ARTILJERO Srđe Anđelića nema milosti. Traje 110 minuta i svojim diletantizmom studiozno iskušava granice gledaočeve izdržljivosti. To je sav onaj talog koji smo mislili da je ispran kada su filmovi kao što je KLIP i TILVA ROŠ počeli da reprezentuju srpsku omladinu na filmu.
U odnosu na ARTILJERO čak i ŠIŠANJE deluje kao rad Michaela Manna, minuciozno postavljeni spoj intelektualizma i vrhunski realizovanog žanra, što mislim da dovoljno ilustruje o kakvom se dnu-dna radi.
ARTILJERO na sve to, ima potpuni poremećaj pogleda na stvarnost, i to ne samo u odnosu na milje o kome govori, to je najmanje sporno. ARTILJERO je suštinski izmešten u neko vreme koje je odavno prošlo, on je osmišljen kao da će se snimiti 1995., kao da nije uveden evro, i ne samo da je reč o filmu koji izgleda kao da su snimili ljudi koji ne znaju ništa o filmu i ne znaju ništa o fudbalu, već deluje kao film koji su snimili ljudi koji ne znaju ništa ni o drugim dnevnopolitičkim događajima.
Pre svega, oni ne znaju da svoju oportunu želju da snime film koji će se dopasti Zvezdašima ne mogu da realizuju sa jednom apsurdnom, arhaičnom, nikakvom pričom koja ne odgovara ni onima koji nisu aktivni navijači ni momcima sa tribina. Jasno je da bi Delije sa Severa htele da vide nešto još luđe od KLIPA "o sebi" i da se toj želji možda ne može podići iz vizure mejnstrima, ali danas mejnstrim u Srbiji ipak podrazumeva nekakav kvalitet, ili barem neku iracionalnu dimenziju kakva krasi najvećeg zvezdaša među rediteljima Zdravka Šotru.
Ovde nema ničega, ARTILJERO je kao neki senilni redstarsploitation koji insistira na poruci a ono što nudi na idejnom planu je prilično mutno, da ne kažem neartikulisano, a na sve to, vrlo je pretenciozno iako se film stalno diči svojom nepretencioznošću.
ŠIŠANJE je barem bio film koji je svoju besmislenu ideologiju neprikriveno plasirao a ARTILJERO se stalno pravi da je diletantski pseudo-novotalasovski film ali stariji brat glavnog junaka nema ruku i Kosovo se pominje u par navrata usput kao predmet sprdnje. Ne kažem da je ŠIŠANJE bolje jer je agresivnije u svojoj ideološkoj busiji, ali ARTILJERO je daleko od nežne, nepretenciozne, naivne omladinske priče koja misli da se time može zaštiti od kritike. ARTILJERO je samo kukavički perfidan ali itekako bi voleo da progovori o Srbiji samo se plaši da se mnogima ne bi dopalo ono što želi da kaže.
Još jedan jeftini trik je nabijanje filma raznim "gradskim facama" kako bi se stvorio svojevrsni "živi zid" javnih ličnosti. To takođe deluje kao neka apsurdna, senilna kolekcija B92 faca, izvučena iz formalina kako bi reprezentovala nešto što više ne postoji, usput rušeći svako iole povoljno sećanje na njih.
ARTILJERO je nažalost slika i prilika te "pivske Druge Srbije" koja je kao isto "pametna i kul" kao i Biljana Srbljanović samo što oni piju pivo ispred dragstora, vole kung fu i gledaju fudbal. E, sada je očigledno da nisu shvatili ništa ni iz filmova ni iz prenosa koje su gledali.
ARTILJERO je film potpuno neartikulisanog izraza, u kome se sav budžetski deficit vidi, dakle neprikriven je veštinom ekipe, sa pričom koja je istovremeno jednostavna i nemoguća za praćenje i konačno sa nekoliko antologijskih gluposti koje najdirektnije devalviraju sve one vrednosti koje film želi da promoviše.
Naime, film govori o momku koji bi trebalo da bude primer huligana koji ipak voli fudbal i želi da Zvezda dobro igra. Kako bi to ostvario smatra da Nemanja Vidić treba da se vrati u Zvezdu. Pre nego što se uhvatimo za glavu nad celokupnim kretenizmom ove zamisli, hajde da je prihvatimo kao uslovnost iz FIELD OF DREAMS - "sagradi teren i on će doći". Međutim, to će se realizovati tako što če grupa Zvezdaša preobučena u Partizanovce opljačkati nekoliko zlatara, fitnes centara i kladionica. Ako zanemarimo potpuni apsurd ideje da bi na taj način oni mogli skupiti toliko novca. Ako kažemo da je to subverzivni čin, da je to neki akt građanske neposlušnosti zbog lošeg stanja u FK Crvena Zvezda - zašto to Delije rade obučeni u Grobare? To je otprilike kao da Al Kaida sruši WTC i onda podmetne to delo baskijskim separatistima? Da li su Delije toliki smutljivci da ne smeju da pokažu svoje boje na ulici ili da žele da lažno optuže Grobare?
Ako jesu, zašto su onda na kraju ipak uhapšeni počinioci koji su Delije? I zašto onda svoj odlazak u zatvor zbog pljačkanja zlatare smatraju činom vrhunske lične žrtve i emanacije zvezdaškog duha a to su uradili u tuđim bojama?
Konačno, da li je poenta filma da je zapravo pljačkanje ono najveće što navijači mogu da učine za svoj klub?
Dakle film je strašno loš a pored toga je i uvredljivo besmislen na svim nivoima.
Ovo je film u kome junak optuži policajce da "i dalje navijaju za Partizan"
Mislim da to dovoljno govori o čemu je ovde reč... Još je paradoksalnije to što u filmu neke od uloga imaju kao "pravi" navijači, veterani sa tribina, koji su valjda na neki način možda mogli da doprinesu ako ne "realističnosti" već tome da se njihov klub ne prikazuje tako pogrešno.
U svakom slučaju, ARTILJERO nije dostojan reprezent bilo čega u našem filmu. Slažem se da bi omladinski film kod nas trebalo da ima i nekog "artificijelnog" predstavnika ali ako je ARTILJERO primer toga, onda bolje ne.
U odnosu na ARTILJERO čak i ŠIŠANJE deluje kao rad Michaela Manna, minuciozno postavljeni spoj intelektualizma i vrhunski realizovanog žanra, što mislim da dovoljno ilustruje o kakvom se dnu-dna radi.
ARTILJERO na sve to, ima potpuni poremećaj pogleda na stvarnost, i to ne samo u odnosu na milje o kome govori, to je najmanje sporno. ARTILJERO je suštinski izmešten u neko vreme koje je odavno prošlo, on je osmišljen kao da će se snimiti 1995., kao da nije uveden evro, i ne samo da je reč o filmu koji izgleda kao da su snimili ljudi koji ne znaju ništa o filmu i ne znaju ništa o fudbalu, već deluje kao film koji su snimili ljudi koji ne znaju ništa ni o drugim dnevnopolitičkim događajima.
Pre svega, oni ne znaju da svoju oportunu želju da snime film koji će se dopasti Zvezdašima ne mogu da realizuju sa jednom apsurdnom, arhaičnom, nikakvom pričom koja ne odgovara ni onima koji nisu aktivni navijači ni momcima sa tribina. Jasno je da bi Delije sa Severa htele da vide nešto još luđe od KLIPA "o sebi" i da se toj želji možda ne može podići iz vizure mejnstrima, ali danas mejnstrim u Srbiji ipak podrazumeva nekakav kvalitet, ili barem neku iracionalnu dimenziju kakva krasi najvećeg zvezdaša među rediteljima Zdravka Šotru.
Ovde nema ničega, ARTILJERO je kao neki senilni redstarsploitation koji insistira na poruci a ono što nudi na idejnom planu je prilično mutno, da ne kažem neartikulisano, a na sve to, vrlo je pretenciozno iako se film stalno diči svojom nepretencioznošću.
ŠIŠANJE je barem bio film koji je svoju besmislenu ideologiju neprikriveno plasirao a ARTILJERO se stalno pravi da je diletantski pseudo-novotalasovski film ali stariji brat glavnog junaka nema ruku i Kosovo se pominje u par navrata usput kao predmet sprdnje. Ne kažem da je ŠIŠANJE bolje jer je agresivnije u svojoj ideološkoj busiji, ali ARTILJERO je daleko od nežne, nepretenciozne, naivne omladinske priče koja misli da se time može zaštiti od kritike. ARTILJERO je samo kukavički perfidan ali itekako bi voleo da progovori o Srbiji samo se plaši da se mnogima ne bi dopalo ono što želi da kaže.
Još jedan jeftini trik je nabijanje filma raznim "gradskim facama" kako bi se stvorio svojevrsni "živi zid" javnih ličnosti. To takođe deluje kao neka apsurdna, senilna kolekcija B92 faca, izvučena iz formalina kako bi reprezentovala nešto što više ne postoji, usput rušeći svako iole povoljno sećanje na njih.
ARTILJERO je nažalost slika i prilika te "pivske Druge Srbije" koja je kao isto "pametna i kul" kao i Biljana Srbljanović samo što oni piju pivo ispred dragstora, vole kung fu i gledaju fudbal. E, sada je očigledno da nisu shvatili ništa ni iz filmova ni iz prenosa koje su gledali.
ARTILJERO je film potpuno neartikulisanog izraza, u kome se sav budžetski deficit vidi, dakle neprikriven je veštinom ekipe, sa pričom koja je istovremeno jednostavna i nemoguća za praćenje i konačno sa nekoliko antologijskih gluposti koje najdirektnije devalviraju sve one vrednosti koje film želi da promoviše.
Naime, film govori o momku koji bi trebalo da bude primer huligana koji ipak voli fudbal i želi da Zvezda dobro igra. Kako bi to ostvario smatra da Nemanja Vidić treba da se vrati u Zvezdu. Pre nego što se uhvatimo za glavu nad celokupnim kretenizmom ove zamisli, hajde da je prihvatimo kao uslovnost iz FIELD OF DREAMS - "sagradi teren i on će doći". Međutim, to će se realizovati tako što če grupa Zvezdaša preobučena u Partizanovce opljačkati nekoliko zlatara, fitnes centara i kladionica. Ako zanemarimo potpuni apsurd ideje da bi na taj način oni mogli skupiti toliko novca. Ako kažemo da je to subverzivni čin, da je to neki akt građanske neposlušnosti zbog lošeg stanja u FK Crvena Zvezda - zašto to Delije rade obučeni u Grobare? To je otprilike kao da Al Kaida sruši WTC i onda podmetne to delo baskijskim separatistima? Da li su Delije toliki smutljivci da ne smeju da pokažu svoje boje na ulici ili da žele da lažno optuže Grobare?
Ako jesu, zašto su onda na kraju ipak uhapšeni počinioci koji su Delije? I zašto onda svoj odlazak u zatvor zbog pljačkanja zlatare smatraju činom vrhunske lične žrtve i emanacije zvezdaškog duha a to su uradili u tuđim bojama?
Konačno, da li je poenta filma da je zapravo pljačkanje ono najveće što navijači mogu da učine za svoj klub?
Dakle film je strašno loš a pored toga je i uvredljivo besmislen na svim nivoima.
Ovo je film u kome junak optuži policajce da "i dalje navijaju za Partizan"
Mislim da to dovoljno govori o čemu je ovde reč... Još je paradoksalnije to što u filmu neke od uloga imaju kao "pravi" navijači, veterani sa tribina, koji su valjda na neki način možda mogli da doprinesu ako ne "realističnosti" već tome da se njihov klub ne prikazuje tako pogrešno.
U svakom slučaju, ARTILJERO nije dostojan reprezent bilo čega u našem filmu. Slažem se da bi omladinski film kod nas trebalo da ima i nekog "artificijelnog" predstavnika ali ako je ARTILJERO primer toga, onda bolje ne.
No comments:
Post a Comment