Pogledao sam DER EINSTEIN DES SEX dokudramu Rose Von Praunheim, nemačkog reditelja i gej aktiviste koji je u proteklih četrdesetak godina napravio prilično bogat i živopisan opus u raznim formama i prilazima filmu, od kratkih i dokumentarnih preko igranih celovečernjih i treš filmova. Jedan od ključeva za razumevanje Von Praunheimovog opusa je činjenica da je režirao dokumentarne filmove o Fassbinderovim filmovima, zanimljivim ličnostima iz istorije LGBT pokreta i ideološkim kontradikcijama koje su povezane sa ovim miljeom.
DER EINSTEIN DES SEX je očigledno ambiciozniji Von Praunheimov projekat pošto je reč o biopicu o jednom od najbitnijih ljudi u istoriji borbe za LGBT prava a to je doktor Magnus Hirschfeld. Iako je po naučnom znanju i prilazu problemima bio čovek svog vremena i neka od njegovih medicinskih i naučnih razmišljanja deluju prilično naivno iz današnje vizure, Hirschfeld je napravio ozbiljne iskorake u domenu proučavanja seksualnih navika a naročito pitanja transseksualnosti, homoseksualnosti i sl. Što je još zanimljivije, Hirschfeld je bio prvi javni aktivista za prava homoseksualaca u istoriji i to početkom 20. veka u Nemačkoj što svakako ne deluje kao plodno tle za takvu vrstu angažmana.
Međutim, ovaj film pored toga što je prilično nevešto realizovan što se verovatno može pripisati Von Praunheimovim underground korenima, uprkos ambicijama koje su evidentno više u pravcu mejnstrima nego alternative, prepun je istorijskih netačnosti i što je još neobićnije preskače neke od najvažnijih i najzanimljivijih detalja iz Hirschfeldovog života.
Recimo, uopšte ne prikazuje prvu hiruršku promenu pola koju je nadgledao i delimično sproveo Hitschfeld što je vrlo značajna stvar za istoriju medicine, a zatim i film u kome je učestvovao 1917. godine sa Conradom Veidtom čiji je cilj bilo ukidanje Paragrafa 175 nemačkog Krivičnog zakona koji je kriminalizovao homoseksualne odnose.
Na kraju Von Praunheimov film se svodi na dosta mlaku i mehaničku fasbinderovsku melodramu, pokušavajući da dokaže kako je Hirschfeld uprkos tome što se bavio seksom i intimnom mahom apstinirao od ljubavnih veza i seksa iako je prilično rano ustanovio da je homoseksualac. U filmu se to objašnjava Hirschfeldovim unutrašnjim monologom, tako da nema razloga da se ove bitne istorijske činjenice tako olako odbace.
Von Praunheim je u međuvremenu postao ikona borbe za prava LGBT populacije i mnoge institucije su dobile ime po njemu. Prizori spaljivanja knjiga koji se često prikazuju u montažama atrakcija iz dokumentarnih filmova o Trećem Rajhu zapravo prikazuju spaljivanje biblioteke njegovog instituta. Ni to Von Praunheim ne uspeva da pravilno iskoristi u filmskom pogledu.
Nažalost, DER EINSTEIN DES SEX je ne samo inferiorniji u odnosu na KINSEYa Billa Condona (koji takođe ima ličnu investiciju u temu LGBT emancipacije) već u određenom smislu daje pravi primer kako se lako može upropastiti odlična tema kada reditelj nema da ponudi ništa drugo sem dobre volje.
DER EINSTEIN DES SEX je očigledno ambiciozniji Von Praunheimov projekat pošto je reč o biopicu o jednom od najbitnijih ljudi u istoriji borbe za LGBT prava a to je doktor Magnus Hirschfeld. Iako je po naučnom znanju i prilazu problemima bio čovek svog vremena i neka od njegovih medicinskih i naučnih razmišljanja deluju prilično naivno iz današnje vizure, Hirschfeld je napravio ozbiljne iskorake u domenu proučavanja seksualnih navika a naročito pitanja transseksualnosti, homoseksualnosti i sl. Što je još zanimljivije, Hirschfeld je bio prvi javni aktivista za prava homoseksualaca u istoriji i to početkom 20. veka u Nemačkoj što svakako ne deluje kao plodno tle za takvu vrstu angažmana.
Međutim, ovaj film pored toga što je prilično nevešto realizovan što se verovatno može pripisati Von Praunheimovim underground korenima, uprkos ambicijama koje su evidentno više u pravcu mejnstrima nego alternative, prepun je istorijskih netačnosti i što je još neobićnije preskače neke od najvažnijih i najzanimljivijih detalja iz Hirschfeldovog života.
Recimo, uopšte ne prikazuje prvu hiruršku promenu pola koju je nadgledao i delimično sproveo Hitschfeld što je vrlo značajna stvar za istoriju medicine, a zatim i film u kome je učestvovao 1917. godine sa Conradom Veidtom čiji je cilj bilo ukidanje Paragrafa 175 nemačkog Krivičnog zakona koji je kriminalizovao homoseksualne odnose.
Na kraju Von Praunheimov film se svodi na dosta mlaku i mehaničku fasbinderovsku melodramu, pokušavajući da dokaže kako je Hirschfeld uprkos tome što se bavio seksom i intimnom mahom apstinirao od ljubavnih veza i seksa iako je prilično rano ustanovio da je homoseksualac. U filmu se to objašnjava Hirschfeldovim unutrašnjim monologom, tako da nema razloga da se ove bitne istorijske činjenice tako olako odbace.
Von Praunheim je u međuvremenu postao ikona borbe za prava LGBT populacije i mnoge institucije su dobile ime po njemu. Prizori spaljivanja knjiga koji se često prikazuju u montažama atrakcija iz dokumentarnih filmova o Trećem Rajhu zapravo prikazuju spaljivanje biblioteke njegovog instituta. Ni to Von Praunheim ne uspeva da pravilno iskoristi u filmskom pogledu.
Nažalost, DER EINSTEIN DES SEX je ne samo inferiorniji u odnosu na KINSEYa Billa Condona (koji takođe ima ličnu investiciju u temu LGBT emancipacije) već u određenom smislu daje pravi primer kako se lako može upropastiti odlična tema kada reditelj nema da ponudi ništa drugo sem dobre volje.
No comments:
Post a Comment