Tuesday, June 30, 2015

ALLELUIA

Pogledao sam ALLELUIA Fabrice du Welza. Rekao bih da se u poslednjih par filmova igra sa formama koje ne poznaje baš najbolje, s tim što se u filmu ALLELUIA nije propisno izbrukao kao u onom strašnom policijskom filmu. Ovog puta du Welz pravi film u maniru francuske erotske drame sedamdesetih, ukršten sa chabrolovskim trilerom i u pogledu tog retro štimnuga jasno aludira na Novi talas, i na njihovu fascinaciju Amerikom, ali se nadovezuje i na ovaj dosta opskurni talas američkog indie horora u kome se za potrebe strave i užasa priziva epoha.

ALLELUIA je baziran na dve konvencije koje su nespojive. S jedne strane film se dešava danas, i junaci se upoznaju preko dating sajta, vozila koja se kreću gradovima su savremena itd. a dizajn i odnosi među likovima su potpuno retro i jedino su mogući pod pretposavkom da ljudi žive najmanje kao u sedamdesetim. Situacije u koje junaci du Welzovog filma upadaju su najmanju ruku arhaizirane, i tu on pravi nedovoljnu modernizaciju istinite priče na koju se oslonio.

Da je ovo neki istočnoevropski film, i da je reč o nekom debitantu ili manje afirmisanom autoru, sigurno da bi i moj utisak bio povoljniji. Međutim, autor du Wlezovog kalibra bi morao biti inventivniji i maštovitiji, ne samo od pokušaja da kroz puku invokaciju epohe stvori atmosferu već i da radnju pomeri od nabrajanja seksualnih odnosa glavnih junaka odnosno glavnog lika i žena koje zavodi. Film u tom pogledu ume da zaliči na rad nekog umornog erotomana, poput Lordana Zafranovića u poznoj fazi, ili nekog nemaštovitog debitanta.

ALLELUIA je film krupnih planova koji uspeva da povremeno jako dobro funkcioniše na nivou pojedinačnih scena. Ipak, kao celina ne uspeva da bude ubedljiv. Tome doprinosi i kriptični kraj. 

* * / * * * *

Monday, June 29, 2015

L’ENLEVEMENT DE MICHEL HOUELLEBECQ

Pogledao sam L’ENLEVEMENT DE MICHEL HOUELLEBECQ Guillaumea Niclauxa, reditelja čiji sam rad upoznao kroz pokušaj komercijalne afirmacije u ekranizaciji Jean-Christophe Grangea. Taj film mi je bio grozan a nažalost ni ovaj nije mnogo bolji ali je svakako znatno zanimljiviji.

Niclaux je napisao i režirao film u kome Houellebecq igra samoga sebe. Posle režije, očigledno je da Houellebecqa zanima dalje bavljenje filmom, kroz glumu, o čemu svedoči i potonje igranje u filmu NEAR DEATH EXPERIENCE. Zanimljivo je kako su francuski pisci skloni ulasku u svet filma daleko izvan okvira scenaristike. Još je zanimljivije to kako se od nove generacije možda ponajbolje u tome snašao Beigbeder, ne samo zato što mu je 99 FRANCS režirao Kounen već i u svojoj samostalnoj režiji oko koje je dosta oklevao upravo imajući u vidu Houellebecqov rediteljski fijasko. Međutim, ova Beigbederova režija kudikamo je bolja od njegovih recentnih romana, i radije bih gledao njegov novi film nego čitao novi rukopis.

Houellebecq u ovom filmu igra samog sebe, u prenaglašeno deglamurizovanoj fazi, kada je izgubio zube, i njegova pojava na ekranu bez ikakve sumnje nosi određeni bizarni magnetizam koji verovatno treba pripisati njegovoj reputaciji, ali opet ne bih rekao da u njemu i inače nema neke filmičnosti.

Ono što je okosnica filma jeste komični triler o otmici Houellebecqa od strane nesposobne bande nejasnih motiva, koja postepeno sve više počinje da pokazuje fascinaciju njime kao sagovornikom, kao arbitrom za razna pitanja, i nikada ne prestaje da ga tretira kao zvezdu što dostiže svoj vrhunac kada mu angažuju prostitutku kao rođendanski poklon.

Ideja da nečiji status javne ličnosti spontano transcendira jasnu kriminalnu nameru otmičara i da oni umesto koristi od otkupa, počinju da imaju korist od komunikacije sa tim čovekom, prilično je interesantna. Međutim, Niclaux uspeva tek da zagrebe ovršinu te teme.

Za početak, iako Houellbecq bez ikakve sumnje deluje kao nadahnut interpretator igrajući samoga sebe, ni u jednom trenutku ovaj film ne izlazi izvan okvira internog vica čija ciljna grupa mora poznavati opus ličnosti o kojoj film govori. Dakle, Michel Houellebecq iz naslova nije uspeo da bude ime lika već samo ime ličnosti čiji fanovi treba da gledaju ovaj film.

Niclaux je dakle propustio priliku da izgradi nešto više na bazi ready madea koji nudi sam Houellebecq. Samim tim, ovde imamo delo u kome se protagonista na pogrešan način izdiže iznad celine i na kraju sve deluje kao vrlo bizaran vid samopromocije i pokušaja da se ukoreni imidž neuglednog samotnjaka koji Houellebecq gaji, naročito u poslednje vreme.

Ovaj film korespondira i sa autorefleksijom njegovog tada aktuelnog romana MAPA I TERITORIJA, čak su neki zaključci o Thierry Joncquetu preneti iz romana u film, unutar monologa o nekadašnjoj vitalnosti francuskog krimića.

Niclaux se u formalnom pogledu drži nekog osušenog, festival-ready realizma, sa kadriranjem koje deluje kao da je kamera pre svega postavljena da bi zabeležila autentičnost junaka. Međutim, to je paradoksalna pozicija jer Houellebecq jeste stvarna ličnost ali okolnosti u kojima se našao, uprkos dobrim pokušajima, ne uspevaju da opravdaju taj prizvuk “autentičnosti” za kojim Niclaux traga.

U određenom smislu, ovaj film ima i critic-proof dimenziju, kao da je reč o ENTOURAGEu za intelektualce. I zbilja, u ovom filmu imamo upravo to, intellectual-porn razgovore, apstraktan zaplet, satiru, sve one obavezne figure koje bi intelektualac mogao očekivati.

Taj trenutak u kome Houellebecq pristaje da od pisca postane celebrity desio se mnogo ranije, ali ovim filmom je to bez ikakve sumnje ozvaničeno.

Jedino što nemamo jeste ona supstanca koju bi Houellebecq ili intelektualistički film morao da nam ponudi, i zato ENTOURAGE ostaje pošteniji produkt od ovoga. 

* * / * * * *

TED 2

Pogledao sam TED 2 Setha MacFarlanea. Nažalost, nastavak nije na nivou prvog filma, što zvuči kao opšte mesto da u ovom konkretnom slučaju nije došlo do vrlo jasnih promena u odnosu na original koje su uzrokovale slabiji rezultat. Za početak TED 2 je predug, sa ogromnim brojem dugih digresija koje funkcionišu manje ili više, ali naprosto ne zaslužuju mesto u filmu. TED 2 se previše opušta, i u tom smislu liči na stonersku komediju koja nije tehnički komplikovana za realizaciju, kao da je Ted još jedan od rediteljevih ortaka a ne skupi specijalni efekat. Međutim, ako imamo u vidu ambicije, onda ta lenjost prosečne stonerske komedije deluje kao priličan problem.

Posle mlako prihvaćenog ali zapravo jako dobrog A MILLION WAYS TO DIE IN THE WEST MacFarlane se pomalo izgubio u svojim autorskim pretenzijama i TED 2 jasno pokazuje da se od vrlo preciznog autora animacije pretvorio u reditelja koji ne mari previše za ritam i trajanje filma.

Određeni nivo samopouzdanja sigurno bazira na samom Tedu koji je sjajan lik, na velikoj duhovitosti koja postoji i u scenariju i u njegovoj vkalnoj interpretaciji, ali nažalost, nije svaki humor na nivou bioskopskog i u tom smislu, TED 2 u nekoliko navrata luta u pravcu sitkoma.

Sam koncept u kome se Ted javlja kao protagonista sudske drame o ljudskim pravima je zanimljiv, iako MacFarlane zapravo ponajmanje pravi satiru sudske drame i kulture ljudskih prava a neki detalji, u finalu na ComicConu deluju kao priličan larpurlartizam i nepotrebni omaž klasicima neme komedije.

Jedini krupan problem koji sam imao sa prvim filmom bilo je preveliko referisanje na aktuelne pop kulturne fenomene. TED 2 nastavlja tim putem, samo mi se čini da je ovog puta otišao u još dublju efemernost. 

Ukupno uzev, TED 2 je prijatno gledalačko iskustvo, ali kao film ima puno problema koji u spoju sa efemernošću pop kulturnih referenci daju daleko slabiji rezultat od mnogo disciplinovanijeg i preciznijeg prvog filma.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, June 27, 2015

INSIDE OUT

Pogledao sam INSIDE OUT Petea Doctera, novi Pixarov film koji predstavlja novi korak napred za ovaj studio, za koji ne možemo reći da je proteklih godina bio u stagnaciji, ali sasvim sigurno jeste koračao utabanim stazama nastavaka i nekim “tipičnijih” animiranih radova koji se nisu znatnije razlikovali od konkurencije, došavši do tačke da ga Warner po relevantnosti i prestigne svojim LEGO filmom (kada doduše Pixar nije ni imao svog takmaca) odnosno da mejnstrim Disney produkuje par ozbiljnih konkurenata, tu pre svega mislim na WRECK-IT RALPH.

INSIDE OUT je po mnogo čemu sličan WRECK-IT RALPHu, pre svega po toj ideji da se kroz animaciju “prodre unutar” nekog nefilmičnog procesa i da se on vizuelno i narativno razloži. U slučaju INSIDE OUT reč je o misaonim procesima, o emocijama, čovekovoj ličnosti, sećanjima, podsvesti i sl. Mnogi kritičari navode da je dekonstrukcija koju vrši INSIDE OUT nešto najradikalnije što je do sada urađeno u mejnstrim animaciji, s tim što ja ne bih išao toliko daleko jer je WRECK-IT RALPH otišao podjednako daleko u svetu gejminga, čak bih rekao da je RALPH otišao možda i nekoliko koraka dalje u ideološkom tumačenju ove pojave.

INSIDE OUT je s druge strane film koji ima veći efekat jer je naprosto okrenut nečemu što je svima prepoznatljivo, to je ljudski um, a kroz simpatične likove, maštovite situacije i pre svega jako lucidne analogije uspeva da prikrije svoj zapravo mehanicistički pristup objašnjenju mentalnih procesa. Emocije koje su glavni likovi filma u jednom trenutku postaju karakteri koji imaju character arc, menjaju se, odnosno kroz promenu konteksta postaju korisne čak i onda kada su naizgled destruktivne poput Tuge.

Ako bih govorio o čisto kinestetičkim kvalitetima, ali i emociji, RALPHa bih smestio ipak iznad INSIDE OUT. Međutim, gledano sa strane, INSIDE OUT je film sazdan isključivo od pameti, više od pojmova nego od “čisto filmskih” ideja i u tom smislu, Docter je postigao neke neverovatne stvari.

Naime, INSIDE OUT je maštovit, razigran i dinamičan, podjednako deci kao i odraslima, ali nikada ne gubi iz vida dve dimenzije - jednu edukativnu za decu i jednu vrlo elegičnu, gotovo opipljivo sentimentalnu, za odrasle. Tematizovanje pameti kroz pametna rešenja, deluje kao pravi spoj i INSIDE OUT jeste sve ono što se očekuje od Pixara ali je i jedna intelektualna igra u isto vreme gde se utrkuju pojmovi iz psihologije sa maštom autora.

Otud na polju čiste “univerzalnosti” teme, INSIDE OUT automatski nadmašuje RALPHa, premda, ostaje antilakanovski, odnosno izostavlja ideologiju iz svog diskursa, što je možda i dobro. Um je prikazan kao kolektiv koji čine emocije, sećanja, imaginarni prijatelji, kreatori snova, ali odlikuje ga neverovatno odsustvo socijalne mobilnosti. Zaplet se dotiče upravo tog segmenta, dve emocije, mismatched Radost i Tuga ispadaju iz centra u kome treba da se nalaze i odlaze u pogrešan deo uma, ali kada zajedno sa sobom u idejni centar junakinje pokušaju da povuku njenog imaginarnog prijatelja koji je osuđen na obsolenciju, ne samo da u tome ne uspeju, već njegovo žrtvovanje predstavlja sine qua non njihovog povratka na mesto gde treba da budu, i očuvanja poretka. Dakle, um je konzervativno mesto čiji razvoj ne može biti dostignut kroz mobilnost elemenata, naprotiv, svaka moilnost elemenata uzrokuje patologiju, duševnu bolest, ali može se odvijati kroz učenje kako da se nedostaci pretvore u prednosti.

U tom pogledu zanimljivo je kako se manifestuje sazrevanje junakinje. Naime, na početku je osnovni cilj svih emocija da ona bude srećna, i sve to remeti Tuga koja takođe želi da bude srećna i zato je aktivna, mada ne kao negativac, već više kao trapavi sidekick. Trenutak u kome Tuga precizno može da interveniše za dobrobit junakinje predstavlja trenutak njenog sazrevanja, izlazak iz depresivne epizode, ulazak u stanje “aktivne depresije”, funkcionisanje uprkos brojnim nezadovoljstvima.

Taj kraj u kome se rekonstituiše um bez socijalne mobilnosti u kome se čak i najnežnija sećanja moraju žrtvovati za dobrobit celine ličnosti, kao i sazrevanje koje čini sposobnost da se tuga stavi u funkciju očuvanja ličnosti, daje filmu finu dozu desnog “realizma”, što je gotovo paradoks ako imamo u vidu da je ovo maštoviti animirani film koji bi valjda trebalo da nas neprestano uveseljava i raduje.

Docter je pokazao ogroman talenat svojim ranijim filmovima, među kojima je i UP, vizuelni omaž Dobrici Ćosiću i Zoranu iz TITO I JA, pa samim tim ni ne treba previše objašnjavati sa koliko je veštine realizovan INSIDE OUT. Međutim, ono što ovaj film prikazuje i vrlo složena emocija koju stvara i zaključci koje donosi, vrlo su zreli i ne podilaze publici.

Otud je INSIDE OUT upravo onaj primer filma kakav bi trebalo da iziskuje ogromna finansijska i stručna ulaganja kakva samo Holivud može da napravi, a prečesto ih razbacuje na besmislice, bez značenja i mogućnosti da traju. Srećom, za razliku od Birdovog TOMORROWLANDa, Docterov film je uspeo da iskomunicira i sa publikom. Dakle, Disneyev ovogodišnji pokušaj da mu blokbasteri koketiraju sa smislom nije dva puta kažnjen.

INSIDE OUT upravo stoji kao opozicija onome što je predstavljao FURY ROAD, i to još jasnije predstavlja od TOMORROWLANDa. 

* * * * / * * * *

Saturday, June 13, 2015

ENTOURAGE

Pogledao sam ENTOURAGE Douga Ellina, produžetak popularne HBO serije bioskopskim sredstvima. Ellin i ekipa su se na neki način postarali da ovaj film uslovno može da se gleda bez predznanja o seriji ali teško da će zanimati ikoga izvan kruga fanova. 

Što se fanove tiče, s druge strane, oni svakako dobijaju svoju dozu “kako je dobro videti te opet” susreta sa omiljenim likovima, u filmu koji zapravo ima arc polovine sezone, sabijene u jedan flm.

