Okolnosti nastanka filma ESCAPE FROM TOMORROW Randy Moorea su mu zasluženo donele zapaženo mesto na indie sceni iako se ovaj film zapravo nalazi negde na pola puta između indie scene i undergrounda. Moore je naime tajno snimao ovaj film u Diznilendu, pretvarajući se sa svojom ekipom da je turista, i krajnji rezultat je izuzetno intrigantan. Naime, ishod je crno-beli film u kome se Moore povremeno lati green screena, ali bez sumnje puno je kadrova koji su zbilja snimljeni na lokaciji i deluju izuzetno bogato i vibrantno. Odluka da film bude crno-beli je mudra na više nivoa. Prvo, omogućuje Mooreu da se osloni na poetiku starih filmova, kako nekih nostalgičnih porodičnih ostvarenja tako i ekspresionizma na koji se mnogo oslanja.
Mooreov oslonac na ekspresionizam nije isključivo, pa čak ni dominantno vezan za filmski krak ovog pravce već više za pozorišni. Priča o čoveku koji silazi sa uma tokom porodične posete Diznilenda zbog gubitka posla i nekih drugih faktora traži puno oslonaca u dramama pisaca kao što su Bihner ili Strindberg (u pojedinim aspektima).
Štaviše, Moore kao reditelj ponikao u američkoj tradiciji želi oneobičenu priču, ima fokus na naraciju, pa otud čini mi se jači uticaj pozorišnog odnosno dramskog ekspresionizma nego filmskog. Mada, treba imati na umu da je ekspresionistički pozorišni tekst zapravo i bio mnogo više eksploatisan u Novom nemačkom filmu nego u nemačkom filmskom ekspresionizmu per se.
Mooreov rediteljski postupak je bez ikakve sumnje muzejski, ali nema nikakve veze sa evropskim filmom i više se nadovezuje na Soderbergha i njegove štićenike, filmove poput SUTURE.
Činjenica da je ESCAPE FROM TOMORROW smešten u Diznilend, a naročito sam čin tajnog snimanja u tom zabavnom parku automatski kvalifikuje ovo delo kao antikorporativnu satiru. U pojedinim deonicama Moore ne uspeva da odoli poigravanjem sa Disneyevim imaginarijumom. Ipak, iako ovaj film izrazitu kritičku crtu ne bih rekao da napada Disney ili Siemens per se već samo da se oslanja na njihovu ikonografsku potenciju.
Sam neobičan nastanak filma ne može da se izdvoji od ukupnog utiska i sigurno mu dodaje na ekskluzivnosti. Ipak, čini mi se da ESCAPE FROM TOMORROW ne bi bio nezapažen i bez kontroverzi sa Disneyem.
* * * / * * * *
Mooreov oslonac na ekspresionizam nije isključivo, pa čak ni dominantno vezan za filmski krak ovog pravce već više za pozorišni. Priča o čoveku koji silazi sa uma tokom porodične posete Diznilenda zbog gubitka posla i nekih drugih faktora traži puno oslonaca u dramama pisaca kao što su Bihner ili Strindberg (u pojedinim aspektima).
Štaviše, Moore kao reditelj ponikao u američkoj tradiciji želi oneobičenu priču, ima fokus na naraciju, pa otud čini mi se jači uticaj pozorišnog odnosno dramskog ekspresionizma nego filmskog. Mada, treba imati na umu da je ekspresionistički pozorišni tekst zapravo i bio mnogo više eksploatisan u Novom nemačkom filmu nego u nemačkom filmskom ekspresionizmu per se.
Mooreov rediteljski postupak je bez ikakve sumnje muzejski, ali nema nikakve veze sa evropskim filmom i više se nadovezuje na Soderbergha i njegove štićenike, filmove poput SUTURE.
Činjenica da je ESCAPE FROM TOMORROW smešten u Diznilend, a naročito sam čin tajnog snimanja u tom zabavnom parku automatski kvalifikuje ovo delo kao antikorporativnu satiru. U pojedinim deonicama Moore ne uspeva da odoli poigravanjem sa Disneyevim imaginarijumom. Ipak, iako ovaj film izrazitu kritičku crtu ne bih rekao da napada Disney ili Siemens per se već samo da se oslanja na njihovu ikonografsku potenciju.
Sam neobičan nastanak filma ne može da se izdvoji od ukupnog utiska i sigurno mu dodaje na ekskluzivnosti. Ipak, čini mi se da ESCAPE FROM TOMORROW ne bi bio nezapažen i bez kontroverzi sa Disneyem.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment