Saturday, May 30, 2015

SURVIVOR

James McTeigue je krenuo silovito svojim prvim filmom V FOR VENDETTA. Ipak, iz današnje vizure, čini se da je on tada bio samo izvršilac zamisli koje su pripremili Wachowski, i već u njihovoj sledećoj saradnji NINJA ASSASSINu nije ponovio ni desti deo one elegancije iz ekranizacije Mooreovog klasika.

U novom filmu SURVIVOR McTeigue ide korak ispod i snima jedan od onih rutinskih akcionih trilera o korumpiranim CIAšima koji po evropskim lokacijama jure svoje poštene kolege koje su sticajem okolnosti naišla na neki osetljiv materijal i postale “ljudi koji suviše znaju”:

Posle BOURNEa i TAKENa, tržište su preplavili ovakvi filmovi a McTeigue je imao priliku da snimi jedan od boljih filmova te vrste, delom jer je smešten u London a delom i zato što je u ulozi progonioca imao Piercea Brosnana a naslovnu junakinju igra Milla Jovovich.

Milla i Pierce zaslužuju bolji materijal. Doduše, McTeigueov film neumitno izgleda bolje od NOVEMBER MANa koji je Pierce snimao kod nas, i ima određenu fakturu “ozbiljnog filma”, međutim usled nemaštvovitosti scenarija i režije tone u letargiju čaki u scenama u kojima je dinamičan.

Teško je napraviti baš toliko promašaja u oprobanom žanru i sa ovako jakom glumačkom podelom ali McTeigue je to nažalost uspeo. Brosnan i Milla u tim okolnostima deluju kao kolateralna šteta, naročito jer bi se po glumačkoj igri reklo da su njih dvoje u ovom projektu zaista imali najbolju nameru.

Ono što je neočekivana korist od ovog promašaja jeste prilika da ponovo vidimo Antoniu Thomas, pamtimo je kao Alishu iz MISFITSa u vrlo maloj ulozi Milline koleginice iz ambasade. Tako neki mali fetiši su maltene i jedini razlog da se pogleda ovaj film.

Sudeći po činjenici da u filmu igra James D’Arcy, reklo bi se da McTeigue nije sasvim izgubio kontakt sa Wachowskima, uostalom ežiraće i jednu epizodu serije SENSE8. Ipak, SURVIVOR je film posle kog će malo teže dobiti poverenje da radi neki ambiciozniji film, naročito kada ni njihova pozicija nije dobra. 

* 1/2 / * * * *

SPY

Pogledao sam SPY Paula Feiga, novu špijunsku komediju koja nažalost ne dobacuje do hypea koji je oko nje stvorila kritika. Nažalost, čini se da je Feig postao miljenik kritičara do tačke u kojoj ga afirmišu preko granice njegovih dometa. SPY je film koji je sporadično smešan, mnogo manje nego što je autor nameravao, a u pogledu delikatnog žanrovskog balansa između špijunca, akcije i komedije ne pravi apsolutno nikakav pomak i znatno je slabiji od mnogih filmova koji su se igrali tim elementima, a od malo kog je bolji.

SPY nažalost nema problem u kom je akcija bolje režirana nego komedija, kao što je recimo bio slučaj u GET SMARTu, a nema ni onaj nemilosrdan spoj kakav bi donosio KINGSMAN. Rezultat je mediokritetski realizovana akcija u kojoj je jasna aktivnost second unita koji je predvodio JJ Perry, bez pravog humora utkanog u ta dešavanja. S druge strane, ni komedija nešto nije briljantna. Humor je klasičan land grab, nabacuju se gegovi i fizički i verbalni i psovke i čudne fizionomije, pa šta upali. Tu sad ponešto pali, ali nedovoljno da bi ovaj film svojim duhom ili smehom koji izaziva učinio da se ne pomisli na celinu.

A celina je nažalost vrlo tanka. 2015. ima veliki broj parafraza bondovskog špijunca uključujući i SPECTRE Sama Mendesa, ima šanse da SPY bude među komercijalno najuspešnijim ali posle KINGSMANa ovakav žanrovsi derivat nema šta da traži. 

* * / * * * *

Friday, May 29, 2015

NACHTS WENN DER TEUFEL KAM

Reprizirao sam NACHTS WENN DER TEUFEL KAM Robera Siodmaka, film koji se srećom nije pojavljivao kao referenca kada su pisane kritike CHILD 44a i to ne zato što američki kritičari ne bi poželeli da ih dovedu u vezu već zato štoga po svemu sudeći nisu gledali.

Očekivao da bi se takvo poređeje moglo pojaviti zbog pokušaja da se izjednačne nacizam i komunizam, a oba filma govore o sličnoj temi - serijskom ubici sa čijim delima jedno društvo pritisnuto represivnom ideologijom ne može da se izbori. Kao što je CHILD 44 inspirisan slučajem Čikatilo ali je izmešten u Staljinovu epohu, tako je Siodmakov film fikcionalizacija slučaja Bruna Luedkea, čuvenog i nikada do kraja rasveljetljenog serijskog ubice. NACHT WENN DER TEUFEL KAM baziran je na knjizi koja okrivljuje Luedkea ali njegov slučaj donekle i fikcionalizuje, dočim ima savremenih studija koje dokazuju da je Luedke zapravo bio nevin.

Prva dva čina filma bave se haosom u koji je Nemačka zapala 1944. godine, društvom koje je ogrezlo u korupciju i defetizam, u kome ratni invalidi povučeni sa ratišta vode policiju i generalno čine mušku populaciju gradova sa ostalim škartovima. U tom stanju straha i smrti, Luedke nesmetano povremeno ubija žene jer policija ni ne stiže da poveže njegove zločine jedan sa drugim.

Međutim, u jednom trenutku, inspektor iz odeljenja za krvne delikte prepoznaje pravilnost, profajluje potencijalnog počinioca i lako hapsi Luedkea. SS se interesuje za slučaj kako bi ponovo pokrenuo svoj zakon o istrebljivanju invalida u koji se Luedke uklapao kao mentalno zaostala osoba. No, kako SS shvata da bi takav zakon bio nepopularan u tom trenutku, kao i da bi se narod uplašio zbog saznanja da je neko nekažnjen ubijao godinama, sve do cifre od preko pedeset država, kreće zataškavanje koje uključuje i osudu potpuno nevinih ljudi za ubistva.

Ugrubo, prve dve trećine filma govore o istrazi i iznose ekspoziciju, završna govori o zataškavanju, ali film iako je zanimljiv nikada ne uspeva da se nametne kao konzistentna priča. Deo problema leži u Siodmaku jer on očigledno ovoj priči više prilazi kao istinitom događaju nego materijalu jasnog žanrovskog usmerenja što rezultira čudnom mešavinom postupaka, u kojima se smenjuju suspense i melodrama. Ipak, u osnovi, ovaj film jeste kriminalisitička melodrama koja se pojednako bavi životom u korodiralom Trećem Rajhu i Luedkeovim zločinom.

Ipak, drugi deo problema leži u tome što je film smešten u Hitlerovu Nemačku i što su mi svi junaci osim jednog njegovi podanici kojima je u tom periodu teško i možda se ne identifikuju u potpunosti ali su sasvim sigurno deo tog sveta. Serijski ubica koji ubija narod čija vojska ubija sve ostale, naprosto ne pobuđuje isti onaj odnos koji se javlja kada se gledaju neke druge serijske ubice, na prihvatljivijim mestima. Otud je najnapetija scena upravo ona kada Luedke planira da ubije Jevrejku koja se krije, premda paradoks te scene je upravo u tome što bi ona bolje prošla u šakama maloumnika-ubice nego njegovih “normalnih” sugrađana.

U krajnjoj liniji, Siodmakov film se zaključuje pričom o reakciji nacističkog režima na izazov koji im je Luedke postavio ali Mario Adorf je napravio moćnu glumačku kreaciju kao maloumni ubica i zahvaljujući ovom filmu postao je zvezda. U manjoj ulozi nemačkog oficira pojavljuje se i “naš Nemac” Peter Carsten. 

U slučaju ovog filma teško je razmrsiti pripovedačke greške od specifičnosti miljea koji odbija gledaoca, zato ovo možda i nije toliko dobar film koliko zanimljivo gledalačko iskustvo.

* * * / * * * *

Thursday, May 28, 2015

SAN ANDREAS

Pogledao sam SAN ANDREAS Brada Peytona. Taj film je onoliko glup koliko trejleri sugerišu, ali nažalost mnogo je manje simpatičan od onoga kakav je trebalo da bude. Pretposlednji Emmerichov disaster film DAY AFTER TOMORROW je zapravo bio prilično dobar, ako ikoga zanima, tako da SAN ANDREAS čak ne može da uđe ni u neko poređenje sa njim a prošlogodišnji film o vetorvima još uvek nisam gledao. Kako god bilo, SAN ANDREAS je prilično glup i nedovoljno simpatičan film u kome je dekolte Alexandre Daddario najvredniji prizor, tako da fanovi serije TRUE DETECTIVE mogu očekivati malo suptilnih nadražaja, a u sali je zabavno i kada publika počne da daje opscene sugestije kako bi se njen lik dao oživeti kada se umalo udavi.

Dimenzije razaranja u ovom filmu su toliko velike, da sve to dodatno gnječi ionako užasno naivnu i gotovo negledljivu ljudsku priču, i taj paradoks ide toliko daleko da filmu na neki način nedostaje političke korektnosti. Naime, priča glavnih junaka je toliko besmislena i tanka, da deluje deplsirano u odnosu na opšte razaranje. Prvi sam tu kada treba kritikovati spasavanje civila u superherojskom filmu, ali ovog puta, ispraznost glavnih junaka deluje uvredljivo u odnosu na ono sporedno što se dešava oko njih.

Pritom, ne mislim da je ono što se dešava ostalima u tragovima prikazano kao zanimljivo, ali izuzmemo li junake koji pretenduju da se dokopaju Alexandre Daddario, dakle toliko je nisko postavljena letvica, besmislena egizstencija glavnih junaka je toliko banalna da u gledaocu budi gotovo metafizički otpor prema ovom filmu. Odavno nisam gledao film koji je u tolikoj meri uspeo da me iziritira, a išao sam da vidim nešto glupo ali zabavno.

Razaranje nasuprot ispraznosti glavnih junaka, njihovih odnosa koji su mešavina stripa i parodije melodrame, ponovo prikazuje to razilaženje između A-egzekucije i B-esencije savremenog blokbastera. Kada se setimo disaster klasika Irwina Allena koji su redom bili ismevani, ponekad nezasluženo, iz ove vizure deluju kao klasici iz nekog boljeg vremena.

Kod Allena, struktura odnosa među likovima bila je bazirana na sapunskoj operi, dakle jednoj specifičnoj formi dramskog kiča u kome se bez prave podloge simuliraju dramatični sukobi i situacije. U SAN ANDREASu, odnosi su na nivou sub-B akcijaša, ali akcija nije obračun pozoitivaca i negativaca nego katastrofa biblijskih razmera prema kojoj je nemoguće nemati odnos a to ovi junaci uspevaju.

Scene razaranja su bezlične ali ima par duhovitih set-pieceova, recimo pokušaj bekstva od cunamija malim čamcem. Ima i jedna jako duhovita replika. I to je manje-više to. 

* 1/2 / * * * *

Wednesday, May 27, 2015

PROJECT ALMANAC

Pogledao sam PROJECT ALMANAC Deana Israelitea, i moguće je da sam izlapeo ali ovaj film mi se prilično dopao. Reč je o nepretencioznoj priči o grupi klinaca koji pronalaze nacrte za vremeplov, konstruišu ga i onda malo po malo dovode do vremenskih paradoksa sa fatalnim posledicama. Ono što mi se dopalo jeste opredeljenje autora da film istovremeno sačuva svoj žanrovski kostur u kome se mora iskazati rizik putovanja kroz vreme i dovesti do nekih intenzivnih, dramatičnih situacija, ali da opet ne bude ceo film obojen nekim fatalizmom. Stoga ovde imamo itekakav “butterfly effect” proistekao iz “malih stvari”, ali nemamo velike pretenzije.koje bi opterećivale film u celom trajanju.

Većim delom film je easygoing, zabavan, na granici da postane digresivan, ali to se srećom nikada ne dešava. Israelite se opredelio za found footage koncept ali ga koristi isključivo kako bi dao svemu jedan dodatni vizuelni štimung, baziran na nesputanom snimanju u opsegu od 360 stepeni, i glumci uspevaju da pruže žanrovski vrlo profilisane i u priličnoj meri stilizovane role uprkos tom found footage elementu. U određenom smislu, PROJECT ALMANAC i jeste na pola puta između mojih omiljenih found footage naslova CHRONICLE i PROJECT X.

Za razliku od CHRONICLE koji se direktnije bavi temom superherojstva i problematizuje život tinejdžera koji su došli do nadljudskih moći, PROJECT ALMANAC se pre svega bavi refleksijom na hronomociju iz vizure tinejdžera i sagledava njihovu maštu i potencijalnu reakciju na takav pronalazak. U tom smislu, PROJECT ALMANAC nije bitan doprinos podžanru filmova o putovanju kroz vreme kao što je CHRONICLE u odnosu na filmove o superherojima, odnosno PROJECT X u odnosu na party movie.

Međutim, ono što jeste nije zanemarljivo. Činjenica da je BACK TO THE FUTURE kao temeljni film o putovanju kroz vreme postavio već govorio o vizuri tinejdžera, otvorilo je Israeliteovom filmu prostor da se postavi iz kontre. S jedne strane, od samog naslova, jasno je da se junaci vodi uzorima o putovanju kroz vreme iz filmova, ali isto tako otvaraju fokus na mikro-dramu, na manje skokove u vremenu, i male intervencije. koje na kraju doduše dobiju i jedno jače sudbinsko zaokruženje jer se iskustvo ispostavlja kao neuništivo.

Dean Israelite uspeva da proizvede vizuelnu ekspresivnost “snimajući male stvari”, i uspeva da proizvede vrlo vibrantnu atmosferu najdužeg leta između srednje škole i odlaska na fakultet. PROJECT ALMANAC ne nudi žanrovske prodore, niti velika iznenađenja, ali meni je bio izuzetno prijatan i efektan.  

* * * / * * * *

ФОНОГРАММА СТРАСТИ

Pogledao sam triler Nikolaja Lebedjeva ФОНОГРАММА СТРАСТИ, zanimljivo koncipiran i sporadično vešto realizovan triler o amalitičarki privatne bezbednosne agencije specijalizovanoj za prisluškivanje. Sticajem dramaturški nevešto koncipiranih okolnosti ona stupa u strasnu vezu sa osobom koju posmatra i da stvari budu još neuverljivije postaje poslednja koja to shvata.

Između ovih neveština postoji nekoliko zanimljivo režiranih scena i ponešto zanimljivo osmišljenih zapleta ali film kao celina ne funkcnioniše. No, ako govorimo o materijalu za rimejk onda je baš ovo ona vrsta filma koja bi se znatno mogla unaprediti kroz preradu.

Lebedjev jasno referiše na BLOW OUT i CONVERSATION u manjoj meri, međutim u odnosima među likovima naprosto ne uspeva da konstruiše ono što je potrebno da bi bio na nivou drugog, niti u pogledu sirovog suspensea dobacuje do prvog. To je u određenom smislu neobično jer film ЗВЕЗДА pokazuje da je baš sirovi suspense Lebedjevljeva jača strana. 

* * / * * * *

Sunday, May 24, 2015

TOMORROWLAND

Pogledao sam TOMORROWLAND Brada Birda, film koji je po mnogo čemu slabiji od FURY ROADa, pre svega zbog hrabrosti da ispadne glup usled pokušaja da sa velikim sredstvima ispriča veliku priču, da na neki način spoji veliku finansijsku podlogu, skup hardver i softver sa pretenzijom. Ipak, baš zbog te hrabrosti i ambicije, moram reći da ovaj film više poštujem, iako mnoge stvari u njemu ne bih mogao da branim.

TOMORROWLAND je žanrovski hibrid u kome se spajaju animatorski nerv za akciju sa trilerskim pristupom istoj, tvrđe SF postavke sa bajkom, rekonstrukcija i istovremena dekonstrukcija kako žanra tako i žanrovske scene. U ovom filmu bukvalno ima svega, i praktično sve to funkcioniše u jednoj ravni - kao podsticaj za rediteljske bravure Brada Birda.

U drugoj ravni, kad je reč o likovima, dramskim sukobima, pojmovima kojima film barata, a za to su bili zaduženi Damon Lindelof i Bird, rekao bih da stvari dosta škripe, ali taj škripa se javlja samo u onom domenu kada film svojom energijom otvori receptore gledalaca za drugi sloj, koji je ovde prilično tanak, meni lično umnogome gnjecav i sporan. Međutim, činjenica da Birdova rediteljska imaginacija dovodi gledaoca u stanje da od TOMORROWLANDa uopšte očekuje da se razvije u veliki film, može poslužiti kao prilično veliki kompliment, i to je nešto što se generalno retko sreće, a još ređe i zaokružuje na zadovoljavajući način.

Inicijalna kriptičnost rada na projektu sugerisala je da će ovaj film biti neko fino postmoderno tkanje i on to nije. Dakle, ne treba očekivati veliku dekonsrukciju Disneyevih snova, Areu 51, Teslino tajno oružje i sl. iako svega toga ima pomalo.

Claudio Miranda, direktor fotografije u poslednje vreme specijalizovan kako za vizuelno ekspresivni art house ili Oscar-bait tako i za glossy SF umnogome daje dobar ton Birdovom frenetičnom animatorskom kadriranju, i TOMORROWLAND uspeva da bude mnogo poetičniji od grafički moćnog MISSION IMPOSSIBLE: GHOST PROTOCOL u kome je Birda više privlačilo slaganje figura u kadru. U TOMORROWLANDu akcenat je na pokretu, i na neprekinutim dugim kadrovima svojstvenim animaciji u kojoj ima manje smenjivanja planova nego u igranom filmu. Taj animatorski žar ne važi samo za akcione scene i tretman fizičke radnje u filmu nego i za samo pripovedanje. U filmu gotovo da nema paralelne radnje po čemu jako podseća na kratkometražne Looney Tunes crtaće.

S druge strane, teško je oteti se poređenju sa filmom kolege animatora i oskarovca Dušana Vukotića koji se na socijalistički i low tech način bavi istom temom, paralelnog progresivnog sveta kojim vladaju deca u paralelnoj dimenziji. Svesno ili ne, ali Vukotić i Bird pored sličnosti priznanja i korena dele i fascinaciju new agey narativima.

New ageyness je na kraju zapravo ono što bi kod velikog dela publike, naročito odraslih, naročito onih koji nisu sentimentalni moglo i ponajviše torpedovati ovaj film. I da, zbilja TOMORROWLAND se zaključuje kao priča u kojoj se “ono što je dovelo do nesreće” na kraju preokreće u izvor blagostanja. No, ako stupidnost može biti simpatična, onda je to na neki način ovde postignuto.

Marvelova konvencija da umesto ljudi ginu roboti, u TOMORROWLANDu dobija prilično simpatičnu primenu, mada gine i dosta ljudi, ali Bird definitivno pokazuje kako se takav vid akcije mnogo efektnije radi nego što smo navikli u AVENGERSima. Isto tako, box office obećava mnogo manje rezultate od maskiranih heroja. 

TOMORROWLAND između ostalog zalsužuje podršku zbog toga što je originalna filmska ideja, nije adaptacija, iako u sebi nosi nešto one petparačke ortodoksije koja je krasila JOHN CARTERa. Međutim, sudeći po box officeu opet imamo slučaj originalne ideje koja ne nailazi na podršku kakva je potrebna da bi se pokazao zamor publike od adaptiranih materijala.

* * * 1/2 / * * * * 

Saturday, May 23, 2015

BIG GAME

Pogledao sam BIG GAME Jalmarija Helandera, jedan od najsimpatičnijih naslova u ovom aktuelnom talasu “povratka osamdesetim”. Ovaj film je oslonjen na osamdesete ne samo po tome što je praktično reč o rimejku Carpenterovog ESCAPE FROM NEW YORK u kome ulogu Snake Plisskena preuzima Pinari iz RARE EXPORTSa, doduše ovde nazvan Oskar, ponovo u interpretaciji Onnija Tommile; već i po tome što Helander režira svoju karijeru po uzoru na Rennyja Harlina, kreće sa američkim uplivom u finski film i na bazi toga probija prostor ka američkim angažmanima, sa tom razlikom što Helander ima i priliku da se afirmiše kroz žanrovske festivale.

Helander se u samom filmu dosta oslanja na Harlina, pre svega na DIE HARD 2 i na CLIFFHANGER i u tom pogledu praktično nema sumnje da je ovaj film i svojevrsna posveta starom majstoru koji je omogućio da iz Finske stignu i neki drugi filmski glasovi. Uvodeći Harlina, Helander ne zaboravlja svoju uspešnu posvetu Amblinu koju je napravio u RARE EXPORTSu i uspešna rešenja iz tog filma prenosi i ovde.

U određenom smislu, Helander pravi ukrštanje poetike produkcija Joela Silvera i Stevena Spielberga i to rezultira dinamičnom, pomalo goofy, i vrlo duhovitom akcionom komedijom koja izvlači maksimum iz osam i po miliona dolara budžeta. Stvari koje ne može da uradi na savršen način, Helander fino smešta u off-prostor, ali najvažnije je da se ni najzagriženiji fanovi akcijaša neće osećati uskraćeno u odnosu na ono što je ostavljeno na ekranu.

Film je delom sniman i u berlinskom studiju Babelsberg i deo scenografije vezan za Air Force One je izuzetno efektan i odlično iskorišćen, te parira moćnim prizorima netaknute prirode. 

BIG GAME je jedan od onih retkih slučajeva kada spoj lokalne evropske kinematografije u kreativnom i produkcionom smislu sa holivudskim zvezdama i globalnim ambicijama, zaista uspeva da profunkcioniše. U tom pogledu, ovo je poučan primer i za naše autore koji su često u prošlosti pravili ko-produkcije ovog tipa i promašivali. 

* * * / * * * *

Friday, May 22, 2015

POLTERGEIST

POLTERGEIST je svakako bio rizičan izbor za povratak Gila Kenana filmskoj režiji, posle duge i potpuno nezaslužene pauze. Iako ovaj film nije producirao Spielberg, Gil Kenan dolazi kao njegov potrđeni kadar, potpisnik animiranog filma MONSTER HOUSE koji je po mnogo čemu čistiji Amblin od mnogih skorašnjih radova kanonskih autora. Otud, iako ovog puta Spielberg ne radi POLTERGEIST, Raimi je doveo pravog poverenika.

Kenanov film nije rimejk u pravom smislu te reči, neko bi čak mogao reći da je više nastavak nego rimejk, ali na svojoj strani ima niz aduta. Prvo, Kenan ne vrši nasilnu rekontekstualizaciju originalnog filma. Čak bih rekao da je Kenanov film u određenom smislu svesniji svog pulp elementa od Hooperovog, i u tom smislune suočavamo se sa izopačenjima kakvih ima u FURY ROADu.

To što je Kenan svestan šta snima, ne znači da u mnogim aspektima ne rekonstruiše kvalitetne tekovine Spielbergove poetike, pre svega kroz prikaz porodice koju muče nevolje i čiji se konflikt eksternalizuje kroz paranornmalna dešavanja. Sam Rockwell i Rosemarie DeWitt donose izuzetan kvalitet prekaljenih indie glumaca u uloge roditelja, a Kenan već ima jako dobro iskustvo u regrutovanju dece glumaca. Rockwell i DeWitt nude ne samo kvalitetnu glumačku igru već i malo onog reliefa za odrasle u nekim zanimljivo razuzdanim intimnim scenama. Kenan spaja karkaternu Rosemarie DeWitt i Sama Rockwella dosta uspešno i sa igrom dece-naturščika i sa igrom personality glumaca Jane Adams i Jareda Harrisa.

Polazeći od pretpostavke da publika zna zašto je došla, Kenanov POLTERGEIST se dosta brzo kreće u pravcu akcije, a Kenan tretira natprirodna dešavanja u ključu vrlo maštovitog, napetog i intenzivnog horora namenjenog deci. Dakle, nema krvoprolića ali ima dosta napetosti i dosta odlazaka u zastrašujuću iracionalnost. Kenan u pogledu kadriranja mnogo više koristi pokrete kamere nego Hooper, i pravi set-pieceove koji su više oslonjeno na ekspresiju akcije nego na atmosferu. I to sve radi na jako vešt i sugestivan način, ne gubeći likove iz vida.

POLTERGEIST nosi u sebi jednostavnost i nepretencioznost filmova osamdesetih, koju je Kenan usavšrio u MONSTER HOUSEu, i nešto od toga je preneo i u ovaj film. Jedan od značajnih aduta u vođenju ove priče je efikasnost i odlično odvajanje važnog od nevažnog, POLTERGEIST je montažno utegnut, bez praznog hoda, sa vrlo ekonomičnim odmorištima.

U određenom pogledu, Kenanov POLTERGEIST ima više atributa B-filma nego Hooperov, ali je njegova poruka danas možda još i relevantnija nego pre trideset godina jer sa pojavom socijalnih mreža, pitanje dece koje usisavaju telekomunikacioni talasi postaje još jača pretnja nego u vreme televizije.

Kenan je ponovo pokazao veštinu i kreativnost, od stvaranja hemije među junacima u porodici do raskošnih sekvenci napetosti i paranormalnih pojava. POLTEGEIST nije rimejkovao ni na nivou priče, niti na nivou rediteljskog postupka. U pogledu p9stupka osnovna razlikaje to što je ovo film reditelja kome je Amblin bio deo filmskog školovanja.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 20, 2015

ЗВЕЗДА

ЗВЕЗДА Nikolaja Lebedjeva, ratni je film koji pati od niza arhaičnosti, i u pogledu postavke likova i u domenu njihovog dizajna, pa i strukture u kojoj se smenjuju uzbudljive scene na terenu i bezrazložno razrađene scene u pozadini. Međutim, ono po čemu se ovaj film izdvaja jeste izvanredan, pre svega vrcav suspense koji Lebedjev uspeva da stvori u scenama osmatranja iza neprijateljskih linija. U pogledu samog suspensea i načina na koji ga tretira, Lebedjev se pokazuje kao mladi majstor. Prava je šteta što snalaženje u ovom fundamentalnom domenu filmskog izraza, u stvaranju napetosti, odnosa među likovima, objektima, povezivanja kretanja, izgradnje ritma itd. nažalost nije postigao u drugim elementima.

Vremenom se Lebedjev usavršavao i desetak godina kasnije nametnuo se kao jedan od vrhunskih ruskih mejnstrim reditelja. 

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 19, 2015

EVERY SECRET THING

U prvoj ekranizaciji Laura Lippman nije imala puno sreće, ali ne bih rekao da je na bilo koji način potcenjena ili ponižena. EVERY SECRET THING, igrani debi poznate dokumentaristkinje Amy Berg najpre želi da se odmakne od Lippmanicinih korena u krimiću, odnosno da iskoristi njen bazični krimi zaplet kako bi prikazala likove umešane u jedan zamršen slučaj nestanka bebe.

U tom odmaku od krimića, leži i osnovni problem ovog pristojno realizovanog i ozbiljno glumljenog filma. Naime, fokus na karaktere i odmicanje od istrage dovodi do toga da film na kraju deluje besciljno u pogledu mehanike priče i kretanja prema raspletu. Što se više fokusira na karaktere, film počinje da stagnira u pogledu ritma, i uprkos tome što su pojedinačne scene dobro postavljene, dinamika celine naprosto ne funkcioniše.

Laura Lippman je međutim dobila tretman u kome je njen roman tretiran kao mejnstrim studija karaktera a ne žanrovsko ostvarenje, i to je pozicija koju mali broj pisaca krimića dobija. Tome je možda doprinela i činjenica da je ugledni scenarista David Simon njen životni saputnik.

EVERY SECRET THING nije dobio bioskopsku distribuciju, ali to je možda i pravedno jer mislim da će najbolje funkcionisati na televiziji. Međutim, kad je reč o malom ekranu, prepreka televizijskoj eksplataciji definitivno će biti prilično konfuzna završnica u kojoj opštu ambivalentnost Amy Berg ne uspeva da reši kako treba.

Ipak, ukupno uzev, na parče EVERY SECRET THING nudi dosta kvaliteta, šteta je što kao celina ne funkcioniše. 

* * / * * * *

Monday, May 18, 2015

THE LAZARUS EFFECT

Pogledao sam THE LAZARUS EFFECT Davida Gelba. Blumhouse i Gelb su na jednom mestu okupili Marka Duplassa, Oliviu Wilde, Evana Petersa a tu je i Sarah Bolger koja možda i ponajviše postiže kao igrač sa klupe. Nažalost, mimo toga, ni scenario ni slick režija ne umeju da izdignu film iznad TV nivoa. Naprosto, Gelbov vizuelni prosede, iako kultivisan, ne uspeva da estetizuje tu kamernost, i film na kraju deluje kao televizijski, hendikepirani igrenjak. Slično je i sa scenarijem - koncept je viđen u nizu mnogo boljih filmova, a opet i sada je mogao biti osvežen, samo da je veštije koncipiran i prilagođen tim mikrobudžetnim okolnostima. Razvoj priče, uprkos jako harizmatičnim i dobrim glumcima naprosto ne nudi onu kaloričnost koju bi trebalo da iznese ovakav projekat. Sve u svemu, odlična podela je uzalud bačena u filmu krajnje slabog dometa. Šteta. Sa ovim glumcima, ovakvim tehničarima, i istom količnom love se ipak moglo postići više. 

* * / * * * *

Saturday, May 16, 2015

SLOW WEST

Pogledao sam SLOW WEST Johna Macleana, vestern snimljen na Novom Zelandu čiju glumačku ekipu čine neamerički glumci, od lokalnih do britanskih kadrova, od Kodi Smit-McPheeja preko Michaela Fassbendera do Bena Mendelsohna. Maclean se opredelio da snimi indie vestern u duhu Braće Coen i sličnih vedeta ali ono što je snimio zaista je prilično slabo, početnički i naporno za gledanje čak ako imamo u vidu i prilično nežno trajanje od 83 minuta. I u 83 minuta, ovaj film uspeva da bude istovremeno dosadan, spor, prenatrpan i dosadan. Šteta zbog dobre podele, mada snimiti tako dosadan vestern sa tako dobrim glumcima ima u sebi određene atribute poduhvata. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, May 14, 2015

FURY ROAD

Pogledao sam FURY ROAD u uzavreloj filmofilskoj atmosferi. Spontano se skupila mala All-Star ekipa ljubitelja i poznavalaca da pogleda film kako valja i trebuje na dan izlaska u prigodno apokaliptičnom ambijentu Tuckwooda. Varnice su krenule pred vratima sale kada se zapodenula rasprava o AEON FLUX a potom se ta diskusija ispostavila kao vizionarska jer Charlize Theron zapravo jeste zvezda novog Millerovog filma. Teško je oteti se osnovnom utisku da je civilizacija koju opisuje Miller kudikamo racionalnije otišla dođavola od ove u kojoj se film snimljen kao nusprodukt australijskih poreskih olakšica rekonstruiše sa budžetom od sto pedeset miliona dolara. 

Naprosto, sa toliko novca na ekranu, kontekst cele priče se menja i to u pravcu koji je nepovoljan za FURY ROAD. Simpatije prema onome što je na ekranu na stranu, ali ovo sve izgleda kao skupa zajebancija nekolicine obesnih milionera. To sve ne znači da FURY ROAD nije dinamičan, iako ne nudi dva sata non-stop akcije kako je najavljeno, da nema moćnih prizora i majstorski režiranih situacija, a svakako najveće poštovanje zaslužuje Millerov pokušaj da se prikaže kao Warnerov Cameron, odnosno "autor" na polju blokbastera. 

U pogledu strukture film ima nekih hrabrih iskliznuća u art, a imaginarijum nastavlja putem bliskim Emiru Kusturici koji je nagovešten u trećem delu a sada dobija svoje puno zaokruženje pričom o ženi bez ruke koja vozi kamion, nevestama u belom koje su u bekstvu i premijerom u Kanu. No, ono čega u filmu nema jeste Max koji je sveden na sporednog junaka i lišen mnogih osobina po kojima se izdvajao. Doduše u naslovu se pominje i put iako sve vreme voze kroz pustinju lišenu saobraćajne insfrastrukture. Charlize Theron je popunila tu rupu, nadam se da ovo nećete shvatiti pogrešno.

Miller ovog puta radi nešto slično ROAD WARRIORu, a to je reimaginacija onoga što je želeo da snima onomad samo sa novom tehnikom. I u tom pokušaju sasvim sigurno uspeva da realizuje neke ideje koje ranije nije mogao da ostvari, ali ne postiže jači efekat od onog koji je postizao.

MAD MAX kao serijal je upravo i funkcionisao zbog tog svog skromnog budžeta, želje Australijanaca da se dokažu, mladog glumca kog su otkrili i koji je pokazao da ima potencijala da napravi svetsku karijeru. Već u trećem delu, Miller i njegov sidekick Ogilvy pokazuju da će imati teškoće da snime film koji u startu polazi na globalno tržište. Tu su se upleli uvodeći “humanost”, priči o spasavanju dece, jednom suštinski nekonfliktnom postapokaliptičnom svetu u kome negativci nisu potpuno negativni već se više radi o različitim životnim stilovima.

THUNDERDOME ima svoje protivnike ali kada pogledate FURY ROAD shvatićete da čak i ako ga ne volite, a ko ga zaista pa voli, to jeste ona vrsta glavinjanja u koju je MAD MAX morao ući kada je izašao iz svojih Ozploitation korena.

FURY ROAD je dvočasovni akcijaš koji u suštini rekapitulira ono što smo voleli u ROAD WARRIORu, ali pokušava da pronađe i neki “smisao” umereno koketirajuči sa onim što smo videli u THUNDERDOMEu.

Ovog puta nije reč o borbi na život i smrt koliko o pokušaju grupe mladih nevesti dementnog postapokaliptičnog vladara da se oslobode iz njegovog zatočeištva u kome im je posao da rađaju i da se nekako dokopaju “ženske kolonije”. Samim tim, nema onog grćevitog pokušaja da se stigne do spasa kog zapravo nema iz ROAD WARRIORa, iako okolnosti ubrzo dovedu do toga da se sve svede na borbu na život i smrt.

Furiosa koju igra Charlize Theron je najzaokruženiji lik a Max je tu sveden na značaj koji ima na razmeđi drugog i trećeg dela. On ponovo biva uvučen u tuđe ludilo samo što ovog puta on ni kao lik, ni kao glumac koji ga tumači nije najharizmatičnija osoba na ekranu. Tom Hardy nema tu jednostavnost Gibsonovog psihotičnog underplaya. On je igra umesto da je spontano emituje kao Mel i sasvim sigurno potvrdilo se da je Hardy više karakterni glumac nego personality actor i zvezda prvog reda.

Charlize je s druge strane i jedno i drugo. Nicholas Hoult takođe nije loš kao “ničije dete”, smrtno bolesni sluga dementnog gospodara, rođen da bi umro, koga “neveste” lako pripitome tokom jednog od interludija.

Utisak da u filmu neprestano ide akcije proističe iz toga što se u dramskim scenama kojih itekako ima naprosto ništa značajno ne desi, a skoro svaka transformacija junaka je očekivana. To ne znači da one same po sebi nisu vešto realizovane i dobro odglumljene, ali sasvim je sigurno da likova ima više nego što ima njihovih priča i odnosa.

Akcija je puna impresivnih prizora, mada u nekim ključnim situacijama CGI kvari sreću gledaocima, naročito u prelomnoj situaciji tokom peščane oluje. Jasno je da Miller pokušava da s jedne strane odvede ROAD WARRIOR korak dalje, a s druge da stvara stripovske tabloe, komponuje žive slike sa jarkim bojama kakve do sada nisu viđene i to je sve na mestu. Loma svakako ima više nego u ROAD WARRIORu ali se meni čini da je efekat tog loma pojedinačno svakako manji nego u tom filmu, plus nema tih sočnih momenata poslednje napetosti kao recimo kada se Vernon Wells pojavi ispod kamiona.

Demencije i ludila sasvim sigurno ima u dizajnu, ponašanju junaka, oblikovanju vozila. Akciju prati gitarista na vozilu sa timpanima koji izgleda kao zombifikovani član Slipknota (i da je savremeni film, svakako bi smisao tog rešenja bio da je otet pravi član tog benda i stavljen da svira, a Junkie XL koji je postao Warnerov go to guy na bazi tog detalja gradi energičan old school score), a najzanimljivije je to kako War Boysi vrše svoje žrtvovanje.

Frenetičnost prvog dela, Miller pokuava da postigne sa dosta quick-cuttinga što je u redu, ali u ponekim situacijama poigravanja brzinom filma deluju deplasirano. Miller unutar sekvenci bira da se naizmenično fokusira na celinu akcije ali i na detalje, koji su vrlo često potpuno kusturicijanski i te promene ritma ponekad dovode do dobrih driblinga, ponekad pokazuju da se Milleru “režira” sa velikim R, a ponekad otkrivaju rad koji bi se mogao postići samo CGIjem.

Kad je reč o tom kletom CGI, nije problem u tome što mi danas znamo da ljudi neće da se lome i ginu kako bi mi uživali u akciji, nije problem ni to što je u FURY ROADu očigledan, jer nije, ali svakako u pojedinim situacijama dovodi do određene artificijelnosti u kadriranju.

S druge strane, veći broj protivnika koje Furiosa i Max savladavaju dovodi do toga da svaki pojedinačno ima mnogo manji efekat nego u ranijim filmovima.

No, sve ove primedbe zapravo nisu nešto što bih u bilo kom trenutku prebacivao prvoj trilogiji. Ona je imala svoj low fi šmek, imala je svoj stil “kako znam i umem” i bila je obrni-okreni prilično sjajna, sa nekim padovima.

No, sada kada Miller polazi iz uslova u kojima se očekuju remek-dela, kada se posle bogate karijere i “oskara” vraća počecima, očekujem ipak nešto više. 

U vremenu kada je FAST AND THE FURIOUS postao standard bioskopske akcije, ovo što snima Miller sasvim sigurno deluje kao Ingmar Bergman. U tom pogledu, Miller sasvim sigurno nadmašuje ono što se danas nameće publici kao vehicular mayhem i FURY ROAD je film koji će imati dug vek i nema razloga da se ne uvrsti u kolekciju MAD MAX DVDova jer je ipak bliže tome nego smeću koje se danas podvaljuje kao blokbaster. Međutim, sve to bi bilo bolje da je ponovo izraz vrhunske domišljatosti i snalažljivosti a ne mejnstrim.

Neill Blomkamp je George Miller našeg vremena. A Miller je svojevrsna cool verzija Spielberga koja verovatno misli da je Cameron. Činjenica da je FURY ROAD imao premijeru u Kanu, i to kao specijalna projekcija u programu a ne na marketu pokazuje koliko je Ozploitation stekao ugleda u svetu filma. S jedne strane lepo je što je umnogome ostao isti kao ranije, s druge strane šteta je što je komodifikovao staro a nije svoj sadržaj podigao na još viši nivo.

Cela histerija oko FURY ROADa danas je pre svega proistekla iz Warnerovog izuzetnog marketinga. Ako je ROAD WARRIOR pušten bez MAXa u naslovu, sada je stvar obrnuta, u FURY ROADu Max nije presudan ali se Warner potrudio da nas mesecima izdinsta pričama o staroj trilogiji, o tome kako je Gibson došao na premijeru, o ovome ili onome. Naslutili su da imaju dobar proizvod i zaslužuju hit. Ipak, ostaje pitanje da li je baš ovo film koji Miller treba da snima u sedamdeset godina i da li je ovo stvar koju on treba da nam pruži?

Mislim da nije. Ne zato što je FURY ROAD slab film, naprotiv, odličan je. Već zato što ako on ne može da snima nešto novo, nešto originalno, ko može?

Deluje ironično da danas pre možemo očekivati reboot filma od pola miliona dolara snimljen za petinu milijarde, nego nešto novo. Zavisnost od ranijih propertyja dovedena je do paroksizma. Zato svet u kome gledamo Millera deluje bolesnije od onog o kom on snima film.

* * * / * * * *

EX MACHINA

Pogledao sam rediteljski debi Alexa Garlanda EX MACHINA koji me je zanimao i kao nekoga ko je radoznao prema njegovom radu, i kao ljubitelja žanra, i kao fana Domhnalla Gleesona i Alicije Vikander koje je okupio u podeli i konačno kao scenaristu filma EDERLEZI RISING koji ima određenih tematskih sličnosti sa ovim filmom.

Otud sam film gledao i sa velikom anticipacijom ali i sa određenom strepnjom ako imamo u vidu taj aspekt industrijske špijunaže. 

EX MACHINA je vešto koncipirana SF melodrama sa elementima trilera koja se nadovezuje na HER Spike Jonzea i generalnu tradiciju promišljanja moguće ljubavi između čoveka i mašine. Spike Jonze je doduše doveo tu temu do krajnjeg horizonta prikazujući mašinu koja nema telo, dočim je Garland umnogome konvencionalniji jer njegova mašina telo Alicije Vikander pa samim tim taj lik olakšava razvoj eventualnog emotivnog odnosa.

Da parafraziram jednu od efektnih rečenica iz Cronenbergovog romana CONSUMED, i HER i EX MACHINA govore o junacima koji “unboxuju" žene bazirane na veštačkoj inteligenciji, s tim što je Jonze značenjski otišao dalje jer se fokusirao na manje uverljivu a opet apsolutno moguću sliku odnosa čoveka sa smartfonom, dočim kod Garlanda telesnost ipak ima značajnu ulogu u uspostavljanju romanse. Otud moglo bi se reći da je odnos glavnog junaka i žene-androida apsolutno fetišistički, da ne zalazi u domen čiste Ljubavi kao kod Jonzea. Samim tim sebi može da dozvoli i noir razrešenje.

Ono što se postavlja kao pitanje jeste da li je telesna pojava bila sine qua non ove čiste noir postavke koja seže do rukopisa Jamesa M. Caina u kojima fatalna žena manipuliše naivnim muškarcem protiv svog supruga-gospodara. Da li je Garland propustio priliku da ovu stvar odnese na viši nivo? Svakako, jer na kraju junakom ne manipuliše veštačka inteligencija već veštačka telesnost koja mu je učinjena dostupnom kroz model AI.

Otud je EX MACHINA jedan vrlo konvencionalan, rekao bih čak i konzervativan film koji ponajviše prija zbog svog krajnje old school ljubavnog trougla, noir uloga, i pokazivanja kako komercijalizovani umovi velikih tehničkih vizionara našeg vremena, ne mogu da dobace do nove Suštine, ali mogu itekako da komodifikuju uprosečena zadovoljstva. Tako ni odnos manipulacije nije baziran na tome što je virtuelna žena Ava pametnija od muškaraca nego na tome što su oni ekstremno glupi.

U svetu neo noira, EX MACHINA se može nadovezati na konvenciju ovog žanra iz ranih devedesetih kada su ga između ostalog karakterisali i izrazito naivni muški likovi koji su se razlikovali od kanonskih noir junaka koji su sebe videli kao promućurne.

Ostavljam naravno određenu rezervu prema autorovim namerama, odnosno nemam odgovor na pitanje da li on misli da je akcenat njegovog filma na nekoj vrhunskoj pameti jer ako to misli onda je pogrešio, ali u krajnjoj liniji nije poremetio prijatan efekat svog rada.

Međutim, tu jednostavnost neo noir strukture Garland transponuje u savremeni ambijent, inspirisan imaginarijumom kapitalizma bez frikcija. U suštini, osnovna poruka filma nije zavoljivost veštačke inteligencije, već pretpostavka da su osnovni odnosi eksploatacije među ljudima ostali isti čak i u epohi koju krasi refleksija u odnosu na ranije strukture. EX MACHINA stoga nije važna kao SF film već kao svojevrsna potvrda da je noir moguć i u kapitalizmu bez frikcija.

Gleeson. Vikanderica i Isaac su odlični u tri glavne i jedini istinski razvijene uloge. Oni nose film, stvaraju atmosferu u saradnji sa Garlandom koji sve ovo izrazito estetizuje u ključu SFa sedamdesetih i na malom broju lokacija stvara utisak tech-glamura, ali i tech-noira koji je ključna referenca za ovo delo.

Gleeson i Vikanderica su noir par nove generacije. Ono što su nekada bili Fred MacMurray i Barbara Stanwyck, Jack Nicholson i Jessica Lange ili Pete Berg i Linda Fiorentino. U okvirima novog senzibiliteta, to su Gleeson i Vikander.

Specijalni efekti ne remete osnovni dramski tok priče i odnosa među glumcima prevashodno iskazanih kroz efektne glumačke role. Otud je dobro da je ovaj film kroz mudru distribuciju uspeo da se dokopa do solidnog komercijalnog rezultata. Ako imamo u vidu da je izvorna ideja da se isključivo snimi prestige film skromnog komercijalnog potencijala, rezultat koji je postigao pokazuje da ovakva koketiranja sa SFom mogu da mobilišu publiku za bioskope.

 * * * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 12, 2015

WELCOME TO ME

Pogledao sam WELCOME TO ME Shive Piven i moram priznati da ovaj film o duševno oboleloj osobi deluje kao making of samoga sebe. Naime, film govori o duševno oboleloj ženi koja dobije 86 miliona dolara na lutriji i odluči da napravi svoj talk show po u uzoru na Opru i sl. U ovom slučaju deluje kao da Kristen Wiig, popularna američka komičarka zloupotrebljava svoje povremene vrlo velike komercijalne uspehe kako bi se na sličan način iživljavala, samo ne u formi talk show emisije nego indie filma.

WELCOME TO ME je priča koja ako ima ikakvog smisla on je jasan posle prvih nekoliko minuta i nije naročito ekskluzivan. Sve ostalo je potonuće u nekakvu ne naročito maštovito grotesku za koju sam iskreno šokiran da je naišla na bilo kakve simpatije kritike. 

Wiig i ekipa glumaca očigledno misle da rade nešto značajno u ovom filmu ali čak ni njihovi nastupi nisu naročito upečatljivi. Wiig reprizira svoje role iz nekoliko indie filmova, a ostali nude ravne površne role u kojima samo izgovaraju tekst i trude se da se previše ne mešaju u svoj posao. Film traje osamdesetak minuta ali i to je predugo za ovoliku oskudicu ideja.

* 1/2 / * * * *

Monday, May 11, 2015

DEMONIC

Pogledao sam DEMONIC Willa Canona, nestvarno loš film koji se prodaje kao horor a u stvari je jedno veliko ništa, kom me je privukla činjenica da u njemu igraju Frank Grillo i Maria Bello, glumci koji su kadri da uzdignu film iznad onog nivoa koji su mu namenili produkcija i režija. Međutim, njih dvoje u ovom filmu zapravo imaju nevažne uloge. Oni su policajac i psihološkinja koji istražuju slučaj ubistva u koći koju su pohodili “lovci na duhove” a to rade preko video snimka. Njihove uloge su maltene na nivou okvira koji se gradi oko found footage snimka, s tim što film ni u tome nije dosledan i ovakvu “prevaru” sa poznatim glumcima u filmu kojih u njemu zapravo nema nisam sretao veće decenijama, naročito ne sa tako uglednim imenima.

Sunday, May 10, 2015

MAGGIE

Pogledao sam MAGGIE Henryja Hobsona, film koji je pristojno tehnički realizovan ali ne samo da nije dobar već odiše jednim specifičnim tipom besmisla. MAGGIE je film o nekoj infekciji koja podseća na zombi epidemiju, ali je po žanru melodrama, i to bi bilo u redu da osnovna tema filma nije zapravo priča o ljudima koji su neizlečivo bolesni i da on po većini simptoma i ne izgleda baš kao takav film. Ako je Hobson želeo da izbegne weepie momenat filmova o neizlečivo bolesnim ljudima i ako je to želeo da postigne kroz uvođenje zombi virusa, nije mi jasno zašto je u svim ostalim aspektima zadžao tu strukturu filma o smrtonosnoj bolesti?

Kada se tome doda Arnold Schwarzenegger kao glavni glumac, onda ni ta melodrama zapravo ne funkcioniše. Ne samo zato što se Arnold po mnogim elementima izdvaja, a izdvaja se i ne uklapa u pastoralnu melodramu, već i zato što se ne može pobeći od utiska da je reč o stunt castingu.

MAGGIE nije film od kog će Arnold imati koristi, niti će on mnogo pomoći Hobsonu osim kao bizaran detalj po kome će ovaj film lansirati pred publiku, ali ga isto tako i opteretiti pred njom. 

* 1/2 / * * * *

TESTAMENT OF YOUTH

Pogledao sam TESTAMENT OF YOUTH Jamesa Kenta, ekranizaciju memoara Vere Brittain. U ovom filmu je mnogo šta impresivno, a pre svega glavna uloga Alicije Vikander, Šveđanke koja ovde igra kvintesencijalnu Britanku. Bez ikakvih problema sa adaptirala na drugi jezik i jednu vrlo zahtevnu ulogu koja je kičma ovog filma i bez koje on ne bi bio isti.

Drugi značajan zahvat jeste vođenje ove priče koja je prepuna događaja koji bi mogli pobuditi jeftinu sentimentalnost i to je izbegnuto, između ostalog i kroz igru Alicije Vikander ali i kroz odabir situacija, jer u pojedinim fazama prikazuje neke događaje koji obično nisu prikazani ili nisu na takav način postavljeni u melodramama tog tipa.

U krajnjoj liniji, Kent sasvim sigurno pokazuje da vrlo zrelo može da realizuje istorijsku melodramu, ali i da pored niza osvežavajućih elemenata koje unosi u žanr, ipak ne može da crossoveruje do onih koje ta vrsta priče a priori ne zanima.

Ono što je međutim ključno u vrlo potresnoj životnoj priči Vere Brittain u kojoj je ona izgubila brata, verenika i udvarača jeste zapravo ta studija jedne genracije u ratu, gde su mladi muškarci videli Veliki rat kao priliku da sami oblikuju istoriju, a žene su kroz njega lutale pokušavajući da prepoznaju svoju ulogu i unutar toga pronađu prostor za emancipaciju. Kent vrlo jasno izražava taj kontekst i zahvaljujući tome TESTAMENT OF YOUTH nije samo melodrama, ali svakako da maksimalno zadovoljava apetite i te ciljne grupe.

Alicia Vikander je okružena odličnim glumcima, od KINGSMANa Tarona Egertona kao svežeg otkrića, preko Kita Harringtona i Haley Attwell sa televizije do Dominica Westa koji je spona do iskusnijih Emily Watson i Mirande Richardson. Međutim, u njenom slučaju ovo ipak nije film u kome je glavni glumac dobar jer je okružen odličnom podelom jer veliki deo teških lomova, junakinja preživljava sama, i u okolnostima i u kadru. 

U produkcionom pogledu, film izgleda vrlo bogato iako je zapravo prilično jednostavan. Tema je Veliki rat ali umeće je veće od finansijskog izdatka što govori u prilog teze da teme iz epohe ne moraju nužno iziskivati pljačkanje državne kase, kako to zamišljaju naši producenti i autori.

* * * / * * * *

Saturday, May 9, 2015

HOT PURSUIT

Pogledao sam HOT PURSUIT Anne Fletcher. Reč je o klišetiziranom, priglupom, vulgarnom, ali prilično efikasnom filmu snimljenom po formuli. Ovo je čak i za opus Anne Fletcher tanko režiran film, vrlo grubo insceniran, ali mu teško možemo osporiti da je prilično smešan na mestima na kojima treba da bude, no definitivno de dobacuje do letnjih hit-komdija koje su New Line izbacivali proteklih godina poput WE’RE THE MILLERS ili HORRIBLE BOSSES. Međutim, ako imamo u vidu kakav je ovo zapravo B-rad, prilično je smešan. Deo negativne recepcije na koju je naišao sigurno proističe i iz visoke reputacije koju je stekla Reese Witherspoon u međuvremnu kao glumica u neprestanoj poteri za “oskarima”. 

* * 1/2 / * * * *

Thursday, May 7, 2015

CHILD 44

Recepcija filma CHILD 44 kod angloameričke kritike pravi je zločin. Espinosa je snimio moćan film inspirisan imaginarijumom Staljinovog SSSRa i umnogome unapredio Smithov roman time što je zadržao vizuru ljudi opečenih suncem revolucije ali nije svakodnevicu prikazao u skladu sa standardima zapadnih liberala. Ono što je zadržao iz romana je zapravo jedino što ruski reditelji ne umeju da naprave - priča o sukobu nekorumpiranog pojedinca sa trulim sistemom koji ne može da spozna zločin, a to je suština američkog policijskog filma.

Bila bi prava šteta ako Tom Rob Smith ne shvati da je Espinosa uzeo njegov solidan i vrlo vešt roman za koji je bilo jasno da mu je ishodište u ekranizaciji i napravio od njega ambiciozan film vrlo specifičnog, gotovo evropskog senzibiliteta, omekšavši književnikove pulp momente i gradeći svet Staljinovog SSSRa kao gotovo opipljiv pokušaj nasilne modernizacije koji truli pred svojim učesnicima.

Oliver Wood je snimao i prethodni Espinosin film, SAFE HOUSE u kome je Šveđanin pokazao da nije došao u Holivud kako bi učio Amerikance pameti u pogledu filma. Specijalista za snimanje akcijaša se međutim odlično pokazao i u filmu, praveći moćnu atmosferu i nudeći jedan od najsnažnijih holivudskih prikaza ove epohe, dakle i mesta i vremena na filmu.

Tom Hardy je sasvim sigurnop pretvorio ovaj film u svoju krčmu i on glumi a ostali prate, i uprkos tome što mislim da on sasvim sigurno nema onu pitkost glumačkog izraza koja je potrebna za status superstara za koji su ga pripremali, u ovom filmu donosi silovitost Marlona Branda iz vremena kada je njegova gluma još uvek imala smisla. U odnosu na Hardyja, svi ostali su svedeniji, ali on i jeste lik kroz koji se prelama najviše trauma. Espinosa nema slabo mesto u podeli. Noomi Rapace nikada nije bila bolja. Joel Kinnaman je izuzetan kao vrlo tihi, podmukli negativac iz službe, Gary Oldman kao lokalni policajac koji se lomi, Jason Clarke kao disident u bekstvu a Nikolaj Lie Kaas je napravio minjon kao nastavnik-disident. U podeli nema nijednog Rusa što je vrlo zanimljivo a Espinosa stavlja akcenat na svoje Švede i na Danca kod kog je studirao. Meni taj tvrdi ruski akcenat nije bio problem, mada vidim da je značajan deo engleske kritike imao teškoće sa tim.

Pored atmosfere, glumačkih sučeljavanja i ekskluzivne fizičke rekonstrukcije epohe, Espinosa je ponovo vrlo visceralan i vrlo retko CHILD 44 povuče na "film iz epohe". U odnosu na roman, rekao bih da je čak Espinosa smanjio akcionu dimenziju, tamo je bilo više dužih set-pieceova, ali kada kod Espinose krene ripper sekvenca ili borba to je u bukvalnom smislu na krv i nož.

Ono što na početku krene kao skoro pa hladnoratovska propaganda, sa sve naglašavanjem državne gladi izazvane u Ukrajini, koja dolazi baš u trenutku kada treba pravdati kijevske fašiste, na kraju se pretvara u američki policijski film u domenu značenja. Naime, sunce revolucije jeste pržilo ali je bilo zraka u njemu koji su grejali. I na kraju krajeva, Hardy igra heroja koji zapravo vraća veru u sistem kao što je to činio Serpico. Propagandna oštrica Smithove knjige ubola je samog autora kao bodež disidenta u filmu. Kada tome dodamo da Espinosini junaci za razliku od junaka romana imaju mnogo veće razuemvanje za teškoće u periodu Staljinovih devijacija i da ne očekuju EU standarde ljudskih prava, onda je CHILD 44 prilično dostojanstven prikaz svog vremena.

Price i Espinosa su u razrešenju ponešto od nedostataka romana i popravili.

Sudeći po poseti u četvrtak, roman ima dovoljno čitalaca u Srbiji da garantuje barem dobro otvaranje. Greh je što u SAD koja ipak diktira globane distrubuterske trendove ovaj film nije bio ozbiljnije pušten u promet. Ipak, siguran sam da će na kućnim formatima biti adekvatno valorizovan.

* * * 1/2 / * * * *

SUITE FRANCAISE

Pogledao sam SUITE FRANCAISE Saula Dibba, ekranizaciju bestselera Irene Nemirovski, francuske Jevrejke koja je nastradala u Holokaustu, a rukopis je pronađen šezdeset godina kasnije. SUITE FRANCAISE je film koji bih najpre poredio sa KAKO SU ME UKRALI NEMCI, i nažalost Radivojevićev fim je neuporedivo snažniji. Oba su izvesnom smislu bazirana na svedočanstvima ili osećanjima ljudi koji su bili savremenici rata, ali SUITE FRANCAISE ima na svojoj strani nekoliko specifičnosti. Prvo, novele na kojima je baziran napisane su do 1942. godine i u sebi ne nose onu naknadnu pamet koju imaju autori kada iz današnje vizure gledaju na Drugi svetski rat. Irena Nemirovski nije mogla znati kako će se za vršiti Drugi svetski rat, ali je Nemce, sudeći po ovom filmu - knjigu nisam čitala - pokazala kao negativce među kojima ima i jedan “čovek” koji če to postati tek onda kada okrene leđa Rajhu.

Kako rekoh, knjigu nisam čitao ali ako je SUITE FRANCAISE skrupulozna adaptacija, onda je svakako Irena Nemirovski pisala sa punim uverenjem u pobedu Saveznika. S druge strane, tekst očigledno koketira i sa promenama u odnosima među klasama koje su nastale posle okupacije, i nudi prilično odmeren prikaz okupacije.

Samim tim je šteta što SUITE FRANCAISE s jedne strane ima sve elemente melodramske postavke svojstvene sapunici, ali Michelle Williams igra previše diskretno i zatvoreno da bi se uklopila u taj žanr. Otud i njena romansa sa nemačkim oficirom kog igra Matthias Schoenaertz deluje usiljeno i potpuno neautentično. Samim tim i slom koji usledi zbog te romanse deluje krajnje iskonstruisano, kao i katarzični efekat kada ljubav izleči Nemca od nacizma. 

Dibbova režija je zanimljiva utoliko što Francuzi među sobom govore na engleskom, ni ne pokušava da fingira akcente, a Nemci govore na nemačkom, i ta konvencija funkcioniše. Nažalost, tehnička realizacija filma je tek pristojna.

* * / * * * *

Tuesday, May 5, 2015

BARELY LETHAL

Izlazak KINGSMANa je definitivno gurnuo novi film Kylea Newmana BARELY LETHAL izvan okvira neke široke bioskopske distribucije. Teško je u istoj godini ponuditi jedan tako superioran i jedan ovako tanak produkt na temu inicijacije tinejdžera u svet špijuna, u istom bioskopskom formatu. Kyle Newman je u ulogama tinejdžera okupio Hailee Steinfeld i Thomasa Manna, dvoje mladih glumaca koji su se poslednjih godina istakli kvalitetom, ulogu mentora dobio je Samuel L. Jackson (još jedna kopča sa KINGSMANom) a negativca Jessica Alba. Nažalost, scenario je prilično nemaštovit i bavi se već trođenom premisom kako je čak i za treniranog operativca srednja škola prekomplikovano bojno polje, i ima tek nekoliko duhovitih situacija. Kada tome dodamo krajnje nemaštovitu i u pogrešnom pogledu svedenu režiju Kylea Newmana, dobijamo film koji je po svojoj egzekuciji jako blizu naslova od pre skoro tri decenije kada je ovaj podžanr bio aktuelan, ali je slabiji i od GOTCHA i od IF LOOKS COULD KILL.

Hailee Steinfeld je raspoložena da izvuče maksimum iz glavne uloge u potencijalnoj franšizi ali zaista nema adekvatan materijal.

Kyle Newman nije imao budžet uporediv sa KINGSMANom i to je jasno. Međutim, ključni problem je to što u ovoj žanrovskoj mešavini on nije umeo da se opredeli koji će žanr više istaći špijunsku akciju ili omladinski film, i na kraju nije postigao ništa osim podnošljivog materijala za popodnevni gledanje na televiziji. 

* * / * * * *

Saturday, May 2, 2015

STEEKSPEL

Pogledao sam STEEKSPEL crowd-kreirani srednjemetražni film Paula Verhoevena koji po svom stilu umnogome podseća na holandske sapunice, između ostalog i onu na osnovu koje su snimljene ŽENE SA DEDINJA.

STEEKSPEL je sapunski postavljena melodrama o nevernom suprugu kog oko pedesetog rođendana zadesi čitava bujica neprijatnosti i ženama u njegovom životu koje mu naizmenično zagorčavaju i spasavaju život.

Samo razrešenje njegove situacije nimalo nije moralizatorsko, cinično je i vrlo slobodno, i to bi se moglo pogrešno tumačiti kao Verhoevenov touch iako je zapravo to više mentalitetska crta Holanđana koja je izrazito prisutna baš u njihovim sapunskim operama.

Verhoeven je rečju snimio zaokruženu srednjemetražnu sapunicu na steroidima, ali ipak jako daleku od njegovih značajnih dela, čak i onih u domenu televizije.

Friday, May 1, 2015

AVENGERS - AGE OF ULTRON

Pogledao sam AGE OF ULTRON i nema tu ništa novo da se kaže u odnosu na ono što su mi bile primedbe i na same AVENGERSe. Pozitivan trend koji je Marvel pokazao sa GUARDIANS OF THE GALAXY se ovde nije nastavio. Naprosto, ove je isto kao AVENGERS, samo sa nešto više besciljnih dijaloga u letargičnim pokušajima da se desi nešto među likovima. Ipak, Joss Whedon ne uspeva ono što je pošlo Gunnu a to je da napravi neki arc, nekakvu transformaciju među svojim junacima, možda zato što su oni svoje arcove i transformacije već odradili u solo filmovima, neki uspešnije a neki manje uspešno i sada ulazimo u onaj režim TV serije gde je ključna stvar da se junak zapravo ne promeni. Otud ovde filmsku dramaturgiju zamenjuje televizijska - dok se filmska prevashodno bavi junakovom putanjom, televizijska se bavi očuvanjem statusa quo. I zato AVENGERS ne može funkcionisati onima kojima oživljavanje Marvelovih junaka nije dovoljno da bi mogli uživati u filmu.

S druge strane, Avengersi sada već pakuju toliko moći da im ni Loki pa ni Ultron nisu dostojni protivnici. Naročito ne Ultron koji veći deo filma pokušava da ih posvađa u čemu ne uspeva, ali nas to ne sprečava da prođemo kroz čitavu seriju besmislenih digresija o tome, bsmislenih dijaloga, informacija koje nam ni na jednom nivou nisu potrebne (Hawkeye ima decu, “sipaj hulče ja sam nerotkinja”-pasaž itd.). Ovo je film u kome Ultron dakle mudro pokušava da posvađa Avengerse jer zna da ga oni mogu sprečiti da uništi svet. U tome ni u jednom momentu ne uspe. Ali, onda ipak pokuša da uništi svet. I oni ga, kao što je i sam znao u tome spreče.

Kako to da se Avengersi nisu posvađali među sobom, kako se to nije desilo. To ostaje enigma Marvelovog pristupa filmu gde imamo 140 minuta i previše likova ali umesto složenog mehanizma zapleta i angažovanja tih likova, mi imamo krajnje rudimentarnu postavku koja je prejednostavna za praćenje. Ne znam da li je to ustupak činjenici da je ovo obrni-okreni film za decu, ali naprosto sama mehanika priče je u ovom filmu uvredljivo simplifikovana, i mislim da bi AVENGERS štošta u tom pogledu mogli da nauče od X-MENa gde takođe imamo tim superheroja, imamo sada i vremeplov, ali imamo i zaplet koji je složeniji i čije se kockice kako film odmiče slažu u celinu.

Bez složenijeg zapleta, toliki broj likova nema funkciju i o tome najbolje svedoči završna akciona scena u kojoj su likovi civila možda uvedeni kako bi se poslala poruka Man of Steelu (da nije film za decu, što se znalo čim je Nolan bio mozak iza Snyderovog rukopisa) ali zapravo oni služe da bi Avengersi imali šta da rade, jer problem koji je izazvao Ultron naprosto ne iziskuje angažman svih Avengersa.

Ta cela priča o civilima deluje kao pokušaj da se na neki način steriliše strateško opredeljenje serijala da svoju kreativnu impotenciju nadoknadi razaranjem civilnih objekata (takvi prizori inače nisu dovoljno dovoljno retki u ostalim serijalima poput TRANSFORMERSa pa nam Marvel nudi ekskluzivnu priliku) a poseban fetiš Whedon ima na gradski prevoz koji se čuka u ovom filmu u više gradova i kad treba i kad ne treba.

Nažalost, tokom dva i po sata ovog filma uglavnom sam mislio na bolje filmove ovih glumaca, recimo koliko su ScarJo i Sam snimili bolje comic book filmove sa LUCY i KINGSMANom, zatim koliko je Hemsworth spremniji za ozbiljnje stvari na osnovu RUSH i BLACKHATa. Jedini me Evans nije ponukao da pomislim na SNOWPIERCER jer je u ovom filmu zaista grozan i prepušten jezivom materijalu.

Doduše, za razliku od WINTER SOLDIERa ovde barem deluje da su scene dijaloga i scene akcije delovi istog filma, nema one radikalne razlike u kadriranju i montaži.

Gledati Downeya kako se blizu trećeg doba vaćari po plafonu sa specijalnim efektima postaje tužno a Mark Ruffalo sve vreme deluje kao da bi radije bio u nekom drugom filmu. 

Razbijački rezultat AGE OF ULTRONa na blagajnama pokazuje da još nismo ni blizu zasićenja superherojima. 

* 1/2 / * * * *