U sklopu povratka u realnost kinematografije oslonjene na razvrat i besmisao druge vrste pogledao sam jedan od prvih radova velikog Curtisa Hansona - SWEET KILL iz 1973. godine. Ako se za neki film može reći da ne najaljuje ni trunku talenta koji će reditelj kasnije pokazati to je onda upravo ovaj film. Doduše, iako je Hanson daleko od one trick ponyja, činjenica jeste da je LA CONFIDENTIAL jedini njegov istinski besprekoran film, i da su svi ostali uvek imali neku grešku, ali i neki nivo koji se prepoznaje. Na suprotnoj strani unikatnosti unutar opusa stoji SWEET KILL, film koji ne funkcioniše ni na jednom nivou, čak ni kao besprizorni soft core o serijskom ubici erotomanu.
Ruku na srce, u pojedinim scenama Hansonov film deluje uprizorenije od sličnih naslova kao što je Bill Lustigov MANIAC, ali s druge strane, MANIAC nema tu neku rezervu koju Hanson ipak ima prema materijalu i miljeu u kome radi. Otud je MANIAC bolji i iskreniji film jer autori mnogo više veruju u to što rade i kanališe neki svoj pogled na stvari za razliku od Curtisa koji se evidentno bori da radi nešto bolje, i pokušava pomalo da bude arty. Otud čak i u ovom jednostavnom filmu nema jednostavan postupak već uspeva da bude poprilično nekoherentan.
U svakom slučaju, to što je reč o slabom filmu neće sprečiti prave kompletiste.
Ruku na srce, u pojedinim scenama Hansonov film deluje uprizorenije od sličnih naslova kao što je Bill Lustigov MANIAC, ali s druge strane, MANIAC nema tu neku rezervu koju Hanson ipak ima prema materijalu i miljeu u kome radi. Otud je MANIAC bolji i iskreniji film jer autori mnogo više veruju u to što rade i kanališe neki svoj pogled na stvari za razliku od Curtisa koji se evidentno bori da radi nešto bolje, i pokušava pomalo da bude arty. Otud čak i u ovom jednostavnom filmu nema jednostavan postupak već uspeva da bude poprilično nekoherentan.
U svakom slučaju, to što je reč o slabom filmu neće sprečiti prave kompletiste.
No comments:
Post a Comment