PROIE

Pogledao sam PROIE Antoine Blossiera, francuski niskobudžetni horor o porodici ruralnih industrijalaca koji odlaze da uhvate ogromnog divljeg vepra u zagađenoj močvari i nailaze na niz iznenađenja.

Premisa je jednostavna, i Blossier je realizuje u filmu od 75 minuta. Uz vrlo glossy fotografiju, i dobar osećaj za jump scare od kog se ne gadi, name of the game u ovom filmu je spielbergovski tretman veprova. Dakle, film je kadriran konvencionalno, bez ikakvih found footage intervencija i sl. a opet Blossier na poprilično zadovoljavajući način uspeva da ne prikazuje veprove u većem delu trajanja premda, srećom, uspeva da kroz niz vrlo sočnih detalja unese njihovo fizičko prisustvo onda kada zatreba.

U tom smislu less is more pristup ovde stvarno funkcioniše jer Blossier nema problema sa tim da bude gadan ali ima problem sa tim da ispadne glup sa eventualnim neuverljivim ili nedovoljno pretećim veprovima, tako da tenziju manje-više drži uvek na nivou.

Interakcija među karakterima je na vrlo solidnom nivou, i uprkos tome što ima izvesnih grešaka u podeli (zet i tast toliko liče da sam ja mislio da su otac i sin) i određenih pretencioznih detalja na nivou subplota sa trovanjem močvare za koje je kriva sama familija, Blossier pokazuje da ume da vlada i likovima a ne samo napetošću i jump scareovima.

PROIE nije veliki film ali je izuzetno pošten i efektan niskobudžetni žanrovski programmer koji tačno zna šta treba da postigne i koliko treba da traje. Kao takav stoji jako dobro i ukazuje pažnju na Blossiera i njegove eventualne sledeće projekte. Poređenja sa Mulcahyjevim RAZORBACKom su neumitna ali PROIE je u toj meri rigidniji na nivou rediteljskog koncepta da zapravo jako teško možemo da poredimo ove naslove. Mulcahyjev odnos i prema prirodi i prema monstrumu je upadljivo drugačiji od Blossierovog.

* * * / * * * *

KLAKSON

Pogledao sam KLAKSON Kokana Rakonjca, njegov najslabiji i najopskurniji film. Po scenariju poznatog pisca Aleksandra Obrenovića, Rakonjca je napravio raspričanu pretencioznu melodramu koja nema nikakvu koheziju postupka i iscrpljuje se u površnim rešenjima koja čak ni glumačke veličine poput Bekima Fehmiua i Milene Dravić ne uspevaju da dignu na viši nivo.

Ovu vrstu apsurdne parafraze najpre francuskog filma tada je već znatno uspešnije radio Puriša Đorđević tako da sa ovim filmom Rakonjac nije imao naročitu originalnost ni u jugoslovenskim okvirima. Iako je teško opisati KLAKSON na nivou priče, niti mu tako prići, mogao bi se posmatrati kao priča o dva ljubavna para koja flertuju i zavode se u planinskom odmaralištu.

Fotografija Branka Peraka, redovnog DPa beogradskog Kino Kluba daje svemu izvesni kvalitet čak i na ovom dosta loše očuvanom printu koji je emitovao RTS. Rakonjac takođe pokazuje da je raspoložen za sporadično vrlo vitalna rešenja u kadriranju. Međutim, ono čega u KLAKSONU nema to je upravo sama ideja o tome šta je suština ove priče, i procena u kom trenutku glumci prevazilaze deklamovanje teksta i postaju likovi ili bar deo jasnog filmskog postupka. Rakonjac je srećom u svojim uspešnijim radovima upravo uspevao da se snađe baš na tom nivou.

* 1/2 / * * * *

MURDER 101

Reprizirao sam MURDER 101 Billa Condona, TV film iz 1991. godine sa Pierce Brosnanom koji je bio dostupan kod nas svojevremeno na VHSu. Reč je i dalje o jednom jako kvalitetnom i osvežavajućem TV filmu koji u mnogim aspektima prevazilazi standarde ove produkcije. Kao i u THE MAN WHO WOULDN'T DIE i ovde se Condon poigrava detektivskom fikcijom i uvodi jednu ludističku dimenziju u odnos krimi pisca i stvarnog zločina.

Ovo nije kontemplativan film, ne ulazi u samu prirodu zločina već se od starta i u samoj strukturi, pa konačno i na nivou vlastite teme bavi pitanjima forme. Otud je odlično rešenje da okvir za dešavanje bude priča o profesoru kreativnog pisanja specijalizovanom za trilere.

Ruku na srce, od zanimljivog početka, Condon i Roy Johanesen od polovine malo počinju da gube konce i rekao bih da u završnici pomalo gube dah, ali sama postavka je dovoljno inspirativna da se MURDER 101 nametne kao redak primer TV filma koji daleko pevazilazi svoj rok trajanja.

Čak i u rediteljskom smislu, Condon ovde pronalazi materijal koji mu savršeno odgovara i rekao bih da njegova prepoznatljiva ograničenja ovde čak nalaze način da posluže priči. Stoga, MURDER 101 ostaje svež i za reprizu i za premijeru ko nije gledao...

LITTLE DEATHS

Pogledao sam britanski horor omnibus LITTLE DEATHS koji je koliko vidim po stranim sajtovima dobio dosta veliki hype. Tom hypeu ne treba verovati pošto je reč o jednom dosta ispuštenom primeru antologije čije žanrovsko opredeljenje leži na pola puta između horora i erotskog art housea. Britanci su još od DEAD OF NIGHT poznati po svojim horor antologijama, kasnije se Amicus produkcija isticala sa takvim stvarima, ali LITTLE DEATHS je u stvari pre svega kolekcija tri kratka filma u kojima se susreću seks i užas.

Problem sa ovim pričama je mahom u tome što je užas više iz domena gadosti a seks je više iz domena predvidivog i rekao bih banalnog simuliranja perverzije.

Prva priča HOUSE AND HOME Sean Hogana počinje kao relativno klišetizarana priča o pervertima i transformiše se u nićim izazvanu i poprilično nejasnu orgiju nasilja, sa preokretom koji umesto toga da bude neočekivan i logičan pre svega bila krajnje očekivan i apsolutno besmislen. U ovoj priči su tobožnja perverzija i pokušaj horora na najnižem nivou. Hogan nije nepismen un filmskom smislu i ovaj kratki film odaje okej utisak na nivou pitkosti i tempa ali u principu nijedan od ključnih suštinskih aduta nije uspeo da plasira.

Druga priča MUTANT TOOL Andrew Parkinsona, donosi jednu zanimljivu i životno ubedljivu žensku ulogu, ubedljiv prikaz prostitucije i priču koja je u toj meri besmislena i iskonstruisana da joj se čak ne može dati ni formalna primedba kao u slučaju HOUSE AND HOME. MUTANT TOOL je na pripovedačkom nivou neuverljiv od početka, i u njemu se tako izdvajaju samo poneki glumački detalji.

Treća priča, BITCH Simona Lumleya, uspeva da malo popravi utisak. I u njoj je je perverzija dosta prenaglašena i ne naročito intimna, ali je gluma vrlo solidna i likovi su dovoljno razrađeni da ovaj film uspeva da funkcioniše kao jedna pristojna početnička drama. Kad se na kraju, silom, dođe do horora, on ima neku labavu logiku i urađen je efektno, proističe iz odnosa a ne iz rediteljeve potrage za gadošću.

Ono po čemu se LITTLE DEATHS izdvaja svakako jeste to što je dosta solidno realizovan na malom budžetu i deluje kao vrlo solidna kamerna priča u kontekstu britanskog horora koji je istovremeno i u usponu na globalnom nivou i u stagnaciji što se tiče održavanja estetskog nivoa. LITTLE DEATHS odaje utisak globalno visokog nivoa britanskog filma, iako u svojoj oblasti zapravo nema puno novog da kaže.

Međutim, egzekucija je mahom precizna, gluma je sporadično iznenađujuće dobra i to čini film zanimljivim i prikriva sve ono slabo čime je zapravo trebalo da privuče gledaoce.

* * / * * * *

BLACK

Pogledao sam francuski blaxploitation mudro nazvan BLACK koji je režirao Pierre Laffargue. Neki moji prijatelji afričkog porekla iz Francuske bili su zgroženi ovim filmom a žanrovska scena ga je prihvatila kao kuriozitet, pre svega kao francuski Blaxploitation što deluje dosta raritetno samo po sebi iako ruku na srce, momci iz francuskih geta odavno imaju svoje značajno mesto u tamošnjim komercijalnim filmovima.

Pa ipak, BLACK je svesno okrenut Blaxploitationu plus se kao neki od najboljih Blaxploitationa dešava u Africi sa sve izopačenim belim negativcima, tako da je sve potpuno u konvenciji.

MC Jean Gab'1 koji je doduše imao neka manja glumačka iskustva nije baš leading man koji puca od harizme pa se samim tim ne može porediti sa facama poput Jim Browna, Richard Roundtreeja ili Fred Williamsona, međutim nije mnogo slabiji od druge lige Blaxploitation faca poput Isaac Hayesa.

BLACK u svom toku promeni nekoliko tonaliteta. Počinje kao dosta tvrd film o pljački banke koja je pošla loše, zatim se pretvara u polukomični heist film da bi zatim pošao putem visokooktanske akcije sa vatrenim oružjem i završio se kao martial arts film sa elementima mistike. Ovakav opis sigurno čini da zabalavimo i BLACK to i isporučuje i ne isporučuje. Rečju, sve to nije onoliko dobro kao što je moglo, ali zapravo nije ni uopšte loše. Ove promene tona čine da BLACK ne može da stoji kao skladno delo ali definitivno jeste jedan veseo i živopisan film smešten na odličnu i retko korišćenu lokaciju sa dosta ortodoksnim odnosom prema akciji i zabavi.

BLACK u sebi ima tu grubost izrade koja je krasila Blaxploitation i čini mi se da to nije rediteljeva namera već pre odraz onoga što on zna i ume, i u tome i jeste prava draž. Imitrianje tehničkih naivnosti Blaxploitationa je ionako već prevaziđeno, ali se izvesne zanatske neveštine kada su iskrene uvek mogu tolerisati. BLACK je film koji u mnogim stvarima ne uspeva ali je barem vrlo pošten u pokušaju.

* * 1/2 / * * * *

DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT

Pogledao sam DYLAN DOG: DEAD OF NIGHT Kevina Munroa i mogu da se složim sa svim dosadašnjim gnušanjima nad ovim filmom. Iako volim strip DYLAN DOG, ne mogu da kažem da sam die hard fan u smislu da bih bio nasilan prema nekome ko se surovo poigrao sa ovim naslovom, a opet ne mogu da kažem ni da nisam sa uživanjem pročitao svaku epizodu ovog stripa koja mi je pala pod šake. Dakle, meni je to kvalitetan property ali prosto nisam baš toliki fan da bih bacao fatvu na nekoga ko se nešto ogrešio o taj strip, između ostalog i zato što znajuči Italijane, sasvim je sigurno da ni oni, pa čak ni autori lično, ne bi preduzimali neke naročito ambiciozne korake u smislu realizacije. Italijani su poznati po exploitationu i slabo šta kod njih je reinterpretirano sa nekom velikom pažnjom ili ljubavlju tako da to što je sada njima neko upropastio property ne treba da čudi ako imamo u vidu kako su oni sami bili nemarni i prema vlastitim ili tuđim propertyijima.

S druge strane, drastične izmene napravljene na Dylanu Dogu nisu ništa veće od onih koje je Warner napravio na HELLBLAZERu kada je snimio film CONSTANTINE. Dakle, i pored jako velikih imena koja su smislila HELLBLAZERa, nije bio pošteđen potpunog unakaženja u cilju pravljenja nekakvog komercijalno isplativog filma. Ako DCjev odnosno Vertigov property tako prolazi, zašto bi Bonelli prošao drugačije?

Konačno, mislim da je pre svega pitanje za DušMana, koliko je zapravo Dylan Dog relevantan property u svetskim okvirima? Znam da ga je u Americi izdavao Dark Horse ali isto tako verujem da je tamo potpuno marginalan spram vrlo sličnog HELLBLAZERa. Što se ostatka sveta tiče, ja ne znam u koliko se još zemalja ljudi baš kunu u Dylana Doga kao kod nas, dakle, ne samo na planu eventualnog gneva fanova što je nešto iznevereno nego uopšte koliko je on na svim tim tržištima izrastao u junaka koji treba da dobije film.

U poslednje vreme se uostalom čak i sa velikim superherojima iz Marvela i DCa suočavamo sa tim da se mnogi poput Green Lanterna ispostavljaju kao nedorasli da o njima bude film a za neke uspehe bazirane na manjim junacima poput BLADEa ili REDa zapravo možemo reći da je postojanje stripa bilo od marginalnog značaja za uspeh samog filma.

Ovo su neka pitanja na koja ne znam odgovor, ali ona me baš zato sprečavaju da se izjasnim oko toga o kom stepenu blasfemije je reč.

No, zbilja, u odnosu na strip izmene su zbilja krupne i lišavaju stripovski predložak ne samo nekih kvaliteta već i bitnih stvari oko samog identiteta junaka po kojima se izdvaja.

U odbranu filma se može reći samo jedna jedina stvar. Naime, film je slab i ja moram priznati da sam ga jedva pogledao uz najveći entuzijazam. Ne pamtim kada sam poslednji put gledao film koji me je tako slabo vezao za priču i likove na nekom najelementarnijem nivou. DEAD OF NIGHT spada u red onih filmova koji se zaista najbolje mogu gledati uz neku paralelnu aktivnost pošto ono što postoji na ekranu nije dovoljno da elementarno zadovolji pažnju savremenog gledaoca.

No, ta jedna stvar koja se može reći u odbranu, jeste da je Munroe pokušao da na malom budžetu snimi film koji će pokušati da uspostavi neki novi svet i rekao bih da u tom pokušaju izgradnje nekog novog sveta i nekog origin storyja i oduševljavanja raznim detaljima vezanim za milje, on zapravo gubi konce priče koju vodi. Dakle, ni to što je za pohvalu, nije baš u korist filma, ali eto možda zaslužuje pohvalu što je pokušao da bude nekakva priča o nekom izmenjem svetu a ne tipično by the numbers žanrovsko eksploatisanje.

Nažalost, Munroe za svoje namere nije imao ni dovoljan budžet tako da DEAD OF NIGHT pokušava da deluje glossy koliko god je to moguće i Munroe koristi svoj background iz sveta animacije kako bi sve bilo što preciznije kadrtirano, međutim, ta preciznost ne može prikriti tešku oskudicu, prazne setove sa nedovoljnim brojem statista, kratko snimanje koje je onemogućilo da se scene istinski razrade i ridikulozan make up čudovišta koje u najboljim momentima izgleda kao Đavo iz Tarsemove čuvene reklame za Nike kada ga u Koloseumu raznese Eric Cantona.

Očigledno je iz ovog viđenja da dakle autore ovog filma više doživljavam kao svojevrsne žrtve nego kao neke bezobraznike koji su odlučili da namerno obesmisle naš omiljeni strip. Pre bih rekao da su ovo bili ljudi koji nisu baš u potpunosti ni bili svesni da Dylan Dog ikome išta znači, da su radili u skladu sa svojim skromnim umetničkim sposobnostima, sa minimalnim budžetom, i da će konačno, oni sami imati najviše štete od toga.

Ali s druge strane, ja ne znam da li u svetu u kome su ljudi sposobni da skupe desetak miliona dolara za film uopšte postoji svest o bilo kojoj vrsti značaja Dylan Doga koja bi se mogla porediti sa ovim što se oseća kod nas?

Ako imamo u vidu da je ovo snimljeno po scenariju koji je Miramax svojevremeno pripremao, plašim se da bi i neka skuplja holivudska verzija bila slična samo verovatno tehnički bolja i pripovedački stabilnija.

* 1/2 / * * * *

SUPER 8

Pogledao sam SUPER 8 JJ Abramsa. Ovaj film se uz MONSTER HOUSE nametnuo kao jedan od najboljih nastavljača onoga po čemu je Spilbergova producentska kuća Amblin postala poznata i obeležila istoriju filma i formirala u značajnoj meri izgled i ambicije savremenog Holivuda.

Abrams je iskoristio Spielbergovu podršku, a i ovisnost Paramounta od njegovog rada na serijalu STAR TREK da snimi jedan spilbergovski film sa akcentom na melodramu koju iz pozadine pokreće jedna SF priča i da podseti na naslove poput ETa ali i da se osloni na savremenije naslove poput Bong Joon Hoovog HOSTa (otud ne treba da čudi što je Abrams pre nekog vremena hteo da producira Bongov holivudski debi) i mnoge druge iz Amblin tradicije.

Uprkos tome što SUPER 8 ima zaplet sa elementima SFa i akcione sekvence, Abrams je uspeo da očuva integritet svoje ideje filma o odrastanju, tako da SUPER 8 odskače od savremenih standarda i paradoksalno, vraćajući se mejnstrimu iz prošlosti danas deluje atipično - kao nekakav nezavisni film.

Srećom, iako se iz minuta u minut prepoznaju konvencije Amblin filma, i uprkos tome što je priča smeštena u epohu, sve to ima vrlo smisleno ishodište u modernom bioskopskom iskustvu i SUPER 8 se ne svodi samo na rekonstrukciju filmova koje smo voleli već sasvim lepo može da funkcioniše i kod publike koja ne zna zapravo šta je referenca.

Štaviše, neke sekvence, naročito recimo završnica koja je omaž Spielbergovim saharinskim zaključenjima filmova, onima koji poznaju uzore možda i više deluje na filmofilskom nego na emotivnom nivou. Otud SUPER 8 zaista uspeva da funkcioniše kao višeslojno delo.

Kyle Chandler iz FRIDAY NIGHT LIGHTS u principu ponavlja svoju ulogu Coach Taylora iz serije ali pokazuje da bi mogao biti harisonfordovska figura u nekim budućim projektima. On stoji kao ključna figura među odraslima dok je glavni akcenat ipak na deci gde se ističu leadovi Joel Courtney i Elle Fanning koji su ne samo izvanredni u svom trenutnom uzrastu već bi mogli biti ozbiljni mladi glumci u budućnosti. Naravno, sličan kvalitet Courtneyevom je imao i Patrick Fugit pa posle nije mnogo napravio ali možda će Courtney imati više sreće.

JJ Abrams je u principu ovde rediteljski vrlo siguran. Kao i u STAR TREKu, osnovna snaga opet leži u konceptu, scenariju, glumi i dizajnu ali ovoga puta ima i akcionih scena koje su vrlo solidno, iako ne i naročito nadahnuto režirane. Ipak, scena kada voz izleti sa šina ima svoju energiju i smisao za humor i što je još važnije ne stoji u disbalansu u odnosu na ostatak filma.

Direktor fotografije Larry Fong, koga znamo po saradnjama na Snyderovim filmovima, ovom prilikom poazuje kako ume da učestvuje u pričanju priče na jedan vrlo kultivisan, gotovo akademski način i uspeva da izbriše optužnicu koju je zaradio na Snyderovim negledljivim radovima.

Sam monstrum sada već nije tajna i reklo bi se da se u izvesnoj meri nadvoezuje na Cloverfielda, mada je antropomorfniji, ali ono što je možda najzaniljivije kod mosntruma jeste to što je reč o vanzemaljcu koji predstavlja spoj dve filmske škole prikazivanja vanzemaljaca - on je istovremeno zalutala žrtva iz drugog sveta ali i brutalni predator. Dakle, imamo slučaj vanzemaljca koji nije sasvim bezopasan iako je po namerama benevolentan. Reklo bi se da je vanzemaljac iz SUPER 8 zaista mešavina raznih škola prikazivanja vanzemaljaca što na kraju dovodi do izvesnih paradoksa u koje ne bih ulazio ovom prilikom da ne bih spoilovao.

Odnos prema epohi, prema početku osamdesetih kao dobu koje je znatno drugačije od sadašnjeg, počinje da podseća na klasične političke ili generacijske priče o "zlatnim razdobljima" kada su pojedine ideje, vrlina ili šta već dostizale svoj vrhunac. U tom smislu, SUPER 8 je zanimljiv između ostalog i zbog toga što je kako tehnički tako i kulturološki smešten u jedno relativno skorije vreme koje se na mnogo nivoa razlikuje od današnjice. Ako uzmemo u obzir kojiko se pojedine ere Interneta razlikuju jedna od druge, ovde imamo još veći jaz prema svetu u kome nema Interneta i mobilnih telefona i koji uprkos relativno kratkom protoku vremena samo zahvaljujući načinu svakodnevnog života deluje kao neka daleka epoha. U tom smislu, zanimljivo je uporediti JJ Abramsovu produkciju CLOVERFIELD koja je upravo bazirana na pretpostavkama pojavljivanja monstruma danas sa SUPER 8 koji govori o istom događaju pre tridesetak godina i koliko se ti filmovi razlikuju ne samo po priči već i po stilu. Moje gnušanje nad CLOVERFIELDom je dobro poznato, ali sad iz ove vizure, ako gledamo drugi film istog čoveka (iako CLOVERFIELD on lično nije režirao) počinjem da mislim da to možda ima veze sa poimanjem filma koje je bliže Amblinu nego Bad Robotu - naročito ako imamo u vidu da mi se Matt Reevesov LET ME IN izuzetno dopao, dakle nije reč o nekom diletantu koji ne zna šta radi.

Abrams i Reeves su se upoznali na festivalu 8mm filmova, i deo tog kinoamaterskog iskustva je prenet i ovde. To je još jedna dodatna dimenzija ovog filma pošto je ovo redak slučaj da je šminker-amater značajniji lik od reditelja-amatera što u određenom smislu i jeste konzistentno sa tehnomanskom dimenzijom Amblin produkcija i na jednom istorijskom nivou je vrlo tačno. Možda je upravo taj detalj i najsubverzivniji segment ovog jako prijatnog filma.

* * * 1/2 / * * * *

TAKE ME HOME TONIGHT

Pogledao sam dugo odlaganu komediju TAKE ME HOME TONIGHT Michael Dowsea koja pokušava da isprati tradiciju John Hughesovih filmova, tako što će u savremenim okolnostima rekonstruisati osamdesete i uneti malo tog Hughesovog duha. Međutim, izuzev jedne dosta skupe (sudeći po količini hitova na soundtracku i angažmanu Trevora Horna kao kompozitora) rekonstrukcije osamdesetih čija svrha mi moram priznati izmiče, ovaj film ne govori apsolutno ništa o toj deceniji niti nudi neku svežu priču u odnosu na tipičan kanon omladinske romantične komedije.

Međutim, ni na planu melodrame, ni na planu komedije, TAKE ME HOME TONIGHT nije naročito nadahnut filma. Mnogi gegovi su čitljivi na nivou namere ali ne i na nivou payoffa i iako Dowse stalno pokušava da filmu da određenu klasu, blizu onoj koju je Paul Brickman doneo u svom klasiku RISKY BUSINESS u krajnjem ishodu TAKE ME HOME TONIGHT deluje istovremeno krajnje dobronamerno i usiljeno, sa konceptom koji je težio da svemu da neku relevatnost a na kraju je završio kao jedan potpuno izlišan rad.

U tom pogledu su i svi glumci izuzev Topher Gracea koji je već igrao ovakve uloge, uglavnom istrošeni u nekim irelevantnim ulogama, pa recimo ni Anna Faris nije uspela da se nametne i skončala je sa jednom solidnom ali bledom rolom.

TAKE ME HOME TONIGHT stoga nije toliko loš koliko naprosto nepotreban film, pa ne treba ni da čudi što je četiri godine čekao na premijeru. Sasvim sigurno je da su i distributeri bili upitani nad tim kako da ga plasiraju na tržištu a sudeći po slabom B.O. rezultatu ni posle čekanja nisu našli rešenje.

* * 1/2 / * * * *

FIVE DAYS OF WAR

Siguran sam da je sa velikim nestrpljenjem očekivano moje obraćanje naciji povodom novog Harlinovog filma, naročito ako imamo u vidu da se u ovom filmu vratio svojim finskim, prirodno antiruskim sentimentima koji su obeležili njegov finsko-američki debo BORN AMERICAN, što u aktuelnim geopolitičkim okolnostima predstavlja dodatni izazov.

Nažalost, FIVE DAYS OF WAR nije film čiji će se utisak popraviti ili pokvariti kroz tumačenje političkog pošto ovaj film ima toliko zanatskih i u širem smislu estetskih problema, koji samo jednim delom proističu iz pamfletske prirode celog projekta. Naime, Harlinu očigledno poslednjih godina poslovi u Americi ne ide kako treba iako se ne može reći da je od svog poslednjeg blokbastera DEEP BLUE SEA i potonjeg flopa DRIVEN ređao isključivo promašaje. MINDHUNTERS je recimo bio odličan film koji je naišao na problematičnu distribuciju, COVENANT je bio slab film koji je pak solidno prošao na blagajnama, 12 ROUNDS je ako imamo sve u vidu bio sasvim pristojan WWE rad i jedino je CLEANER bio suvišan naslov koji je zaslužio DTV ishod. Ipak, sve to nije razlog za zbilja katastrofalan izlazak Harlina iz mode. Ako imamo u vidu da je on u jednom momentu bio na A+ listi holivudskih reditelja, da je pre samo petnaest godina dobio priliku da režira najskuplji scenario u istoriji, da je pre 12 godina ima megahit od preko 100 miliona i da potom tokom lutanja nije pokazao znake kako gubi korak sa kinematografskim tokovima, njegov sunovrat deluje zbunjujuće.

On je taj sunovrat koji ga je neumitno vodio u smeru DTVa gde bi se on, kao reditelj koji je ovisnik od total coveragea, snimanja sa više kamera, i ozbiljnijih budžeta, pokušao da zaustavi ovim propagandnim projektom kojim je Gruzija pokušala da svoj rat oko Južne Osetije medijski eksploatiše. Harlin nije prvi reditelj koji je pozvan da živopiše nečiji tuđi konflikt, a najbolji dokaz da filmovi tog tipa mogu biti čak i remek-dela dao je Gillo Pontecorvo sa svojim alžirskim projektom. Međutim, Pontecorvo je snimio sa pre svega umetničkim integritetom, koristeći naturšćike, čak i neke prave učesnike antikolonijalne borbe i njegov film je po mnogo čemu bio iskorak čak i u estetskom smislu.

Harlin i njegovi naručioci su od gruzijske priče odlučili da naprave hendikepirani holivudski film, sa američkim glumcima, korišćenjem brojnih stereotipa koji sami po sebi meni nisu sporni, ali da bi se pravilno plasirali moraju da budu iskazani sa više uverenja od strane autora i glumaca, i tako nastaje ovaj film mutant u kome se susreću nižerazredni glumci poput Dean Caina koji je predmet sprdnje u ENTOURAGE, ocvali Andy Garcia koji je tu da bi beatifikovao Sakašvilija, Val Kilmer koga život nije baš mazio, neki up and comeri poput Emanuelle Chiriqui i Rupert Frienda koji pokušavaju da budu leadovi, Šerbedžija koji igra vođu ruske paravojske, i uopšte neka ekipa skupljena s koca i konopca, pomešana sa lokalnom radnom snagom i ostavljena u totalnom disbalansu ne samo između holivudskog i lokalnog dela ekipe već i između stilova glume među samim Angloamerikancima.

Naprosto teško je zamisliti film u kome trećerazredni personality acting Dean Caina može da stane uz rame sa kakvom takvom ozbiljnom glumom Rupert Frienda, te je film na tom nivou krajnje nekonzistentan.

Sam scenario je naravno pamfletski, i crno-beli, što ne bi bio problem da je dramaturški veštiji i da postoje elementarni uslovi da se takva laž plasira. Međutim, suočen sa time da nema ni glumačku podelu a ni tehničke uslove da nam plasira laž o ratu Gruzije i Rusije, čovek koji nas je dotle uspešno ubedio kako Freddy ulazi u snove, John McClane pobeđuje specijalce, Sly zavodi red na planini, učiteljica u stvari samo ima amneziju i inače je ubica i sl. ovoga puta promašuje. Iako je situacija između Gruzije i Rusije najbliža istini od svih njegovih filmova, Harlin po prvi put ne uspeva da nam stvori iluziju.

Ako imamo u vidu u kakve neverovatne stvari je do sada uspevao da nas ubedi, i kakve iluzije je uspevao da nam u sat i po ili dva proda kao nešto što nas zanima, FIVE DAYS OF WAR je veliki pad za Harlina.

Suočen sa time da se film raspada na svim mogućim šavovima elementarne drame i glumačke postavke, on ne uspeva to da nadoknadi akcijom. Bez ikakve sumnje, Renny zna šta radi tako da je i akcija bolji deo ovog filma, ali daleko je ovo od onoga po čemu ga znamo. Naravno neki njegovi aduti po kojima je prepoznatljiv su i dalje tu. Henchmeni sa identitetom, jasan raspored snaga na terenu, dobra upotreba slo-moa - sve to postoji u tragovima, ali ovoga puta akcija prosto nije na nivou jer su okolnosti rada van holivudskog sistema uzele danak.

Saradnici na ovom filmu spadaju svakako među najslabije u Harlinovom opusu. Od DPa preko ostatka ekipe, to je sastav koji mu je do sada najslabiji, pa bih rekao da je čak i u 12 ROUNDS imao bolje saigrače - recimo taj film je slikao David Boyd, DP koji je bio alfa i omega vizuelnog identiteta serije FRIDAY NIGHT LIGHTS.

Bez namera da aboliram Rennyja, pošto je sam kriv za masu propusta koji su vidljivi čak i studentu režije, činjenica jeste da su finansijeri, sigurno beskrajno starstruck od mogućnosti da u njihovoj nacionalnoj priči igraju holivudske zvezde, pokušali da dovedu koga god su mogli, pa tako Heather Graham ima cameo na početku kao Drew Barrymore u SCREAMu. U tom smislu, sigurno je da deo zabune sa glumcima možda on nije ni mogao da kontroliše.

Pa ipak, činjenica da je priliku da iskorači izvan Holivuda i da konačno snimi ono o čemu stalno priča, a to je drugačiji film, a da na kraju snimi nešto što je samo sedmorazredni pokušaj Holivuda, daleko iza i od mnogih DTV naslova od kojih on verovatno beži - e to je već njegova greška. I zato mi se čini da je Harlin sa ovim filmom ozbiljno zatvorio ili barem pritvorio vrata sa povratak ambicioznijim projektima u Americi.

FIVE DAYS OF WAR čeka DTV sudbina sa nešto svetlijom budućnošću na televizijama od one koje imaju tipični DTV naslovi.

CANCIONS DE AMOR EN LOLITA'S CLUB

Industrijska špijunaža dovela me je do bizarnog filma CANCIONS DE AMOR EN LOLITA'S CLUB Vicente Arrande. Ne mogu da kažem da ne bih i inače bio zainteresovan da vidim film u kome Eduardo Noriega igra nadrkanog klišetiziranog pandura koji je pravičan i zbog svoje principijelnosti suspendovan i često u sukobu sa procedurama svojih šefova slabića, no čini mi se da za ovaj film nikada ne bih čuo da me čudne poslovne okolnosti nisu dovele do njega.

No kad sam ga već pogledao, ne mogu da kažem da mi je žao jer reč o jednom neobično i upadljivo kretenskom filmu. Vicente Arranda je veteran. Reditelj iz doba poznog frankizma koji je ovaj film snimio u 86. godini, i zaslužuje veliku pohvalu za vitalnost, s tim što za čoveka tih godina opterećenost seksom ne treba da čudi. Aranda režira kao da mu je poslednje a količina žena i golotinje u kadru ozbiljno narušava ideju toga o čemu je film.

Međutim, sam zaplet, baziran na romanu Juana Marsea podseća na manje inspirisanu forumašku parodiju - opaki policajac iz Viga koji je svoj imidž i etiku preuzeo iz američkog filma osamdesetih biva suspendovan i dolazi u rodnu varošicu (rodnu u smislu da je u njoj rođen, ne u gender smislu) i tamo zatiče sledeću situaciju - njegov retardirani brat blizanac zaposlen je u javnoj kući i zaljubljen je u jednu od seksualnih radnica. Porodici je to okej pošto je reč o retardiranom momku pa je svejedno druži li se sa kurvom, ali policajcu nije.

Policajac odlazi da izbavi brata iz kandži perverzne strasti sa seksualnom radnicom ali se i on zaljubljuje u nju.

Prikaz odnosa dvojice braće je parodičan na više nivoa. Prvo, naravno obojicu igra Eduardo Noriega, međutim kao što ni njegov policajac nije uverljiv tako ni retardirani brat nije ništa više od vesele parodije poput Oskara. Sasvim je moguće da je u ovakvim zahvatima Aranda pokušao da postigne nešto od Almodovarove sposobnosti da neobične situacije prikaže svakodnevnim ali u tome definitivno nije uspeo.

Tako ovaj film pre svega deluje dementno, ali ne u nekom čisto senilnom smislu. Ima u svemu ovome nečeg gotovo tintobrassovskog, neke naivne ubeđenosti da prikazuje nešto jako perverzno iako je sve to zapravo samo bezveze i infantilno.

U tehničkom smislu, LOLITA'S CLUB je ispod visokog nivoa španske kinematografije ali definitivno ne odaje utisak da je režirao čovek stariji od Šotre što svedoči o generalno visokom nivou tamošnje produkcije. Ipak, sasvim sigurno je upravo Arandino ime i privuklo high-profile glumca kao što je Noriega da uopšte radi ovakav projekat.

Siguran sam da na ovom forumu ima sladokusaca koji nalaze uživanje u gledanju radova autora koji su formirali Vladimira Paskaljevića i da će njima sasvim sigurno ovaj film biti ultrazanimljiv.

* 1/2 / * * * *

CEDAR RAPIDS

Pogledao sam CEDAR RAPIDS Miguela Artete, indie komediju koja je izašla posle HANGOVERa kao starring vehicle za Ed Helmsa. Po svom senzibilitetu, ovaj film je dosta blizak indie komedijama smeštenim u lokalni milje ali u mnogim segmentima i dosta univerzalnog humora. CEDAR RAPIDS u tom smislu ostaje na pola puta i reklo bi se da Arteta neke vrlo ubedljive psihološke deonice remeti određenim grotesknim komičnim detaljima koji su bliži mejnstrim komediji tako da CEDAR RAPIDS ostaje negde na pola puta. Međutim, iako nije u potpunosti kompaktan na nivou izraza, nema sumnje da je reč o interesantnom filmu koji je barem na parče uspeo da prevaziđe uobičajene domete miljea iz koga dolazi.

Ed Helms igra groteskno nerdy prodavca osiguranja iz duboke provincije koji igrom slučaja dospeva na konvenciju prodavaca osiguranja, zaplašen time što prvi put odlazi van rodne varoši i susreće ljude iz drugih mesta. Njegovo nesnalaženje postaje kljulčni faktor u zapletu koji ima veze kako sa unutaresnafskim trvenjima tako i sa samom atmosferom poslovnih konvencija koje imaju svoje zakonitosti.

Artetin film se razvija efikasno, ali u pojedinim segmentima ostavlja određene nejasnoće naročito vezano za pojedine karaktere koji igraju značajnu ulogu u zapletu i načinje se njihova psihološka slika. U principu ove nedoslednosti u indie domenu, Arteta nadoknađuje humorom koga ima poprilično mada opet ne da bi se CEDAR RAPIDS kvalifikovao da bude blokbaster i totalni laugh riot.

Međutim, u tom smehu, i to je najvažnije, sporadično ima ne samo duhovitih već i prilično inspirisanih momenata. Arteta je u filmu YOUTH IN REVOLT prevazišao znatno teži rediteljski izazov i pokazao da može da postigne mnogo sa jednim jako komplikovanim scenarijem, pre svega u glumačkom smislu. CEDAR RAPIDS je po svojim zahtevima bliži tipičnijim mejnstrim formama i Arteta pokazuje da se i u tome sasvim dobro snalazi.

* * 1/2 / * * * *

CYRUS

Pogledao sam CYRUS, major rad Braće Duplass, reditelja koji su pokrenuli Mumblecore talas u američkom nezavisnom filmu. Ovaj film su producirala Braća Scott što je naravno poprilično različito od njihovog tipičnog rada. Film ima major cast sa John C. Reillyjem i Jonah Hillom u glavnim ulogama.

Premisa je jednostavna kao i inače u momblecore filmovima - sredovečni tip odlučuje da se oženi sa ženom čiji već odrasli sin ima ozbiljne primedbe protiv te veze. Glumačka ekipa je raspložena da se zabavlja sa tom premisom i reklo bi se da u pojedinim deonicama Duplassovi dostižu intenzitet mejnstrim komedija.

Duplassovi uspevaju da unesu svoju lo-fi koncepciju u major produkciju odnosno u onaj indie segment koji kontrolišu odeljenja major studija kao sto je Fox Searchlight. Srećom, ono što major produkcija donosi a to su poznati glumci ne predstavljaju disbalans u odnosu na njihovu estetiku. 

Štaviše, reklo bi se da je ovo dobar način da se nesto od te estetike približi mejnstrimu. Rekao bih da CYRUS nije film koji će u potpunosti uvesti mumblecore u mejnstrim ali pokazuje ponešto što se može preuzeti.

* * * / * * * *

HANNA

Pogledao sam dugo očekivani film HANNA Joe Wrighta, pokušaj ovog britanskog reditelja ambicioznih literarnih adaptacija da se predstavi u jednom relaksiranijem izdanju, sa offbeat akcionim trilerom o devojčici ubici, nekom vrstom arty varijante LEONa i KICK ASSa. Nažalost, HANNA uprkos prvoklasnoj ekipi zaostaje i za KICK ASSom a naročito za LEONom, a osnovna krivica za to pripada Wrightu koji je previše potcenjivački prišao akcionom trileru, radio ga bez pravog uverenja, sa previše ekscentričnosti bez pokrića i na kraju je time uspeo da ozbiljno uzdrma izvornu jednostavnost i efikasnost svoje postavke.

Wrightova lutanja međutim ne znače da je HANNA bezvredan film i sasvim sigurno da je ovo jedan dosta simpatičan dodatak žanrovskoj ponudi u ovoj sezoni. Uostalom, na hardverskom nivou, Wright ovde raspolaže fotografijom Alwina Zuchlera, koreografijama Jeffa Imade, sjajnom glumačkom podelom u kojoj Eric Bana pravi come back na minhensko mesto zločina i to sve čini da se razna rediteljska lutanja manje osete.

Prvo rediteljsko lutanje jeste insistiranje na muuzici Chemical Brothersa kao podlozi za događaje, naročito akciju. U pojedinim momentima film počinje da liči na montažnu sekvencu baziranu na muzici što bi bilo u redu da Chemicalsi nisu toliko već prevaziđeni. Njihov zvuk je bio aktuelan pre deset-petnaest godina i danas to sve deluje kao da je retro a ja ne bih rekao da je to bila Wrightova namera. Samo angažovanje Chemicalsa je problematično ne zbog toga što su oni sami po sebi stari, već pre svega zato što nisu ostali relevantni pa samim tim ni taj rediteljski izraz oslonjen na njih nije toliko hip koliko misli da jeste već više deluje kao relikt jednog prošlog vremena.

Zatim, Wright u pojedinim deonicama pravilno a u pojedinim oportuno uživa u lokacijama, naročito u Maroku i Španiji gde potpuno zaluta sa prikazivanjem lokalnog kolorita koji ima funkciju u prikazivanju Hanninih tegoba da se prilagodi na spoljni svet ali te scene nisu jasno date iz njene vizure već vrlo često deluje da ona dosta usputno participira u njima tako da se taj efekat gubi.

Isto važi i za scene sa porodicom gde Hanna ponekad posmatra stvari a ponekad se Wright bavi likovima nezavisno od nje i to deluje kao problematična digresija.

Čini se da je Wright iznenađujuće neprecizan u procenjivanju i određivanju kako će pozicionirati određene detalje u odnosu na glavni tok i da u određenom smislu tom razbarušenošću pokušava da naruši sklad filma ne bi li dokazao kako on uprkos tome što snima BOURNE s devojčicom zapravo i dalje stvara umetnost.

Međutim, umetnost teško da proizilazi iz nesklada koji povremeno upadljivo liči na grešku.

No, kako rekoh, dovoljno elemenata u ovom filmu ima visoku klasu i ne može se reći da HANNA nije film koji s pravom evocira uspomenu na slične pokušaje spojeva arty reditelja sa žanrovskim formulama kao što je recimo bio izvanredno zanimljivi BILLION DOLLAR BRAIN Kena Russella.

* * * / * * * *

SREĆA DOLAZI U DEVET

Pogledao sam SREĆA DOLAZI U DEVET Nikole Tanhofera, adaptaciju bajke Hansa Christiana Andersena koju je uradio poznati književnik Vitomil Zupan. Reč je o filmu koji se može smatrati jednim od većih kurioziteta u istoriji naše kinematografije.

Zupanov literarni opus ispraćen je raznim osporavanjima i aferama ali on je uspeo da ostvari prilično značajan doprinos kao scenarista i ekranizovani književnik. Kod Tanhofera on nudi adaptaciju bajke prilagođenu odrasloj publici, sa dosta apsurda, književnih referenci i elemenata fantastike koji nikada do tada nisu korišćeni na takav način u našem filmu, a reklo bi se da čak ni u najlirskijim primerima italijanskog neorealizma kod De Sice nije bilo toliko izraženih elemenata fantastike.

Kombinovanje svih ovih postupaka dovodi do svojevrsne prenatrpanosti filma pa čak i konfuzije iako je Andersenova premisa zapravo vrlo jednostavna. Reklo bi se da Tanhofer i Zupan nisu uspeli da na nivou scenarija definišu koliko ovu priču opredeljuje zaplet a koliko same, često zaokružene, scene tako da ima dosta problema sa ritmom i glumom koja stilski varira od lika do lika i između deonica.

Međutim, svi ovi problemi ne osporavaju da je SREĆA DOLAZI U DEVET ne samo jedan od najunikatnijih jugoslovenskih filmova već bi se slobodno moglo reći da u to vreme ni na svetskom nivou nije bilo puno ovakvih filmova. Ovakav spoj vrlo zanimljivih rediteljskih rešenja, vizuelne kulture i specijalnih efekata koji su više svojstveni nekom komercijalno ambicioznom filmu fantastike nego jednoj u suštini intimističkoj priči.

* * 1/2 / * * * *

WRANGLER: ANATOMY OF AN ICON

Pogledao sam WRANGLER: ANATOMY OF AN ICON Jeffrey Shwarza, dokumentarac o čuvenom porno staru Jacku Wrangleru koji je počeo u svetu gej pornografije da bi zatim svoj status superstara proširio i u domenu strejt pornografije, ostavivši značajan trag kako u samoj industriji tako i u širem kontekstu američkog LGBT miljea gde je bio i ikona i predmet osporavanja.

Wranglerova priča je atipična utoliko što dolazi iz bogate holivudske kuće i što je slično mnogim drugim porno glumcima iz zlatne ere bioskopskih pornića njegov primarni cilj bio da se nametne kao glumac i trudio se koliko god je mogao da svoje porno nastupe obogati i karakternim deonicama. Takav put osamostaljivanja i ulaska u svet filma deluje krajnje neobično ako imamo u vidu da je možda uz očevu pomoć mogao da dođe do nekih konvencionalnijih glumačkih angažmana.

Međutim, Schwarz dosta dobro predstavlja kontekst u kome je Wrangler počeo svoju karijeru i objašnjava mnoge aspekte tadašnje gej scene koje su ga privukle ovom životnom putu.

Druga zanimljivost Wranglerovog puta jeste to što je uprkos rizičnom načinu života i radu u svetu pornografije uspeo da se izbori za status zvezde i izbegne mnoge klopke koje su postojale, naročito epidemiju AIDSa koja je desetkovala čak i strejt scenu a o gej pornografiji da ne govorimo.

Jedina stvar koja remeti utiak ovog zanimljivog dokumntarca jeste to što je Wrangleru manje-više pošlo za rukom sve što je hteo tako da nema neke naročite drame u njegovoj životnoj priči.

* * * / * * * *

THE MAN WHO WOULDN'T DIE

Pogledao sam THE MAN WHO WOULDN'T DIE televizijski film Billa Condona, iz faze kada se bavio žanrovskim filmom, pre nego što je prešao u Oscar-bait teme. za Condona je od momenta kada je prešao u Oscar-baiting često postavljano pitanje "mračne žanrovske prošlosti" međutim, meni se čini da je on u ovoj fazi podjednako pokazivao neke od svojih kasnijih rediteljskih tendencija. Naime, njegovi žanrovski radovi nisu imali značajnijeg uspeha, ali su pokazivali rediteljski rukopis po kome će on kasnije biti prepoznatljiv a to je mešavina vrlo konvencionalnog storytelling na nivou dramaturgije i evropeiziranog flah pristupa vizuelnosti. Koliko je taj "evopski" pristup pristajao filmovima kao što je KINSEY, tako je u žanrovskim radovima nedostajalo te ubedljivosti, glume sa pokušajem stvaranja pokrića i dinamike.

Međutim, ono što je s druge strane postigao u TV filmu THE MAN WHO WOULDN'T DIE jeste da ovaj film liči na neku francusku žanrovsku kontemplaciju koja nema puno šanse u poređenju sa mišićavijim snažnijim američkim radovima ali u sebi ima nešto drugo, veliki stepen metafilmskog u izrazu, izvesnu distancu i artificijelnost.

THE MAN WHO WOULDN'T DIE je film koji već na nivou podele koju prevode Roger Moore, Malcolm McDowell i Nancy Allen čini gledanje potpuno opravdanim činom za svakog filmofila koji je ukačio barem nešto od bitnih radova ovih ljudi a da ne govorimo o onima koji ih sve zajedno cene. Naravno, Condon vrlo svesno vlada pojavama kao što su ovi glumci i bez ikakve sumnje niko nije tu greškom.

Televizijska forma omogućuje Condonu da se razmahne u raznim zahvatima kojima želi da se pozabavi i tu u pojdinim momentima uprkos suštinskoj dramaturškoj konvencionalnosti dolazi do lutanja na nivou vođenja priče. Ipak, tu mu pomaže činjenica da je reč o TV projektu gde se takvo lutanje može oprostiti,

U produkcionom smislu, reč je o ozbiljnijem tlevizojskom radu sa početka devedesetih, ali Condonov prepoznatljivi arhaični pristup mnogo više evocira postmoderne krimiće iz sedamdesetih poput TIME AFTER TIME nego što korespondira sa devedesetim. Otud ta količina retro detalja čini da je THE MAN WHO WOULDN'T DIE bio relativno nezapažen eksces u vreme premijere ali danas deluje kao itekako zanimljiv curio.

Inače, sama priče se dosta oslanja na neke od kanonskih priča o Sherlock Holmesu, naročito recimo na THE VALLEY OF FEAR koja je vrlo često reciklirana u raznim krimićima pa i u drugoj epizodi SHERLOCKa na BBCu. Sam scenario je u priličnoj meri oslonjen na mit o Holmesu i Moriartyu pa je čini mi se i ovaj uticaj osvešćen.

X-MEN: FIRST CLASS

Kao što je već poznato korisnicima kako socijalnih tako i nacionalnih mreža, pogledao sam X-MEN: FIRST CLASS Matthew Vaughna, i da mi BLADE nije stvarno jedan od najbitnijih filmova inače, priznao bih da je ovo svakako najbolji film ikada snimljen po Marvelovom stripu. Ovako to zadovoljstvo prepuštam nekom drugom, ali mislim da je to svakom dobronamrnom gledaocu očigledno.

Vaughn je u saradnji sa ekipom scenarista koja je bila toliko velika da je na kraju bila arbitraža ko će se potpisati, premda mislim da su ključni u svemu bili on i Jane Goldman koji su radili KICK-ASS. Čini mi se da su oni upravo dodali filmu onu dimenziju koja je nedostajala Marvelovim ekranizacijama pre ovoga.

Prvi veliki adut FIRTS CLASSa jest to što se dešava u epohi, dakle u šezdesetim koje su ovde stilizovane na svim nivoima. Dakle, ovo su "imaginarne" šezdesete koje Vaughn prikazuje ne samo u jednom kenadamovskom fizičkom dizajnu već je i filmski izraz, naročito na nivou pojedinih specijalnih efekata i rediteljskih rešenja jako blizak filmovima iz te epohe. U tom smislu, Vaughn nije imao potrebu da nas ubeđuje da su superheroji "stvarni", već je morao da ih smeti unutar jedne izmaštane slike o jednom vremenu, što mu je znatno olakšalo stvari.

Međutim, u dizajnu tog sveta, očigledno je da su i Ian Fleming, i Stan Lee & Jack Kirby i Mary Quant i Ken Adam imali svoje učešće, i Vaughn ih sve uzima u obzir sa podjednakim značajem.

Kada je kroz stilizaciju i dizajn olakšao prihvatanje premise, Vaughn je napravio ključni zahvat a to je pre svega izbor glumaca u kome praktično nema greške - to su sve perspektivni ali i već dokazani glumci koji odlično funkcionišu kao grupa, nema opterećenja statusom zvezde, barem ne još uvek i sasvim sigurno je da će se neki koji su već u usponu kao Fassbender ili Jennifer Lawrence ovim filmom dodatno izboriti za bolju poziciju. Sa ovakvim glumcima, Vaughn ima lakoću izlaganja likova i priče, sa dosta šarma i nenametljivih rešenja.

Konačno, u vizuelnom smislu, Vaughn i Ridley Scottov DP John Mathieson rade sve vrlo old school i iako u filmu ima specijalnih efekata i rušenja, mislim da su najefekntije scene upravo urađene na jednom vrlo bazičnom nivou filmskog izraza, i da mnoga rešenja iz FIRTS CLASSa koja su najefektnija su lako mogla biti viđena u nekom filmu poput FROM RUSSIA WITH LOVE recimo.

Dakle, Vaughn uprkos velikim tehničkim mogućnostima ne gubi iz vida sve jednostavne vidove pričanja priče i pre svega zahvaljujući njima poentira.

U dramaturškom smislu, X-MEN FIRST CLASS je jako dobro postavljen jer uspeva da istovremeno bude origin story ali i konkretna priča sa konkretnim villainom. U tom smislu ne odaje utisak hendikepiranog superherojskog filma u kome pričanje origina remeti sklad filma, a zatim sequel čini nerazumljivim onima koji ne znaju strip ili prvi film. X-MEN: FIRST CLASS je autonoman film, koji stoji za sebe i jedan je od retkih među ekranizacijama stripova.

* * * 1/2 / * * * *