Pogledao sam PATTY HEARST Paula Schradera. Ovaj film je u vreme premijere bio napadnut svim snagama i smatran je znakom Schraderovog totalnog sunovrata. U tome ima delimične istine, međutim, po svom rediteljskom postupku PATTY HEARST nesumnjivo pokazuje da je Schrader bio itekako raspoložen da snimi ozbiljan i zanimljiv film, i da mu kreativnosti nije manjkalo iako veštine verovatno jeste.
PATTY HEARST je priča o Patriciji Hearst, naslednici čuvene medijske imperije Randolpha Hersta koju je otela Symbiolese Liberation Army, opskurna teroristička banda na pola puta između Black Panthersa i Porodice Manson. Kada su Hearstovi odbili da plate otkup za Patty, oni su joj isprali mozak i naveli je da im priđe. I zbilja, Patty Hearst je nekoliko meseci učestvovala u njihovim akcijama i nije im bežala iako je mogla, sve dok nije uhapšena za dela zbog kojih je provela pet godina u zatvoru dok je Predsednik nije pomilovao, ali je optužnica nikada nije ukinuta.
Nick Kazan, koji se u nekoliko navrata potvrdio kao izvanredan scenarista ovde ima nekoliko potentnih tema kojima može da se bavi. Prva je brainwashing, druga je ceo ideološki korpus reakcije javnosti na otmicu Patty Hearst, treći je iskrenost njenog učešća u akcijama SLA, četvrti je naravno odnos Suda prema Patty i pitanje da li je ona od SLA do samog Suda uzeta za primer, zahvaljujući svom uglednom prezimenu.
Temu reakcije javnosti na otmicu Schrader i Kazan preskaču, ona je prikazana samo kroz nešto malo informacija koje Patty dobija od otmičara. Brainwashing je prikazan najintrigantnije, vrlo teatralno i u tom pogledu dosta artificijelno, i Schraderov film je svakako primer na koji su se ugledali filmovi poput BRONSONa. U estetskom smislu, taj uvodni brainwashing deo je i najekscentričniji i najunikatniji. Natasha Richardson je izvanredna u glavnoj ulozi koja je vrlo teška jer mora da održi tonus glavnog lika iako njena junakinja nema puno aktivnosti i prilično je pasivna. Ubedljiva zbunjenost koju Natasha kanališe međutim stvara dosta ambivalentan utisak prema odnosu Patty Hearst i SLA, koliko je bilo iskrenosti u svemu tome. Sama završnica sa Sudom je svedena na postavljanje suštinskih pitanja o slučaju i u njoj je ideologija najeksplicitnija.
Moglo bi se reći da je na nivou dramaturškog i rediteljskog postupka filma prilično epizodičan - počinje teatralnošću, u sredini se bavi melodramom i završava se sa dosta proklamativnosti što dovodi do određene simetrije između početka i kraja.
Schrader i Kazan su napravili film koji nas nije učinio mnogo pametnijim o slučaju Patty Hearst i nije ponudio definitivne odgovore, ali nesumnjivo je uneo nešto estetike nemačkog i francuskog političkog filma u američku kinematografiju koja je ovu vrstu tema dotle više radila na tragu Costa-Gavrasa. Otud i ne čudi da je PATTY HEARST ne samo bio previše apstraktan već i prilično odbojan američkoj javnosti.
* * 1/2 / * * * *
PATTY HEARST je priča o Patriciji Hearst, naslednici čuvene medijske imperije Randolpha Hersta koju je otela Symbiolese Liberation Army, opskurna teroristička banda na pola puta između Black Panthersa i Porodice Manson. Kada su Hearstovi odbili da plate otkup za Patty, oni su joj isprali mozak i naveli je da im priđe. I zbilja, Patty Hearst je nekoliko meseci učestvovala u njihovim akcijama i nije im bežala iako je mogla, sve dok nije uhapšena za dela zbog kojih je provela pet godina u zatvoru dok je Predsednik nije pomilovao, ali je optužnica nikada nije ukinuta.
Nick Kazan, koji se u nekoliko navrata potvrdio kao izvanredan scenarista ovde ima nekoliko potentnih tema kojima može da se bavi. Prva je brainwashing, druga je ceo ideološki korpus reakcije javnosti na otmicu Patty Hearst, treći je iskrenost njenog učešća u akcijama SLA, četvrti je naravno odnos Suda prema Patty i pitanje da li je ona od SLA do samog Suda uzeta za primer, zahvaljujući svom uglednom prezimenu.
Temu reakcije javnosti na otmicu Schrader i Kazan preskaču, ona je prikazana samo kroz nešto malo informacija koje Patty dobija od otmičara. Brainwashing je prikazan najintrigantnije, vrlo teatralno i u tom pogledu dosta artificijelno, i Schraderov film je svakako primer na koji su se ugledali filmovi poput BRONSONa. U estetskom smislu, taj uvodni brainwashing deo je i najekscentričniji i najunikatniji. Natasha Richardson je izvanredna u glavnoj ulozi koja je vrlo teška jer mora da održi tonus glavnog lika iako njena junakinja nema puno aktivnosti i prilično je pasivna. Ubedljiva zbunjenost koju Natasha kanališe međutim stvara dosta ambivalentan utisak prema odnosu Patty Hearst i SLA, koliko je bilo iskrenosti u svemu tome. Sama završnica sa Sudom je svedena na postavljanje suštinskih pitanja o slučaju i u njoj je ideologija najeksplicitnija.
Moglo bi se reći da je na nivou dramaturškog i rediteljskog postupka filma prilično epizodičan - počinje teatralnošću, u sredini se bavi melodramom i završava se sa dosta proklamativnosti što dovodi do određene simetrije između početka i kraja.
Schrader i Kazan su napravili film koji nas nije učinio mnogo pametnijim o slučaju Patty Hearst i nije ponudio definitivne odgovore, ali nesumnjivo je uneo nešto estetike nemačkog i francuskog političkog filma u američku kinematografiju koja je ovu vrstu tema dotle više radila na tragu Costa-Gavrasa. Otud i ne čudi da je PATTY HEARST ne samo bio previše apstraktan već i prilično odbojan američkoj javnosti.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment