground naslove iz tog perioda, a u najboljim delovima uspeva da postigne i njihovu fakturu slike, mada prečesto deluje elektronski oštro što smeta opštem utisku, naročito jer nas film u više navrata podseća da je snimanje na filmu Šimunićeva specijalnost. Dakle, u pojedinim delovima, PETLJI nedostaje taj celuloidni look.

Nažalost, ovaj apartni pogled na film danas teško da može imati jaču internacionalnu eksploataciju jer naprosto tako nešto nije u trendu a mi smo prevelika periferija da bi diktirali trendove pa bih rekao da bi se PETLJA morala zadovoljiti nastupima na srpskim festivalima, ali isto tako možda i na Grossmanu koji gaji nostalgiju prema pajkićevskim osamdesetim kojim ovaj rad definitivno pripada.

Iza svega ipak ostaje potreba za pričom. Vrlo je zanimljiva zavisnost PETLJE od priče čime se definitivno odmiče od onoga što bi eksperimentalni film trbalo da nosi. No, pošto ovo nije taj eksperimentalni film koji je najavljivan već nešto drugo, čini mi se da u njemu eksperiment ne treba ni tražiti.

Potreba za pričom pokazuje da se u Petroviću iza svega krije reditelj koji uprkos svom underground angažmanu, ipak teži naraciji, i zato se ne može do kraja odrediti da li je ovo pravi art ili ipak samo hendikepirani loopy mejnstrim. 

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, July 15, 2015

THE NEW CENTURIONS

Reprizirao sam THE NEW CENTURIONS Richarda Fleischera, ekranizaciju romana Josepha Wambaugha, prvo njegovo značajno pojavljivanje u bioskopima. Ovaj film je po mnogo čemu značajan, između ostalog i zato što je doneo jedan novi, realističniji, crnohumorniji senzibilitet u prikazu svakodnevice policajaca. Ovu formulu kasnije su doveli do savršenstva neki drugi filmovi poput FORT APACHE, THE BRONX pa sve do END OF WATCH, ali THE NEW CENTURIONS stoji kao jedna od preteča.

Scenario Stirlinga Siliphanta i nepotpisanog Roberta Townea nudi razbraušenu adaptaciju Wambaughovog romana koja u jednom trenutku počinje da deluje proizvoljno, ali Stacy Keach i George C. Scott u glavnim ulogama uz Fleischerovu dosta efikasnu režiju čine da se film nekako sklopi u celinu. Ipak, postoji niz digresija snažne znakovitosti koje ostaju nerazrešene i to predstavlja ozbiljan problem.

Neke od životnih stvari koje film prikazuje u međuvremenu su postale kliše, recimo veza policajca i medicinske sestre (FORT APACHE THE BRONX, STREET KINGS npr.) zatim ubistvo nedužnog prolaznika samo zato što je pogrešne rase (FORT APACHE THE BRONX) ili spasavanje beba od roditelja-alkoholičara/ narkomana/ psihotičara (END OF WATCH). Film se dotiče i proskribovane homoseksualnosti (FORT APACHE THE BRONX) i niza drugih pitanja.

Iako su sve ove teme kasnije bile bolje i efektnije razrađivane, THE NEW CENTURIONS ima poseban značaj u istoriji žanra, naročito jer nije imao previše naslova na koje se mogao osloniti. Otud iako mu je domet * * 1/2 zaslužuje ocenu za istorijski značaj. Koga zanima evolucija žanra, svakako treba da ga pogleda, ostali će imati više sreće sa nekim od naslova koje sam nabrojao.

* * * / * * * * 

COMMON

Pogledao sam COMMON izvanredan BBCjev televizjski film o problemu “udruženog zločinačkog poduhvata” kao krivičnog dela pred britanskim sudovima, iz pera barda britanske televizijske socijalne drame Jimmy “The Governor” McGoverna. McGovernov scenario je angažovan, baziran na činjenicama i plasira ih savršeno a da usput ne kompromituje sve potrebne dramske kvalitete, čak naprotiv, COMMON uspeva da bude prilično uzbudljiv i da zaintrigira gledaoca u pogledu ishoda, iako ovakav film retko kada to uspeva.

McGovernov scenario je prošao kroz izuzetno veđtu režiju Davida Blaira koji je uspeo da ga realizuje briljantno, izvlačeći maksimum iz glumaca uporedo sa izuzetnom estetizacijom sumornih mančesterskih lokacija i državnih institucija. Nico Mirallegro u glavnoj ulozi nevino optuženog mladića predvodi izvanrednu glumačku podelu i stoji kao emotivno jezgro cele priče, a o snazi okupljene glumačke sile dovoljno gvoori činjenica da Michael Gambon igra epizodnu ulogu sudije.

Blairov pristup visokoestetizovanom realizmu je konzistentan, i uspeva da ni u jednom trenutku ne izgradi šik-sliku dubokih socijalih podela u Engleskoj, Međutim, njegovo rešavanje mizanscena u scenama, kadriranje, i vladanje ritomom priče je izuzetno i ovo je reditelj na kog svakako treba obratiti pažnju.

Saturday, July 11, 2015

FINAL GIRL

Reditelj filma FINAL GIRL Tyler Shields nosi ime koje kao da je izmišljeno za porno glumca. Možda bi u tom žanru mogao kudikamo bolje da se snađe jer njegov pokušaj stilizovanog osvetničkog trilera koji koketira sa estetikom bajke i kompromituje ionako klimave karijere Abigail Breslin i Wesa Bentleya ne zaslužuje prelaznu ocenu ni na jednom nivou. FINAL GIRL je simplifikovana, glupa, stilizovana budalaština o devojci koja je ostala siroče kao dete i od malih nogu je pripremana da ubije počionioce gnusnog zločina protiv ženskih članova porodice njenog mentora. Koliko god se Shields trudio da film obogati raznim detaljima, među kojima su i narkotici i halucinacije, ovo je jedan od onih primera u kome svako osveženje samo služi da podseti gledaoca koliko ga novi momenti ne samo ne zanimaju već ga i podsećaju koliko je sve to u osnovi bezveze.

Tuesday, July 7, 2015

THE LIGHTSHIP

Pogledao sam THE LIGHTSHIP Jerzyja Skolimowskog, holivudski pokušaj čuvenog poljskog autora u kome radi unutar okvira euroameričke koprodukcije, pa tom prilikom ima i Brandauera u glavnoj ulozi što dosta nateže uverljivost cele priče iako mu je junak američki moreplovac nemačkog porekla.

Film je smešten u 1955. i govori o posadi broda-svetionika koji otima grupa trojica razbojnika-psihopata koju čine glumački All-Starovi Robert Duvall, William Forsythe i Arliss Howard. Nažalost, kao što Brandauer naprosto ne deluje kao američki državljanin nemačkog porekla, tako ni Duvall ne uspeva da obuzda svoju šmirantsku potrebu da isprazno nadgradi svoj lik, odlazeći u pravcu groteske.

THE LIGHTSHIP naravno nije, ili barem nije isključivo, hostage thriller. Ovo je film koji adaptira roman Siegfrida Lenza i pokušava da govori o očevima i sinovima, krivici koja ljude podjarmi za ceo život, o usamljenosti i izolaciji. skolimowski je svestan svih ovih motiva ali umesto da snimi višeslojan film, on ga paradoksalno raslojava, i na kraju ova kamerna drama na kraju biva nekoherentna.

Nekoliko rediteljskih rešenja pokazuju da je Skolimowski veliki majstor. Nažalost, na nivou celine ono što se oseća od njega jeste opšta atmosfera upečatljivog rediteljskog rukopisa koji luta.

* 1/2 / * * * *

Friday, July 3, 2015

STRIKE FORCE

Na pilot epizodi za televizijsku seriju STRIKE FORCE okupila se vrhunska ekipa, producent FRENCH CONNECTIONa Phillip D’Antoni, reditelj Barry Shear i odlični glumci, među kojima je bio i mladi Richard Gere.

Nažalost, serija o odeljenju na narkotike u NYPDu nije zaživela a pilot je ostao u formi televizijskog filma. Shear uspeva da ga realizuje energično, mišićavo, uz odlične scene potere, sjajnom upotrebom lokacija i miljea vezanog uz njujoršku marginu, i šteta je što sam zaplet nije više struktutiran kao film već kao televizijska epizoda.

Srećom, Shearova režija je dovoljno vešta da na kraju sam STRIKE FORCE u vizuelnom pogledu apsolutno može proći kao energični mali prljavi TV film, i nekako ipak sakriva svoje pilot-korene.

TERMINATOR GENISYS

Pogledao sam TERMINATOR GENISYS Alana Taylora. Ako imamo u vidu da pored dva kanonska, na određeni način ja volim i preostala dva Terminatora, i da sam u tom pogledu u apsolutnoj manjini, mislim da moja užasnutost ima posebnu težinu. Ovo je jedan od onih filmova za koje ti nije jasno kako su se omakli ne autorima već producentima. David i Megan Ellison, bogati brat i sestra koji svoj kapital investiraju u filmove poznati su po upmarket projektima, i uprkos tome što on radi komercijalu a ona indie, ovde su potpisani zajedno. Ipak, teško je naći bilo koje drugo opravdanje za ovaj film osim onog praktičnogg - želeli su da snime bilo šta kako bi zadržali prava i eventualno snimili još jednu televizijsku seriju pre nego što se sve neumitno vrati Cameronu.

Alan Taylor posle drugog THORa definitivno uspeva još gore da se izbruka, u ovom filmu on ne samo da ne uspeva da na ekranu pokaže 150 navodnih miliona uloženih u film već isporučuje niz mlakih, statičnih scena, televizijskog kalibra, sa sve statistima koji već u drugom planu deluju potpuno izgubljeno i nekoordinirano. Na početku filma među autorima potpisan je Alexander Witt second unit reditelj i DP i to je uvek znak da je film neka vrsta krpeža. Sada je tek jasno kolika…

Film je dakle jezivo režiran i prilično loše izgleda u pogledu realizacije, od praznih scenografija, do slabog mizanscena i specijalnih efekata koji su osrednji, premda nisu ni imali priliku da se nametnu kao bolji iz prostog razloga što nisu iskorišćeni na bolji način.

TERMINATOR GENISYS je prvi film u serijalu u kome Terminator nije neuništiv, nema tu horor dimenziju nesavladive, strašne pretnje. Ovde je i T-1000 i jedan još noviji nano-terminator prilično savladiv, prilično jednostavan za usporavanje, a T-101 i T-800 su već savladana tehnologija, metak ili dva na pravom mestu su dovoljni da ih savladaju.

Na sve to treba dodati scenario koji ovoga puta stavlja akcenat na vremeplov i praktično retconuje sve što do sada znamo o serijalu kako bi mogao da recastuje sve junake osim Arnolda koji nije ni za šta jer se pretvorio u babu i samo majstor može nešto da izvuče iz njega, a Taylor to nije.

TERMINATOR GENISYS se kreće kroz ceo niz treš postavki, od slabo rekonstruisanih omaža prvom delu, pa sve do raznih nenamerno smešnih hronomocijskih detalja koji su izazivali kolektivni smeh u sali. U nekim scenama, predlozi gledalaca su bili lucidniji od onoga što su pružili autori.

Patrick Lussier i Laeta Kalogridis nisu pisci visokog kalibra, pa ni ne čudi da je rezultat ovakav scenario. Ipak, činjenica da na pisanju nisu bila angažovana jača imena, sugeriše da je ovaj projekat realizovan na brzinu. Najveća ironija ove situacije je da GENISYS u ovoj retro sezoni verovatno neće proći ni upola onoliko loše koliko zaslužuje.

Ipak, posle ovog filma je jasno da TERMINATOR po prvi put u istoriji franšize nije tretiran kao prestižni projekat na kome su autori dali sve od sebe. Samim tim, bilo bi dobro da se sa daljim uništenje franšize sada i zastane. Mada, možda će baš ovaj pad motivisati producente da se na neki način isprave u sledećem delu. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, July 2, 2015

COME BACK TO ME

Pogledao sam COME BACK TO ME Paula Leydena, novi američki horor televizijskog nivoa realizacije koji uprkos nekim relativno zanimljivim idejama kojima počne da se poigrava u drugoj polovini, ne uspeva da se nametne kao delo čija gluma i egzekucija nadilaze televizijski Lifetime film. Leyden očigledno nema ekipu koja bi mogla da izgura vrhunski mejnstrim a nema dara ni za neko arty rešenje koja bi ga dovelo na indie liniju. Otud, ono što definitivo zaslužuje poštovanje jeste opredeljenje reditelja da snimi horor koji se dešava danas i koji se na vadi na indie dovitljivost, iako samo finale nosi sebi neki goofiness na liniji TALES FROM THE CRYPT. Rezultat je nažalost samo podsetnik koliko je teško snimiti dobar repertoarski horor.

* * / * * * *