Saturday, March 29, 2014

OPERATION CROSS EAGLES

Koproducentska uloga firme Triglav Film, čini mi se, nudi mogućnost da film OPERATION CROSS EAGLES, rediteljski debi i "jedinu režiju" poznatog američkog glumca Richarda Contea na neki način ubrojimo u jugoslovensku kinematografiju. Reč je o američkoj koprodukciji koja je evidentno namenjena tamošnjem tržištu.

OPERATION CROSS EAGLES je manje-više nastao u istom produkcionom aranžmanu kao ratni akcijaši Časlava Damjanovića, samo ovoga puta uopšte nema nekih većih jugoslovenskih obeležja na polju priče. Rory Calhoun i Richard Conte igraju američke komandose koji izvode operaciju u Istri sa idejom da spreče Nemce da dođu do podataka o njihovoj invaziji na Balkan (svako ko iole zna istoriju, zna i kako će se ovaj zaplet razrešiti).

Ono što je zanimljivo jeste da Časlav Damjanović u svojoj biografiji za ovaj film kaže, "Са Ричард Контеом и Рори Калхуном режирао амерички филм Операција Укрштени орлови по америчком сценарију"

Američki scenario je nesporan, po ideji producenta Ike Panajotovića napisao ga je Vincent Fotre, scenarista kog sam već pominjao u povodu Damjanovićevog filma BOMBA U 10 I 10, zanimljivog po svom Red Scare angažmanu. Međutim, na špici, doduše očekivano derutne kopije ovog filma od 82 minuta, nigde se ne pominje Damjanović. Naravno, možda bi se na nekoj očuuvanijoj špici mogao javiti u ulozi pomoćnika režije i sl. ali na ovoj ga nema. U svakom slučaju već uvodna scena sa lucidnim uglovima kamere i inventivnim rešenjima u akcionim segmentima i odlična upotreba lokacije, uz dobar deo ekipe ponovljen iz filma BOMBA U 10 I 10 sugeriše da je Damjanović itekako bio umešan u ovaj film i da je sasvim moguće on bio tu da iz senke "pokriva" Contea koji je želeo rediteljski potpis iz sujete ili interesa.

Nažalost, OPERATION CROSS EAGLES nema snagu i autorski pečat Damjanovićevih drugih filmova, i ovde je on očigledno, da ne kažem eventualno samo pozajmio svoju kompetenciju da pokuša da izvuče nešto iz prilično slabog i konfuznog scenarija.

Ovaj film je bolje realizovan nego što je postavljen u konfuznom scenariju koji vrvi od rupa u zapletu, proizvoljnosti i nesposobnosti da stvori ikakav konzistentan pripovedački koncept. Naravno, apsurdno je porediti ta dva filma ali je varijacija na identičnu temu mnogo bolje urađena iste godine u filmu WHERE EAGLES DARE.

Ipak ako se i dalje vodimo pretpostavkom da je Damjanović zapravo snimio ovaj film a Conte ga potpisao, onda možemo da kažemo da ima nekoliko njegovih obeležja. Pre svega zanimljivo su postavljeni likovi okupatora, sa sve Radom Đuričin koja igra oficirku nemačke mornarice i Reljom Bašićem koji igra proaktivnog nemačkog mornaričkog oficira. Naravno, Rada je zanimljivija kao eksces, a Relja nije ni blizu svoje antologijske role iz Krvavčevog MOSTa. Ali, tu svakako ima pečata koji su uspeli da izdvoje ovaj film.

Zahvaljujući Damjanovićevoj, ili već nečijoj, kreativnosti u kadriranju, a tu ne bih zanemario ni sjajnog DPa Nenada Jovičića kao faktor, i odličnim lokacijama u okolini Trsta i Pirana, i samom piranskom studiju, ovaj podnošljiv exploitation film ipak odskače od sličnih radova kakve je recimo potpisivao Umberto Lenzi u Italiji.

U ovom filmu ima nekakvog lokalnog pokreta otpora ali bez ideoloških odrednica iako tu gotovo nema sumnje da su po sredi morali biti partizani.

* * / * * * *

Friday, March 28, 2014

LJUBAV DOLAZI KASNIJE

LJUBAV DOLAZI KASNIJE Hadži Aleksandra Đurovića je triptih labavo povezanih priča o tri tragične ljubavi koju je autor bazirao na svojim proznim pričama. U određenom smislu, Đurović kao alumnus BK nastavlja tu poetiku koja je već postulirana u ranijim filmovima studenata ovog fakulteta a to je bavljenje umetnošću sa velikim U, sa gotovo muzejskom odanošću svim onim prošlim formama koje su karakterisale značajne filmove sa velikim Z i F.

Đurovićev film ima vrlo ozbiljne pretenzije ali je po svom izrazu čak nepretenciozan, reklo bi se da donosi svojevrsnu nepodnošljivu lakoću pretenzije. Isto tako, vrlo je produkciono sveden, u pojedinim momentima oskudan ali to takođe ne deluje onoliko mučno koliko bi se očekivalo.

Naravno, u niskobudžetnom filmu se uvek postavlja pitanje koji su glumci uopšte mogli biti dostupni reditelju, ali definitivno jedan od problema ovog filma jeste antipatična glumačka podela koja je unela više pretenzije u izraz nego što je uneo sam reditelj.

Film je svakako mogao da prođe bez nekoliko težih omaža (pre svih Kubrickovom EYES WIDE SHUT) i pokušaja stilizacije, ali onda verovatno ne bi bio dugometražno delo.

I tu dolazimo do prvog pitanja. Đurović je, naime, očigledno uložio ogromne lične resurse i trud da izvuče ovaj film do forme dugometražnog dela. Da li je taj film bio vredan tog truda i da li je zreo da istrči pred javnost?

U suštini, svakako da je LJUBAV DOLAZI KASNIJE predstavnik donjeg doma naše kinematografije, ali među low budget i no budget ostvarenjima svakako nije u donjem domu. Naročito zbog izvesne lakoće sa kojom Đurović tretira mladalačka opšta mesta kojima se bavi. Ako uzmemo da je VIR vrhunac tog "ozvaničenja" estetike studntskog filma, LJUBAV DOLAZI KASNIJE se nalazi u "zlatnoj sredini".

Kada bi kod nas postojala osvešćena ideja o niskobudžetnom filmu kao formi koja ima svoje zakonitosti, premda je svakako bolje što je ovako, Đurović bi tu mogao naći svoje mesto.

LJUBAV DOLAZI KASNIJE nije film o kome se može reći puno pohvala, ali opšti osećaj koji ostavlja je da Đurović nije sasvim zalutao u režiju. Voleo bih da vidim neki njegov novi film.

* * / * * * *

DONATOR

DONATOR Veljka Bulajića je poslednji film koji je snimio u SFRJ. Izašao je 1989. godine. Govori o Erihu Šlomoviću, čuvenom kolekcionaru slika koji je proveo deo svog života u Parizu kao štićenik i saradnik Ambroise Vollarda, najznačajnijeg trgovca slikama u periodu modernog francuskog slikarstva. Pod njegovim mentorstvom, Šlomović je i sakupio znatan deo svoje kolekcije koja je delom pohranjena u sefu Societe Generale, delom doneta u Srbiju.

Šlomović je zanimljiva tema i bio je predmet više umetničkih obrada. Bulajić je snimio film po scenariju Iva Brešana. Brešanov scenario je zanimljivo koncipiran - govori o potrazi nemačkog eksperta za umetnost (lik se zove Handke, igra ga Peter Carsten) za Šlomovićem ne bi li locirao njegovu kolekciju a naročito jednu od slika iz nje koja zanima Goeringa.

Potom sledi struktura CITIZEN KANEa u kojoj Handke susreće razne ljude iz čijih priča kroz flešbekove rekonstruiše priču o Šlomoviću.

Brešan pokušava da ovu priču punu reminiscencija dramski oživi ali Bulajić ne uspeva da u potpunosti aktivira svaki od dramskih sukoba koje mu Brešan postavlja u scenariju. Otud iako se ne može reći da je DONATOR besprekorno napisan, ipak je mogao biti mnogo ubedljivije režiran.

Sa samom istorijom Šlomovićevog života i rada, Brešan i Bulajić uzimaju dosta sloboda, i promene koje su izvršene doprinose filmičnosti, premda recimo aluzija da su Vollard i Šlomović, iako aktivni heteroseksualci, bili u nekoj vrsti homoerotske veze ostaje nedorečena i uprkos svom nesumnjivom prisustvu u filmu, podrazumeva nešto veće poznavanje Šlomovićeve biografije.

U određenom smislu, rekao bih da je Šlomović tema koja bi pre legla nekom reditelju sa Lordanovim senzuibilitetom nego tada već dosta istrošenom Bulajiću.

No, Bulajićev nerv za prepoznavanje atraktivne i internacionalne teme je ponovo besprekoran. Ipak, rekao bih da u ovoj fazi on više nije mogao da mobiliše dovoljno zanimljive strane zvezde i finansijere iako je baš ovo projekat koji bi bio idealan za internacionalni plasman. Nažalost, po produkcionim ambicijama, DONATOR više liči na televizijski film sa vrlo svedenom rekonstrukcijom života u Parizu.

Očigledno se Veljko Bulajić nije oporavio posle produkcionog kraha VELIKOG TRANSPORTA i nije uspeo da napravi kambek sa ovom potentnom pričom. Međutim, ponovo ima nedostataka u domenu glumačke podele što se pretvorilo u hroničan problem Bulajićeve pozne rediteljske faze.

Ljubomir Todorović naprosto nije uspeo da iznese tu ulogu iako je jasno šta je Bulajić pokušavao da nađe u njemu. Svi ostali su manje ili više na autopilotu bez upečatljivijih glumačkih kreacija.

Nažalost, DONATOR iako korektna ekranizacija priče o Šlomoviću nije ni približno definitivni film o toj temi. Postoji veliki prostor da se snimi nešto još bolje.

* * / * * * *

REKVIJEM

Reditelj BOMBE U 10 I 10 je imao još jednu samostalnu režiju u našoj kinematografiji. To je REKVIJEM, ponovo američka koprodukcija, ovog puta dodatno začinjena saradnjom sa Kosova Filmom i snimanjem na neverovatno filmičnim lokacijama u srpskoj južnoj pokrajini. REKVIJEM je dostupan u raznim verzijama tako da tu ima dosta konfuzije u spoju sa nemarom naših producenata prema vlastitim filmovima.

U svakom slučaju, ako je Žika Mitrović pravio partizanske vesterne, onda je Časlav Damjanović uspeo da ih odvede korak dalje i napravi prvi jugoslovenski egzistencijalistički partizanski vestern.

REKVIJEM pokazuje snažan upliv Crnog talasa i upečatljiv rediteljski rukopis kakav se retko sretao u partizanskom filmu, pa i u našem filmu tog perioda uopšte. Damjanovićev film ima neurotičnost zrelih vesterna Anthony Manna, njihov minimalizam, i fatalizam dramaturgije Crnog talasa.

Fotografija Aleksandra Petkovića izvlači maksimum kako iz fascinantnih kosovskih lokacija tako i iz vrlo ekspresivnih pokreta kamere koji svemu daju dozu visoke estetizacije i doprinose košmarnoj atmosferi filma.

Slično BOMBI U 10 I 10, REKVIJEM je nastao u koprodukcionom okolnostima tako da se u njemu opet ne insistira na ideološkoj obojenosti junaka. Nema puno ni petokraka ni kokardi, u filmu se čak ni ne vide Nemci, sukob je između grupe partizana i grupe neoznačenih kvislinga, sveden na živopisne lokacije male železničke stanice kroz koju mora proći voz i malog mosta koji se mora srušiti.

Ty Hardin igra glavnu ulogu, usamljenog osvetnika, partizana pod imenom Major koji dolazi na izolovanu železničku stanicu koja živi u bezakonju između zaraćenih strana. Na stanici živi svedena ekipa vestern likova, mutni šef sa malim sinom, Skretničar invalid sa tajnom, usamljena udovica i Seljak koji gleda svoja posla a oko stanice lutaju četnici-kvislinzi zloglasnog komandanta Gavrana.

Gavrana takođe igra Amerikanac Dale Cummings, inače bivši marinac i epizodni glumac. A udovicu italijanska lepotica Giorgia Moll koja nema značajniju ulogu u istoriji filma ali je zabeležila par rola u poznatim filmovima.

Damjanović je ponovo izuzetno vešt u inscenaciji akcionih scena kao i u BOMBI U 10 I 10, međutim, ovde je jasna intencija da pokušava da napravi film sa većom autorskom pretenzijom i jačim ličnim pečatom. Ako bi smeštali ovaj film u okvire tadašnje kinematografije, rekao bih da u sebi ima nešto od Rakonjčeve vizuelne ekspresivnosti. Ono što mu nedostaje, premda je to možda bio i znak tih vremena, jeste malo bogatiji tok priče u sredini filma. Ukoliko je namera bila da se sve ogoli, onda je ona dosledno sprovedena ali u pojedinim fazama nije dovoljno nadgrađena drugim sredstvima.

Otud, uprkos tome što je u nekim širim okvirima REKVIJEM i zanimljiviji film od BOMBE U 10 I 10 jer pokušava i uspeva da prevaziđe žanr, BOMBA je ipak kompletnije ostvarenje. S druge strane, upravo po odmaku od akcionih konvencija, REKVIJEM deluje začuđujuće moderno, ne bih ga smatrao anahronim da se pojavi danas kao srpski film i bez problema bi funkcionisao kao naš odgovor na ŽIVE I MRTVE ili JOZEFA. Naravno, možda u nekoj dobro očuvanoj verziji nema nekih od ovih strukturalnih problema.

Abdurahman Šalja je kao kosovski filmski "tzar" ponekad bio suvišan ali obavezan deo filmova snimanih u pokrajini. U ovom filmu, on prilično dobro funkcioniše u ulozi Šefa Stanice.

Ipak, možda ono što je pored usporenog starenja ovog filma, može biti poučno našim rediteljima jeste način na koji je Časlav Damjanović rešavao problem nametnutih stranih glumaca. On je akcenat stavljao na njihovu ubedljivu igru u kadru, a dijalog im je nahsinhronizovan. To na kom su jeziku tokom snimanja postizali svoju glumačku ekspresiju zapravo i nije bitno. Pravilno je smatrao da nema potrebe kontekstualizovati činjenicu da je reč o strancima već da treba izvući ubedljivu glumačku igru a to što dijalog deluje asinhrono pre deluje kao problem tonske obrade nego problem glume. A svakako je bolje da publika misli kako je u filmu loše urađen ton nego da je loše odigran, zar ne?

* * * / * * * *

Wednesday, March 26, 2014

GRUDGE MATCH

Pogledao sam GRUDGE MATCH Petera Segala, gotovo čudesni primer jedne nule od filma koja uprkos zabavnom konceptu, potvrđenom reditelju, IDEALNOJ glumačkoj podeli uspeva da bude samo jedna nula, čak ne ni užasan film. Odavno nisam primetio film koji uspeva da do te mere ne izazove nikakvu reakciju, što naravno rezultira nepovoljnijim utiskom od onog koji bi se dobio i posle najtežeg promašaja.

Segalov film se bavi hipotetičkim grudge mečom između Jake La Motte i Rockyja Balboe i uspeva da dovede De Nira i Stallonea, ne samo da ih igraju, već da svesno i bez stida aludiraju na te junake. Ako ste mislili da je De Nirov mafijaš koji prepričava GOODFELLAS iz Bessonovog filma MALAVITA bestidno bookendovanje junaka, onda treba videti GRUDGE MATCH u kome je Jake La Motta praktično preslikan s tim što se Kim Basinger pojavljuje umesto Cathy Moriarty. Isto važi i za Rocky Balbou. Samo su imena izmenjena, što je šteta, jer bi naslov ROCKY VS JAKE bio zanimljiv. Uostalom, Rocky Balboa je toliko prostituisan u nastavcima da je jedina prepreka to što je La Motta stvarna ličnost.

No, ako sad apstrahujemo činjenicu da De Niro i Stallone igraju stare likove, neka vrsta showdowna među njima je zanimljiva, u najmanju ruku stilski, kao sudar dva stila, realizma i pseudorealističke bajke, Scorsesea i Avildsena, pa makar se to radilo u formi totalne karikature.

Međutim, GRUDGE MATCH prvo nije karikatura, nije čak ni komedija. Malo scena u ovom filmu je uopšte koncipirano da bude smešno, nema gegova, sve je vrlo pitomo i ravno. S druge strane, likovi su previše površno postavljeni da bi se ovaj film mogao razumeti kao nekakva melodrama, ozbiljna ili neozbiljna jer naprosto nema pravog dramskog sukoba.

Tako, GRUDGE MATCH ostaje negde zarobljen između dva žanra, nesposoban da zagrebe ispod površine. Pored prilično ravnog, rekao bih čak očajno nerazvijenog scenarija, problem ipak ostaje režija. Inače vrlo pouzdani Segal ovog puta ne zna kakav film pravi. Ne udubljuje se u situacije da bi stvorio melodramu, ne režira gegove da bi ovo bila makar i neuspela komedija, i po toj letargičnosti, GRUDGE MATCH najviše podseća na povratnički film ROCKY BALBOA.

Paradoksalno, scena boksa u finišu filma uspeva da bude relativno uspela i da žanrovski ipak opredeli film, u pravcu melodrame. Šteta je što je film prodavan kao komedija. I što su u priličnom delu ekipe bili ubeđeni da snimaju komediju.

GRUDGE MATCH je propuštena prilika da se snimi pristojan pokušaj dekadentnog crossovera, sa svim uslovima da bude makar na nekom nivou zanimljiv. I to u podžanru bokserskog/borilačkog filma u kome je teško napraviti promašaj.

* 1/2 / * * * *

Sunday, March 23, 2014

PARTIZANI

Reprizirao sam PARTIZANE Stoleta Jankovića, u jednoj neobičnoj formi. Naime, neki fanovi Roda Taylora su sklopili najdužu dostupnu verziju, mimo televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje i pod one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskim dubbom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton iz jugoslovenske verzije i titlovali bitne dijaloge, ostavivši samo poneko dovikivanje koje je razumljivo iz konteksta bez prevoda.

Ovo "krpljenje" filma jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.

Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rod Taylorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Taylorovih akcionih filmova, naročito jer Taylor u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo cameo što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama.

Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Taylor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".

Možda i najbolji film u Taylorovom opusu jeste DARK OF THE SUN Jacka Cardiffa, jedan od omiljenih filmova Martina Scorsesea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Taylor suočava sa Peterom Carstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih nacističkih demona. U PARTIZANIMA su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju zajedničkih scena a Carsten igra monstruoznog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana.

Glavni antagonista je Adam West, u ulozi austrijskog oficira koji nije nacista, i ubrzo dolazi u ljubavni trougao sa Jevrejkom koju je poznavao dok je živeo u Beču, i taylorom koji ju je spasao sa broda na kome su prevozili Jevreje u logor smrti. Bivši Batman se prilično dobro snašao u ovoj ulozi i priča njegovog karaktera je možda i najzanimljivija u celom filmu.

Ženski likovi su posebna priča, ne toliko u pogledu karakterizacije gde je jedna prikazana kao žrtva (Xenia Gratsos) a jedna kao preduzimljiva heroina (Olivera Katarina) već po dizajnu. Xenia ima upadljivo negovane obrve iako igra Jevrejku jedva izbavljenu iz logora smrti, a Olivera nosi kikice po čemu se izdvaja iz mase filmskih partizanki. Naročito jer u tom trenutku Olivera Katarina već ima preko trideset godina.

Rod Taylor unutar jedinice ima hladan buddy odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje za harizmom u poređenju sa Taylorom, dotadšnjim štićenikom Johna Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.

Ono što PARTIZANE izdvaja od drugih Taylorovih akcijaša jesu ozbiljni resursi uloženi u film. Los Angeles Times je pisao da su PARTIZANI koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u nika učestvovalo oko 10 000 članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi Taylorove akcijaše.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija filma a to je komemoracija masakra u Šapcu nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito ubedljivo u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istiniti događaji više liči na fikciju.

Možda je koherentnost tog filmskog spomenika šabačkim žrtvama očuvana u tročasovnoj mini-seriji.

U formi filma, PARTIZANI imaju dosta elipsi, čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom Howard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao art house reditelj našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu.

Ipak, još je bizarnija muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se Mikis Teodorakis i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma EPOPEJA PARTIZANA koju peva Leo Martin, i koja je zapravo cover ODISEJE samo sa stihovima Milovana Vitezovića!

U opusu Roda Taylora, PARTIZANI mogu zauzeti mesto bitnog WW2 filma posle 36 HOURS, a ne smemo zanemariti ni veliki populistički uspeh INGLOURIOUS BASTERDSa. Ipak, koliko god to bizarno zvučalo, zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Taylor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.

Zanimljivo je da američki cut nije bio dostupan jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili stock footage lavova i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od lavova. Ipak, mislim da je ovo više plod smisla za humor nego stvarno. Ipak, očigledno je američki cut bio znatno više okrenut exploitationu što je bila karakteristika sa mnogim partizanskim filmovima ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim filmovima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, March 22, 2014

SNOWPIERCER

Pogledao sam SNOWPIERCER Bong Joon Hoa, film za koji se slobodno može reći da je najočekivaniji naslov prošle 2013. godine. Stigao je kasnije nego što smo želeli ali pre nego što mu se iko nadao, i srećom ne samo da je bio vredan čekanja već je u svakom pogledu pružio ono što se od Bonga očekivalo.

Za razliku od svojih južnokorejskih savremenika, Bong je napravio beskompromisni debi na engleskom jeziku u kome je uneo sve ono što su bile karakteristike njegovih južnokorejskih uspeha i sve to formulisao u jednoj globalno nametnutoj formi kojoj robuje i sam Holivud. Naime, Holivud je već sam počeo da zavisi od globalnog tržišta i formi koje ekskluzivno može da nameće, a to su spektakli sa elementima SFa ili fantasyja. Vremenom, Holivud je čak počeo da sve manje pravi filmovi koji bi se smatrali karakterističnim za njih, kako u žanrovskom tako i u tematskom smislu.

Bongov film je SF i može se slobodno reći spektakl, a globalne pretenzije pokazuje time što je snimljen na engleskom jer valjda anglosaksonski milje predstavlja svojevrsnu komunikacionu prečicu do svakog gledaoca na planeti. Paradoksalno, posle sukoba oko verzije filma koja će biti prikazana u SAD, Bong ponajmanje može da računa na to ključno tržište za engleski jezik.

No, isto tako mislim da je SNOWPIERCER koji bi mogao "raditi" jako dobro na neameričkim tržištima, što je uostalom i pokazao primer Francuske i to iz najmanje tri razloga. Prvi razlog je ta holivudska ekskluzivnost SF spektakla i utisak da je reč o američkom filmu, drugi razlog je politička poruka filma i stilska zahtevnost koja dobro uspeva van-SAD i treće je svojevrsna carpenterovska arhaiziranost određenih postavki koja nedostaje publici van-SAD i ona to stalno pokazuje podržavajući filmove ostarelih zvezda i jednostavne žanrovske radove.

U stilskom pogledu, Bong je snimio verovatno najuspešnije čitanje francuskog stripa, pa i stripa uopšte. Simboliku francuskog stripa, njegov sugestivni dizajn i atmosferu uspeo je da bolje privoli na film od mnogih reditelja koji su ga se dohvatali, od Bessona pa sve do Wachowskih koji su sa njim koketirali.

Jedan od razloga za to je i njegovo iskustvo u žanru horora koje mu je dalo slobodu da artikuliše često mučnu telesnost koju takvi filmovi moraju da imaju a najbolji primer je svakako proteinska tabla kojom se junaci u filmu hrane. Ova želatinozna ploča koju sisaju i grizu u sebi nosi uznemirujuću privlačnu i odbojnost kao i sve ostalo u ovom filmu.

Na nivou same priče i toga kako je film dramaturški i rediteljski postavljen, Bong nudi svojevrsnu mešavinu Kusturičnog PODZEMLJA i Carpenterovog ESCAPE FROM NEW YORK. Ovaj film se može definisati kao svojevrsni art-house akcijaš u kome su i jedan i drugi element visokooktanski i vrlo su prepleteni. Još od RUNNING SACRED Wayne Kramera nisam video, u osnovi akcioni film, sa ovakvom atmsoferom košmara, s tim što je korozivnost Bongovog sveta dignuta na još viši nivo.

Kada su Weinsteini poželeli da premontiraju film, pretpostavljao sam da su im neke scene vezane za razvoj karaktera delovale kao višak koji smeta funkcionisanju filma, međutim, ono što njih muči u filmu ne može se rešiti izbacivanjem viškova. Bong je svoj film ozbiljno "decentrirao" u samom pripovedanju jer nema toliko slojeva akcije, zanimljivih karaktera i napetih situacija koje mogu da prikriju činjenicu da je SNOWPIERCER jedna jasna politička alegorija.

U jednoj analizi scenarija, a strip je sa Bongom adaptirao Kelly Masterson, scenarista odličnog Lumetovog filma BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD, osnovna premisa recenzenta bila je to da ovde imamo posla sa nelogičnom postavkom. I da, zbilja, gledano iz vizure holivudskog mejnstrima, ono što je u samom korenu ove priče zbilja jeste na neki način nelogično - zašto bi se ljudi u toku apokaliptične zime ukrcali u voz koji se neprekidno kreće?

Međutim, Bong ubedljivo prodaje tu premisu time što je nameće na samom početku. Ali njena snaga nije u high conceptu već u tome što je voz i vizuelno i tehnički i istorijski simbol ideološko-ekonomskog zatvora u kome se čovečanstvo nalazi od momenta kada je železnica izmišljena i iz kog mora da se spase. Ili abrem da unutar njega interveniše. Dakle, Bong se ne stidi da nacrta kao Kusta kada se otcepi parče zemlje na kraju PODZEMLJA, ali isto tako Weinsteini od ovog filma nikada neće dobiti svoju besomučnu SF akciju koju su očekivali jer on uprkos obilju maestralnih akcionih scena to ipak nikada neće biti.

No, upravo koliko ovaj film može delovati uznemirujuće američkoj publici, toliko bi mogao delovati vrlo prihvatljivo evropskoj publici koja ima znatno relaksiraniji pogled na film, bez tako striktnih podela na zabavu i umetnost. U trenutku kada je Christopher Nolan postao standard za "thinking man's blockbuster" u okvirima holivudskog mejnstrima zbog svoje sposobnosti da publici stvori utisak kako su pametniji nego što jesu, Bong u više navrata i u više domena čini da se gledalac njegovog filma zamisli, i što je najvažnije na kraju jedini način da u potpunosti uživa jeste da prihvati ono što je ideja filma.

Ukoliko ne prihvati, neće u potpunosti uživati i to čini SNOWPIERCER filmom koji je u određenom smislu čak i konfliktan, uprkos svojoj naizgled internacionalnoj i komercijalnoj ambiciji.

Chris Evans nije Kurt Russell ali funkcioniše u sinergiji sa ostatkom podele i mislim da će se jednog dana izuzetno ponositi zbog svoje odluke da igra u SNOWPIERCERu, za sada svakako najznačajnijem ostvarenju u karijeri. Ipak, emocionalni centri filma su Bongovi zemljaci i mudro se odlučio da glavni teret filma u značajnim sporednim ulogama podnesu glumci čiji mu je senziblizitet blizak. Otud, iako su anglosaksonski glumci glavni, Bong određuje ritam preko južnokorejskih kolega.

Inscenacija, scenografija i uopšte svi tehnički aspekti filma su izvanredni i funkcionalni. Uprkos izrazitom steampunk opredeljenju unutar futurističkog konteksta, Bong uspeva da pokaže koliko razni detalji mogu da zanimljivo i sveže zaigraju u savremenom kontekstu, iako spolja deluje da je voz, još od Fordovog "gvozdenog konja" do danas najpotrošenije filmsko prevozno sredstvo.

Film blizanac SNOWPIERCERu u suštini je Blomkampov ELYSIUM, ponovo politički SF akcijaš koji se više obraća publici van Amerike nego Amerikancima. Razlika je međutim u tome što se Blomkamp formalno mnogo više držao onih holivudskih "globalizacijskih" ograničenja nego Bong, i to što Bong ipak ima iskustvo života u represivnom južnokorejskom režimu koje je mnogo pesimističnije od Blomkampovog (prilično malog) iskustva aparthejda.

SNOWPIERCER se istorijski pojavio u pravom trenutku. Ipak, njegov status će trajati mnogo duže od bilo koje krize koja ga je inspirisala.

* * * * / * * * *

13 SINS

Pogledao sam 13 SINS Daniela Stamma, rimejk tajlandskog filma u produkciji Jasona Bluma, velikog afirmatora microbudget horora poslednjih godina. 13 SINS nije skup film, ali nije microbudget, međutim ima high concept za koji je jasno zašto je Blumu i njegovim saradnicima bio zanimljiv.

Stamm sa ovim filmom nije uspeo da se dokopa bioskopa i razlozi za to su jasni. Naprosto, 13 SINS previše liči na B-film da bi se našao u današnjim bioskopima. U domenu B-filma pak, možemo reći da nije o ostvarenju onog dometa koji je proslavio ovu formu, ali radi se o prilično korektnom filmu kome nedostaju harizmatičniji glavni glumac i nešto veća identifikacija sa junakom i njegovim problemom.

Ipak, film deluje relativno inspirisano i duhovito (pretpostavljam da tajlandski izvornik ima veze sa tim) i Stamm uspeva da siuacije sa kojima se glavni juank suočava udalji od generic trilerske teritorije. Naravno, ima tu i krvoprolića i gross outa, ali prepreke sa kojima se suočava su u principu kreativnije od onoga što bi se moglo očekivati od naslova sa užeglim dilemama (tipa, da li junak može da nekoga ubije i sl.)

Stammova egzekucija je korektna, ali mislim da je mogla biti i kreativnija. Lokacije su takođe u pojedinim slučajevima mogle biti živopisnije, filmu nedostaje realističnosti i vibrantnosti.

* * / * * * *

Thursday, March 20, 2014

ČOVJEK KOGA TREBA UBITI

Reprizirao sam ČOVJEK KOGA TREBA UBITI Veljka Bulajića, njegovu interpretaciju priče o Šćepanu Malom. Sad sam ga pogledao na znatno boljoj, mada ne i idealnoj kopiju u odnosu na prvi put, i utisak je manje-više sličan. S jedne strane, ovaj film je atraktivan kao bitno trash bizarre cult ostvarenje u istoriji jugolovenskog filma pre svega zbog prikaza Pakla koji je prikazan kao birokratizovani SM klub, sa izopačenim vladarima, dizajnom koji prvoloptaški ovaploćuje neke od ranijih prikaza i opisa tog onostranog ambijenta i u Bulajićevoj interpretaciji ta vizija dobija jednu bizarnu telesnost.

S druge strane, sukob Pakla i Crkve prikazan je kao sukob dve slične strane. Obe su manipulativne, gotovo da sarađuju unutar svog neprestanog pokušaja da održe status quo. Otud ideja da se iz Pakla aranžira dolazak Šćepana Malog kako bi zloupotrebio Crnu Goru deluje kao svojevrsna kritika bipolarnog sveta. Po stepenu cinizma i samosveti učesnika, Pakao liči na kapitalizam, što znači da bi Crkva bila neka metafora socijalizma. Po tome se Bulajićev film nadovezuje na RAT i ponovo pokušava da prikaže internacionalnu političku priču, iz neutralne vizure. Doduše za razliku od RATA koji se dešava u nekoj izmišljenoj zemlji ovaj ima jasno definisano vreme i mesto, dešava se u prošlosti a ne u bliskoj budućnosti, međutim teme manipulacije između dve supersile su tu.

Da ne znamo Bulajićev stav prema Titu, delovalo bi kao da je ovo film o tome kako je Tita poslala Kominterna i on stekao samostalnost od nje jer je zavoleo narod. To bi tumačenje čak stajalo u interpretaciji samog filma sve do samog kraja, čak i da se desilo sa Titovim blagoslovom, međutim teško je verovati da se kraj u kom Šćepan strada od intrige koju pokreću njegove bivše žene iz pakla (sic!) i otac njegove sadašnje izabranice može biti odobren od Tita, upravo zato što previše liči na sumnje koje su pred kraj njegovog života postojale u vezi sa Jovankom.

Priča nije do kraja razvijena, uprkos tome što su na scenariju radili i Bruno Di Geronimo, pisac sa dosta iskustva u raznim žanrovima, i doajen naše scenaristike Ratko Đurović. Protok vremena nije sasvim jasan i nijedna situacija se dramski ne razvija u potpunosti. Čini se da u ovom filmu Bulajić bolje vlada atmosferom nego vođenjem priče.

Glumačka podela, obično jača Bulajićeva strana, nije naročito ekspresivna u ovom filmu a možda i najmanje upečatljiv glumac, Zvonimir Crnko nalazi se u glavnoj ulozi. Kompozitor Jože Pivšek, scenograf Veljko Despotović i direktor fotografije Branko Ivatović u pojedinim momentima nude dobra rešenja.

Ako imamo u vidu Bulajićevu poziciju u trenutku nastanka ovog filma, logično je da odabere priču o Šćepanu Malom. Međutim, ako imamo u vidu način na koji ju je obradio je potpuno atipičan, aluzije na Tita koje se mogu prepoznati daleko su od suptilnih, a prikaz raznih stvari u filmu daleko je učtivog i etatističkog kao u njegovim drugim filmovima. U tom smislu, ovaj film ostaje zanimljiv incident, iako ne i potpuno dobar film.

* * / * * * *

Tuesday, March 18, 2014

THE PRESTIGE

Reprizirao sam THE PRESTIGE Christophera Nolana, ekranizaciju romana Christophera Priesta. Ovaj film je jedan od primera onoga čime se Nolan nametnuo u savremenom Holivudu. U ovom filmu on naime možda i najdirektnije pokazuje svoju formulu blokbastera koji ostavlja utisak kod gledalaca da su pametniji nego što jesu i da su gledali nešto pametnije nego što zapravo jeste. U tom pogledu, Nolan ima neke nesporne uspehe poput INCEPTIONa ili THE PRESTIGE za koje se ne može reći da su slabi filmovi, samo nisu baš ono kako se predstavljaju.

Naime, Nolan je uspeo da priču o suštini, intelektu, istini i lažima plasira u sam dijalog i smesti unutar interesovanja svojih likova, ali su oni sami zapravo ostali tipski, sa vrlo jednostavnim motivacijama i vrlo dvodimenzionalnim odnosima. Međutim, Nolanov trik funkcioniše, spoj glumaca - teškaša, epohe, obilja preokreta, ostavlja utisak kako je THE PRESTIGE prava stvar - studija karaktera, sudbine, čovekove mogućnosti spoznaje i sl.

U periodu degradacije američkog filma, Nolanov pristup je uspeo da se nametne kao sam intelektualni vrh holivudske ponude, umesto da bude neka vrsta standarda. I tu je zapravo Nolan i postao precenjen. Doduše, ono što je kod Nolana najspornije jeste upravo egzekucija scenarija, njegovi problemi su najpre rediteljski i u THE PRESTIGE su manje vidljivi nego u Batmanima.

Naime, u THE PRESTIGE Nolanova statičnost ima svoju funkciju, i uprkos tome što dosta koristi pokrete kamere, na planu mizanscena ostaje prilično statičan što ovoj epohi u principu ne smeta. Ipak, relativno dobro postavljene likove u scenariju ne uspeva da pokrene u onom domenu koji je njegova tipična neuralgična tačka, a to su muško-ženski odnosi. Iako THE PRESTIGE nema iste dimenzije tog problema kao INCEPTION spada u red Nolanovih filmova u kojima se puno vremena posvećuje romansi ali ona ne uspeva da ostavi značajniji utisak na gledaoce, izuzev kao pokretač radnje.

Ambivalencija prema tome ko je heroj filma, meni lično nije bila ubedljiva jer imam vrlo loš animus prema Christianu Baleu. Ipak, mislim da je taj aspekt Nolan dobro postavio, naročito za one kojima je Bale prihvatljiv kao filmski heroj.

No, ako ostavimo po strani ko je i šta je Nolan, a po meni je on bolji scenarista nego reditelj, THE PRESTIGE je zapravo odlična mejnstrim zabava čiji neki atributi nažalost pokazuju da su pojedine autorove ambicije prevazilazile kapacitete filma. Recimo, film je nešto duži nego što bi trebalo da bude što je jasan znak da su ambicije bile veće od pitkog repertoarskog filma. Sigurno je da bi THE PRESTIGE bio još bolji da je bio malo reduciran, kako u pogledu trajanja tako i u vezi sa pojedinim detaljima.

Ipak, kada se sve uzme u obzir, THE PRESTIGE spada u retke uspele filmove o mađioničarima koji fino balansira između mistifikacije i demistifikacije njihovih aktivnosti.

* * * / * * * *

Monday, March 17, 2014

THE ILLUSIONIST

Pogledao sam THE ILLUSIONIST, adaptaciju nagrađene priče Stevena Milllhausera koju je napisao i režirao Neil Burger. Reč je o simpatičnom filmu koji nažalost ne uspeva da se u potpunosti oslobodi problema filmova o mađioničarima. Ovde međutim nije toliki problem u tome što je magiju delikatno prikazati na filmu već u mnogo prozaičnijoj ravni. Naime, ono što je glavni preokret u priči postaje očigledno negde oko polovine filma i ne bih čak rekao ni da su autori želeli da nam to naročito sakriju. Međutim, kada se taj preokret razjasni, nema nikakve nadogradnje koja bi to mogla da opravda i film se u drugoj polovini pretvori u ravnu egzekcuiju nekog plana čiji smisao nam je jasan ali ostajemo uskraćeni za njegove "sočne" delove.

Burger izbegava da u nekoliko ključnih momenata i odgovori na presudna pitanja koja zanimaju i gledaoce ali i junake filma i njegova ambivalentnost nažalost ne doprinosi kvalitetu ili nekoj "zdravoj" upitanosti gledalaca.

Ed Norton u glavnoj ulozi deluje dosta letargično i nema one energije i intelekta koje on inače pruža. Otud je uspeh ovog filma na blagajnama relativno iznenađenje, ako imamo u vidu da ga je Norton svojom glavnom ulogom dosta gurnuo u pravcu indie senzibiliteta. Paul Giamatti se pak kreće dosta jasnim stazama očekivanog.

Sama rediteljska egzekucija je solidna i namerno arhaizirana tako da joj i odgovara snimanje na lokaciji u Pragu gde je iskorišćena autentičnost raznih objekata.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, March 16, 2014

ATOMIC WAR BRIDE

Pogledao sam ATOMIC WAR BRIDE, američku verziju filma RAT Veljka Bulajića. Ova verzija je kraća od one koju je Bulajić proizveo za jugoslovensko i evropsko tržište, odnosno verovatno je sužena u odnosu na "umetničku" verziju i formulisana je kao exploitation.

Zvučna slika je bitno i prilično vešto izmenjena u odnosu na ono što je verovatno bio originalni zapis i prvi utisak koji ATOMIC WAR BRIDE ostavlja jeste da zaista igleda kao strani film. U pojedinim ulogama se vide naši poznati glumci poput Bate Živojinovića npr. međutim u glavnoj ulozi je Antun Vrdoljak koji izgleda zapadnjački, kao mladi Kirk Douglas, njegovu nevestu igra poljska lepotica Ewa Krzyzewska a Beograd je snimljen kao prestonica neke imaginarne države u orvelovskom duhu.

Priča je prilično jednostavna i nažalost ne donosi puno sadržaja, drame ili preokreta iako je potpisuje ćuveni scenarista iz epohe neorealizma Cesare Zavattini. Problem scenarija je pre svega u tome što ima vrlo jednostavnu melodramsku osnovu koja je u principu karakteristična za politički film, međutim ono što je nadgradnja u pogledu geopolitičke kritike ili satire nije dovoljno razrađeno tako da na kraju ta priča deluje kao da je Bulajić odlučio da ispriča samo ono što je kostur filma a ne nešto više. To deluje dosta atipično ako imamo u vidu da je Bulajić u ovo vreme još uvek bio vrlo ozbiljan reditelj, ali je očigledno njegovo koketiranje i sa režimom i sa strancima počelo da da opterećuje rediteljski postupak.

Otud je zanimljivo da je RAT u istoriji našeg filma često nazivan "filmom katastrofe" odnosno "filmom katastrofom", ali je u Americi ta njegova promašenost tretirana na potpuno drugačiji način i stekao je svojevrsni kultni status kako kroz izdanje Something Weird Videa tako i kroz citate u nekim dokumentarcima na temu exploitation filma u ovoj epohi.

Zavattinijev scenario je ravan, govori o mladoženji koji mora da ode u rat bukvalno na dan venčanja i taj rat eskalira u puni nuklearni sukob dok on pokušava da pronađe svoju nevestu.

Iako se može reći da je RAT svojevrsna anticipacija Kubrickovog STRANGELOVEa, film sa mejnstrim kapacitetom koji pokušava da osudi svet međusobnog nuklearnog uništenja, Bulajić se samo dotiče farse ali je ne razrađuje pomnije, i jedan od razloga takvog krajnjeg rezultata je puno emotivno ubeđenje sa kojim je film igran.

Otud, iako produkciono i po miljeu iz kog dolazi reditelj RAT deluje kao predak STRANGELOVEa nažalost mnogo više je reč o filmu-savremeniku raznih nuclear scare filmova koji su nastajali u Americi u to vreme.

Dizajn filma je vrlo sveden i zanimljiv. Interesantno je kako Bulajić uspeva da stvori utisak kao da se film zbilja dešava u nekoj imaginarnoj zemlji, čak ni same uniforme ne sugerišu da li je reč o nekom komunističkom ili fašističkom društvu.

Izmeštanje priče iz realističkih okvira (pre svega u domenu geopolitike) učinilo je da on bude ponegde definisan kao SF. Međutim, rekao bih da ovaj film samo u tom pogledu ima elemente SFa. No, u kinematografiji koja oskudeva u tom žanru, može se ubrojati.

Nažalost,. izuzev NERETVE, ni posle nekoliko pokušaja Bulajić nije uspeo da ostvari ozbiljniju karijeru u inostranstvu, RAT je jedan od prvih pokušaja da to sprovede u delo...

* * / * * * *

ГАГАРИН. ПЕРВЫЙ В КОСМОСЕ

Pogledao sam Гагарин. Первый в космосе Pavela Parhomenka, rediteljski debi scenografa koji je nama najpoznatiji po saradnji sa Balabanovim. Otud, moram priznati pomalo iznenađuje odluka producenata da baš njemu daju režiju ovako zahtevnog filma. Naravno, brojni su scenografi koji su ušli u bavljenje režijom, to nije neobičan transfer, od Cedrica Gibbonsa do Dragoljuba Ivkova, međutim, retko su dobijali da rade filmove koji po svom kapacitetu prevazilaze ono čime su se bavili kao scenografi.

Parhomenko je bio scenograf i na ovom filmu koji nudi solidnu rekonstrukciju epohe, premda je sovjetski svemirski program po dizajnu daleko svedeniji od američkog na koji smo navikli u filmovima kao što su RIGHT STUFF i APOLLO 13 ili Hanksovoj seriji o putu na Mesec.

Nažalost, iako je vrlo dobrodošao ruski film i to sa savremenim senzibilitetom, da pokaže njihovu stranu putovanja u kosmos, GAGARIN ipak nije film koji bi mogao da parira Kaufmanu, Howardu i Hanksu. naprosto, uprkos solidnoj tehniočkoj egzekuciji, i rekonstrukciji epohe, GAGARIN je pre svega dramaturški i politički naivan.

U prikazu političkog pritiska na let u kosmos, Parhomenko tek uspeva da zagrebe problem, nema nikakvih detalja vezanih za avionsku nesreću u kojoj je Gagarin poginuo sedam godina kasnije, i naprosto, osim teškog detinjstva i rivalstva sa Germanom Titovim, film ne nudi previše interesantnih detalja o Gagarinovoj ličnosti.

Sama dramaturgija u kojoj se Gagarin tokom leta seća detalja iz života prilično je arhaična i dosta podseća na loše sovjetske filmove ali ne postiže retro-štimung.

GAGARIN u određenom smislu pokušava da ponovo izgradi kult ličnosti oko slavnog kosmonauta ali to ne uspeva da uradi na ubedljiv način. Jedan od razloga jeste i preskakanje njegovog kasnijeg angažmana kao maskote sovjetske moći širom sveta, odnosno nesreća u kojoj je stradao. Iako je logično da Gagarinov let bude okosnica filma jer to objektivno jeste najvažnija stvar u vezi sa njim, Parhomenko ne uspeva da nas ubedi kako je to njegov rediteljski izbor a ne prikrivanje druge strane cele priče.

Scene gagarinovog bračnog života su prilično ravne i beživotne, a detinjstvo i roditelji su kudikamo živopisniji. Ipak, bračni život zaživi u nekoliko scena susreta kosmonautskih žena koje su postale svojevrsni standard u ovoj vrsti filma.

Među tim scenama u kojima se grade karakteri izdvajaju se napeta scena za vreme okupacije sa vešanjem Gagarinovog brata i situacija kada se kosmonauti uplaše da je izvršen let u kosmos slušajući radio a onda se ispostavi da je reč o radio drami. U tim scenama, kao i u sceni sletanja, film najviše živne...

I uopšte jedna od karakteristika vanameričkog filma o uniformisanim ljudima a to je da nema trvenja između podređenih i nadređenih u kome su podređeni u pravu, ovde uzima svoj danak. Otud, u ovom filmu zapravo nema neke velike drame jer je Gagarinov put bio težak ali prilično logičan i kako ovaj film pokazuje meriotokratski. Čak ni Titov nema puno razloga da se buni - kolege su većinom izglasale da Gagarin bude prvi.

Inače, ta frustracija komonauta koji su u nečemu bili "drugi" je legendarna i naročito izraena u slučaju sletanja na Mesec.

Scene leta su prilično vešto urađene, naročito je uspela sekvenca povratka u atmosferu. Nažalost, uprkos tome što je izašao iste godine kada i GRAVITY sa "pravom" temom o odlasku u kosmos, GAGARIN nije ispunio njen puni potencijal. Šteta, bilo bi zanimljivo da u istoj sezoni imamo filmove o početku letova u kosmos i film o fazi kada su oni već dostigli dekadenciju.

* * / * * * *

Friday, March 14, 2014

EL ULTIMO JUSTO

Pogledao sam EL ULTIMO JUSTO Manuela Carballa, njegov najslabiji film, takođe jednu od Filmaxovih produkcija. Reč je o trileru o starostavnoj sekti koja želi da ubije 36 pravednika koji drže svet u balansu i pokušaju grupe odmetnutih i marginalizovanih katoličkih sveštenika da spasu poslednjeg preživelog.

Carballo u ovom filmu ima materijal koji u teoriji nudi dosta potencijala za dobar triler, međutim sa neinspirativnim scenarijem ali i bez nekih vlastitih zanimljivih rediteljskih rešenja, rezultat je minoran B-film sa B-egzekucijom. Ono što zaslužuje eventualnu pohvalu jeste izvesna old school arajičnost u postavci likova. Ipak, ona više stoji kao mana nego kao vrlina bez adekvatne nadogradnje.

* * / * * * *

Thursday, March 13, 2014

LA CARA OCULTA

Pogledao sam kolumbijsko-španski triler LA CARA OCULTA Andresa Baiza, zanimljivo koncipiran ali nedovoljno razvijen da bi funkcionisao kao išta više nego odličan kratki film silom razvučen na celovečernje trajanje. Ovo je jedan od naslova koji bi recimo imali dosta koristi od eventualnog rimejka, naročito zato što u pojedinim aspektima, recimo kod likova policajaca, nisu ponudili ništa novo već su sterilno kopirali američku tradiciju. Baizova režija je uredna, bolja u onim scenama koje se tiču trilera nego odnosa među karakterima.

* * / * * * *

Tuesday, March 11, 2014

LA POSESION DE EMMA EVANS

Pogledao sam vrlo simpatičan španski horor LA POSESION DE EMMA EVANS Manuela Carballa. Reč je o vrlo klasičnoj EXORCIST-like postavci ali sa par lepih osveženja sa kojima Carballo pokazuje da je vešt reditelj. Ono po čemu se LA POSESION DE EMMA EVANS razlikuje od drugih filmova ove vrste jeste da posednutost gleda iz vizure žrtve i da se ceo incident percipira kao vrlo ozbiljna lična trauma. Drugi zanimljiv detalj jeste Carballov realistički postupak kojim on pokušava da stvari gurne više u pravcu porodične drame ali sa brojnim ripper sekvencama, košmarima, cepanjem ličnosti na kriške, klanjima, telekinezama itd.

Carballo uspeva da vešto stvori i efekat da se film dešava u Engleskoj, iako kao i THE RETURNED ima sličan efekat blage distance u odnosu na tipičan angosaksonski film, ali to ne smeta.

Ono što je najvažnije jeste da Carballo dobro spaja porodičnu dramu, relističke nijanse i horor o zaposednutosti. U tom smislu, najveći uspeh i jeste taj realistički pristup petparačkim premisama. U svakom slučaju iako EXORCISMUS nije klasik novog španskog žanrovskog filma, definitivno pokazuje da je Carballo jedan od najkonzistentnijih reditelja na toj sceni i pouzdani čovek kompanije Filmax.

* * * / * * * *

Sunday, March 9, 2014

THE LEGEND OF HERCULES

Pogledao sam THE LEGEND OF HERCULES, povratak Renny Harlina na veliki ekran i za početak mogu reći dve stvari. Ovaj film nije ono što je Renny očekivao da će snimati u ovim godinama i posle one afirmacije koju je imao. Sigurno je sebe video kako režira Herculesa u nekoj formi koja je bliža skupom Ratnerovom filmu sa Rockom. Međutim, ovaj film je isto tako ono što je Renny snimao na početku, u vreme BORN AMERICAN, dakle ljuti exploitation koji zna da svaki dinar da se zaradi kada se polazi put Amerike.

Cifra od 70 miliona dolara budžeta je smešna. Renny je u ovom filmu radio sa bugarskim tranzicionim gubitnicima koji sigurno nisu imali prilike da rade sa tolikim novcem, verovatno kada saberu sve filmove na kojima su radili. Pošto je budžet podložan falsifikatu, naročito u promotivnoj kampanji, a zarada nije, rekao bih da je sa svojih dosadašnjih 40 miliona dolara zarade na globalnom box officeu ovaj film itekako povratio investiciju. Ne mogu da dam guessestimate koliko je ovaj film koštao, ali sam siguran da nije 70 miliona a ni 40 koliko je pisalo u nekim drugim izvorima.

U svakom slučaju, Renny je vraćen na početak, na jeftini exploitation snimljen van Amerike i osmipšljen da izgleda kao rip-off prave stvari. Međutim, uprkos tome što je on sam godinama radio tu "pravu stvar", nije izgubio žar da se snalazi u tome. THE LEGEND OF HERCULES je pošten B-film, sa B-pogledom na priču o Herkulesu i jasnom namerom da se ubaci u deo prihoda koji treba da ostvari film na istu temu sa Rockom, 300 i ceo taj talas post-GLADIATOR pepluma. U tom smislu, HERCULES je najmanje pretenciozan, najmanje sakuplja karakterne glumce da šmiraju sa engleskim akcentom, i u uprkos tome što se engleski akcenat koristi u ovom filmu kao lingua franca, najtonyhopkinskovskiju ulogu igra Scott Adkins, što je ludilo samo po sebi.

Drugi akcenat koji Renny stavlja je fizička priprema glumaca - Kellan Lutz je jak kao bik i Renny se dosta bavi snimanjem njegovog impresivnog i masivnog tela, do tačke kada LEGEND OF HERCULES počinje da deluje kao film koji bi mogao biti zanimiljiv homoseksualcima. Liam McIntyre i Scott Adkins takođe imaju mišićnu masu koja odgovara tim ulogama, i Renny pravi najbolje scene onda kada se insitira na telesnosti u borbi. Ima dosta efekata sličnih radovima Isaaca Florentine, u smislu usporavanja i ubrzavanja tuča, i meni lično to nije odgovaralo u ovom žanru. U svakom slučaju, scene su pregledne, prljave, testosteronske. TROY ipak ostaje nedosegnut standard u pogledu savremenih inscenacija borbe iz tog doba, ali ovaj film svakako mnogo više liči na bioskop od 300 i sličnih derivata.

U filmu se pojavljuje samo jedan "monstrum" i Renny nema nameru da konkuriše Rockovom filmu ili serijalu CLASH OF THE TITANS, i film u suštini ima dramaturgiju DTV borilačkog filma sa sve zarobljavanjem glavnog junaka i prisiljavanjem na borbe u oktagonu. U svemu tome, Renny se snašao, THE LEGEND OF HERCULES funkcioniše u bioskopu i šteta je što ovaj film nije ostvario rezultat kakav su napravili OLYMPUS HAS FALLEN ili EXPENDABLES.

Kellan Lutz ima potencijala za bioskopsku akcionu zvezdu u akcijašima starog kova. Pitanje je samo da li se one i dalje prave za bioskop.

* * 1/2 / * * * *

NONO HET ZIGZAG KIND

Pogledao sam NONO HET ZIGZAG KIND zanimljivu holandsku ekranizaciju romana Davida Grossmana u režiji Vincenta Bala. Bal nudi vrlo ekspresivan rediteljski pristup u ekranizaciji proze. Iako nisam čitao roman kroz Balovu režiju, inače vrlo filmičnu i zanimljivu u kinestetičkom pogledu, uspevam da rekonstruišem ono što je Grossmanova proza nudila. Očigledno je Bal vrlo darovit pripovedač sperman za eksperimente i ako imamo u vidu da je ovaj film ipak namenjen deci i mladima, vrlo je zanimljivo pitanje koliko je ovaj filmski jezik uspeo da iskomunicira sa njima.

Rečju, Bal je odlično dočarao svet iz dečje vizure ali je pitanje da li je tu vizuru uspeo i da približi deci. Nadam se da jeste, jer NONO HET ZIGZAG KIND u svom rediteljskom konceptu derfinitivno jako dobro funkcioniše za stariju publiku i u određenom filmofilskom pogledu nudi čak i dosta toga novog.

Ipak, priča je prevashodno namenjena deci mada filmofili imaju u čemu da uživaju. Pored Balovih sjajnih rediteljskih rešenja, tu je i odlična rekonstrukcija epohe, i Euro-Crime estetike sa sve omažima Bavinom DIABOLIKu. Glumačka poela je takođe sjajna a Bal uspeva da opravda očigledno producentsku uslovnost da se u znatnom delu filma razgovara na engleskom zbog jezičkih barijera.

Grossman je inače izdavan u Srbiji ali koliko vidim ovaj roman kod nas nije objavljen.

* * * / * * * *

Friday, March 7, 2014

PONTYPOOL

Pogledao sam PONTYPOOL Bruce McDonalda, ekranizaciju romana Tony Burgessa, svojevrsni TALK RADIO unutar zombi podžanra. Neko je konstatovao da bi se PONTYPOOL mogao opisati kao zombi film nastao po učenjima Noama Chomskog i ta atraktivna definicija nije daleko od istine. McDonald ne izbegava i scene direktne fizičke konfrontacije ali očigledno da je osnovna produkciona premisa za nastanak ovog filma bila vezivanje za jednu dominantnu lokaciju i ovog puta to je radio stanica koja tokom jednog noćnog programa počinje da prati vrlo neobične nerede za koje se ispostavlja da su zapravo svojevrsna zombi invazija s tim što je ovog puta po sredi neobičan virus.

TALK RADIO Olivera Stonea neće biti ugrožen kao do sada najfilmičniji prikaz ove verbalne i lokacijski skučene forme ali McDonald takođe uspeva da ovu dramu smeštenu u radio stanicu udalji od radio drame time što stvara dosta pristojnu atmosferu. Nažalost, čini mi se da je scenografsko rešenje ipak moglo biti kudikamo efektnije, klaustrofobičnije jer radio stanica u ovom filmu deluje više kao scenografija nego prava provincijska medijska kuća.

Stephen McHattie donosi harizmatičnu rolu kao voditelj i ispunjava svoj zadatak na svim nivoima, uključujući i vokalno, za pravim glasom provincijskog radio gurua, dubokim i blago napuklim.

Tony Burgess je adaptirao vlastiti roman i u pogledu scenarija naravno najzanimljiviji je taj Chomsky-momenat u kome se objašnjava šta je priroda zombi-zaraze.

PONTYPOOL je daleko od uspešnog filma, između ostalog i zato što je na ničijoj zemlji između žanra i art-housea (iako je ukupno uzev ovo ipak žanrovski film) ali zaslužuje pažnju, naročito radoznalije žanrovske publike.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, March 5, 2014

MANDARIINID

Pogledao sam MANDARIINID Zaze Urušadzea. Reč je o politički korektnom filmu smeštenom u 1992. tokom rata u Abhaziji. Po nacionalnoj strukturi likova, film jako podseća na filmove iz bivše SFRJ, recimo na NIČIJU ZEMLJU. Ovog puta moralni centar filma čine dvojica Estonaca (sovjetskih Slovenaca) koji marljivo gaje mandarine u Abhaziji, dok oko njih "balkanizovani" lokalci, Gruzini i Rusi ratuju.

U jednom trenutku ruski plaćenik iz Čečenije i njegov suparnik završavaju kao ranjenici kod jednog od Estonaca u kući. Tu on mora da moderira njihov konflikt i postepeno ih senzibilizira za miroljubivu koegzistenciju, upoznaje ih sa tim da je "brat mio, koje vjere bio" i sličnim opštim mestima.

MANDARIINID je film koji je sav sačinjen od opštih mesta. Iako su ga radili ljudi koji bi mogli biti sdubjektivni prema konfliktu, ekstremno je politički korektan i po odvratnosti nekih rešenja podseća na neke ex-jugoslovenske filmove kao što je TURNEJA (npr. gruzijski vojnik inače radi kao glumac u Tbilisiju) sa tom razlikom što filmovi iz ostataka SFRJ nikada nisu bili "politički korektni prema Srbima". MANDARIINID barem u tom smislu stvarno ne emituje nikakav stav.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, March 4, 2014

KAPRINGEN

edan od bajatijih filmova na ovogodišnjem FESTu je KAPRINGEN Tobiasa Liedholma. Gledao sam ga još pre godinu i po dana. Reč je o CAPTAIN PHILLIPSu pre CAPTAIN PHILLIPSa, priči o danskom brodu koji zaposednu somalijski pirati i pregovorima o oslobađanju odnosno agoniji oettih koji uslede. Za razliku od Greengrassa koji loše koristi paralelnu radnju u svom filmu i na neki način previše otvara svoje karte, Liedholm vrlo vešto kortsi paralelnu radnju i sjajno "krije" određene informacije u priči čime podiže osećaj napetosti.

Zanimljivo je da su Somalijci kod Greengrassa mnogo živopsinije prikazani i sa više razumevanja nego kod Liedholma, ali je Danac sa druge strane mnogo zanimljivije prikazao Zapadnjake. Reklo bi se da je odnos američkog i danskog filma potpuno suprotan "očekivanmoj podeli posla".

KAPRINGEN nije veliki film i nema tako "veliku" ambiciju kao Greengrass, u podeli su mahom danski TV glumci od kojih neke znamo iz serija BORGEN i BRON, međutim vrlo je solidan i zanimljiv, sa maksimalno iskorišćenom kamernom atmosferom koja objedinjuje korporativne kancelarije na kopnu i oteti brod na moru.

Unutar programa FOKUS SKANDINAVIJA na FESTu, ovo je daleko najkvalitetniji film.

* * * / * * * *

Monday, March 3, 2014

ANTBOY

Pogledao sam ANTBOY Aska Hasselbalcha, ekranizaciju dečje knjige Kenneth Boegh Andersena. Ovaj film se ne razlikuje puno od onoga što sugeriše naslov - reč je o superherojskoj priči, glavni junak je dečak koji svoje supermoći duguje ujedu toksičnog mrava.

Uprkos vrlo rudimentarnoj, skoro detinjastoj priči, Hasselalch je uspeo da napravi vrlo šarmantan dečji film, priču o dečaku kome u životu počinje da se dešava superherojski film, sa sve sidekickom, supervillainom i naravno stripovima po čijem se uzoru svi ponašaju.

ANTBOY je u određenom smislu kao KICK ASS za decu, ta tom razlikom što kod Hasselbalcha junaci zaista imaju supermoći, koliko god njihovo ponašanje bilo indukovano uticajem superherojskog stripa i filma.

Naravno treba imati na umu da su reference u ANTBOYu prilagođene deci, dakle ne treba očekivati puno toga dubljeg od recimo svesti da već postoji Marvelov ANT-MAN.

Inače, kad smo već kod ANT-MANa, Hasselbalch po svom stilu deluje kao danski Edgar Wright i mislim da bi na njega trebalo obratiti pažnju.

Naročito efektan segment filma je glumačka podela. Deca su sjajno odabrana, simpatična su ali sposobna da kanališu sve ono što treba na ovom herojskom putu.

ANTBOY je verovatno namenjen nešto mlađoj deci od SKY HIGH Mike Mitchella. I to treba ukalkluisati tokom gledanja. Ipak, spada u onaj red uspelih filmova o superherojima koji su snimljeni po uzoru na stripove ali nisu snimljeni po njima.

* * * / * * * *

GATEN RAGNAROK

Pogledao sam GATEN RAGNAROK Mikkela Braenne Sandemosea, spilbergovski film iz norveško-švedkse produkcije. Ovo je jedan od onih filmova koji nastanu van Amerike kada se pogleda neki Amblinov naslov a onda se autori upitaju "Zašto i mi ne bismo ovako, samo sa lokalnim obeležjima i tradicijom?"

Očigledno može, i ovo je vrsta filma koja može imati i internacionalnu sudbinu. Nažalost, da li je to stvar kulture, mentaliteta ili nešto drugo, tek GATEN RAGNAROK nema onako živopisne likove, naročito među decom kao što su imali Amblin filmovi, a što je vrlo dobro uspeo da sumira JJ Abrams u filmu SUPER 8. S druge strane, iako je struktura porodice koja je u centru priče vrlo slična amblinovskim porodicama (otac udovac, dvoje dece - ćerka u pubertetu & sin mali avanturista) u njoj nema onog potrebnog dramskog sukoba, nema istinske traume koja se prevazilazi kroz avanturu.

GATEN RAGNAROK se bavi premisom da Ragnarok nije mit već istorija, ali na kraju tu premisu ne produbljuje na neki epski način već se lagano pretvara u creature feature. Otud GATEN RAGNAROK najpre degeneriše u svojevrsni nordijski JURASSIC PARK. Donosi nekoliko vrlo zanimljivo realizovanih scena i nažalost šteta je što finale filma nije spektakularnije i kreativnije postavljeno.

Dakle, GATEN RAGNAROK pati od dosta dečjih bolesti ali je Sandemose na dobrom putu, i u svom drugom filmu pokazuje napredak u odnosu na debi.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, March 2, 2014

MOJ PES KILLER

MOJ PES KILLER Mire Fornay je film od kakvih sam se odvikao. S jedne strane reč je o standardnom roterdamskom pobedniku, dugi kadrovi sirotinje koja luta bespućima siromašnih istočnoevropskih predgrađa i varošica a sa druge reč je o jednom od predstavnika te estetike koji su nekako dopunski lišena iakvog dramskog naboja.

MOJ PES KILLER je isprazna priča o slovačkom skinhedu koji odlazi da obavi posao za oca i njegov dan doživljava neočekivanu ali krajnje nezanimljivu transformaciju.

Gledanje ovog filma je agonija pošto je gotovo nemoguće zadržati pogled na ekranu, a dodatni problem je jedan osećaj koji odavno nisam imao a to je da strah kada junak ulazi u konflikte jer osećam da to samo produžava gledalačku agoniju. To nisam osetio još od vremena kada sam se bavio kritikom i gledao iranske filmove na FESTu, što znači da sam se odvikao od ovakvih iskustava.

Međutim, ovaj film je svakako zanimljiv za publiku koja planira da se na neki način školuje za bavljenje filmom i plasira na festivalima, pošto je ovo očigledno stil koji prolazi kada se radi u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Stoga, mislim da ovaj film nije nekorisno pogledati ako ste student filma ili kritičar.

Saturday, March 1, 2014

CANIBAL

CANIBAL Manuela Martina Cuence prosto vapi za tim da se naglasi kako je naslovna tema stvar ukusa. Međutim, pored lenje šale sa naslovom u tome ima i dosta istine. Naime, Cuencin film ima tempo koji neće prijati publici inače senzibiliziranoj da relativno lagodno prihvati ovakve sadržaje. Cuenca se ponaša kao da je najveći reditelj na svetu, nimalo se ne obazire na ritam i troši jako puno vremena kako bi nas ubedio u prozaičnu rutinu krojača-ljudoždera iz Granade. Potom film dobija crnohumornu dimenziju kada iz priče o usamljenom serijskom ubici-kanibalu postane bizarna melodrama o njegovom odnosu sa sestrom jedne od žrtava, ali zapravo uprkos pokušaju da nam pokaže da je "drugačiji", ni suštinski a ni formalno nikada ne iskoračuje iz forme trilera.

Taj katatonični tempo u kome su predstavljene svakodnevne aktivnosti glavnog junaka više stoji kao znak rediteljeve slabosti i bezidejnosti, nego kao primer autorskog integriteta i hrabrosti (kako Cuenca verovatno vidi sebe). Veštiji reditelj bi isto to umeo da prikaže u znatno dinamičnijoj egzekuciji.

Oni koji vole kada se žanrovski sadržaji pošto-poto "oplemenjuju" art-house zahvatima, možda mogu naći nešto za sebe u CANIBALu. Ipak, verujem da će velikom delu kako žanrovske tako i art-house publike ovo biti priličan promašaj.

* * / * * * *