ONCE UPON A HONEYMOON

Pogledao sam ONCE UPON A HONEYMOON Lea McCareya, žanrovski hibrid iz 1942. koji je u vreme izlaska bio smatran neukusnom žanrovskom mešavinom, poglavito zbog scene u kojoj glavne junake pomešaju sa Jevrejima i zatvore u koncentracionom logoru. Međutim, u međuvremenu je stekao kultni status, naročito zbog lakog morala glavne junakinje koju igra Ginger Rogers.

Cary Grant i Ginger Rogers igraju američkog novinara i američku starletu u Evropi. On se bavi izveštavanjem sa kontinenta koji osvajaju nacisti, ona planira da se uda za austrijskog barona koji je zapravo tajni nacistički operativac. On pokušava da je iskoristi kao izvor ali se među njima rađa ljubav.

Nažalost, ONCE UPON A HONEYMOON je zanimljiv, sa nekim ne toliko uspešnim koliko atipično razbarušenim humorističkim scenama, a Leo McCarey je inače važio za Grantovog miljenika zato jer ga je puštao da improvizuje, međutim na nivou celine ovaj film prosto ne funkcioniše. Jako je epizodičan i ne uspeva da nametne jasan narativni zamajac, što uz trajanje od 114 minuta čini da film bude pomalo haotično i svakako nekoherentno gledalčko iskustvo.

Uprkos tome, film je nesumnjivo vrlo zanimljiv, i treba ga videti. No, za ovu vrstu žanrovskog derivata uvek pre treba pogledati izvanredni Leisenov ARISE, MY LOVE koji između ostalog meša žanrove, epizodične je strukture ali ima vrlo jasnu ideji o čemu se radi.

ONCE UPON A HONEYMOON za razliku od ARISE ne preskače rampu, i danas najpre ima značaj za ljubitelje filmova o Drugom svetskom ratu i fanove Cary Granta. 

* * 1/2 / * * * *