Pogledao sam NEKE DRUGE PRIČE i moram priznati da sam se mnogo bolje proveo nego što sam očekivao.
Najbolja priča je, nije što je naša, ali svakako ona koju je snimila Ana Maria Rossi. Ova priča se nadovezuje na neke stvari koje smo videli u filmovima poput HITNA POMOĆ ili LEPA SELA, ali to su sve dobre tradicije i mene pre svega raduje što je Ana vrlo dobro procenila sa čime raspolaže i kakav film može da snimi. U celokupnom omnibusu, njen film uspeva da podigne tempo i razgali publiku baš na onaj način na koji su to radiji srpski filmovi u staroj Jugoslaviji.
Pre svega, film je vrlo precizno i nenametljivo režiran, priča je jasno ispričana, glumci su jasno u prvom planu, razdvojeno je važno od nevažnog, a angažovanje Sregeja Trifunovića za glavnu ulogu je dobra upotreba personality actora kod reditelja debitanta. S jedne strane, Sergej ipak ne hijackuje film i njegovo džeziranje do kraja priče ostaje u domenu rediteljske ideje i ne postaje lično iživljavanje. S druge strane, nije pošla stranputicom uzimanja neproverenih i u većini slučajeva opravdano neafitmisanih ljudi.
Moram priznati da je meni film i ideološki legao jer ima poentu da se čovek u potpunosti formira tek kad oseti čari osvete štoi je vrlo exploitation fazon.
Po nivou realizacije, i modernom vizuelnom konceptu izdvojio se film Ivone Juke, hrvatski predstavnik. Međutim, ovaj film je narativno mnogo slabiji, konfuzan je i neuspešno pokušava da simulira izlomljenu, fragmentarnu dramaturgiju koju praktikuju Arriaga i Innaritu. Smešten u malograđansko viđenje viših klasa, priča o ženi naludoj pretencioznoj slikarki, koju autorka pritom tretira kao prijatno idiosinkratičnu individualku i njenom nerazumvanju oko trudnoće sa mužem biznismenom, uspeva da ne samo bude uslovi eye candy bez ikakvog narativnog hooka, već i da svoju suštinski dobru dilemu postavljenu pred karaktere potropi u dve rečenice verbalnog razrešenja i sve spakuje u jeftinu simboliku. Šteta, Juka je očigledno imala saradnike koji su mogli da joj pruže mnogo i da joj naprave vrlo moderan i atraktivan film.
Slovenački film Hanne Slak, čije sam radove gledao i ranije, počinje dobro, duhovito, ima u sebi disciplinu i svedenost savremenih kratkih filmova koji dobro prolaze po festivalima i reklo bi se da Hanna Slak najzrelije misli u tom smislu kako spakovati film koji po svojim izražajnim sredstvima spada u taj vrlo specifični korpus. Međuitim, njen film odlazi u neku preekstremnu stilizaciju koja ga čini aposlutno internacionalno prijemčivim, u toj meri da na kraju maltene može da bude i islandski film, a s druge strane, kroz tu stilizaciju obesmišljava prethodnu investiciju koju gledalac ima u junake.
Bosanski film Ines Tanović je standardno odvratan, sa sve pominjanem rata gde mu vreme nije i poentom koja je jasna posle drugog reza u filmu.
I makedonski je aposlutno dno u ovoj ponudi, najslabije ispričan i najslabije relaizovan film sa puno nedoslednosti i neveština. Znatno ispod inače visokog makedonskog standarda,
Ako imamo u vidu koju vrstu PC ambicija je imao ovaj film, mogu reći da ih je ispunio i da je to mogao da uradi i mnogo gori način. Možda sam ja ipak i subjektivan jr je ovaj film uprkos svemu po ko zna koji put pokazao superiornost srpske kinematografije, naročito u domenu tzv. "normalnog" filma koju smo u jednom trenutku počeli da gubimo.
* * 1/2 / * * * *
Najbolja priča je, nije što je naša, ali svakako ona koju je snimila Ana Maria Rossi. Ova priča se nadovezuje na neke stvari koje smo videli u filmovima poput HITNA POMOĆ ili LEPA SELA, ali to su sve dobre tradicije i mene pre svega raduje što je Ana vrlo dobro procenila sa čime raspolaže i kakav film može da snimi. U celokupnom omnibusu, njen film uspeva da podigne tempo i razgali publiku baš na onaj način na koji su to radiji srpski filmovi u staroj Jugoslaviji.
Pre svega, film je vrlo precizno i nenametljivo režiran, priča je jasno ispričana, glumci su jasno u prvom planu, razdvojeno je važno od nevažnog, a angažovanje Sregeja Trifunovića za glavnu ulogu je dobra upotreba personality actora kod reditelja debitanta. S jedne strane, Sergej ipak ne hijackuje film i njegovo džeziranje do kraja priče ostaje u domenu rediteljske ideje i ne postaje lično iživljavanje. S druge strane, nije pošla stranputicom uzimanja neproverenih i u većini slučajeva opravdano neafitmisanih ljudi.
Moram priznati da je meni film i ideološki legao jer ima poentu da se čovek u potpunosti formira tek kad oseti čari osvete štoi je vrlo exploitation fazon.
Po nivou realizacije, i modernom vizuelnom konceptu izdvojio se film Ivone Juke, hrvatski predstavnik. Međutim, ovaj film je narativno mnogo slabiji, konfuzan je i neuspešno pokušava da simulira izlomljenu, fragmentarnu dramaturgiju koju praktikuju Arriaga i Innaritu. Smešten u malograđansko viđenje viših klasa, priča o ženi naludoj pretencioznoj slikarki, koju autorka pritom tretira kao prijatno idiosinkratičnu individualku i njenom nerazumvanju oko trudnoće sa mužem biznismenom, uspeva da ne samo bude uslovi eye candy bez ikakvog narativnog hooka, već i da svoju suštinski dobru dilemu postavljenu pred karaktere potropi u dve rečenice verbalnog razrešenja i sve spakuje u jeftinu simboliku. Šteta, Juka je očigledno imala saradnike koji su mogli da joj pruže mnogo i da joj naprave vrlo moderan i atraktivan film.
Slovenački film Hanne Slak, čije sam radove gledao i ranije, počinje dobro, duhovito, ima u sebi disciplinu i svedenost savremenih kratkih filmova koji dobro prolaze po festivalima i reklo bi se da Hanna Slak najzrelije misli u tom smislu kako spakovati film koji po svojim izražajnim sredstvima spada u taj vrlo specifični korpus. Međuitim, njen film odlazi u neku preekstremnu stilizaciju koja ga čini aposlutno internacionalno prijemčivim, u toj meri da na kraju maltene može da bude i islandski film, a s druge strane, kroz tu stilizaciju obesmišljava prethodnu investiciju koju gledalac ima u junake.
Bosanski film Ines Tanović je standardno odvratan, sa sve pominjanem rata gde mu vreme nije i poentom koja je jasna posle drugog reza u filmu.
I makedonski je aposlutno dno u ovoj ponudi, najslabije ispričan i najslabije relaizovan film sa puno nedoslednosti i neveština. Znatno ispod inače visokog makedonskog standarda,
Ako imamo u vidu koju vrstu PC ambicija je imao ovaj film, mogu reći da ih je ispunio i da je to mogao da uradi i mnogo gori način. Možda sam ja ipak i subjektivan jr je ovaj film uprkos svemu po ko zna koji put pokazao superiornost srpske kinematografije, naročito u domenu tzv. "normalnog" filma koju smo u jednom trenutku počeli da gubimo.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment