Tuesday, May 31, 2011

TOO BIG TO FAIL

Pogledao sam TOO BIG TO FAIL Curtisa Hansona, HBO ekranizaciju knjige Rossa Sorkina koju je za televiziu adaptirao Peter Gould, nama najpoznatiji kao pisac brojnih efektnih epizoda BREAKING BAD.

Curtis Hanson spada u red holivudskih rediteljskih aristokrata i ovde se poduhvatio rada na materijalu koji je granici famoznog "telefonskog imenika" kojim se opisuje sujeta poznatih reditelja. Sorkin je u svojoj knjizi praktično objasnio kako je Wall Street nizom pogrešnih poteza uspeo da dovede do krize a zatim kako je sujetnim odlukama doveo do toga da država mora da učini sebi nesvojstvne gestove kako bi tu krizu razrešila.

Sama tema dakle ne obećava puno prostora za filmične situacije, ali Hanson uspeva da napravi pre svega interesantan i razumljiv TV film u kome uspeva da razdvoji uticaj emocija, sujete, naučnog pristupa, ekonomskih zakonitosti i političkog pritiska i da u krajnjoj liniji pojasni najosnovnije zakonitosti nedavne ekonomske krize.

Neko bi rekao da se od majstora kao što je Curtis Hanson očekuje i više, međutim, ja bih rekao da je zapravo potrebno biti majstor kako bi se baš ovo postiglo.

TOO BIG TO FAIL je film koji pripada televiziji ne po svojoj realizaciji koja je na visokom nivou već po svojoj dosta specifičnoj fokusiranosti i didaktičnosti. Pa ipak, ako imamo u vidu da je Hanson poslednjih godina lutao, ovaj televizijski rad ne možemo smatrati povlačenjem već pre jednim povratkom u relevantne tokove.

THE HANGOVER PART II

Pogledao sam THE HANGOVER PART II Todda Phillipsa. Uprkos tome što sam zbog ukidanja Firerovog kamea prvobitno planirao da bojkotujem ovaj film, odsustvo novih naslova na repertioaru me je nateralo da ga ipak pogledam. Obradovalo me je što je u petak uveče, projekcija u Tuckwoodu bila rasprodata a i jedna od manjih sala u Domu Sindikata gde smo na kraju gledali bila je baš puna.

Osnovni kvalitet prvog filma a to je prosto činjenica da je pored dobre komedije to suštinski zaista bio i dobar film na svim nivoima, i da je nezavisno od humora imao intergritet i na nivou priče i na nivou rediteljskog postupka, drugi deo odiše parcijalnošću svojstcvenom komedijama. Nije problem samo u tome što je ovo sequel i što su mnogi gegovi na ovaj ili onaj način bazirani na prvom filmu, već i u tome što se PART II ne može gledati bez poznavanja prvog dela. Ovog puta, iznenađujuće, Todd Phillips odustaje od svog ključnog aduta a to je tretman gross out komedije kao ozbiljnog filma i odmah prelazi na stvar.

A kad se "pređe na stvar" onda treba reći da je PART II vrlo korektno spakovan proizvod koji istovremeno ponavlja formulu prvog filma i osvežava je novim gegovima. Mislim da se čak u prevelikoj meri obraća fanovima prvog filma, i da u pojedinim situacijama više pokušava da ponovi detalje nego samu suštinu. I u tom smislu, PART II radi posao, tu nema zbora. U izvesnom smislu, Todd čak i eksperimentiše sa horizontima gross outa kroz naročiti akcenat na muške genitalije. Dakle, ne može se reći da na nivou pristupa ovaj film ne donosi određeni pomak.

Međutim, to sve ne čini da PART II u bilo kom momentu zaživi kao samostalna priča o nekim ljudima što je THE HANGOVER bio. PART II je samo dobro zezanje bez suštinskih temelja i tu sve čini da najkrupnije zamerke ovom filmu zapravo budu vezane za ono što najšira publika neće zapaziti na planu zabave ali će definitivno osetiti barem instinktivno da to nije prava stvar kao što je bio prvi film.

* * 1/2 / * * * *

Monday, May 30, 2011

HAMBURG-ALTONA

Pogledao sam omnibus HAMBURG-ALTONA Dragutina Krencera, Mladena Mitrovića i Vedrana Mihletića. Kad sam ga gledao prvi put, kao dete - na nekom od festivala, ostavio mi je bolji utisak nego sada. U to vreme, pa i danas, razlikovao se od studentskih omnibusa po tome što nije prenaglašeno odskakao od onoga čime se inače bavio jugoslovenski film. Koliko je, naravno, s jedne strane značajno da studentski omnibusi budu energični i automatski osveže kinematografiju, mnogi od njih ostanu na nivou sakupljenih studentskih vežbi koje u predstojećem periodu neće u znatnoj meri uticati na tokove u kinematografiji.

Neki među njima poput KAKO JE PROPAO ROKENROL imali su uticaj na popularnu kulturu u celini, u određenom smislu je ta estetika produžena kroz MI NISMO ANĐELI ili MUNJE, ali i u tom konkretnom slučaju produžetak su doneli savremenici ili sledbenici a ne sami reditelji omnibusa. U krajnjoj liniji, čak i PAKET ARANŽMAN, redak slučaj omnibusa čiji su reditelji ostvarili karijeru, uopšte nije reprezentovao aduta po kojima će njihovi reditelji kasnije postati poznati.

U tom smislu, HAMBURG-ALTONA spada među one omnibuse čiji autori nisu ništa postigli a u samom filmu su spojili ponešto novo sa već izgrađenim stilemama jugoslovenskog filma. Otud je recimo središnja priča MENSO jasna aproprijacija sidranovskog Kusturice a završna BOGART koketira sa pajkićevskim persiflažama novotalasovskog čitanja klasičnog Holivuda.

Sa ovakvim filmovima, međutim, Krencer, Mitrović i Mihletić delovali su kao zapravo izuzetno spremni za ulazak u naš film pošto su im radovi odavali utisak da znaju gde žive i u kojim okolnostima rade.

Ključni istorijski značaj, međutim, HAMBURG-ALTONA ima u tome što se u trećoj priči vide grudi Vesne Trivalić i to iz perioda kada još nije bila komičarka.

Činjenica da ovaj film ne donosi radove reprezentativnih autora i da je reč o relativno pitomom ostvarenju iz jedne inače manje uzbudljive faze u našoj kinematografiji, čini da ovo bude naslov isključivo za kompletiste.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, May 28, 2011

KANDAGAR

Pogledao sam KANDAGAR Andreja Kavuna. To je ruski akcioni triler po istinitoj prići posade jednog teretznog Il-76 koji su 1995. zarobili Talibani. Ovaj film se definitivno izdvaja iz mase hostage true story priča pre svega po tome što prikazuje Talibane znatno realističnije i zatočenje ruskih pilota prikazuje dosta ubedljivo. Ubedljivost pre svega proističe iz toga što zatočeništvo nije trilerski postavljeno, nije tako intenzivno već u svemu tome ima dosta haosa, javašluka, pa čak i svojevrsne simulacije normalnog života. Ovo je film koji dosta dobro prikazuje otmicu kao pokušaj da se izvuče neka istinska korist, da se uspostavi neka razmena što u većini hostage trilera, sa razlogom uglavnom biva konvertovano u suspense.

Ovde međutim, mi zapravo gledamo Talibane koji na manje-više razumne načine pokušavaju da uposle ruske pilote, gledamo diplomatsku akciju koja ima rezultate i otkriva da to nisu okolnosti bazirane na aktivnostima filmskih supervillaina već ljudi koji imaju određene idiosinkrazije ali su u suštini skloni tome da obave posao.

Kavunov stil pretenduje da bude moderan, sa kadrovima koji su na tragu CHILDREN OF MEN (ovo poređenje treba uzeti krajnje uslovno), i sa jednim osmišljenim vizuelnim konceptom za koji se čini da prevazilazi Kavunove moći te više deluje kao dobra ideja nego kao sigurna egzekucija. Mislim da bi ovaj film možda bio efektniji da je realizovan "ruskije" a pod tim pritom ne smatram na bazioranje režije na širokoj ruskoj duši,već pre na tehnikama kojima su ranije sigurno ovladali. Ovakav pokušaj modernizacije otkriva da u nekim aspektima veština a u nekinm verovatno i budžet nisu sve to ispratili.

Pa ipak, uprkos tome, za KANDAGAR se ne može reći da među evropskim simulacijama Holivuda zauzima sasvim solidno mesto, i da se lako može porediti sa vrhunskim primerima američke televizije što nije uopšte degradacija.

Iako je Holivud u znatnoj meri dosta već eksploatisao temu talaca, KANDAGAR ima šta da doda kanonu filmova na ovu temu pre svega zahvaljujući svom odnosu prema "negativcima" i to paradoksalno ne zbog svog svog naročito "razvijenog odnosa" prema njihovim karakterima već zbog svog smirenog odnosa prema njihovoj praksi.

* * * / * * * *

Thursday, May 26, 2011

HANYO

Pogledao sam HANYO Sang-soo Ima, rimejk Kim Ki-youngovog klasika iz šezdesetih. Reč je o vrlo zanimljivom, dosta senzacionalističkom, pri kraju idejno konfuznom, ali u osnovi vrlo efektnom spoju melodrame i trilera, priči o ljubavnom trouglu koji podstiče izvesne vidove nasilja. HANYO je očigledno jedan od južnokorejskih filmova pravljenih za izvoz ali srećom ne ulazi u ovaj manir revenge filma i ne obezvređuje se kada koketira sa nekim od tih elemenata.

Im je snimio pre svega jedan elegantan film, sa dobrim ritmom u kom uspeva da sačuva specifičnost korejskog poimanja vremena i komunikativnost sa zapadnom publikom. Isto važi i za glumačku podelu koja je izrazito user friendly za zapadne gledaoce.

Ono što se javlja kao osnovni problem, to je izvesna ispraznost u psihološkom smislu koju Im pokušava da pokrije senzacijama i u tome uspeva. On dobro postavlja priču, ali je onda pred sam kraj ne dovodi do ubedljivog i sadržajnog psihološkog razrešenja i time film silom gura u žanrovsi geto nudeći senzacionalističko rešenje bazirano na nasilju i podrazumevanjima. To ne dovodi do prevelikog disbalansa na nivou celine ali pokazuje da je HANYO u izvesnom smislu, uprkos veštini realizacije i jedna izgubljena prilika. Srećom, u ovim okolnostima, HANYO ima sasvim dovoljno kvaliteta da mu čak i tako fundamentane mane ne budu prevelika prepreka.

* * * / * * * *

Wednesday, May 25, 2011

KIMJONGILIA

Pogledao sam dokumentarni film KIMJONGILIA N.C. Heikin. Reč je o tendencioznom pamfletu protiv Dragog vođe Kim Jong Ila u kome su intervjuisani ljudi iz kampova za prinudni rad u Severnoj Koreji. Umesto da cene činjenicu da se neko toliko sistematski pozabavio time da ih natera da rade, oni pljuju po svemu onome što Kim Jong Il pokušava da produži kao zaostavštinu svog oca Velikog vođe Kim Il Sunga.

Film se iscrpljuje u ispovestima logoraša, i samo u određenim segmentima uspeva da zahvati širu sliku života u Severnoj Koreji što je nedovoljno. Čak i kao prikaz Kim Jong Ilovih metoda održavanja socijalizma koje sporadično podrazumevaju i teror, ovaj film je mogao biti i bogatiji pošto na kraju ceo njihov sistem vladavine svodi na jednu od humanitarnih katastrofa, bez šireg pogleda na okolnosti.

Otud je KIMJONGILIA previše paušalan da bi mogao tako olako poneti ime ovog cveta napravljenog da simbolizuje Dragog vođu. Čak i kao pamflet morao je biti raznovrsniji i na kraju pre svega ostavlja utisak promotivnog filma koji ukazuje na problem severnokorejskih logoraša.

* * / * * * *

Sunday, May 22, 2011

24 SATA

Pogledao sam hrvatski studentski diptih 24 SATA koji su radili Goran Kulenović i Kristijan Milić. Iako ni Milić ni Kulenović nisu snimili najbolje hravtske filmove koje sam gledao poslednjih godina, oni definitivno jesu negde najbliži mom senzibilitetu, i od njihovih filmova sam najviše očekivao. Nažalost ni ŽIVI I MRTVI ni PJEVAJTE NEŠTO LJUBAVNO osim moje želje da budu sjajni filmovi i žanrovskog prepoznavanja to nisu postigli i neka druga ostvarenja su se nametnula kao zrelija. Pa ipak zbog bliskosti u senzibilitetu, i dalje ih smatram rediteljima vrednim pažnje.

Otud mi je zanimljivo da su oni svoje kratke, ili u određenom smislu srednjemetražne debije imali u istoj antologiji, te se može reći da je prilikom ovog spoja takođe zaigrala generacijska sličnost u senzibilitetima.

Kulenovićeva priča RAVNO DO DNA je mešavina Raše Andrića i post-tarantinovskog, koji je sam po sebi post-coenovski, crnohumornog krimića. Balans u ovoj naizmenično sentimentalnoj, grotesknoj i morbidnoj priči nažalost nije baš funkcionalan. Iako je hvale vredan pokušaj da se prenesu obrasci američkog indie krimića u komšijske odnose svojstvene blokovskim dramama iz regiona, sa izvesnom dozom rokerske nostalgije, Kulenović ne uspeva da ih efektno spoji.

Iako ni Milić ni Kulenović u svojim celovečernjim debijima nisu bili tehnički perfektni, u oba ova filma se itekako oseća studentski šmek, for better or worse, ali 24 SATA ne prevazilazi nivo naših studentskih filmova iz tih godina. U tom smislu, 24 SATA je pregazilo vreme u toj meri da su danas studentski filmovi mnogo ozbiljniji.

Kad je reč o Milićevom filmu, on je napravio jednu kamernu walterhillovsku priču i ona u principu mnogo veštije integriše lokalni milje sa stranim žanrovskim obrascima. Miliću sama realizacija takođe nije jača strana, ali u principu sve nedostatke u realizaciji nadoknađuje srčanošću i apsolutnim verovanjem u maticu koju reprodukuje. U tom smislu, njegov segment SIGURNA KUĆA meni čak nagoveštava mnogo više talenta nego što je pokazao u ŽIVIM I MRTVIM.

Milićev segment je otud efektniji od Kulenovićevog koji je na scenarističkom nivou dosta početnički a čini se da te nekonzistentnosti koje su ga mučile u RAVNO DO DNA zapravo nije prevazišao ni u PJEVAJTE NEŠTO LJUBAVNO i da taj film pati od sličnih problema. S druge strane, serija koju uspešno radi već sezonama, pokazuje da ume da se snađe i u nekim žanrovski disciplinovanijim formama i da u filmovima odlučuje da bude pretenciozan preko svojih mogućnosti.

* * 1/2 / * * * *

Monday, May 16, 2011

THE LINCOLN LAWYER

Pogledao sam THE LINCOLN LAWYER Brad Furmana, adaptaciju romana Michael Connellyja. Reč je o filmu za koji se ne može reći da je vrhunsko ostvarenje unutar medijuma i ne nudi puno prodora na nivou umetničkog izraza ili zanatskih rešenja. međutim, u okvirima aktuelnih okolnosti, THE LINCOLN LAWYER je jedno izuzetno prijatnmo iznenađenje koje sa izvesnom dozom arhaičnog pristupa uspeva da osveži savremenu scenu.

Mnogi kritičari su otpisali THE LINCOLN LAWYER kao celovečernju epizodu THE ROCKFORD FILES. Međutim, ne vidim ništa loše u tome, naročito ako imamo u vidu da je serija TERRIERS na najbolji mogući način prošle godine pokazala kako se THE ROCKFORD FILES itekako može uzeti kao kvalitetan uzor za aktuelne radove.

THE LINCOLN LAWYER nije tako hip kao TERRIERS ali vrlo simpatično plasira sve ključne obavezne figure kako courtroom trilera tako i detektivskog filma i sve to plasira na jedan krajnje nepretenciozan način.

Furman je okupio vrhunsku glumačku ekipu - Matthew McConaughey se posle serije anje zanimljivih romcoma vraća tipu uloga sa kojima je doživeo uspon u vreme A TIME TO KILL i svemu tome dodaje rockfordovski swagger. Marisa Tomei je tu kao njegova bivša žena i to je sa njom sve na nivou, kao i uvek dok se u ostalim ulogama pojavljuju efektni glumci u rasponu od Ryan Philippea do Bryan Cranstona i Michael Parea.

Furmanova egzekucija je glossy, dosta podseća na televiziju i reklo bi se da je u potrazi za svojim pečatom isporučio film bez izrazitog identiteta. Međutim, konvencionalna ali zabavna priča, glumci i sve olakšice koje donosi žanr kao kalup čine da THE LINCOLN LAWYER prevaziđe ova ograničenja i bude jedan vrlo prijatan i zdrav film.

* * * / * * * *

Friday, May 13, 2011

SOMETHING BORROWED

Kada je čovek fan Ginnifer Goodwin, prisiljen je da podnese razne žrtve, kao što je recimo gledanje romantične komedije SOMETHING BORROWED Luke Greenfielda. Doduše, ja inače volim romantične komedije ali SOMETHING BORROWED spada u onaj red polu-respektabilnih primeraka koji imaju odrđene kvalitete ali i krupne manjkavosti. Luke Greenfield je režirao jednu od mojih omiljenih omladinskih komedija THE GIRL NEXT DOOR i reč je o reditelju koji nije baz dara, premisa filma je solidna, ženska podela je jako dobra, međutim, muški deo ekipe nije na nivou, tako da samim tim bazična premisa o ljubavnoj priči harizmatičnih junaka nije zaokružena na nivou glumačkih rešenja.

Koliko god Ginnifer bila idealan left-field lead za ovu vrstu filma još od kada se nametnula kao scene-stealer u HE'S JUST NOT THAT INTO YOU, Colin Egglesfield nije na tom nivou, i ovde ga, što je doduše čest slučaj u romcomima, po šarmu znatno prevazilazi klišetizirani sidekick kog igra John Krasinski.

Film nikada zapravo ne uspeva da se oporavi od ovog problema, koliko god Greenfield relativno uspevao da održi solidanu razmeru romanse, komedije i relationship polemika u samoj filmskoj supstanci. Sudeći po reakcijama publike u sali, reklo bi se da su i svi klišei koji su obavezna fihura u ovoj vrsti filmova, plasirani na nivou, uključujući i Ruchard Curtis sekvencu na kiši uz Radioheadov FAKE PLASTIC TREES.

Iako ne spadam među one koji otpisuju vrednost romcomima, čak naprotiv, SOMETHING BORROWED nažalost ima krupne nedostatke usled kojih je ipak samo fokusiran na ciljnu grupu žanra.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 11, 2011

I AM NUMBER FOUR

Pogledao sam I AM NUMBER FOUR DJ Carusa, film posle koga on i zvanično prestaje da bude ubilo kom smislu zanimljiv reditelj i gubi sav ugled i pažnju koju je kod mene stekao odličnim SALTON SEA. I AM NUMBER FOUR je film koji je na nivou celine krajnje konfekcijski, veštački, isfabrikovan a nivou niza značajnih detalja izrazito bezveze. Međutim, konfekcija odnosi prevagu tako da mu čak i pomaže da ako imamo u vidu potpunu ispraznost svega što se u filmu dešava bude na izvesnom nivou čak i gledljiv. Kad kažem gledljiv, ne u smislu da ima šta da se vidi, nego da ne bude dosadno.

I AM NUMBER FOUR je planiran kao franchise-starter, a sudeći po tome kako je prošao, od toga erovatno neće biti nešto, i taj utisak da sada iz ovoga treba da se izrodi serijal još dodatno doprinosi tom konfekcijskom ugođaju i opštem utisku kako ovaj film nije proistekao iz neke zdrave postavke. Uotsalom, i sam roman na kome je baziran napisan je pod pseudonimom Pittacus Lore i pisala su ga dva čoveka. Dakle, svi su na ovaj ili onaj način prišli ovom filmu kao prema nekom proizvodu a taj odnos nisu prevazišli svojim talentom.

Otud se svi šavovi koji su spojili sve ove koncepcije i ideje bolno vide i I AM NUMBER FOUR ne uspeva da dostigne čak ni nivo svojih u osnovi dosta slabih komercijalnih uzora poput TWILIGHTa.

* 1/2 / * * * *

Monday, May 9, 2011

HRANJENIKA

Pogledao sam HRANJENIKA Vatroslava Mimice, jedan od filmova o Holokaustu kojih nije bilo previše u istoriji jugoslovenske kinematografije. Iako je naravno, bilo filmova o zatvorima i logorima, retki su oni koji su se bavili baš temom Holokausta a kao zlatni standard za tu vrstu filma ostaju GORKE TRAVE Žike Mitrovića.

HRANJENIK je ekranizacija pozorišnog komada Milana Grgića koji ga je sam adaptirao i za film. Komad podseća na NEBESKI ODRED Aleksandra Obrenovića i Đorđa Lebovića, i oba trtiraju temu Kapoa u koncentracionom logoru, delimično se baveći samom konkretnom temom viktimizacije, promena u ponašanju usled promene u hijerarhiji, ali isto tako sve to može imati i svojevrsnu širu političku pozadinu, odnosno može da govori o smenjivanju ljudi na vlasti koji vrlo lako od narodnih favorita postaju tirani...

U tom smislu, rekao bih da je HRANJENIK mnogo više politička alegorija nego konkretna priča o Holokaustu pošto je ovo film o Holokaustu bez značajnijih uloga Nemaca. Nemci se pojavljuju ali krajnje marginalno i film upravo govoi o zlu samoregulacije do koga dolaze sami logoraši. i to je po meni ključna kontradikcija ovog filma. Naime, ta civiliacijska tačka u kojoj ljudi koji su u istoj nevolji postaju protivnici jedni drugima čim im se omogući neka vrsta dominacije jeste i psihološki i istorijski istinita, ali može da funkcioniše samo u kontekstu jednog pšireg političkog projekta u kome je neko te ljude, po nekom svom principu učinio logorašima na prvom mestu.

Rekao bih da HRANJENIK zanemaruje tu ključnu stvar koja možda jeste opšte mesto filmova o Holokaustu ali nikako ne sme da se prenebregne i ostavvi nejasnom.

Ja ne kažem da ovaj film u svom prikazu surovosti prenebregava širi okvir ali se on ipak ovde najpre podrazumeva nego što se vidi, tako da se slobodno može reći da HRANJENIK koristi temu Holokausta da bi ispričao zapravo jednu drugu političku alegoriju to ga čini jednim dosta neobičnim filmom.

Međutim, sve to je suviše teatralno, a i u okvirima teatralnosti na prvu loptu, na tragu nekog pojednostavljenog egzistencijalizma, bez ozbiljnije filmske nadgradnje, tako da je ukupan utisak, i pored nesumnjive intrigantnosti, prilično slab.

* 1/2 / * * * *

Sunday, May 8, 2011

ORAO

Pogledao sam ORAO Zorana Tadića, adaptaciju romana UMJETNI ORAO koju je sam uradio Pavao Pavličić. Ovaj film iz 1990. spada u red Tadićevih pesimističnih metafizičkih krimića koje je snimao po Pavličićevoj prozi. Iako se ni ORAO ne može porediti po svom dometu sa Tadićevim nedostižnim klasikom RITAM ZLOČINA (a opet malo koji jugoslovenski film može), on u određenom smislu spada u vrh njegovog opusa, iako s druge strane pokazuje i ozbioljne naznake stagnacije u odnosu na aktuelne kinematografske tokove.

Naime, ORAO je film koji u vizuelnom smislu i na planu neke opšte uverljivosti filmskog prizora u tom trenutku već gotovo da nema šta da traži na bioskopskom repertoaru i samo dosta rastegljivi standardi jugoslovenske kinematografije mogu da ga legitimišu u tom smislu. Tadić prilično nemarno kadrira, izbor lokacija je dosta pretenciozan i bezličan u isto vreme i rekao bih da je film znatno bolje i ambicioznije zamišljen nego što je realizovan. U određenom smislu ak rekao bih da efektnost pojedinih lokacija više proističe iz scenarističke zamisli nego iz kasnije realizacije.

U formalnom smislu, ORAO je rašomonska priča o grupi prijatelja koji kreću da istražuju ko je kriv za smrt, odnosno najverovatnije, samoubistvo njihovog dragog ali prilično krhkog prijatelja. Kako istražuju sve faktor koji su uticali na njegov život postepeno počinju da se svete pojedincima za koje misle da su ga gurnuli u smrt ali takođe ubrzo shvataju da je ključni krivac jedan od njih.

Pavličićev scenario se bavi istragom (samo)ubistva, ali tretira je kao psihološku dramu između četiri karaktera tako da je veliki adut filma to što ni u jednom trenutku ne postaje priča o mački i mišu a sama funkcija "krivca" do kraja ostaje krajnje psihološki ambivalentna i izvan nečega što bi se moglo posmarati kao krivično delo. Pomeranjem pozicije naratora sa prijatelja na prijatelja odnosno sa osmunjičenog na osumnjičenog daje svemu jednu dodatnu dimenziju intrige.

Problem je međutim u tome što scenario koliko god zanimljivo zamišljen, retko kada prevazilazi nivo skice za neki jako zanimljiv film koja ipak nije do kraja ostvarena.

* * 1/2 / * * * *

Friday, May 6, 2011

FAST FIVE

Pogledao sam FAST FIVE Justina Lina i za početak odmah treba reći da je ovo do sada najbolji film u seriji. Do sada nije bilo ni ovako spektakularnih ni ovako uverljivih stuntova i rekao bih da je FAST FIVE svakako najambiciozniji u čisto logističkom smislu. Paul Walker i Vin Diesel se ovde ponovo sreću ne samo sa junacima svih ranijih delova već imaju priliku da sparinguju sa Rockom koji dobija poziciju "trećeg" iako je on verovatno najupečatljiviji screen presence od sve trojice, a ja to pritom kažem kao neko ko smatra da je Paul Walker ostvario prilično solidnu karijeru B-akcionog heroja i to vrlo tiho, bez puno buke i da je na neki način postao čak i garant izvesnog kvaliteta u tom domenu, da napravi iskorake poput RUNNING SCARED ili da unapredi solidne naslove poput TAKERSa.

Međutim, Rock je tu jedini pravi star pa je šteta što ga Lin u većoj meri ne tretira kao takvog. Štaviše, reklo bi se da je Lin najveća slabost ovog filma jer kako second unit preuzme stvari film dobije na kvalitetu dok upravo Linovi delovi, ono gde su likovi i neke dramske situacije deluje ne toliko slabo koliko pre svega slabije od potencijala. Mislim da je FAST FIVE redak primer akcionog filma sa masom vrlo potentnih glumaca, u svom fahu, koji su ostali neiskorišćeni iako realno ima dosta dramskih situacija i prilika da se razmašu. FAST FIVE je ponovo, slično prvom delu fokusiran i na nekakve odnose u samoj ekipi, ali njih ne uspeva da razradio dovoljno efekntno čak i za nivo akcionog filma.

Jurnjave, lomovi, stuntovi, sve je to na dosta solidnom nivou i za razliku od ranijih nastavaka sa CGI opterećenjem, FAST FIVE je u svemu tome jako uverljiv i deluje kao da su sada kaskaderi i vozači ipak imali više posla od animatora. Uprkos tome, i svim unapređenjima FAST AND FURIOUS još uvek nije postao prvoklasan akcioni serijal.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, May 5, 2011

L'AUTRE MONDE

Pogledao sam L'AUTRE MONDE Gilles Marchanda, prošlogodišnji francuski triler koji govori o pogubnom uticaju virtuelne stvarnosti na živote mladih ljudi. Scenario je sa Marchandom pisao Dominik Moll, reditelj koga znamo po filmovima HARRY UN AMI... i LEMMING. U scenarističkom smislu, L'AUTRE MONDE nije naročito uzbudljiv i reklo bi se da je sama tema poprilično pase jer je VR bio aktuelan još krajem osamdesetih, početkom devedesetih a do danas su online igre, četovi i sl. postale već maltene retro problem, a kreatori socijalnih mreža postali su svojevrsna istorijska tema. Međutim, Marchand uspeva da stvori neku vrstu specifične "francuske" atmosfere na nivou likova i njihove opsesivnosti i kroz nekoliko odlično postavljenih situacija uspeva da stvori kakav-takav smisao u ovoj spolja gledano krajnje prevaziđenoj postavci.

Otud, paradoksalno, L'AUTRE MONDE iako je triler koji se dotiče tehničkih pronalazaka (koji su doduše u domenu dobro poznatog, a što se filma tiče i prevaziđenog) najpre funkcioniše u pojedinim bizarnim dramskim scenama i glumačkim rešenjima.

Naročitu pažnjju ovaj film zaslužuje i kao još jedna rola Louise Bourgoin koja je bila jedini smislen deo Bessonovog nedavnog fijaska ADELE BLANC-SEC. Ovog puta ona je odrigrala u potpuno drugačijem maniru ali svakako da je vredna pažnje.

L'AUTRE MONDE nije uopšte dorastao tipičnim poređenjima sa BLUE VELVETom koja su usledila odmah po premijeri. Iako nisam neki Lynchov fan, meni tokom gledanja ovaj film ni po svojim kvalitetima ni po svojoj snazi u bilo kom smislu nije evocirao uspomenu na BLUE VELVET koji je ipak jaka stvar na svim nivoima. L'AUTRE MONDE je mnogo više tipičan parcijalno uspeli francuski triler tako da i horizont očekivanja treba da bude smešten tu negde.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 4, 2011

THE FLIM FLAM MAN

Pogledao sam THE FLIM FLAM MAN Irvina kershnera, po romanu Guy Owena o mitskom južnjačkom prevarantu Mordecai Jonesu koji tokom jedne od pustolovina nalazi novog šegrta za kog se ubrzo ispostavlja da je previše pošten. THE FLIM FLAM MAN spada u red filmova o con artistima koji preispituju odnos fascinantnog sveta prevaranata sa emotivnim prostorom junaka i odnosom koji oni ostvaruju sa žrtvama. U tom smislu, centralni karakter ostaje šegrt koga igra tada još mladi Michael Sarrazin dojk nepopravljivog Mordecai Jonesa igra George C. Scott.

Koliko god Scott sam po sebi stajao kao glavna atrakcja ovog filma, Mordecai kao statičan lik ostaje u senci transformacije Sarrazinovog Curleya. Otud je šteta što Sarrazin iako po stilu igre jeste suprotan Scottu možda nije bio zamenjen nekim harizmatičnijim mladim glumce.

tako THE FLIM FLAM MAN ima zapravo problem sa tim što glumačka podela nedovoljno iznosi suštinu priče pred publiku iako Kershner sve to vrlo dobro vodi i označava kao reditelj.

Iako bi se THE FLIM FLAM MAN pre svega mogao posmatrati kao neka vrsta komedije o con artistima i kao takav je marketovan, ovaj Kershov rad je mnogo pre coming of age priča smeštena u con milje, sa dosta humora.

Sarrazinov romantic intrest igra lgendarna Sue Lyon a među epizodistima ima nekoliko kultnih vestern faca. Iza kamere se kao pomoćnik režije pojavljuje ipak najlegendarnija vestern faca Yakima Canutt.

THE FLIM FLAM MAN spada u red "drugačijih" Kershovih filmova po kojima na kraju nije bio poznat iako su bili vrlo solidni.

* * * / * * * *

GORJAČIE NOVOSTI

Pogledao sam GORJAČIE NOVOSTI Andersa Bankea, rimejk Johnnie Toovog filma DAI SI GIN. Vrlo je zanimljivv ovaj spoj švedskog reditelja školovanog u Rusiji i hongkonškog izvornog materijala koji čeka i na holivudski rimejk.

Nažalost, Banke ni posle FROSTBITTENa ni posle NOVOSTI neće imati onaj proboj kakav je očekivao jer osim zanatskog umeća koje je na dosta solidnom nivou, ali opet ne i takvo da bi mogao da ode u Holivud, nije pokazao da vlada filmom na pravi način na nivou celine. Iako se NOVOSTI mogu posmatrati kao pristojan akcioni triler sa satiričnom dimenzijom, upadljivo je koliko Banke nije uspeo da ostvari akcenat na priči o reality emisiji koja nastaje tokom otmice. Otud je jasno da Banke zapravo nije u dovoljnoj meri iskoristio ono što je zapravo ključni detalj po kome se njegov film razlikuje od ostalih.

Kada reditelj na takav način propusti da kapitalizuje ono po čemu je njegov film rebalo da se nametne, premda ruku na srce, meni ni Toov original nije bio naročito uspešan u tom domenu, onda NOVOSTI moraju da se bore sa tipičnim akcionim trilerima u odnosu na koje ipak imaju previše karakternih deonica i raznih idiosinkrazija da bi bile podjednako efikasan film.

Kad je o inscenaciji reč, Banke vlada akcionim scenama vrlo dobro, premda kako rekoh to je manje-više domen već salvladanih zahvata. Kad je o ritmu reč, prijatno iznenađuje relativno dobrim spajanjem statičnih i dinamičnijih scena, i solidno prikazuje protok vremena koji deluje prilično ubedljivo.

NOVOSTI su film koji je solidno realizovan ali ima veliki problem na nivou iskorišćavanja svih potencijala premise i pozicioniranja na sceni. Sve ono što su NOVOSTI dobro realizovale, neko naprosto inače radi mnogo bolje.

* * 1/2 / * * * *

Monday, May 2, 2011

ELEPHANT WHITE

Najzad se pojavio jedan od filmova koje sam očekivao sa najvećom pažnjom, ELEPHANT WHITE Prachye Pinkaewa. Računao sam da će debi ovog reditelja profilisan za zapadno tržište omogućiti da se on malo uozbilji upravo na nivou vođenja priče i efikasnosti. I zbilja, u ovom filmu Pinkaew bolje vodi priču nego inače, film je jasan i efikasan, podela koju predvodi Djimon Hounsou je vrhunska i dobro postavljena. Pinkaew sa samo dva glumca van Tajlanda uspeva da postigne dobar rezultat s tim što je Kevin Bacon nedovoljno iskorišćen i uključen u seriju zapravo repetitivnih scena.

Dakle, zapadni producenti i standardi su pomogli Pinkaewu da bolje savlada ono što je najvažnije u pravljenju filma a to je kako se vodi priča. Međutim, ono čega nema, to su akcione scene po kojima su se proslavili on i Panna Rittikrai. Odnosno, akcije zapravo ima dosta, u odnosu na minutažu čak i više nego u tipičnom Prachyinom filmu. Međutim, Djimonova specijalnost je pucanje i to naročito iz snajperskih pušaka tako da je on mahom daleko od svojih protivnika i tuča, a tuča - radi kojih smo se svi okupili, ima prilično malo, gotovo zanemarljivo u odnosu na Prachyine filmove. Na špici čak i nema Panne i čini se da je Prachya ovde više pokušao da se showcaseuje kao klasični reditelj akcionih filmova, bez akcenta na onome po čemu je prepoznatljiv što je zbunjujuće, mada se možda može objasniti time što Djimon, koliko god da je fizički spreman ipak nije Tony Jaa i moguće je da sa njim nisu mogle da se realizuju te borbe.

U svakom slučaju, Pinkaew se neće baš daleko probiti sa ovim filmom jer nije pružio ono što ume i što se od njega očekuje kao od svojevrsnog inovatora u akcionom žanru. Ovakav kakav je, ELEPHANT WHITE je vrlo solidan DTV, sa odličnom zvezdom u glavnoj ulozi i potencijalom koji nikada ne ispuni. Ipak, bilo bi lepo da ako se Pinkaew ikada vrati svojim akcionim obeležjima sa sobom ponese i pripovedačku disciplinu kojoj se naučio ovde.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, May 1, 2011

THOR

Pogledao sam THOR Kennetha Branagha. Ne znam tačno šta da kažem o ovom filmu, nisam neki poznavalac stripova o ovom junaku, čitao sam tek ponešto i to novije, ali ono što je sasvim sigurno jeste da je reč o junaku čije su avanture na granici filmičnosti, i da logika dešavanja u ovoj priči ima dosta ozbiljnih problema koji zapravo čine sam film dosta nepovezanim u dramskom smislu. Thorov izgon na Zemlju, kao takav ima funkciju u priči, ali njegovi odnosi sa Zemljanima, smrtnicima, nemaju znatnijeg uticaja na globalnu priču oko koje se sve vrti, a to je unutardvorska intriga u Asgardu.

THOR je usled svega ovoga jedno polovično iskustvo, mešavina žive slikovnice za fanove stripa i ne naročito razvijenog avanturističkog filma o dvorskim intrigama. Čudi tako krupan propust da Thor, osim što upozna Nathalie Portman, na Zemlji zapravo nema znatniji učinak.

Koliko god sam Asgard bio živopisno koncipiran, reč je o jednom prilično jednoličnom settingu, krajnje artificijelnom do granice negledljivosti čiji bi dizajneri mogli da nauče od drugih filmova smeštenih u slične svetove u kojima ipak postoji utisak da ih neko naseljava i da tu ima nekog života. U THORu je deo deo u Asgardu potpuno neuverljiv i sterilan.

Kada se Thor nađe u Novom Meksiku, tu stvari živnu jer su karakteri živopisni a postoji i culture clash na kome se bazira sukob među likovima. Međutim, deo u Novom Meksiku gotovo da nema značaja za priču. Dakle, THOR je najbolji u najmanje važnim deonicama.

Angažovanje Kennetha Branagha kao reditelja je više nekakav medijski stunt nego suštinsko rešenje za koncept filma. THOR nije film u kome je on na bilo koji način unosi inovaciju u Marvelov superherojski univerzum. Pre svega u filmu ovoliko opterećenom specijalnim efektima, uloga reditelja njegovog profila svedena je na minimum jer je ionako pola filma napravljeno u postprodukciji.

Kad je reč o glumačkom segmentu ni tu Kenneth nije imao šta da doprinese. Tony Hopkins i ekipa ionako glume ono svoje a Chris Hemsworth nije ništa ni bolji ni gori od nekog prosečnog mišićavog "igrača zadatka". To je sve okej ali ništa što mora da sprovede eminentni karakterni glumac.

Otud, THOS je manje-više mogao da snimi bilo ko, ali problem je što je reč o stripu koji zahteva reditelja kadrog da znatno transformiše materijal ne bi li uopšte u njemu bilo filma.

* * / * * * *