Tuesday, December 16, 2014

THE RIOT CLUB

Pogledao sam THE RIOT CLUB Lone Scherfig, adaptaciju poznate drame Laure Wade. Lone Scherfig je Dankinja privučena britanskim imaginarijumom. Laura Wade je napisala dramu o obesti bogatih oksfordskih studenata. Sve je delovalo kao odličan spoj. Nažalost, škripa pozorišnih dasaka zaglušuje sve što je moglo biti eventualni film. Ne samo da je u situacijama mimo osnovne deonice proistekle iz pozorišnog komada vidno odsusutvo drame već se javlja i problem diferenciranja likova. Izuzev glavnog junaka, svi ostali su vrlo slični po ponašanju, osobinama pa i izgledu. Ako je Lone Scherfig želela da ih prikaže kao amorfnu masu, onda nije trebalo da svakome od njih daje nekakvu ulogu u zapletu. Ovako ih nije moguće pratiti a opet je neophodno.

Politička agenda Laure Wade je jadna, ona želi da dokaže kako mladalačka razuzdanost mladića iz visokih klasa i sebičluk koji pritom prikazuju na neki način služui kao priprema za ulogu privrednika, političara i drugih stubova društva. Kako je zapravo njihovo studentsko iživljavanje proba za ono što će raditi na nivou cele nacije. Ideja je hvale vredna ali realizacija je početnička.

Uprkos tome što je Lone Scherfig poznata kao magnet za dobre glumačke podele - momci iz RIOT CLUIBa nisu pružili ništa.

Isto važi i za rediteljkino snaslaženje u domenu inscenacije. Film deluje anahrono, vremenski izmešteno iako se dešava danas. Da nema laptopova i jednog SMSa koji zaigra u priči, delovali bi kao da je smešten u pedesete. Ako je ideja bila da se eliminisanjem savremenih obeležja napravi utisak vanvremenske nepravde, efekat nije postignut.

Slab utisak filma mi je pojačan romanom THE BONE CLOCKS Davida Mitchella koji je sjajnop obradio taj milje iako mu to nije bila glavna tema.

* 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment