PROJECT ALMANAC

Pogledao sam PROJECT ALMANAC Deana Israelitea, i moguće je da sam izlapeo ali ovaj film mi se prilično dopao. Reč je o nepretencioznoj priči o grupi klinaca koji pronalaze nacrte za vremeplov, konstruišu ga i onda malo po malo dovode do vremenskih paradoksa sa fatalnim posledicama. Ono što mi se dopalo jeste opredeljenje autora da film istovremeno sačuva svoj žanrovski kostur u kome se mora iskazati rizik putovanja kroz vreme i dovesti do nekih intenzivnih, dramatičnih situacija, ali da opet ne bude ceo film obojen nekim fatalizmom. Stoga ovde imamo itekakav “butterfly effect” proistekao iz “malih stvari”, ali nemamo velike pretenzije.koje bi opterećivale film u celom trajanju.

Većim delom film je easygoing, zabavan, na granici da postane digresivan, ali to se srećom nikada ne dešava. Israelite se opredelio za found footage koncept ali ga koristi isključivo kako bi dao svemu jedan dodatni vizuelni štimung, baziran na nesputanom snimanju u opsegu od 360 stepeni, i glumci uspevaju da pruže žanrovski vrlo profilisane i u priličnoj meri stilizovane role uprkos tom found footage elementu. U određenom smislu, PROJECT ALMANAC i jeste na pola puta između mojih omiljenih found footage naslova CHRONICLE i PROJECT X.

Za razliku od CHRONICLE koji se direktnije bavi temom superherojstva i problematizuje život tinejdžera koji su došli do nadljudskih moći, PROJECT ALMANAC se pre svega bavi refleksijom na hronomociju iz vizure tinejdžera i sagledava njihovu maštu i potencijalnu reakciju na takav pronalazak. U tom smislu, PROJECT ALMANAC nije bitan doprinos podžanru filmova o putovanju kroz vreme kao što je CHRONICLE u odnosu na filmove o superherojima, odnosno PROJECT X u odnosu na party movie.

Međutim, ono što jeste nije zanemarljivo. Činjenica da je BACK TO THE FUTURE kao temeljni film o putovanju kroz vreme postavio već govorio o vizuri tinejdžera, otvorilo je Israeliteovom filmu prostor da se postavi iz kontre. S jedne strane, od samog naslova, jasno je da se junaci vodi uzorima o putovanju kroz vreme iz filmova, ali isto tako otvaraju fokus na mikro-dramu, na manje skokove u vremenu, i male intervencije. koje na kraju doduše dobiju i jedno jače sudbinsko zaokruženje jer se iskustvo ispostavlja kao neuništivo.

Dean Israelite uspeva da proizvede vizuelnu ekspresivnost “snimajući male stvari”, i uspeva da proizvede vrlo vibrantnu atmosferu najdužeg leta između srednje škole i odlaska na fakultet. PROJECT ALMANAC ne nudi žanrovske prodore, niti velika iznenađenja, ali meni je bio izuzetno prijatan i efektan.  

* * * / * * * *