Pogledao sam RAGING PHOENIX, produkciju Pracyha Pinkaewa koju je režirao Rashane Limtrakul.
Limtrakul za razliku od svog producenta jako insistira na estetizaciji prizora i čini se da su mu osvetljenje i kvalitet slike bitniji od rezultata koji nose sa sobom pokret u kadru i spojevi kadrova, tako da je veći deo filma prilično slabo montiran, bez previše dara za postavljanje akcionih scena u montažnom smislu. Isto tako, akcione scene su mahom snimljene iz više pozicija kamere što dovodi do velikih diskontinuiteta koji otkrivaju da su situacije lažirane i snimane na parče. Naravno, ni kod Pinkaewa nije sve stvarno, ali on ipak mnogo veštije prikriva svoj bag of tricks. Ipak, upravo u tim nijansama se poznaju majstori i razlikuju Yuen Woo Ping od Cory Yuena.
Woo Ping je dobra refernca za Limtrakulov film zato što se i ovde koristi drunken boxing, ali nažalost ne onoliko efektno kako u Hong Kongu i čini se da se pijanstvo kao stil borbe pojavljuje sporadično ali da Limtrakul često i zaboravi da se praktikuje drunken borba i ima neke prilično strejt tuče.
Na svu sreću, Limtrakul ima neki najbazičniji instinkt za postavljenje martial arts filma kao priče i borbe su sve bolje kako se približavamo finalu što je dosta važno jer se i u boljim martial arts produkcijama dešava da borbe sa početka zasene kasnije.
Ono što Limtrakul međutim sjajno radi a to je da čuva tradicije koje je počeo Pinkaew, a to je da martial arts film mora biti malo prljav i malo naivan, mora biti malo disreputable, a ako dolazi iz Azije i malo iracionalan. Dok Pinkaew sada radi američki film a već u CHOCOLATE je pokušao da se "uozbilji", Linmtrakul drži tu liniju i mnoge objektivne mane su zapravo garancija da je reč o jednom relaksiranom i nepretencioznom borilačkom filmu.
Yanin se posle CHOCOLATE potvrdila kao zvezda i ono što joj sada jedino fali jeste moćan i bolje zaokružen & osmišljen film.
Sa dizajnom likova, ubacivanjem ofarbanih kosa i lokalnog hip-hopa, Limtrakul se uklapa u azijski post-manga ambijent i jedina neuralgična tačka tajlandskih akcijaša ostaje predugo trajanje, te ne čudi Bessonovo kraćenje ONG BAKa. Iako se ne bih složio sa delom kritike da RAGING PHOENIX oskudeva u akciji pre finala, svakako je da ima scena koje su bez griže savesti mogle biti izbačene.
U svakom slučaju, RAGING PHOENIX je obavezna lektira za ljubitelje i poznavaoce...
* * 1/2 / * * * *
Limtrakul za razliku od svog producenta jako insistira na estetizaciji prizora i čini se da su mu osvetljenje i kvalitet slike bitniji od rezultata koji nose sa sobom pokret u kadru i spojevi kadrova, tako da je veći deo filma prilično slabo montiran, bez previše dara za postavljanje akcionih scena u montažnom smislu. Isto tako, akcione scene su mahom snimljene iz više pozicija kamere što dovodi do velikih diskontinuiteta koji otkrivaju da su situacije lažirane i snimane na parče. Naravno, ni kod Pinkaewa nije sve stvarno, ali on ipak mnogo veštije prikriva svoj bag of tricks. Ipak, upravo u tim nijansama se poznaju majstori i razlikuju Yuen Woo Ping od Cory Yuena.
Woo Ping je dobra refernca za Limtrakulov film zato što se i ovde koristi drunken boxing, ali nažalost ne onoliko efektno kako u Hong Kongu i čini se da se pijanstvo kao stil borbe pojavljuje sporadično ali da Limtrakul često i zaboravi da se praktikuje drunken borba i ima neke prilično strejt tuče.
Na svu sreću, Limtrakul ima neki najbazičniji instinkt za postavljenje martial arts filma kao priče i borbe su sve bolje kako se približavamo finalu što je dosta važno jer se i u boljim martial arts produkcijama dešava da borbe sa početka zasene kasnije.
Ono što Limtrakul međutim sjajno radi a to je da čuva tradicije koje je počeo Pinkaew, a to je da martial arts film mora biti malo prljav i malo naivan, mora biti malo disreputable, a ako dolazi iz Azije i malo iracionalan. Dok Pinkaew sada radi američki film a već u CHOCOLATE je pokušao da se "uozbilji", Linmtrakul drži tu liniju i mnoge objektivne mane su zapravo garancija da je reč o jednom relaksiranom i nepretencioznom borilačkom filmu.
Yanin se posle CHOCOLATE potvrdila kao zvezda i ono što joj sada jedino fali jeste moćan i bolje zaokružen & osmišljen film.
Sa dizajnom likova, ubacivanjem ofarbanih kosa i lokalnog hip-hopa, Limtrakul se uklapa u azijski post-manga ambijent i jedina neuralgična tačka tajlandskih akcijaša ostaje predugo trajanje, te ne čudi Bessonovo kraćenje ONG BAKa. Iako se ne bih složio sa delom kritike da RAGING PHOENIX oskudeva u akciji pre finala, svakako je da ima scena koje su bez griže savesti mogle biti izbačene.
U svakom slučaju, RAGING PHOENIX je obavezna lektira za ljubitelje i poznavaoce...
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment