Reprizirao sam film HOFFA Danny De Vita. Reč je o jednom izvanrednom primerku filma po istinitoj priči sa početka devedesetih u kome je De Vito potvrdio da je ne samo zanimljiv reditelj već i da je sposoban da izgura jednu jako zahtevnu priču ne samo u produkcionom već i rediteljskom smislu. Iako je reč o scorseseovskom miljeu, De Vito je ovaj film radio sa De Palminom ekipom, scenario je pisao David Mamet a DP je bio Stephen H. Burum.
Mamet je napisao izuzetan scenario koji je optuživan da je navijački za Hoffu ili da je previše hladan, međutim, ni jedna ni druga etiketa mu se ne mogu olako prilepiti. Naime, strukturalno, Mametov scenario je u klasičnom holivudskom maniru priča na tragu filmova Elie Kazana, valjano strukturirana istorijska hronika koja prati karakter kroz istorijske događaje, ne lutajući izvan karaktera i njegovih doživljaja. Međutim, ključno Mametovo oruže - dijalog - ovde ima posebnu dimenziju pošto je uspeo da ostvari vrlo suptilnu dijalošku konstrukciju koja sjajno opisuje donošenje odluka koje su mračne, teške, nelegalne, beu da ih verbalizuje i time savršeno objašnjava taj svet u kome mnoge stvari ostaju nedorečene iako su savršeno iskomunicirane. Samo u takvom svetu je Hoffa mogao imati sudbinu kakvu je imao.
Burum i De Vito u vizuelnom smislu stvaraju delo izuzetne pismenosti, sa vladanjem svim aspektima koje u mnogim sferama prevazilazi filmove bazirane na karakteru i relativno kamernim situacijama a da pritom vizuelne bravure (po kojima je De Vito poznat) ne ometaju pričanje priče. U tom smislu, HOFFA ima nečeg depalmijanskog u sebi.
Osnovni element razlikovanja u odnosu na Scorseseove epove o mafiji, GOODFELLAS i CASINO jeste to što HOFFA ima striktno dramsku strukturu u aristotelovskom smislu dočim Scorsese ima epsku. Međutim, uprkos tome De Vitov film ne deluje hendikeprirano ili suženo u bilo kom smislu i cela priča se vrlo lepo razume.
Zahvaljujući Mametovom dijalogu, HOFFA je film koji zaista ne zauzima strane. Nicholsonova harizma je uvek dvosekli mač i to pomaže da ovaj film bude vrlo kompleksan portret jedne kompleksne ličnosti snažnog i ubedljivog mačo stava i borbenosti.
* * * 1/2 / * * * *
Mamet je napisao izuzetan scenario koji je optuživan da je navijački za Hoffu ili da je previše hladan, međutim, ni jedna ni druga etiketa mu se ne mogu olako prilepiti. Naime, strukturalno, Mametov scenario je u klasičnom holivudskom maniru priča na tragu filmova Elie Kazana, valjano strukturirana istorijska hronika koja prati karakter kroz istorijske događaje, ne lutajući izvan karaktera i njegovih doživljaja. Međutim, ključno Mametovo oruže - dijalog - ovde ima posebnu dimenziju pošto je uspeo da ostvari vrlo suptilnu dijalošku konstrukciju koja sjajno opisuje donošenje odluka koje su mračne, teške, nelegalne, beu da ih verbalizuje i time savršeno objašnjava taj svet u kome mnoge stvari ostaju nedorečene iako su savršeno iskomunicirane. Samo u takvom svetu je Hoffa mogao imati sudbinu kakvu je imao.
Burum i De Vito u vizuelnom smislu stvaraju delo izuzetne pismenosti, sa vladanjem svim aspektima koje u mnogim sferama prevazilazi filmove bazirane na karakteru i relativno kamernim situacijama a da pritom vizuelne bravure (po kojima je De Vito poznat) ne ometaju pričanje priče. U tom smislu, HOFFA ima nečeg depalmijanskog u sebi.
Osnovni element razlikovanja u odnosu na Scorseseove epove o mafiji, GOODFELLAS i CASINO jeste to što HOFFA ima striktno dramsku strukturu u aristotelovskom smislu dočim Scorsese ima epsku. Međutim, uprkos tome De Vitov film ne deluje hendikeprirano ili suženo u bilo kom smislu i cela priča se vrlo lepo razume.
Zahvaljujući Mametovom dijalogu, HOFFA je film koji zaista ne zauzima strane. Nicholsonova harizma je uvek dvosekli mač i to pomaže da ovaj film bude vrlo kompleksan portret jedne kompleksne ličnosti snažnog i ubedljivog mačo stava i borbenosti.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment