Pogledao sam drugi film Marije Perović GLEDAJ ME. Snimila ga je po vlastitoj adaptaciji romana DEČAK IZ VODE Ksenije Popović. Nisam čitao taj roman i ne znam o kom je tipu literature reč, niti u kojoj meri ga je film ispratio.
U jednoj rečenici, GLEDAJ ME bi se mogao opisati kao crnogorski SHUTTER ISLAND, dotiče se meni izrazito fetišističke teme crnogorskog zdravstva. Posle POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA Nikole Vukčevića u kome imamo slučaj oca koji podvodi svoju kćer rukovodiocu kako bi napredovao u KBC Podgorica, ovde imamo dijabolične manipulacije u psihijatrijskoj bolnici snimanoj u cetinjskoj bolnici Danilo I, premda koliko ja znam tamo nema psihijatrije, no možda i grešim. Plot u ludnici proističe iz jedne zapravo vrlo mediteranske zapletene melodrame. U tom smislu, GLEDAJ ME je film-blizanac sa AJFELOVIM TORNJEM koji takođe u svojoj osnovi ima jednu naglašenu melodramu.
Ono što je osnovni problem filma GLEDAJ ME koji ga je verovatno i koštao šire distribucije, osim raspada zajedničke države i crnogorske izdaje koja je onemogućila da narod ovde sa simpatijama gleda na bilo šta odande, iako je Srbija bila vrlo blagonaklono tržište za crnogorske filmove (i OPET PAKUJEMO MAJMUNE i AJFELOV TORANJ su solidno prošli) jeste to što se dešava u dva različita vremenska toka koji nisu dovoljno diferencirani i treba uložiti dosta strpljenja i imati dosta razumevanja da bi se razumelo šta se kada desilo. A u suštini, priča je vrlo jednostavna i film je strukturiran tako da bude razumljiv.
Problem je u tome što film da bi se uopšte razumeo, mada i tada neke stvari ostaju nejsne, mora da se gleda sa velikom pažnjom a žanrovski, kao jedna u suštini arhaična melodrama ne poziva na takav vid gledanja, niti je reč o strukturi koja može da izdrži takvu kumulativnu dramaturgiju u kojoj se film gleda. ovo je film koji je morao da funkcioniše na nekom najelementarnijem nivou otkrivanja misterije, i samim tim je morao biti jasan na svim nivoima.
Za fotografiju Dimitrija Jokovića koja je podjednako glossy u pokušaju kao i u MAJMUNIMA ali daleko funkcionalnija, može se reći da donosi jedan solidan vizuelni koncept na malom budžetu, ali mislim da je Joković zakazao kada je reč o iznalaženju vizuelnog koncepta za različite vremenske tokove. Isto tako, čini mi se da montaža Stevana Marića više radi na polju atraktivnosti nego pripovedanja u nekom fundamentalnom smislu.
Dakle, reklo bi se pohvalno postojanje jasnog vizuelnog koncepta nažalost biva utrošeno u pogrešne svrhe - odnosno više se bavi dopadljivošću nego funkcionalnošću.
Što se glumaca tiče, hrvatska glumica Olga Pakalović u glavnoj ulozi kao i većina manje poznatih glumaca deluju efektnije od "starih znanaca" poput Andrije Miloševića, Baneta Popovića i Mladena Nelevića. Popović se ponovo izdvaja kao problem u podeli, ovog puta ne zbog same igre već zato što je previše mladolik da bi se mogao doživeti kao otac Andrije Miloševića što doprinosti već prisutnoj konfuziji. U principu, glumci koji nemaju izgrađenu prepoznatljivu personu ulažu više truda u ovom filmu.
Međutim, isti glumci koji igraju i u flešbeku i u "sadašnjosti" ne funkcionišu, pre svega zato jer su prestari u flešbeku, a to se naročito odnosi na Olgu Pakalović koja ne prolazi kao tinejdžerka čak ni sa promenom frizure.
GLEDAJ ME i sa svim ovim problemima stoji kao naslov koji bi se našao negde u sredini po kriterijumima naše kinematografije da smo ostali u zajedničkoj državi, što nije loš skor. Nažalost, kao jedni crnogorski film u ko zna koliko godina neće profitirati od odsustva konkurencije iz prostog razloga što, paradoksalno, pati od produkcionih problema srpskog filma te mnogo više liči na jedan od deset srpskih nego na jedan jedini film neke države koji bi po definiciji morao da bude ambiciozniji.
* 1/2 / * * * *
U jednoj rečenici, GLEDAJ ME bi se mogao opisati kao crnogorski SHUTTER ISLAND, dotiče se meni izrazito fetišističke teme crnogorskog zdravstva. Posle POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA Nikole Vukčevića u kome imamo slučaj oca koji podvodi svoju kćer rukovodiocu kako bi napredovao u KBC Podgorica, ovde imamo dijabolične manipulacije u psihijatrijskoj bolnici snimanoj u cetinjskoj bolnici Danilo I, premda koliko ja znam tamo nema psihijatrije, no možda i grešim. Plot u ludnici proističe iz jedne zapravo vrlo mediteranske zapletene melodrame. U tom smislu, GLEDAJ ME je film-blizanac sa AJFELOVIM TORNJEM koji takođe u svojoj osnovi ima jednu naglašenu melodramu.
Ono što je osnovni problem filma GLEDAJ ME koji ga je verovatno i koštao šire distribucije, osim raspada zajedničke države i crnogorske izdaje koja je onemogućila da narod ovde sa simpatijama gleda na bilo šta odande, iako je Srbija bila vrlo blagonaklono tržište za crnogorske filmove (i OPET PAKUJEMO MAJMUNE i AJFELOV TORANJ su solidno prošli) jeste to što se dešava u dva različita vremenska toka koji nisu dovoljno diferencirani i treba uložiti dosta strpljenja i imati dosta razumevanja da bi se razumelo šta se kada desilo. A u suštini, priča je vrlo jednostavna i film je strukturiran tako da bude razumljiv.
Problem je u tome što film da bi se uopšte razumeo, mada i tada neke stvari ostaju nejsne, mora da se gleda sa velikom pažnjom a žanrovski, kao jedna u suštini arhaična melodrama ne poziva na takav vid gledanja, niti je reč o strukturi koja može da izdrži takvu kumulativnu dramaturgiju u kojoj se film gleda. ovo je film koji je morao da funkcioniše na nekom najelementarnijem nivou otkrivanja misterije, i samim tim je morao biti jasan na svim nivoima.
Za fotografiju Dimitrija Jokovića koja je podjednako glossy u pokušaju kao i u MAJMUNIMA ali daleko funkcionalnija, može se reći da donosi jedan solidan vizuelni koncept na malom budžetu, ali mislim da je Joković zakazao kada je reč o iznalaženju vizuelnog koncepta za različite vremenske tokove. Isto tako, čini mi se da montaža Stevana Marića više radi na polju atraktivnosti nego pripovedanja u nekom fundamentalnom smislu.
Dakle, reklo bi se pohvalno postojanje jasnog vizuelnog koncepta nažalost biva utrošeno u pogrešne svrhe - odnosno više se bavi dopadljivošću nego funkcionalnošću.
Što se glumaca tiče, hrvatska glumica Olga Pakalović u glavnoj ulozi kao i većina manje poznatih glumaca deluju efektnije od "starih znanaca" poput Andrije Miloševića, Baneta Popovića i Mladena Nelevića. Popović se ponovo izdvaja kao problem u podeli, ovog puta ne zbog same igre već zato što je previše mladolik da bi se mogao doživeti kao otac Andrije Miloševića što doprinosti već prisutnoj konfuziji. U principu, glumci koji nemaju izgrađenu prepoznatljivu personu ulažu više truda u ovom filmu.
Međutim, isti glumci koji igraju i u flešbeku i u "sadašnjosti" ne funkcionišu, pre svega zato jer su prestari u flešbeku, a to se naročito odnosi na Olgu Pakalović koja ne prolazi kao tinejdžerka čak ni sa promenom frizure.
GLEDAJ ME i sa svim ovim problemima stoji kao naslov koji bi se našao negde u sredini po kriterijumima naše kinematografije da smo ostali u zajedničkoj državi, što nije loš skor. Nažalost, kao jedni crnogorski film u ko zna koliko godina neće profitirati od odsustva konkurencije iz prostog razloga što, paradoksalno, pati od produkcionih problema srpskog filma te mnogo više liči na jedan od deset srpskih nego na jedan jedini film neke države koji bi po definiciji morao da bude ambiciozniji.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment