Saturday, July 30, 2011

CAPTAIN AMERICA: THE FIRTS AVENGER

Pogledao sam CAPTAIN AMERICA: THE FIRTS AVENGER Joe Johnstona. To je film koji je svoju srpsku premijeru morao imati na Adi, pošto se bez ikakve sumnje može posmatrati kao metafora o slučaju Đenerala Draže, mitskog heroja Drugog svetskog rata koji je bio na strani Amerikanaca, sahranjen je na nepoznatom mestu i zajednica ne može da nastavi sa normalnim razvojem dok se on ne locira i ne otkopa.

Johnston je snimio pre tačno dvadeset godina odličan retro pustolovni akcijaš ROCKETEER i to mu je do dan danas preporuka na osnovu koje mu se praštaju razna lutanja. Taj film je sam po sebi najbolja preporuka za CAPTAINa s tim što u krajnjem skoru, CAPTAIN mnogo više liči na retro varijantu GI JOE nego na ROCKETEER. ROCKETEER je bio naime namerno arhaiziran, delom i zbog specijalnih efekata koji tada nisu mogli da isprate ideje. Sada, na CAPTAINu, Johnston ima priliku da uradi šta god hoće na nivou efekata i sve one prizore koji nisu uverljivi i realistični on pre svega realizuje kako bi asocirao na strip i neke druge retrofuturističke koncepte.

U tom smislu, kao što sam na određenom nivou voleo GI JOE imam simpatije i za CAPTAINa. Štaviše, u pojedinim aspektima ovaj film zaslužuje poštovanje jer recimo uspeva da dosta solidno objasni junakovo odevanje u ridikulozni kostim.

Ono što mu suštinski nedostaje to je dramski sukob koji bi istinski podžao Johnstonov pokušaj da koliko god zna i ume od ovoga napravi pošten akcioni film. Konflikt nedostaje na svim nivoima, ne samo između Capa i Red Skulla već i unutar tima, i eventualno nekih varnica ima između Capa i Peggy, ali to je sve na krajnje rudimentarnom nivou.

Usled suštinskog odustva dramskog sukoba, rekao bih da u svojoj samoj suštini CAPTAIN AMERICA više stoji kao spektaularna slikovnica nego kao punokrvni film. Međutim, iluzija da gledamo film je dosta solidno postignuta. U tom smislu, Johnston nije snimio film koji je u rangu X-MEN: FIRST CLASS ali spada u gornji dom Marvelove ponude.

Inače, ja nisam pratio strip, ali ono što mi nije jasno iz filma - kad je Hydra preuzela rat, šta je bilo sa običnim nacistima?

* * * / * * * *

Thursday, July 28, 2011

SUBMARINE

Pogledao sam SUBMARINE Richarda Ayoadea po romanu Joe Dunthornea.

Reč je o coming-of-age priči u kojoj Ayoade koristi niz vrlo ambicioznih stilskih sredstava i uz odličnu glumačku podelu - to su i osnovni elementi po kojima se ovaj film izdvaja. Pošto je reč o ekranizaciji romana razumljiv je prilično razuđen pripovedački fokus. Ayoade se mnogo više bavio utiskom da gledamo ekranizaciju romana nego što je učinio da ga istinski adaptira tako da samim tim limitira domete svog filma i jednu suštinski pitku priču koja ne poseže za stvarima kojima mejnstrim već nije ovladao silom gura u svojevrsnu arty oblandu. Otud, ovaj film često i asocira na Truffautovu fazu filmova o mladosti, premda je u svojoj osnovi znatno artificijelniji.

Otud bi se ukratko SUBMARINE mogao definisati kao pretenciozna priča o odrastanju koja pokušava da nadiđe okvire tipičnog repertoarskog filma i nametne se kao art u čemu na formalnom nivou sporadično i uspeva.

* * * / * * * *

Monday, July 25, 2011

THE BANG BANG CLUB

Pogledao sam THE BANG BANG CLUB Stevena Silvera, južnoafričkog dokumentariste koji je snimio priču o čuvenoj grupi južnoafričkih fotoreportera sa holivudskim hunkovima u glavnim ulogama. Ryan Phillipe igra Grega Marinovicha a ovaj film je apsolutni must za fanove Manic Street Preachersa i FRIDAY NIGHT LIGHTSa pošto Taylor Kitsch igra Kevina Cartera.

Nažalost, Silverov film iako je baziran na knjizi koju su napisali Silva i Marinovich ne uspeva da uđe u samu suštinu Bang Bang Cluba sem da su oni bili svojevrsne rok zvezde među fotoreporterima koji su snimali sukobe između Zulua i ANCa. Izvan toga i činjenice da su u pauzama slikanja po užarenim područjima, umeli da terevenče, jure ženske i sl. nema značajnijeg objašnjavanja njihove pozicije. Silver tek sporadično dotiče ključnu temu a to je odnos južnoafričkih vlasti prema njima, naročito ako imamo u vidu da su njihove slike bile dosta provokativne. Pitanje slobode štampe se suštinski ne otvara kao ni background iz koga oni, kao Južnoafrikanci dolaze, niti koji je njihov lični stav pema Aparthejdu.

U pojedinim momentima BANG BANG CLUB uspeva da stvori malo te zavodljive atmosfere mačističkih rituala i katarze za koju ostaju uskraćeni oni koji nisu uzeli značajniju ulogu u građanskom ratu, ali u najvećem delu film ostaje prilično površan.

Taylor Kitsch igra najpoznatijeg i najprovkativnijeg među njima - Kevina Cartera koji međutim nije tretiran kao glavni lik, iako se u njemu ponajviše prelama ne samo sam taj sukob već i sve konsekvence kako ratnih trauma tako i bančenja kroz koje su se pripremali za rad. On se ubio izmučen slikama iz ratova, praćen krivicom zbog svoje najčuvenije slike i povrh svega ozbiljno načet finansijskim dugovima i bolestima zavisnosti. Umesto da se film fokusira na njega i ponudi odgovor na pitanje zašto je Carter odutzeo sebi život, Silver nam samo nudi motive, gomila ih kako smo znali i sami da ih poređamo.

No, na nivou hardvera THE BANG BANG CLUB je solidan holivudizovani pogled na zanimljivu istinitu priču koji nažalost ne uspeva da prevaziđe nedostatak stava u odnosu na likove, istorijski trenutak i vlastitu priču.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, July 24, 2011

THE VETERAN

Pogledao sam THE VETERAN Matthew Hopea. Reč je o britanskom osvetničkom trileru koji nažalost nije dosratao dosta pristojnim kritikama koje je dobio i su suštini nije to neki naročit debi za Matthew Hopea. Nema sumnje da je on u nekim scenama pokazao da ima potencijala ali u celiki THE VETERAN nije neki naročito inspirativan film i ne pokazuje da Hope donosi bilo kakvu svežinu.

Hope spaja priču o osveti ratnog veterana protiv lokalne bande (koja je efektnije sprovedena posle Foklanda u filmu FOR QUEEN AND COUNTRY sa Denzel Washingtonom) sa teorijom zavere o pravim motivima rata protiv terorizma i taj spoj nema izrazite veze jer čišćenje ulica od taloga (sve češća opsesivna tema Britsploitationa) spada u potpuno drugi korpus u odnosu na političko-konspirološku dimenziju. Čak i u ovom filmu te teme su labavo povezane.

Hope je solidan na nivou egzekucije, gluma je sporadično solidna ali film je isprazan i uprkos dosta dinamičnoj završnoj akcionoj sekvenci ne predskauje značajnu budućnost za Hopea. On očigledno vlada pojedinim stvarima vezanim za realizaciju ali ne na nekom previsokom nivou. Otud njegovi novi filmovi neće biti baš prioritet za gledanje ali u svakom slučaju, sa boljom centralnom idejom može da iznenadi.

* 1/2 / * * * *

Friday, July 22, 2011

PROTESTNI ALBUM

Danas smo zahvaljujući krajnje dekadentnoj akciji u povodu Kunčevog rođendana uspeli da pogledamo poslednji film Žike Mitrovića PROTESTNI ALBUM.

Reč je o filmu koji je u pripovedačkom i širem rediteljskom smislu kranje prolematičan, u sebi ima sve elemente nečijeg "poslednjeg" filma, ali isto tako ima u sebi i niz vrlo zanimljivih detalja koji su pre svega podatni za analizu. Za razliku od tipičnih jugoslovenskih krimića, PROTESTNI ALBUM pokušava da iznese specifične, vrlo često ekscentrične karaktere, od kojih najekscentričniji i po svojim motivima najbizarniji glavni junak, urednik diskografske kuće Emil koga igra Dragan Nikolić. Njegov poriv da iako zna tajnu ubistva poznate pop pevačice Flore (Bebi Dol) to sve krije, pritom festišistički čuvajući njenu cipelu, ostaje potpuno nejasan čak i gledaocu koji je speman da sam nadogradi neke detalje koji nedostaju.

Film se takođe u znatnoj meri bavi pitanjem umetničkih kompromisa ali muzika Saše Habića nažalost ne uispeva da nam dočara koja je to "dobra" muzika kojoj junaci streme a koja je "pop shit" koji ih ograničava i nastaje pod "pritiskom" diskografske kuće. Inače, sam koncept diskografske kuće kao miljea dosta je rasprostranjen u našem filmu od ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA i SLATKA OD SNOVA preko A3 do niza starih filmova o pevačima i reklo bi se da je tema diskografskih kuća neobično zastupljena u našem filmu. Uostalom i u Mitrovićevom NOŽU diskografska kuća ima vrlo specifičnu, politički pregnantnu ulogu koja je čak i nagoveštena u nekim dijalozima.

Ovde je politička uloga diskografske kuće naročito zanimljiva jer se na njenom čelu nalazi svojevrsni muzički Dražević, Paša (Samardžić) nekadašnji partizan, saradnik Službe, specijalizovan za prodaju oružja koji se posle svega našao u diskografiji. Paralele sa Draževićem su očigledne i čini se da je Mitrović ovde i direktno aludirao na njega.

Pa ipak, verovatno ključni politički zahvat jeste scena crkvenog venčanja Paše i Flore u Parizu, gde Paša popušta pred nevestinim zahtevima, ženi se u crkvi u kojoj prvobitno ne želi da ga venča odbegli pop četnik ali pomoćnik pristaje. Očigledno je Mitrović u ovom filmu kanalisao već određenu atmosferu "događanja naroda" i pomirenja između establišmenta i religije barem u Srbiji.

Iako u filmu ima nekoliko značajnih ženskih likova, može se reći da Olivera Ježina igra glavnu žensku ulogu i da odmah raščistimo, skida se u više navrata i bez ustručavanja tako da je ovaj film u tom smislu hvale vredan. Njen specifičan glumački pristp u kome pokušava da svaku besmislicu igra sa savršenim pokrićem kao i uvek dovodi do disbalansa u scenama sa iskusnim šmirantima koji se ne unose u stvari koliko i ona tako da je ovo pojavljivanje postiglo očekivane domete i u glumačkom smislu.

Osnovni problem na nivou vođenja priče jeste Mitrovićev pokušaj da ispriča sve kroz retrospekcije koje su prilčično nejasne, mnoge od njih deluju i krajnje nepotrebno tako da je sveopšti utisak konfuzan.

Rad sa glumcima je na jako niskom nivou, mnoge scene su ispuštene a u nekim situacijama Mitrović evidentno ne vlada ni mladalačkim slengom i atmosferom koju pokušava da stvori. Doduše, i neki od glumaca su na jako niskom nivou kao recimo Alain Noury koji je u ovom slučaju ridikulozan u ulozi slikara Igora čiji rad inače potpisuje Dragoš Kalajić.

Kalajić, Đoko Stojičić i Curzio Malaparte su potpisani u mutaciji za scenario kao autori izvesnih citata. Otprilike se ponešto od toga u jednom gledanju i može prepoznati. Ipakl, primećivanje svih citata iziskivalo bi još nekoliko gledanja što je kod ovako raritnog filma skoro pa neizvodljivo.

U filmu ima niz scena koje su nemaerno smešne ali i ima i par istinski ekscentričnih kao što je recimo ona kada Alain Noury ubija policajce.

U svakom slučaju, voleo bih da opvaj film bude dostupniji. Iako je reč o najslabijem Mitrovićevom filmu, nema sumnje da je čak i takav zanimljiviji od nekih njegovih poznih radova kao što je TIMOČKA BUNA.

* * / * * * *

Monday, July 18, 2011

ŠVEDSKI ARANŽMAN

Reprizirao sam ŠVEDSKI ARANŽMAN Zorana Gospića. Ovaj film sam gledao prvi put kad sam imao osam-devet godina na nekom od festivala i moram priznati da mi je nekoliko scena u njemu bilo potpuno mindblowing. Od tih efektnih scena najbolje se održala antologijska scena posete kafani KOD UJAKA ANTE u Hamburgu. To i dalje stoji kao čisto ludilo, čak i kad nemam osam godina.

Gospić pokazuje nesumnjiv rediteljski dar kad je reč o stvaranju atmosfere, međutim, isto tako gotovo da uopšte ne vlada vođenjem priče na nivou celine. Otud ŠVEDSKI ARANŽMAN deluje kao nasilni spoj dva, dva i po filma, i to dva potencijalno zanimljiva filma koji ipak ne stoje kao skladna celina.

Češki segment koja je neka vrsta apsudrne društveno-kritičke komedije o čoveku koji ne može da objasni opštinskim vlastima da mu se kuća nalazi na opasnom mestu pored nezgodne okuke na putu, deluje slabije razvijeno i ima u sebi dosta ponavljanja. Dočim je kriminalistički zaplet sa srpskim emigrantima u Nemačkoj razvijeniji, raznovrsniji i efektniji, i nosi u sebi dosta autentične late-80s atmosfere. Mislim da je svaka od ove dve priče mogla da bude zanimljiv zasebni film a ovako na jednom mestu to ne funkcioniše kao zbir kvaliteta te dve celine.

VHSRip je dosta suov prema ovom filmu pa je teško govoriti o nekim tehničkim dometima i vizuelnim rešenjima ali rekao bih da je Gospićev film apsolutno na nivou jugoslovenske produkcije tog vremena.

Kad je reč o glumačkoj podeli, glavnu ulogu igra Bane Vidaković na vrhuncu svojih moći i nesporno je da je imao leading man potencijal koji je u međuvremenu nažalost prokockao. Ostatak naše ekipe u kojoj su Milan Erak, Ljiljana Blagojevioć i Zoran Miljković je takođe prilično solidan a što se čeških glumaca tiče, reklo bi se da je njihov stil glume nešto drugačiji, bliži komediji pa tu nastupa određeni disbalans.

U određenom smislu, jasno je zašto ŠVEDSKI ARANŽMAN zauzima mesto jednog dosta opskurnog naslova u istoriji pozne-SFRJ kinematografije, znatnim delom je snimljen na stranom jeziku, dosta je atipičan i očigledno nije imao neke lokalne osnove za plasman. Ali, po svom kvalitetu koji je ozbiljno narušen neskladom dveju priče, sigurno nije zalužio da bude potpuno odstranjen.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, July 16, 2011

SHATTER

Pogledao sam SHATTER Michaela Carrerasa na kome je određena rediteljska zaduženja imao i Monte Hellman. Reč je o atipičnoj Hammer produkciji o plaćenom ubici globtroteru koji posle jedne akcije u Africi dolazi u Hong Kong da naplati posoa i shvata da će biti žrtvovan u velikoj intrigi u koju su umešane tajne službe, azijski narko karteli i afrički uzgajivači maka.

Stuart Whitman definitivno nije dorastao glavnoj ulozi u ovakvom filmu a Carreras je suviše slab reditelj u svakom smislu da sprovede čak i najjednostavniju postavku. U tom smislu SHATTER treba videti samo zbog neobične role Peter Cushinga i atipične teme za jednu Hammerovu produkciju. Osim toga, ovaj film zbilja nema šta da ponudi savremenom gledaocu.

Thursday, July 14, 2011

HWANGHAE

Pogledao sam HWANGHAE Hong-Jin Na, koji nas je pre neku godinu obradovao prehvaljenim CHASERom. Dok čekamo američki rimejk da ga poprave, HWANGHAE je film koji će nas podsetiti na sve prednosti i nedostatke Hong-Jin Na kao reditelja. Naime, on je u toj meri operisan od osećaja za ritam i sposobnosti za razdvajanje važnog od nevažnog da u HWANHAE jednu u suštini pristojnu premisu, mada ne znatno revolucionarniju od KLOPKE uspeva da pretvori u dvoipočasovnu potragu za krajem začinjenu ponekom dobrom scenom.

U određenom smislu HWANGHAE se može tunačiti kao severnokorejska propaganda. Ovaj film govori o pripadniku svernokorejskog naroda koji je izbegao u Kinu i tamo postao žrtva trgovaca ljudima. Kako bi otplatio "dug" usled kog je postao rob, on biva poslat u Južnu Koreju da obavi ubistvo. Sunovrat ovog čoveka dakle kreće kada je napustio komunizam i plansku privredu i došao u Kinu gde se upravo odvija košmar Naomi Klein - komunizam i kapitalizam u isto vreme gde mora da vozi taksi i otplaćuje dug koji je nemoguće otplatiti (zar to upravo nije suština kapitalizma?) da bi konačno završio u demokratskoj Južnoj Koreji gde kapitalizam dostiže svoju najeskscesivniju formu - ono što je u Kini pokušavao da otplati vozeći taksi, ovde mora da otplati ubistvom.

Pored toga, glavni junak, o čijoj prošlosti kao superheroja ne znamo ništa te imam puno pravo da pretpostavim da je reč o tipičnom izgladnelom Severnokorejancu ubrzo počinje da pokazuje osobine vrsnog borca koji vlada ne samo borilačkim veštinama već ima položenu vožnju za sve kategorije. Ako imamo na umu da je služenje vojske obaveza svih lojalnih Severnjaka, odčigledno je da se obuka vrši na vrhunskom nivou. Ne znam kako bi se ovaj junak nosio sa nekim profesionalnim vojnikom ali sa raznim lokalnim ološima kojima fizički kontakt nije stran, kao i sa običnom policijom i tradicionalnom arhitekturom sa koje je rad da skoči, on izlazi kao pobednik. Ako su izdajnici tako prilježni na obuci čovek se prosto upita kakve li su prave severnokorejske patriote koje nisu okrenule leđa Juche ideologiji.

U svakom slučaju sa trajanjem od dva i po sata, HWANGHAE uspeva da se po dimenzijama približi i nadmaši Kim Ji Woonov oproštajni korejski rad. I u određenom smislu kada krene osveta, ubijanje čekićima, sekirama, pajserima, gedorama i ostalim alatom, to je sve jedan produžetak ranog Chan Wook Parka drugim sredstvima. Dok je Kim Ji Woon jednu jednostavnu priču naduvao do besmisla i relativno imao snage da je izgura da ne bude dosadna već samo bezveze, Hong-Jin ipak nije taj kalibar tako da je njegov film na mikronivou soildan ali u celini nažalost teško da može da se preporuči. Ako tome dodamo da smo te stvari sa mikronivoa već nekoliko puta videli baš u toku prošle godine, onda je jasno da je reč o dosta bajatom naslovu koji zbog trajanja predstavlja iskušenje i za kompletiste. No, kome je uživanje da pogleda nešto ovakvo iz iskvarene Južne Koreje, a meni jeste jer se zgražavam koliko su posrnuli u odnosu na vrlinu Dragog Vođe, onda će ovo ionako overiti.

* * / * * * *

NEW TOWN KILLERS

Pogledao sam NEW TOWN KILLERS Richarda Jobsona, urbanu japijevsku parafraZU MOST DANGEROUS GAME smeštenu u Edinburg. Ovog puta Dougray Scott igra japi kolovođu lova na ljude, mlade marginalce na kojima bogati izopačenici iživljavaju svoje ničeanske frustracije. Film je po svojoj postavci pokušaj da se spoje akcija i filozofija sa elementima socijalne kritike. Nažalost, u svom ovim aspektima, reč je o mlakom ostvarenju koje u domenu same akcije u tehničkom smislu nije onako otaljano kako niskobudžetni britanski radovi umeju da budu ali u celini niti može da se žanrovski odredi niti je jasna ciljna grupa. Glumačka ekipa koju čini sasvim solidna televizijska postava, recimo u epizodnim ulogama možemo videti Karen Gillen iz DOCTOR WHOa i Liz White iz LIFE ON MARS odnosno Shelley Conn iz PARTY ANIMALS, i Dougray Scott svakako nije došla da igra u nekom filmu koji bi inače snimao . Međutim, krajnji rezultat čini da se NEW TOWN KILLERS upravo najslabije drži kao neka vrsta persiflaže iza koje se krija bolna i neizreciva istina o britanskom društvu i anksioznosti japija u vreme krize sa kojom su pokazali kako se greške iz finansijskog sektora izlivaju u realnu ekonomiju. Stoga, NEW TOWN KILLERS ima najviše sreće kad se posmatra kao nešto pretenciozniji niskobužetni UK akcijaš. Kao takav, on je mahom bolji od konkurencije, ali to definitvno nije britanske produkcije sa kojom ova velika industrija može da se ponosi.

* * / * * * *

Monday, July 11, 2011

PLAVI 9

Pogledao sam PLAVI 9 Kreše Golika, jedan vrlo zanimljiv sportski film iz 1950. godine. Reč je o filmu nastalom na samim počecima kinematografije i njegov ideološki svetonazor je samim tim vrlo specifičan, toliko naivno socijalistički da je gotovo američki i poređenje ovog filma sa odnosom prema socijalizmu u ostatku naše kinematografije možda i najbolje pokazuje koliko sam sistem nije verovao u svoje vrednosti.

PLAVI 9 je film koji apsolutno veruje u vrednosti sistema, udruživanje rada, amaterski sport i potpunu fleksibilnost u sistemu. Jedini negativac u filmu je ocvala, ali i dalje talentovana, fudbalska zvezda Tonči Fabris koji zbog svoje sebičnosti gubi mesto u timu a onda čini sve što može da opstruira dolazak mladog radnika iz brodogradilišta koji će da ga zameni.

Fabris se ponaša kao fudbalski profesionalac, opterećen je materijalnim vrednostima, vodi raspusan noćni život i uopšte predstavlja sve ono najgore što sport može da učini od čoveka. Međutim, ono što je meni interesantno to je činjenica da je Fabris veteran, što implicira da je provotimac već desetak godina, samim tim, da se bavio fudbalom u vreme NDH. Naravno, nije tajna da su se naši najveći posleratni fudbaleri bavili fudbalom i tokom okupacije, igrali za selekcije NDH i sl. ali se taj konkretan gaf Fabrisu nikada ne pominje. Ipak, ne može se izbeći pomišljanje na taj ljupki detalj, na taj utisak da je on ipak čovek jednog prošlog vremena, prošlog režima, i njegov lik je tako i postavljen.

Zanimljivo je međutim da neko kao što je Fabris iako nailazi na prezir uprave i saigrača, ipak ima sasvim dovoljno kafana po gradu, raznih lakih žena i sl. da nastavi sa svojim životom. Dakle, ovaj film upada u jednu kontradikciju a to je da je svet u kome junaci žive delimično idealistički ali sa vrlo razvijenom mračnom stranom u kojoj jedan tako sumnjiv tip može da nađe utočište.

Dilema glavnog junaka između toga da li zaigra izuzetno važnu međunarodnu utakmicu ili da roni radi popravke nekog broda, deluje toliko naivno, da je to dirljivo, i Golik dostiže skriginovske domete u fetišizovanju socijalizma, sa šefovima koji razumeju i jednu i drugu potrebu i na kraju prelome u korist sporta jer hajde ipak, eto, skupićemo se svi na utakmici, ali vrlo lako je moglo biti i drugačije - i bez ikakve sumnje, Golik tako režira da bi i to bio hepiend.

U tom smislu je zanimljivo uporediti MONTEVIDEO u kome nema takvog otpisivanja profesionalca, već naprotiv u MONTEVIDEU snaga igre učini da profesonalac kroz bavljenje njome postane bolji čovek. Kod Golika fudbal ima povoljan efekat na radničku klasu, i zato junak i zaigra fudbal ali Tončija Fabrisa fudbal sam po sebi ipak nije uspeo da popravi jer on je očigledno do te mere klasno neosvešćen i iskvaren da ga čak ni lopta ne može oplemeniti.

Zanimlivo je da je i kod Šotre u liku Becića, profesionalca kog Voja Brajović igra u VIŠE OD IGRE i sada kod Ivice Beka u MONTEVIDEU 2, gde Bek nije jedini profesionalac ali jedini igra za inostrani klub, postoji tačka u kojoj se profi priključi amaterskom kolektivu. Kod Golika je to beskompromisno - Fabrisa čeka pad a uspravljanje niej izvesno. Jedini veći fatalizam na temu profesionalizma u fudbalu nosi TRENER Puriše Đorđevića ali to je generalno fatalistički film, dočim PLAVI 9 nije, Golik je snimio veseo populistički film sa dosta romanse i komedije pa u tom smislu i čudi da se glavni "negativac" nimalo ne popravi i ne prevaspita.

* * * / * * * *

Wednesday, July 6, 2011

UNDERNEATH

Reprizirao sam UNDERNEATH Stevena Soderbergha, izuzetno značajan neo noir koji je bio uvod u njegov verovatno najkomunikativniji i meni lično najdraži film OUT OF SIGHT koji se i dan-danas jako lepo gleda. UNDERNEATH nije komunikativan i spada među ambicioznije, da ne kažem pretencioznije neo noir naslove. U odnosu na ključnog reditelja ovog talasa John Dahla, Soderbergh je znatno okrenutiji raznim vidovima vizuelnih manipulacija i svoj indie senzibilitet ispoljava u obliku znatno distnaciranije glume, hermetičnije strukture i hipnotičnosti koja uzima primat nad pripovedanjem.

U UNDERNEATHu, Soderbergh pokreće neke od mehanizama kojih će se kasnije latiti i u THE LIMEY a reklo bi se da je ova oslanjanja na ekspresionizam započeo i u KAFKI. U ovom filmu vidimo njega u punoj formi i svakako da je UNDERNEATH jedan od onih nalove zbog kojih je Soderbergh i dan-danas u određenom smislu vredan pažnje, iako je u međuvremenu učinio dosta da se liši nekih od svojih najsnažnijih rediteljskih aduta.

Kad je reč o Siodmakovom izvorniku koji je dakle nastao po romanu Don Tracyja i scenariju Daniela Fuchsa, u njemu se bili prepoznatljivi određeni ekspresionistički uticaji, ali to je nesumnjivo bio film koji je mnogo više imao repertoarskog u sebi od UNDERNEATHa koji je uprkos vrhunskoj tehničkoj realizaciji bez ikakve sumnje vrlo glossy ali neprikriveno indie po svom senzibilitetu. Tek u OUT OF SIGHT je Soderbergh uspeo da prilagodi takav pristup široj publici.

Peter Gallager je odličan kao naivni belac koji je obeležio neo noir početkom i sredinom devedesetih a Alison Elliott je vrlo efektna kao femme fatale, iako se po tipu uloge dosta razlikuje od tipičnog neo noir profila Linde Fiorentino.

U svakom slučaju, UNDERNEATH je naslov na koji treba da se obrati naročita pažnja sada kada je ponovo dostupan.

* * * / * * * *

Tuesday, July 5, 2011

SURFACING

Pogledao sam SURFACING Claude Jutre, ekranizaciju romana Margaret Atwood. Moglo bi se reći da ova književnica nije imala baš previše sreće sa ekranizacijama iako su se njenih dela obično doticali dosta ugledni reditelji. Uostalom, Jutra je jedan od najznačajnijih kvebečkih reditelja koji je stekao umetnički ugled sazrevajući uz novotalasovce u Francuskoj. Ipak ova priča o oslobađanju dva para iz velegrada koji odlaze u divljinu kako bi potražili oca jedne od devojaka nažalost postaje dosta konfuzan pokušaj spoja relativno konvencionalnog prosedea i tobožnje provokativnosti koja je više od jedne decenije ranije bila već obavljena u evropskom filmu a što ne reći i u ponekom američkom. Tako SURFACING ostaje prilično bajat, dosadan i na pogrešan način pretenciozan film koji danas eventualno može da se pogleda kao fusnota u karijeri takvih imena kao što su Jutra i Atwood.

BRIGHTON ROCK

Pogledao sam BRIGHTON ROCK Rowana Joffea, ekranizaciju poznatog romana Grahama Greenea koju je već uradio John Boulting i to vrlo uspešno. Joffeova ekranizacija je izuzetno zanimljiva i u pojedinim delovima je briljantna. Nažalost, film ima problem konzistentnosti na nivou celine.

Joffe se pre svega nameće kao vrlo zanimljiv reditelj koji ne upada u tipične greške koje inače prate rediteljske debije poznatih scenarista. Naime, njegov način mišljenja je u toj meri filmski da BRIGHTON ROCK povremeno izgleda kao rad reditelja koji čak i ne mari previše za scenario i vođenje priče u celini. Joffe je u saradnji sa Ridley Scottovim direktorom fotografije Johnom Mathiesonom briljantno rekonstruisao Brighton 1964. godine i taj ambijent deluje istovremeno i opipljivo ali i kao omaž filmskoj slici tog vremena. Neke scene poput velike tuče Modova i Rokera su zaista antologijske.

Slično važi i za realizaciju dramskih scena koje su u vizuelnom i glumačkom smislu koncipirane kao rekonstrukcija filmova iz epohe. Srećom sama priča dopušta mogućnost takvog blago arhaiziranog pristupa jer je i zapravo bazirana na onoj vrsti kriminalnog slučaja kakav bi bio ekstremno uzbudljiv u filmu iz šezdesetih ali bi danas bio nedovoljno intrigantan za veliki ekran.

Ono što se nameće kao osnovna mana filma jeste upravo to što Joffe nije dobro motivisao taj ključni zaplet o zločincu koji zavodi svedokinju i paralalnoj istrazi koju sprovode žrtvini prijatelji. Ta paralelna linija koju vode Helen Mirren i John Hurt, zaista doajeni britanskog glumišta, naprosto ne uspeva da se uklopi sa ovom osnovnom pričom koja je savršeno koherentna bez njih.

Kad je reč o odnosu prema Greeneovom izvornom materijalu Jaffe uspeva da obuhvati obe opsesivne teme ovog pisca - jedna je naravno sam žanrovski pristup priči, a druga je odnos prema religiji i simbolizmu te vrste. Taj pristup Greeneu za razliku od pojedinih aspekata vođenja priče uspeva da istinski funkcioniše i slično Jordanovom uspešnom pokušaju Joffe je takođe uspeo da Greenea showcaseuje u pravom svetlu.

* * * / * * * *

BRIDESMAIDS

Pogledao sam BRIDESMAIDS Paula Feiga. Feig je reditelj koji je ostavio značajan trag u savremenoj američkoj komediji pre svega kroz svoj rad na televiziji, u serijama poput FREAKS AND GEEKS ili ARRESTED DEVELOPMENT. Na filmu nije uspeo da se dokaže jer je i počeo da radi na projektima koji nisu imali puno veze sa školom komedije iz koje dolazi. Otud je sve do BRIDESMAIDSa, Feig čekao na svoj bioskopski uspeh i sada ga je dobio with a vengeance.

BRIDESMAIDS je postao jedna od najgledanijih komedija ove godine i najveći sleeper hit sezone, a kritika ga je takođše jako dobro prihvatila. Može se reći da je ova produkcija u priličnoj meri rehabilitovala i Judda Apatowa.

Nažalost, mislim da hype oko ovog filma nije baš opravdan. Nesporno je da u filmu ima dosta jako smešnih situacija, ali čini se da Feigov recept a to je da humor proističe iz spontanosti i dugih deonica baziranih na glumačkim bravurama u jednakom broju slučajeva uspeva i da omaši tako da je BRIDESMAIDS na kraju film koji zapravo ima ne samo dosta praznog hoda već i dosta beskrajno dugih scena koje ne idu nikuda već samo neuspešno pokušavaju da izazovu smeh.

Te promašene scene stvaraju ozbiljnu kontratežu onim koje su zaista uspele.

Zatim, Feig od svih aktuelnih reditelja američke komedije iz škokle Judd Apatowa, kao što je Greg Mottola, recimo, daleko najslabije vodi priču i kod njega je transformacija karaktera data krajnje površno, usiljeno, a isto važi i za zaplet. U tom smislu, Feig zaista spada u drugu ligu aktuelnih reditelja holivudskih komedija koje su u poslednje vreme zaista doživele veliki napredak u zanatskom smislu.

Konačno, Feiga očigledno fasciniraju britanski komičari i doveo je nekoliko u svoj film od kojih je O'Dowd dobio vrlo značajnu ulogu za koju je potpuno besmisleno da je igra Britanac tako da film ima u jednoj ključnoj roli glumca koji jako dekoncentriše gledalište.

Ta Feigova nesposobnost da razdvaja važno od nevažnog očigledno nije omela BRIDESMAIDS da nađe svoju publiku kao "ženski odgovor na HANGOVER" ali ga je svakako sprečila da snimi dobar film.

* * / * * * *

Saturday, July 2, 2011

PELICAN BLOOD

Pogledao sam PELICAN BLOOD Karla Goldena, film po romanu Cris Freddija. Reč je o fatalističkoj omladinskoj melodrami o mladom sucidalnom ljubitelju ptica i njegovoj devojci sa kojom je već jednom ranije imao suicide pact a sada ponovo uspeva da se smota sa njom, ubeđen da se promenila. PELICAN BLOOD je film baziran na dosta bizarnim i ekstremnim emotivnim odnosima koji s druge strane utiču i na niz ekscentričnosti u samim likovima tako da iako Golden ne iskoračuje iz striktno realističkih okolnosti, ali se njegov film sve vreme kreće samom ivicom verovatnog, ili u najmanju ruku prihvatljivog. Kad kažem prihvatljivog tu pritom ne mislim na neke moralne implikacije cele priče već naprosto na to da je u pojedinim deonicama jako teško razumeti postupke likova prožete njihovim raznim patologijama.

Iako se za Goldena ne može reći da je neki veliki reditelj ili da je njegov postupak nešto što nam nije poznato iz savremenog britanskog filma ili televizije, PELICAN BLOOD veliki deo svoje efektnosti crpi iz dinamične egzekucije a Harry Treadaway kog znamo kao dečaka iz Gil Kenanovog izvanrednog filma CITY OF EMBER i Emma Booth koja je do sad mahom radila na televiziji ali bi imala mesto i na filmu.

Treadaway u ovom filmu proširuje polje svog delovanja i vrlo dobro pravi tranziciju ka nekim provokativnijim sadržajima, iako PELICAN BLOOD nije postigao dovoljno veliki uspeh da bi on zaista bio zabeležen kao lice na koje se računa. Ipak,nadam se da će mu ova uloga biti uzeta u obzir.

PELICAN BLOOD je u krajnjem zbiru pristojan film sa dosta problema koji zahvaljujući vitalnoj realizaciji i magnetičnim glumcima uspeva da ostavi solidan utisak.

* * 1/2 / * * * *

Friday, July 1, 2011

A BOUT PORTANT

Pogledao sam A BOUT PORTANT Fred Cavayea, aktuelnog francuskog reditelja krimića koji je postigao veliki uspeh i američki rimejk sa svojim filmom POUR ELLE. Moram priznati da me ni sa jednim od ta dva filma Cavaye nije ubedio da ima da pruži išta sem pristojnog ali teško čak i solidnog krimi rada, u kome ne vidim naročite razloge za veću internacionalnu pažnju. Štaviše, mislim da Francuzi i na nivou priča, a naročito na nivou reditelja mogu da ponude mnogo bolje i ubedljivije radove tako da je Cavayeov uspon dosta neobičan. Njegovi filmovi funkcionišu na nivou krajnje bazičnih hičkokovskih zabuna a njegove rediteljske moći čine okolnosti i postupke junaka poprilično neuverljivim.

Otud kao i POUR ELLE, i A BOUT PORTANT vrlo brzo postane neuverljiv, a kada krene da se opterećuje scenama potere i tehnikalija vezanih za samo sprovođenje neke akcije gde Cavaye nažalost nije čak ni prva evropska liga a o svetskoj da i ne govorimo. Amerikanci ipak ovu vrstu filma rade mnogo ubedljivije a Cavaye ne nudi dovoljno nečeg autentično francuskog da bi se nametnuo na tom tržištu.

Inače, paradoksalno, Cavaye kao da stvara imidž prepoznatljivog francuskog reditelja krimića u svetskim okvirima kao što je svojevremeno bio Jacques Deray. Plašim se da takav hype on ne zaslužuje.

Ako svemu tome dodamo da je A BOUT PORTANT praktično repriza zapleta POUR ELLE i da se premisa o mužu spremnom na sve kako bi spasao ženu ponavlja, onda ovo deluje kao repriza jedne, što se mene lično tiče, ne naročito uspele formule, ali čak i da uzmemo uspeh POUR ELLE kao znak da je to sve imalo smisla, svejedno je reč o reprizi.

* * / * * * *