Pored likova iz serije, Ellin sa saradnicima uspeva da očuva i šarm dramaturgije iz serije, i rekao bih da uspeva da ga dosta uspešno prenese u bioskopsku formu. Akcenat nije na zapletu već na junacima, njihovim dilemama i načinom na koji izlaze na kraj sa njima.

Za razliku od mnogih serija koje se ulupavaju držeći se filmske dramaturgije, ENTOURAGE zapravo funkcioniše prilično dobro oslanjajući se na ono što ga je karakterisalo kao seriju. Za razliku od pete sezone kojoj filmsko ubrzavanje radnje nije pomoglo i umnogome je umanjilo efekat psiholoških lomova simpatičnih junaka, ovde je to pojačavanje efinasnosti bolje realizovano.

Nažalost, u balansu između filma koji će govoriti o junacima iz ENTOURAGE ali biti autonoman, i priveska za fanove serije, Ellin bira ovo drugo što je možda i prirodno. Ipak, u određenom smislu to nadovezivanje na seriju u nekim aspektima možda i umanjuje uživanje i fanovima serije. Tu pre svega mislim na celebrity cameo pojave koje postaju same sebi svrha i bivaju dovedene do paroksizma.

Lagao bih ako bih rekao da nisam bio zabavljen ovim filmom, ali možda ja i više verujem u Vincea i načina na koji je priča o njemu pričana od samih autora. ENTOURAGE je pružio dosta ali mogao je možda pružiti još i više.

Kao fan serije mogao bih mu dati * * * ali * * 1/2 / * * * * je realan domet, u najboljem slučaju.

Thursday, June 11, 2015

JURASSIC WORLD

JURASSIC WORLD Colina Trevorrowa deluje kao jugoslovenska fudbalska reprezentacija - na okupu je niz sjajnih pojedinaca koji su se dobro pokazali u drugim projektima, sve vreme izgleda kao da će nešto da se desi i onda kada krene da se dešava na kraju nikako da se desi. Rezultat od umereno simpatičnog vremenom postaj mučan.

Colin Trevorrow je snimio izuzetan indie film SAFETY NOT GUARANTEED i u JURASSIC WORLDu se ispostavilo da nije dorastao ovom zadatku. Na kraju ceo film je režiran vrlo ex catedra, i to ne samo u domenu akcije koja je izuzetno pitoma, bez ijednog istinski velikog set-piecea, sa par zanimljivih detalja, već i u domenu glume gde sam očekivao mnogo više od ovog reditelja. Imam momenata lucidnosti, ima situacija u kojima zaigra Prattov šarm ili kada se oseti nešto indie nekonvencionalnosti, ali ukupno uzev, takvi bljesci su vrlo retki.

Film pokušava da bude “pametan” i da komentariše savremenu klimu u svetu zabave u kojoj čak ni istinski impresivne stvari nisu više impresivne. Tako ovde na početku junaci konstatuju da “dinosaurusi više nikoga ne mogu da oduševe” i za potrebe toga genetski modifikuju novog i strašnijeg. Slično je i sa Trevorrowim. Umesto nekog rutiniranog reditelja spektakla, doveli su indie reditelja, kako bi doneo tog indie DNK ali na kraju, kao i akcija sa Indominus Rexom, sve se završava vrlo skromnim rezultatom.

Na scenariju su potpisana četiri pisca, Trevorrow i njegov sidekick Connely sa SAFETY NOT GUARANTEED plus Rick Jaffa i Amanda Silver koji su rebootvali Planetu Majmuna. Na kraju, najzanimljiviji detalj u zapletu ostaje premisa koju je navodno razrađivao John Sayles onomad za četvrti deo a to je priča o pretvaranju dinosaurusa u oružje. Možda će ta ideja biti dalje razrađivana u eventualnom petom delu.

Neke ideje kojima se bavi JURASSIC WORLD nisu sasvim moronske, kao što je recimo pretvaranje dinosaurusa u biološko naoružanje, pitanje da li su genetski modifikovani dinosaurusi svesni toga da nisu nastali “prirodnim putem” i kako poimaju svoje mesto u lancu ishrane, ali završnica u kojoj se parafrazira GODZILLA, odnosno pokušaj da se ljudi i dinosaurusi nađu na istoj strani, ima u sebi dosta zanimljivih implikacija, ne samo tu jednostavnost inverzije premise, no realizovana je nevešto i nemaštovito, tako da samo podvlači inherentnu glupost nametnute etičke dileme.

Naime, dinosaurusi nastali genetskom modifikacijom, jer smo u prvom delu saznali da se nisu mogli napraviti isključivo iz DNK dinosaurusa, odlučuju da se udruže sa ljudima kako bi pobedili abominaciju - GMO dinosaurusa, iako ni oni sami nisu niti nastali prirodnim putem, niti su prilikom nastanka rekonstruisani po svojim stvarnim karakteristikama već su naprotiv prilagođeni zahtevima zabavnog parka.

Paradoksalno, na kraju “negativci” u ovom filmu, predstavnik vojnoindustrijskog kompleksa i genetičar, uprkos nizu esencijalizovanih mana ispadaju zapravo jedini zastupnici zdravog razuma.

Bryce Dallas Howard je svoju ulogu nervozne poslovne žene uvučene u postolovinu krajnje prekempirala, i nije ni blizu vrhunaca tog tipa kao što je bila Kathleen Turner u ROMANCING THE STONE i sl. Chris Pratt igra u Amblinu, i ako je ovo proba za njegovo preuzimanje Indiana Jonesa onda… hm… ne bih rekao da je prošao test ali ne zbog svog magnetizma, već zato što mu materijal nije dopustio dovoljno prilika. U Prattovom slučaju, autori su morali izvući mnogo više.

Akcija, potere, napetost - sve to je vrlo mlako. Maštovitost je prisutna na nivou detalja ali ne i celine i nema punokrvnih razrađenih pretnji, nema antologijskih scena kao što je napad raptora u kuhinji itd.

Film smešten na egzottično ostrvo, sa dinosaurusima i dobrim facama na ekranu, a izuzev Bryce, svi su dobre face, nažalost na kraju funkcioniše samo na nivou land graba. Naprosto, toliki kadrovski, finansijski i tehnički napor ne može a da ne proizvede neki nivo prijatnosti.

JURASSIC WORLD međutim, istovremeno, ostaje krajnje kameran, rekao bih čak vizuelno neupečatljiv. Impresivnost se ovakvim sadržajem ne može proizvesti. Spielberg je u prvom filmu naplatio ekskluzivnost zamisli i realizacije a Bong je sve odveo na n-ti u pogledu napetosti u HOSTu - a rekao bih čak da je onda i JJ Abrams u SUPER 8 odradio Amblin.

Trevorrow je slabiji od većine uporedivih filmova kojih se možemo setiti i u najboljem slučaju dobacuje negde do LOST WORLDa koji je meni bio slabiji od trećeg. Ipak, ova ekipa na okupu naprosto nije mogla snimiti totalno smeće, tako da JURASSIC WORLD na kraju ispada kao šljakerski film koji nije mnogo inspirisan ali je u principu dobacio do neke minimalne radne norme. 

* * 1/2 / * * * *

ПАРАГРАФ 78 (2)

Drugi deo diptiha ПАРАГРАФ 78 Mihaila Hleborodova ima vlastitu zaokruženost, iako ga je zapravo ipak nemoguće gledati bez prvog dela. U drugom delu, članovi spasilačke ekipe shvataju da su smrtonosno inficirani i žele da završe tako što će pobiti jedne druge, izvlačeći parove koji će se satirati putem lutrije.

Repetitivnost ljubavnog trougla iz prvog filma produžava se i u drugom ali akcija, mahom jedan-na-jedan je prilično dobra i ljubavni trougao ima prilično visceralno razrešenje.

Zaokruženost se između ostalog postiže i time što se događaji iz prvog filma ne razrađuju dalje, iako bi možda trebalo, već dinamika unutar ekipe dolazi u prvi plan. Šta god mislili o tome da se film ovog žanra daje iz dva dela, verovaatno da bi se maksimalno naplatilo gledanje, nesporno je da u ovom slučaju imamo posla sa dramaturški osmišljenim deljenjem filma na dva, slično KILL BILLu. 

U akcionim scenama Hleborodov pokazuje solidnu kompetenciju i šteta je što potom nije nastavio dalje putem akcionih projekata. Ipak, nadam se da takav razvoj situacije nije sasvim isključen.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 9, 2015

ПАРАГРАФ 78 (1)

ПАРАГРАФ 78 je diptih Mihaila Hleborodova, priča podeljena na dva filma o misiji ruske komandoske ekipe koja u bliskoj budućnosti biva poslata da reši krizu u supertajnoj vojnoj laboratoriji. Hleborodov se u ova dva filma bavi prikazom vojnih akcija u maniru američkog akcionog filma i sasvim je jasno da ПАРАГРАФ 78 pokušava da se nadoveže na rešenja iz ALIENSa, PREDATORa i RESIDENT EVILa.

Za zapadno tržište napravljena je verzija u kojoj su iskombinovana dva filma i verujem da bi takva verzija ako su je sklapali vešti montažeri itekako mogla imati smisla. ПАРАГРАФ 78 definitivno ima produkcionu izgrađenost koja bi mogla biti internacionalno interesantna.

Ono što bi se definitivno moglo skratiti jesu repetitivne situacije u kojima tri glavna junaka evociraju svoj nekadašnji ljubavni trougao a ima još nekoliko elemenata koji se poanvljaju ili su suvišni. Ipak, ne mogu reći da je prvih sat i po priče na bilo kom nivou dosadni.

Prvi film ima određenu zaokruženost, prikazuje odlazak ekipe na misiju i trenutak kada misle da su je obavili. Ipak, ako imamo u vidu da je ovo guys on a mission film, podela na dva dela bez neke radikalnije dramaturške intervencije ipak deluje krajnje neobično i ne verujem da ovako treba eksploatisati trilere.

Glumačka podela je zanimljiva. Nažalost, najmanje ekspresivan glumac ima glavnu ulogu i to je jedan od problema.

Ono što junaci zatiču u napuštenoj laboratoriji je zanimljivo, mada u okvirima očekivanog jer zaista postoji bogata filmografija sličnih zapleta. No, Hleborodov to sve radi sa pristojnom estetizacijom i punim ubeđenjem tako da spoj relativno neiskorišćenog imaginarijuma ruske vojske i pouzdanih žanrovskih obrazaca daje simpatičan rezultat.

Videćemo kako će se Hleborodov pokazati u drugom delu i koliko je on zaokružen.

 * * 1/2 / * * * * 

INTO THE STORM

Pogledao sam INTO THE STORM Stevena Qualea, prošlogodišnji Warnerov disaster film koji je bio uvod u ovogodišnji blokbaster SAN ANDREAS. Warner ima možda i najkonzistentniju tradiciju disaster filma među holivudskim studijima i temu tornada već je obradio u TWISTERu Jana De Bonta koji se ionako smatra svojevrsnim klasikom žanra. Iako je TWISTER u svoje vreme bio smatran pre svega velikom egzibicijom specijalnih efekata u Spielbergovoj produkciji sa šarmantnim rolama Billa Paxtona i Helen Hunt, taj film je Ingmar Berman u poređenju sa ovim što je snimio Quale. Naime, Quale je snimio film u kome praktično ne postoji nijedan lik. Svaka osoba koja se pojavi na ekranu iziskuje određeni napor ne bi li se gledalac prisetio o kome je reč i kakave veze taj lik ima sa nazovi-narativom.

Nema nikakve personalnosti, ili upečatljivosti ni u prirodnoj katastrofi koju film prikazuje iako je koncept found footage sa kojim Quale koketira ali ga ne koristi do kraja zapravo otvarao mogućnosti za vizuelno ekspresivniji rad.

Na kraju INTO THE STORM osim kratke minutaže nema čime da se pohvali. 

* 1/2 / * * * *

Saturday, June 6, 2015

DEMON BABY

Pogledao sam DEMON BABY Corrie Greenopa. Reč je o niskobudžetnom britanskom hibridu psihološke drame i horora, u kome bih horor pre definisao kao imaginarijum realizacije psihoze glavne junakinje nego kao istinsko žanrovsko opredeljenje.

Film govori o mladom paru, koji u ranoj fazi suprugine trudnoće odlazi na izlet u Škotsku gde trudnicu počinju da progone uznemirujuće vizije. Nažalost, te vizije su više uznemirujuće za junakinju nego za publiku.

Solidna gluma svih ljudi na ekranu čini da ova izuzetno isprazna priča pred nama relativno brzo i nenametljivo prođe, ali kada bi se gledalac posle gledanja filma upitao šta je to gledao, teško bi mogao da opiše, ili taj opis ne bi baš delovao laksavo po film.

Greenop je tehnički solidno realizovao film i prava je šteta što ta kompetencija nije ispraćena nekom zanimljivom idejom. Ipak, senzibilitet spoja dobro glumljene melodrame, malo strašnjikavih halucinacija i krvoprolića, deluje kao recept za plasman filma na specijalizovanim festivalima pa i u programu jakih distributera. 

* * / * * * *

OFF

OFF Predraga Stojića, po scenariju književnika Marka Krstića biće oklevetan od strane kritike, i umnogome zaslužiće gaženje jer ima u sebi puno problema. Međutim, u ovom filmu postoji nekoliko stvari koje zapravo itekako vrede. 

Najpre, ovo je film realizovan u no budget uslovima za koji evidentno možemo reći da nije u potpunosti snimljen, da za znatan deo materijala, a po onome što vidimo na ekranu ciljala se mejnstrim estetika, naprosto nije bilo uslova da se uslikaju. Međutim, sa onim materijalom koji jeste snimljen, izvršene su neke intervencije u najboljoj tradiciji kormanovske B-produkcije, ubačen je stock footage, uzeto je dosta filler materijala glumaca ili ambijenata bez dijaloga i podvučeni su monolozi iz offa, i na kraju je ispričana priča.

Ta priča sama po sebi nije nova, nije originalna i nije naročito interesantna ali je za uslove našeg filma korektna. Dva brata, izgubljena u miljeu više srednje klase, odnosno u miljeu lekara koji su u većini društava klasa za sebe, nalaze sebe u ilegalnim uličnim trkama. Kada mlađi biva ucenjen da učestvuje u jednoj od njih, odavno umirovljeni stariji brat mora da sedne za volan i spase ga.

U priči imamo sve sastojke B-filma, korumpiranu policiju, strukture iznad zvaničnih struktura, tajne službe, ilegalne automehaničarske radionice u kojima se pimpuju kola itd., žene koje vole glavni junaci pod tušem bez nekog značajnijeg razloga.

I sve su to elementi na koje smo navikli u B-filmu, a u našoj kinematografiji doživljavaju svoju, pomalo zakasnelu, premijeru i deluju na neki način deplasirano, skoro komično. I tu dolazimo do ključnog paradoksa recepcije savremenog filma.

Socijalistička kinematografija nas je naučila da su umetnicima obezbeđeni uslovi za rad, da ih država subvencioniše ne bi li oni mogli da se bave umetnički vrednim delima i da im daje budžete koji su dovoljni da se zamisli realizuju. I naša publika je u odnosu na naš film nabaždarena baš po tom kriterijumu, ili mu oprašta sve samo ako je zabavan, odnosno smešan.

OFF je radikalan primer kormanovskog B-filma nastao metodom pabirčenja, mimo institucija, koji je verovatno nekom ludom srećom uspeo da sklopi u neku koliko-toliko razgovetnu celinu. Ulazak u kapitalizam doneo je i B-film kao formu koja je našoj publici radikalno neprihvatljiva iako je bez problema “podnose” kada se suoče sa američkim filmovima tog tipa.

OFF je doduše krenuo sa uslovnim A-ambicijama, pa se ne može porediti sa MAMULOM, koja je krenula sa jasnom ambicijom i zaokružila je, ali to drobljenje koje čeka Stojićev film u kritici, dolazi iz istog izvora - nesposobnosti da se prihvate nove okolnosti u našem filmu.

U tom pogledu, OFF je najbliži estetici “garažnog filma” koji je afirmisan na ovogodišnjem FESTu, premda ga verovatno ni “garažeri" ne bi lako prihvatili jer se ne izražava u underground postulatima koji njih nadražuju i ipak suviše koketira sa mejnstrimom da bi se uklopio sa njihovim spojem velike pretenzije i uporedivog diletantizma.

OFF je rečju krenuo kao pokušaj mejnstrima, a završio je primenom tehnika undergrounda i radikalnog B-filma i exploitationa. Ovakvih filmova sam se nagledao, naročito u sedamdesetim i osamdesetim, i to je eksces koji je prepoznatljiv. Otud, ne mogu prikriti činjenicu da sam na jednom perverznom nivou i uživao u svemu ovome, ne samo zato što se kod nas retko sreće krimić već i zato što niko do sada nije ovako očajnički pokušao da da “razvuče” svoje materijal na minimum celovečernjeg rada i u tome zapravo uspeo.

TARGETS Petera Bogdanovicha mi pada na pamet kao primer sličnog postupka a sigurno možemo naći još kormanovskih intervencija tog tipa.

U određenom smislu, svođenjem Đuričkovih dijaloga na minimum, film mu daje i jednu novu glumačku dimenziju. Ovde nije vickast, nije ni naročito opasan, ali jeste drugačiji nego inače i mislim da on, koliko god to sumanuto zvučalo, od ovog polu sakrivenog filma, može nekako i profitirati kao umetnik. 

Naravno, imam punu svest o tome kako moj utisak o OFFU dolazi uz veliko opterećenje ličnim preferencama i profesionalnim derformacijama, svakako da sam sada već u fazi kada mi je neki postupak zanimljiviji od rezultata koji je postigao, tako da ovaj film treba gledati na vlastitu odgovornost.

Ipak, OFF ostaje jedan novi korak u domenu produkcije koja nije uspela da sebi obezbedi državnu pomoć.

* * / * * * *

ЦЕЛЬ ВИЖУ

Pogledao sam ЦЕЛЬ ВИЖУ Jevgenija Sokurova, prilično ravnu filmsku priču o školovanju snajperistkinja u SSSRu za vreme Drugog svetskog rata. Mnoštvo motiva koji su uvedeni i načelno raspoložena glumačka podela nisu valjano iskorišćeni u ovom jedva jednoipočasovnom filmu koji u sebi nosi televizijsku površnost i plakatski propagandizam slabih polu-namenskih partizanskih filmova iz SFRJ sedamdesetih. 

* 1/2 / * * * *

Wednesday, June 3, 2015

IT FOLLOWS

IT FOLLOWS Davida Roberta Mitchella, posle dužeg vremena jeste istaknuti novi horor vredan umerene ažnje, iako sam gledajući ga u mnogo navrata razmišljao da li je ovo uopšte horor, i imao prilične padove koncentracije. Naravno, dileme u pogledu žanra i padovi koncentracije nisu direktno povezani, ali ilustruju jedan zajednički korpus problema ovog dela. 

IT FOLLOWS je film koji se nalazi negde na ničijoj zemlji između indie filma i horora i u tom smislu zaslužuje pažnju jer predstavlja film koji na kraju cele priče ipak jeste žanrovski ali istovremeno želi da održi integritet likova i pokušava nešto da kaže.

Isto tako, IT FOLLOWS je uspeo da postigne izvanredan uspeh u bioskopima što znači da je uspeo da publiku ubedi u to da je horor i da sledstveno tome možemo očekivati još jači prodor indie estetike u mejnstrim žanra. Mumblegore imamo već godinama, indie glumce u hororu takođe, ali oni su se kroz radove aitora poput Ti Westa kretali marginama distribucije. IT FOLLOWS je uspeo se “poveže” sa mladom horor publikom i to je veliki korak.

Vratimo se integritetu likova i želji da se nešto kaže…

Nažalost, to što pokušava da kaže bilo moderno u hororu dosta davno, i to nije toliki problem, seksualnost sama po sebi nikada neće izaći iz mode kao podtekst ili čak glavna tema u ovom žanru. Međutim, film je smešten u sadašnje vreme a odaje utisak jednog prilično arhaičnog pogleda upravo na libidinalnu akonomiju svojih junaka. Otud i Mitchell svesno ovu savremenu priču pokušava da distancira od aktuelnog trenutka, recimo glavni junaci se voze isključivo kolima iz osamdesetih, žive u kućama bez modernih tehničkih pomagala i sl. ali ukupno uzev, ostatak sveta ipak živi u sadašnjosti.

Ako imamo u vidu senzibilitet savremenog sveta, ova priča o đavolu koji je došao po svoje deluje prilično deplasirano. Ako je đavo i došao po svoje, savremeni tinejdžeri su ga zaklali i ispekli na ražnju. Otud, film ne samo po svom dizajnu nego i po odnosima među likovima i njihovim problemima deluje pomalo arhaično, i ta okrenutost epohi klasika žanra ima sličnu funkciju kao u BABADOOKu, s tim što je ovo mnogo bolji film.

U domenu filmskog horora, Mitchell se bavi premisom koja je opet pa na granici filmske održivosti. Izolovani junaci “bez ikog svog” pokušavaju da se obračunaju sa zanimljivim, ali opet krajnje nekonzistentnim utvarama, i nedostatak konkretne “mitologije” ovih spektralnih pretnji koje se ponašaju kao seksualno prenosiva duševna bolest, umanjuje ubojitost ovog horora, i sve do samog finiša tretman tih “pretnji” graniči se sa indie psihološkom dramom.

Ideja seksualno prenosive duševne bolesti nosi u sebi puno potencijala, naročito sada kada smo se našli u dobu smrti novih i velikog kambeka starih STDjeva, kada je sifilis postao opasniji od HIVa, no Mitchell nije ispratio taj preokret. Rekao bih čak da se u njegovom svetonazoru ni HIV još nije pojavio kao podtekst iako je hororom protutnjao pre dvadesetak godina kroz vampirski film.

Otud i prelazak u domen horor mehanike, donosi i olakšanje i “pojeftinjenje” svega onoga što je Mitchell strpljivo gradio. Nekonzistentnost pretnje na kraju nažalost nije uspeo da konvertira u horora vrednu iracionalnost.

Na kraju, kada se podvuče crta, Mitchellov film najlaskavije rečeno deluje kao nezvanični rimejk Alfredsonovg LAET DEN RATTE KOMMA IN. Doduše, američki rimejk Matta Reevesa je daleko bolji i konzistentniji od Mitchellovog filma.

Međutim, Alfredsonov pogodak od pre nekoliko godina jeste prava referenca, ne samo zato što se u završnoj sceni na bazenu IT FOLLOWS pretvara u skoro pa direktnu imitaciju tog filma. I ovog puta imamo film koji pokušava da stavi akcenat na likove, da priđe hororu iz jednog kontra ritma, i to ne da bi bio neki single-scare borefest nego upravo u pokušaju da bude nešto više.

Ne osećam se uskraćeno zbog činjenica da ovaj film na kraju nije “bio nešto više” jer uprkos tome što je u domenu horora ipak podbacio, pokušao je da to nadoknadi nekim fundamentalnim kvalitetima u pogledu rada sa glumcima, fotografije i muzike.

Nažalost, u ovom filmu je ono što je dobro mahom bajato, i ta druga ruka mi je poprilično zamorna. Seksualna politika IT FOLLOWSa deluje kao nešto što bi inspirisalo SCREAM, kao film koji bi kod Kevina Williamsona bio referenca, a muzika na liniji Tangerine Dream je izvanredna, ali kao da je odsivrana u nekom drugom vremenu i za neki drugi film, pa se slučajno našla kao temp track kod Mitchella.

To su ave problemi koje Alfredson recimo nije imao.

No, fascinacija osamdesetim i pokušaj da se stvori film koji maltene više liči na horor osamdesetih nego što su oni ličili, izuzetno je prisutna kod indie reditelja sa žanrovskim aspiracijama. Ovog puta taj fetišizam nije kažnjen ostankom filma na margini, ali ne bih rekao da je izuzev lepog detalja samog za sebe kao što je skor doneo neku naročitu korist filmu.

No, svi ove nedostaci na stranu, IT FOLLOWS je film koji skoro neprekidno uspeva da bude zanimljiv, kvalitetno realizovan, i na duže staze značajan kao balvan koji je otvorio kapije velikih komercijalnih rezultata hororima indie senzibiliteta. 

* * * / * * * *

Monday, June 1, 2015

UNFINISHED BUSINESS

Ken Scott je počeo kao kanadski reditelj čiji je mali filmovi rimejkuju u Holivudu, potom je i sam došao u Fabriku snova i snimio DELIVERY MAN sa Vinceom Vaughnom u glavnoj ulozi, pokazavši da je u stanju da napravi punokrvni holivudski film. U novoj saradnji sa Vaughnom, filmu UNFINISHED BUSINESS, nažalost ponovo pravi regresiju u kanadski kalibar filmova iako režira po scenariju relativno uglednog Steve Conrada.

Hvale vredan je Vaughnov pokušaj da svoju komediju obogati kaprijanskim tonovima i doda joj neki novi sloj, nažalost Scott u filmu UNFINISHED BUSINESS ostaje na nivou skice za neki bolji film, najpre predloška za rimejk u kome bi Vaughn mogao da se razobruči.

Kostur dobre komedije je tu, grupa poslovnih ljudi-autsajdera odlazi u Berlin, u danima kada se u tom gradu ukrštaju najveća LGBT parada i Oktoberfest, s jedne strane se gomilaju gegovi sa gloryholeovima, posetama umetničkim instalacijama, iniciranje phone sexa na speakerphoneu i slične psine, nasuprot porodičnoj nadogradnji u formi odnosa među supružnicima i roditelja i dece. Sve je tu, ali nekako nije postavljeno u pravi sklad, niti je Scott uspeo da bilo šta od ovoga podesi na pravi intenzitet.

Vince Vaughn nosi ovaj film i uspeva da ga izvuče do podnošljivog nivoa, taman dovoljno da stvori žal što ovaj materijal nisu razradili neki jači scenaristi i reditelj. Scottov senzibilitet je i ovog puta bio korak u pravom smeru ali nažalost, egzekucija je bila nedovoljna. 

* * 1/2 / * * * *