Monday, December 29, 2014

FOXCATCHER

Pogledao sam FOXCATCHER Bennetta Millera i nažalost u svom novom filmu nije uspeo da dobaci do efektnosti MONEYBALLa. FOXCATCHER je opterećen nizom pogrešnih rediteljskih odluka a dokrajčen je velikom Millerovom pretenzijom koju sama priča ne može da održi.

U osnovi, FOXCATCHER je vrlo zanimljiva priča, svojevrsni sportski SUNSET BLVD o dementnom bogatašu, nasledniku bogate kuće Johnu du Pontu i njegovoj fascinaciji američkim amaterskim sportom odnosno pokušaju da on lično svojim sredstvima parira sovjetskom sistemu finansiranja nekomercijalnih olimpijskih sportova.

du Pont je na svom ranču otvorio sportski centar Foxcatcher, po imenu ergele njegovih predaka, i na njemu je organizovao pripreme plivača i rvača, doduše ovaj film se samo bavi rvačima.

Na ranču se prvo pojavljuje Mark Schultz a potom i njegov stariji, pametniji zreliji brat Dave. Oni počinju da rade pripreme za velika takmičenja sa du Pontom, i polako se ispostavlja da je on duševni bolesnik čije opsesije bogata porodica uspeva da finanskijski isprati, zatim se ispostavlja da je sve to jedna velika predstava u kojoj on iako je nestručan želi da se eksponira kao trener rušeći svako sportsko dostojanstvo Braće Schultz, i da mu to sve polazi za rukom naprosto zato što je bogat.

Kao i SUNSET BLVD, FOXCATCHER se završava ubistvom, du Pont ubija Davea, naizgled iz čista mira, mada bilo je određenih signala da je izgubio razum još pre toga.

Ukratko rečeno, Miller pravi veliku grešku što film opterećuje svojim neosnovanim uverenjem da je ovo zapravo priča o američkom društvu, bogatima koji rade šta hoće i kriju sve svoje felere iz novca, i sirotinji koja koliko god da je darovita mora da se ponižava ako nije kadra da napravi pare.

Tome dodaje malo mita o “američkoj izuzetnosti” i kulturi “uspeha”, samim tim i sportske pobede, i to sve je potpuno osnovano kao predmet istraživanja.

Problem je u tome što je FOXCACTHER naprosto previše opterećen partikularnostima svojih junaka da bi zaista moga funkcionisati kao priča o trulom društvenom poretku. Naime, du Pont je lud na svoj, vrlo jedinstven način, Braća Schultz su pak u jednoj autentičnoj socijalnoj nevolji i niko od njih nije istinski reprezentativan kako bi se na osnovu njihovog bizarnog sudara dala razraditi neka šira slika.

Da, Braća Schultz i du Pont jesu završili “u istom krevetu” zahvaljujuči američkim društvenim okolnostima, uobraziljama i kulturalnim specifičnostima, ali suština njihove priče ipak nije u tome.

Konačno, ni u pogledu istorijske rekonstrukcije ni kad je reč o dramaturškoj razradi, Miller ne nudi “rešenje” misterije Schultzove smrti, osim činjenice da ga je du Pont u jednom trenutku ubio. Zanimljivo je da niz vrlo filmičnih a i prilično grotesknih elemenata priče, Miller i scenaristi Wrye i Futterman nekako preskaču, iako bi to dodalo filmu na efektnosti.

U rediteljskom pogledu, film je vrlo sveden, nažalost bez jasnog ključa stilizacije. Naizmenično imamo kadrove u kojima Miller i DP Greig Fraser pokušavaju da estetizuju jedan vrlo pojednostavljen pristup kadriranju i inscenaciji, u nekim drugim stvari postaju dinamičnije, ali ukupno uzev, sa Millerovim insistiranjem na sterilnim prostorima i krupnim figurama protagonista u kadru, sve ovo više liči na TV film nego na bioskopsko ostvarenje.

Posle napretka u MONEYBALLu, Miller regredira na nivo CAPOTEa u domenu rada sa glumcima. Jedini Mark Ruffalo zaista funkcioniše kao lik. Carell i Channing Tatum su previše opterećeni imitacijiom a Carell je dodatno opterećen time što glumi pod vrlo teškom maskom koja dodatno gura njegovu rolu u pravcu imitacije. Mislim da tolika intervencija na glumčevom licu nije bila potrebna naročito jer su dodati detalji zapravo nevažni i rekao bih da bi Carell sa znatno manje šminke izgledao slično tome.

Ukupno uzev, nagrada za režiju data FOXCATCHERu spada među bizarnije nagrade u Kanu 2014. godine pošto većina problema koji postoje u ovom filmu kad je reč o glumcima i vizuelnom domenu upravo proističe iz pogrešnog rediteljskog koncepta.

U vreme kada je pop-film postao oslonjen na priče iz drugih medija poput stripova, “ozbiljan” američki film počinje da se oslanja na istinite priče. Može se reći da su istinite priče u filmovima za elitnu publiku postale ono što su stripovi za omladinu. Šteta je što FOXCATCHER nije bolje tretiran “iznutra”, jer se na kraju svega ispostavlja da je Miller shvatio sve drutvene implikacije onoga o čemu govori, samo je zaboravio da nam to lepo ispriča. 

* * 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment