Na svu sreću produkcijske kuće Sweetheart Video i Girlfriend Films su me pripremile za "otkrovenje" koje je većini publike doneo film LA VIE DE ADELE - CHAPTRES 1 ET 2 odnosno BLUE IS THE WARMEST COLOR Abdellatif Kechichea. Reč je o adaptaciji grafičke novele Julie Maroh, i dobitniku kanske Zlatne palme koji me je obradovao na više nivoa.
Ti nivoi nisu vezani za ono što već rade Nica Noelle i njene saradnice. Štaviše, čini mi se da je trajanje celog filma od tri sata, pa samim tim i trajanje vrlo detaljnih scena seksa jedini "eksces" kojim je ovaj film otišao u nešto što je sporno. Kad kažem sporno, ne mislim da su one same po sebi sporne ali strukturalno gledano u jednom trenutku one postanu same sebi svrha i osim informacije da su se junakinje "uzele" uzduž i popreko ne nude nam ništa novo u pogledu razvoja likova i priče. Iako je reč o kanskom pobedniku, LA VIE DE ADELE itekako upravo vodi računa o uverljivosti likova, sposobnosti publike da se sa njima identifikuje, ritmu i sve u svemu ovo je jedan vrlo konvencionalno postavljen savremeni film koji ponajviše u svom postupku duguje rediteljima kao što je Jacques Audiard.
Dakle, postupak je u osnovi klasicistički a samo su neka od površinskih formalnih rešenja moderna, i to me je obradovalo jer ovde imamo posla sa jednim značajnim ljubavnim filmom koji govori o odnosima među likovima, koji ima emociju i ne beži od poređenja sa drugim filmovima koji mu prethode.
Dakle ADELE ima scenario, ima dijaloge koji pokušavaju da budu blago artificijelni ali uverljivi, ima profesionalne glumce koji adekvatnim sredstvima grade likove, ima montažu koja vodi računa da se kroz dužine očuva atmosfera ali da se kroz skraćenja pojačava tempo. Sve je u pogledu pripovedanja osvežavajuće konzervativno što danas u okvirima art house i festivalskog filma predstavlja pravu hrabrost.
Drastičnost trajanja je vezana za megalopatiju već prilično uglednog Kechichea koji je naprosto spakovao dve priče o jednoj junakinji u jedan tročasovni film. Te priče imaju veze jedna sa drugom i dobro je da su plasirane zajedno. Ipak, da je bio pritisnut komercijalnim ograničenjima verovatno bi morao da se liši jedne od njih.
Prva priča govori o tome kako glavna junakinja Adele shvata da je potreba za ljubavlju vodi prema ženama, njenom pokušaju da to prevaziđe sa mladićem a potom da prevaziđe svoje inhibicije i pokuša da bude sa osobom koja joj se dopala.
Ovaj origin story jedne lezbejke je solidan ali manje zanimljiv deo ovog filma.
Mnogo zanimljiviji je drugi deo koji se bavi novim okolnostima u zapadnom društvu koje čine ovaj film novom generacijom prikaza LGBT miljea iako ovo definitvno nije nikakav queer film. Naime, kada junakinja ulazi u vezu sa ženom suočava se sa time da ni u LGBT miljeu ljubav zapravo nije slobodna. Odnosno da se ona, za razliku od svoje partnerke vezala za jednu osobu a ne za lifestyle.
I čini mi se da je to pored samog emotivnog iskustva i briljantne realizacije, ključni stub ovog filma.
Dakle, u društvu sa oslobođenom LGBT scenom, ljubav nije ništa slobodnija nego u njegovim konzervativnim delovima. Oba pola ideološkog spektra nose svoje konvencije i u jednom trenutku, glavna junakinja ostaje na ničijoj zemlji jer se vezala za osobu a ne za lifestyle.
U tom pogledu, LA VIE DE ADELE dosta logično i nije naišao na simpatije LGBT miljea, koji ga je doduše ismejao zbog eksploatacijskog odnosa prema seksu. Koliko god imali pravo na tu reakciju, smatram da je suština otpora upravo u ovoj kritici LGBT scene koja je izborila prava a onda počela da nameće svoje norme.
Kechiche je snimio značajan film a imao je sreće da je bio i efektan, pa je privukao pažnju. Međutim, mislim da je uspeh ovog filma ne samo zaslužen već i važan jer u ovom svetu festivalskog filma pobednici diktiraju trendove a Kechiche je u svom filmu upravo reafirmisao one vrednosti koje su počele da nestaju iz recentnih festivalskih pobednika, a to su ubedljivost, dramaturgija i opšta pripovedačka artikulacija.
* * * 1/2 / * * * *
Ti nivoi nisu vezani za ono što već rade Nica Noelle i njene saradnice. Štaviše, čini mi se da je trajanje celog filma od tri sata, pa samim tim i trajanje vrlo detaljnih scena seksa jedini "eksces" kojim je ovaj film otišao u nešto što je sporno. Kad kažem sporno, ne mislim da su one same po sebi sporne ali strukturalno gledano u jednom trenutku one postanu same sebi svrha i osim informacije da su se junakinje "uzele" uzduž i popreko ne nude nam ništa novo u pogledu razvoja likova i priče. Iako je reč o kanskom pobedniku, LA VIE DE ADELE itekako upravo vodi računa o uverljivosti likova, sposobnosti publike da se sa njima identifikuje, ritmu i sve u svemu ovo je jedan vrlo konvencionalno postavljen savremeni film koji ponajviše u svom postupku duguje rediteljima kao što je Jacques Audiard.
Dakle, postupak je u osnovi klasicistički a samo su neka od površinskih formalnih rešenja moderna, i to me je obradovalo jer ovde imamo posla sa jednim značajnim ljubavnim filmom koji govori o odnosima među likovima, koji ima emociju i ne beži od poređenja sa drugim filmovima koji mu prethode.
Dakle ADELE ima scenario, ima dijaloge koji pokušavaju da budu blago artificijelni ali uverljivi, ima profesionalne glumce koji adekvatnim sredstvima grade likove, ima montažu koja vodi računa da se kroz dužine očuva atmosfera ali da se kroz skraćenja pojačava tempo. Sve je u pogledu pripovedanja osvežavajuće konzervativno što danas u okvirima art house i festivalskog filma predstavlja pravu hrabrost.
Drastičnost trajanja je vezana za megalopatiju već prilično uglednog Kechichea koji je naprosto spakovao dve priče o jednoj junakinji u jedan tročasovni film. Te priče imaju veze jedna sa drugom i dobro je da su plasirane zajedno. Ipak, da je bio pritisnut komercijalnim ograničenjima verovatno bi morao da se liši jedne od njih.
Prva priča govori o tome kako glavna junakinja Adele shvata da je potreba za ljubavlju vodi prema ženama, njenom pokušaju da to prevaziđe sa mladićem a potom da prevaziđe svoje inhibicije i pokuša da bude sa osobom koja joj se dopala.
Ovaj origin story jedne lezbejke je solidan ali manje zanimljiv deo ovog filma.
Mnogo zanimljiviji je drugi deo koji se bavi novim okolnostima u zapadnom društvu koje čine ovaj film novom generacijom prikaza LGBT miljea iako ovo definitvno nije nikakav queer film. Naime, kada junakinja ulazi u vezu sa ženom suočava se sa time da ni u LGBT miljeu ljubav zapravo nije slobodna. Odnosno da se ona, za razliku od svoje partnerke vezala za jednu osobu a ne za lifestyle.
I čini mi se da je to pored samog emotivnog iskustva i briljantne realizacije, ključni stub ovog filma.
Dakle, u društvu sa oslobođenom LGBT scenom, ljubav nije ništa slobodnija nego u njegovim konzervativnim delovima. Oba pola ideološkog spektra nose svoje konvencije i u jednom trenutku, glavna junakinja ostaje na ničijoj zemlji jer se vezala za osobu a ne za lifestyle.
U tom pogledu, LA VIE DE ADELE dosta logično i nije naišao na simpatije LGBT miljea, koji ga je doduše ismejao zbog eksploatacijskog odnosa prema seksu. Koliko god imali pravo na tu reakciju, smatram da je suština otpora upravo u ovoj kritici LGBT scene koja je izborila prava a onda počela da nameće svoje norme.
Kechiche je snimio značajan film a imao je sreće da je bio i efektan, pa je privukao pažnju. Međutim, mislim da je uspeh ovog filma ne samo zaslužen već i važan jer u ovom svetu festivalskog filma pobednici diktiraju trendove a Kechiche je u svom filmu upravo reafirmisao one vrednosti koje su počele da nestaju iz recentnih festivalskih pobednika, a to su ubedljivost, dramaturgija i opšta pripovedačka artikulacija.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment