Moguće je da sam počeo da retardiram ali pogledao sam SURROGATES Jonathana Mostowa i taj film mi se izuzetno dopao. Doduše, priznajem, pogledao sam ga u kućnim uslovima, moguće je da u bioskopu nije tako zanimljivo, zbog samog karaktera filma. Naime, SURROGATES je u svojoj osnovi B-film u najboljem smislu te definicije. E sad, formalno, SURROGATES je A ili ako ne baš A a onda A- film. I tu nastupa možda ključni problem u recepciji ovog filma, ni njegove ideje pa ni egzekucija nisu na A nivou.
Ako kao primer A filma sa određenim SF zapletom i intelektualnim pretenzijama uzmemo INCEPTION, onda SURROGATES nema tu šta da traži, i to ne zato što je mnogo slabiji nego zato što je manje diskurzivan u izlaganju svoje ideje. Naime, INCEPTION traje dva i po sata i u jedno pet navrata nabije publici na nos kako je to sve zapravo jako pametno, dočim SURROGATES traje sat i po i mnoge svoje teze plasira na nivou detalja i ne insistira na tome da je za klasu viši od ostatka ponude.
U tom smislu SURROGATES se može porediti sa literaturom. Dok se veliki blokabasteri sa premisom da su inteligentni prodaju kao neka vrsta mejnstrim literature sa žanrovskim zapletom, SURROGATES je kao old school žanrovski roman koji je prepun konvencija i klišea ali je interesantan.
Kad govorimo o konvencijama, one su sjajno plasirane u ovom filmu pre svega jer je u njegovom B-duhu da se neke stvari plasiraju preko žanrovskih prečica, ali pored toga pošto je smešten u svet surogata a surogati su ono kako ljudi vide sebe odnosno kako žele da se predstave, logično je da policajci sebe vide kao policajce iz filma. Tako je i sa ostalim profesijama.
Ono što je meni zanimljiviji aspekt od same koncepcije surogata koja otvara mogućnosti za beskrajne diskusije, i potencijal za još deset filmova na tu temu, jeste ko im se suprotstavlja, s jedne strane tu je duboko traumatizovani detektiv-otpadnik i negativac koji je takođe opterećen vlastitom traumom. Reklo bi se da u ovom obračunu, u kome je naizgled zdrav razum osnovni razlog skepse prema surogatima, jedino traumatizovan i psihotičan čovek mogu da zaista stupe u borbu.
Po svom izgledu SURROGATES me je podsetio na 80s SFove poput Crichtonovog LOOKERa, nosi u sebi tu atmosferu tehnotrilera i smirenost estetizovanih ambijenata. Mostow se dosta igra sa sterilnim svetom surogata koji je sličan kao naš svet ali ipak nije to i uz pomoć izvrsnog DPa Olivera Wooda gradi jedan naizgled nepretenciozan a zapravo vrlo sofisticiran vizuelni koncept. Dok je glavni junak surogat, film je slikan u mirnim, ravnim pokretima kamere, sa krajnje konvencionalnim kadriranjem, a onda kada postane čovek, Mostow i Wood prelaze u sledeću brzinu. I što je više ljudi u igri, to fotografija postaje življa, sa više pokreta kamere i organskim rešenjima u tom domenu.
Film će biti upamćen po barem jednoj antologijskoj akcionoj sceni kada glavni junak helikopterom juri osumnjičenog, a ostatak akcije u sebi nosi prijatnu dozu anarhičnosti proistkle iz toga da se ubijaju ljudi koji to nisu, kao u MATRIXu.
Ono gde film ode u pogešan vid konvencionalnosti jeste samo running against the clock finale, koje nije skandalozno, u redu je, ali je moglo biti bolje.
Bruno je sjajan u glavnoj ulozi - ridikulozan u surogat formi i u ful mačo modu kada ponovo postane čovek. Drugi glumci u principu manje-.više disciplinovano igraju surogate, i samo povremeno ispadnu iz "lika". Podela je među surogatima odlično napravljena, sa glumcima poput Rosamund Pike i Borisa Kodjoea koji savršeno reprezentuju artificijelne vizije ljudi.
Iako SURROGATES donosi i reunion Willis-Rhames, oni praktično nemaju zajedničkih scena.
SURROGATES je pametan B-film pod krinkom A-filma koji pretenduje da bude pametan.
* * * / * * * *
Ako kao primer A filma sa određenim SF zapletom i intelektualnim pretenzijama uzmemo INCEPTION, onda SURROGATES nema tu šta da traži, i to ne zato što je mnogo slabiji nego zato što je manje diskurzivan u izlaganju svoje ideje. Naime, INCEPTION traje dva i po sata i u jedno pet navrata nabije publici na nos kako je to sve zapravo jako pametno, dočim SURROGATES traje sat i po i mnoge svoje teze plasira na nivou detalja i ne insistira na tome da je za klasu viši od ostatka ponude.
U tom smislu SURROGATES se može porediti sa literaturom. Dok se veliki blokabasteri sa premisom da su inteligentni prodaju kao neka vrsta mejnstrim literature sa žanrovskim zapletom, SURROGATES je kao old school žanrovski roman koji je prepun konvencija i klišea ali je interesantan.
Kad govorimo o konvencijama, one su sjajno plasirane u ovom filmu pre svega jer je u njegovom B-duhu da se neke stvari plasiraju preko žanrovskih prečica, ali pored toga pošto je smešten u svet surogata a surogati su ono kako ljudi vide sebe odnosno kako žele da se predstave, logično je da policajci sebe vide kao policajce iz filma. Tako je i sa ostalim profesijama.
Ono što je meni zanimljiviji aspekt od same koncepcije surogata koja otvara mogućnosti za beskrajne diskusije, i potencijal za još deset filmova na tu temu, jeste ko im se suprotstavlja, s jedne strane tu je duboko traumatizovani detektiv-otpadnik i negativac koji je takođe opterećen vlastitom traumom. Reklo bi se da u ovom obračunu, u kome je naizgled zdrav razum osnovni razlog skepse prema surogatima, jedino traumatizovan i psihotičan čovek mogu da zaista stupe u borbu.
Po svom izgledu SURROGATES me je podsetio na 80s SFove poput Crichtonovog LOOKERa, nosi u sebi tu atmosferu tehnotrilera i smirenost estetizovanih ambijenata. Mostow se dosta igra sa sterilnim svetom surogata koji je sličan kao naš svet ali ipak nije to i uz pomoć izvrsnog DPa Olivera Wooda gradi jedan naizgled nepretenciozan a zapravo vrlo sofisticiran vizuelni koncept. Dok je glavni junak surogat, film je slikan u mirnim, ravnim pokretima kamere, sa krajnje konvencionalnim kadriranjem, a onda kada postane čovek, Mostow i Wood prelaze u sledeću brzinu. I što je više ljudi u igri, to fotografija postaje življa, sa više pokreta kamere i organskim rešenjima u tom domenu.
Film će biti upamćen po barem jednoj antologijskoj akcionoj sceni kada glavni junak helikopterom juri osumnjičenog, a ostatak akcije u sebi nosi prijatnu dozu anarhičnosti proistkle iz toga da se ubijaju ljudi koji to nisu, kao u MATRIXu.
Ono gde film ode u pogešan vid konvencionalnosti jeste samo running against the clock finale, koje nije skandalozno, u redu je, ali je moglo biti bolje.
Bruno je sjajan u glavnoj ulozi - ridikulozan u surogat formi i u ful mačo modu kada ponovo postane čovek. Drugi glumci u principu manje-.više disciplinovano igraju surogate, i samo povremeno ispadnu iz "lika". Podela je među surogatima odlično napravljena, sa glumcima poput Rosamund Pike i Borisa Kodjoea koji savršeno reprezentuju artificijelne vizije ljudi.
Iako SURROGATES donosi i reunion Willis-Rhames, oni praktično nemaju zajedničkih scena.
SURROGATES je pametan B-film pod krinkom A-filma koji pretenduje da bude pametan.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment