Sunday, February 28, 2010

FLEŠBEK

FLEŠBEK Aleksandra Jankovića se ispostavio kao jedan vrlo interesantan debitantski film koji je imao krajnje curious produkcionu sudbinu iz čijih je kandži manje-više uspeo da se izvuče. Reč je o filmu koji je na konkursu beogradskog Sekretarijata za kulturu pobedio na osnovu scenarija Duška Premovića, inače glumca sa čijim smo se scenarističkim prvencem već upoznali u TV filmu Marka Novakovića NEKO ME IPAK ČEKA, da bi potom krenula potraga za rediteljem u kojoj je angažovan Janković.

Janković se ispostavio kao najveći adut ovog filma, a Premović svakako kao njegov najveći problem. Premovićev uticaj je negativan i na nivou scenarija i na nivou glume. Dok se kao fizička pojava Premović može nametnuti kao solidan, čak i filmičan glumac, na tragu James Gandolfinija/Takeshi Kitana, što sugeriše i sam scenario, on postaje katastrofalan čim progovori. Iako njegov lik u ovom filmu ne govori mnogo, govori sasvim dovoljno da u priličnoj meri onemogući Jankovićev rad i da ugrozi mnoge scene. Iako se zbog male količine replika, Premović-glumac ne može okriviti da je previše oštetio film, čini se da je film mogao biti znatno snažniji sa drugim glumcem u ovoj ulozi.

Kao scenarista, reklo bi se da Premović već poprima obrise autora i da ima jednu kronenbergovsku opsesiju ginekologijom i pitanjima neželjene trudnoće tako da bi se stil koji je on ustoličio mogao nazvati "ginekološkim neorealizmom". Janković uspeva manje ili više dobro da se izbori sa Premovićevim scenama u kojima se situacije osrednje potentnosti razvlače do iznemoglosti i nazad, i sasvim je sigurno da bi mladom reditelju posao bio olakšan da je scenario bio sadržajniji, sa bogatijim likovima, raznovrsnijim radnjama i bolje vođenim zapletom.

S druge strane, sve ono što su nedostaci Premovića kao pisca, Janković dobro pokriva poznavanjem filma, i za piščeve greške nalazi stilska rešenja u kojima takv greške mogu da se prihvate.

Iako su svi ovi problemi sa Premovićem u centru dosta krupni, Janković i njegov DP Igor Šunter s druge strane uglavnom uspevaju da mu budu dobra protivteža. Koristeći se kadar-sekvencama, odličnom crno-belom fotografijom, inventivnim kadriranjem i vrlo lepo odabranim lokacijama, Janković u većem delu uspeva da zamaskira sve nedostatke retorikom art-house filma i Crnog talasa i u smislu vizuelne prerade tog crnotalasovskog materijala najviše podseća na Kokana Rakonjca. Sasvim je sigurno da bi sa boljim repro-materijalom, Janković uspeo da izgura još bolji film i na neki način ova partija sa hendikepom samo pokazuje jedan vrlo potentan talenat koji je nažalost zarobljen u kinematografiji koja ne ume da pravilno profliše materijal i ambijent za rad.

Naprosto, reditelj Jankovićevog talenta zarobljen je u produkcionim okolnostima u kojima finansijeri misle da je Premovićev scenario dobar, i dok god bude takva situacija, i rezultati će više biti na nivou velikih obećanja nego velikih dometa. Pa ipak, FLEŠBEK nudi razloge za optimizam uprkos opštoj truleži u kojoj je nastao.

Nadam se da će FLEŠBEK biti dobro prihvaćen uprkos svojim nedostacima i da će omogućiti Jankoviću da snimi i neki novi film u kome će svoj talenat spojiti sa adekvatnijim materijalom.

Janković pripada novoj generaciji reditelja koja sada ulazi u kinematografiju i uz Nikolu Ležaića on će ih reprezentovati ove sezone. Na osnovu njihovih studentskih filmova među kojima su verovatno najpoznatiji radovi Jelene Tvrdišić i Vladimira Mančića bilo je jasno da će doneti nešto novo u našu kinematografiju, jedan svež izraz i poznavanje tehnike koje do sada nije bilo toliko zastupljeno. I Janković je to uprkos svemu pokazao u FLEŠBEKU. U tom smislu, premijera ovog filma je bitan korak za ulazak jedne potpuno nove generacije u naš film.

* * 1/2 / * * * *

LA DECIMA VITTIMA

Pogledao sam LA DECIMA VITTIMA Elio Petrija, film koji sjajno ide kao žanrovska dopuna uz Rob Marshallov NINE. Reč je o nesumnjivo evropskoj reinterpretaciji jedne žanrovske satire o antiutopijskom društvu kome je ubijanje dozvoljeno pripadnicima određenog kluba kako bi se narod izduvao i izbegli ratovi sa samo sa tim dodatkom što je Sheckleyev high concept režiran u dekadentnoj produkciji Carla Pontija sa vrlo inspirisanim Elio Petrijem na čelu, i redovnim Fellinijevim saradnikom Tonino Guerom među piscima.

Sigurno je Sheckley pisao svoj roman sa idejom da to bude upozorenje i satira koja predviđa novu i ubedljivu realnost ali Petri i Ponti su celim smeštanjem priče u swingin' Rome, dodali filmu jednu dolce vita glazuru koja samo doprinosi utisku futurističkog sveta u kome ljudi zaista gube razum.

Marcello Mastroiani, za ovu priliku ofarban u plavo je dovoljno cool i harizmatičan da pored njega čak i drvo javorovo Ursula Andress pije vodu kao glumica a setovi su ekstremno razigrani i prijatni.

Uprkos političkoj napaljenosti priče, Elio Petri nije zaboravio da film treba da bude vizuelno ekspresivan i energičan tako da Italija bliske budućnosti izgleda fantastično čak i na skromnom budžetu a svi arty zahvati deluju kao lepa dopuna i osveženje a ne kao nepodnošljiva digresija što bi sigurno bilo svojstveno Francuzima. Na određeni način, sa sve ofarbanim Marcellom, na planu hemije među likovima i designa, Petri anticipira Jewisonovog CROWNa. U tom smislu još očekivanije deluje priča od pre nekoliko godina da je ovaj projekat trebalo da rimejkuje McTiernan koji se već zapljunuo solidnim rimejkom CROWNa. Ovo jeste očigledno stil koji je McTiernana formirao u izvesnoj meri kao filmofila na samim počecima. Uostalom Petrijev film je sigurno dosta uticao i na anarhičan stil pojedinih novoholivudskih naslova oslonjenih na spoj žanra i avangarde.

* * * / * * * *

FLORES NEGRAS

Pogledao sam FLORES NEGRAS Davida Carrerasa, španski špijunski film koji spada u red savremnih evropskih trilera koji nažalost imaju TV-look. Sličan je naslovima kao što su KONGEKABALE ili recimo ekranizacijama Stiega Larssona. Za razliku od ovih severnjačkih uspeha, međutim, FLORES NEGRAS pokušava da ponovi strukturu old school francuskog političkog filma sa dramaturgijom u kojoj nema puno pripovedanja ili objašnjavanja što čini da se prvih pola sata jedva i razume o čemu se tu baš tačno radi. Kasnije kada priča kickinuje, osnovni problemi su televizijska egzekucija u smislu krajnje predvidlvog, konvencionalnog kadriranja koje za male pare pokušava da bude flashy i jednog od tipičnih Filmaxovih problema u pojedinim produkcijama a to je što svi junaci govore španski i teško ih je geografski odrediti odakle su. Isto tako, gostovanja Maximiliana Schella i Marie Grazie Cuccinote su možda suvišna i opterećuju narativ znakovitošću ovih zvezda.

Isto tako, ishod u odnosu na specifičan, bezmalo melvilovski početak ostaje dosta konvencionalan i ne prati sve ono u šta smo investirali toliko koncentracije i energije.

U svakom slučaju FLORES NEGRAS je marginalan film, samo za ljubitelje i poznavaoce.

* * / * * * *

Saturday, February 27, 2010

THE WOLFMAN

Pogledao sam THE WOLFMAN Joe Johnstona. Film je prilično slab, i uprkos tome što mu se može naći nekoliko olakšavajućih okolnosti, reč je o krajnje nezadovoljavajućem gledalačkom iskustvu.

Prva olakšavajuća okolnost jeste to što je reč o jednoj vrlo problematičnoj produkciji. Kao šđto znamo prvi scenario napisao je Andrew Kevin Walker za marka Romaneka da režira, to je jedan film, a onda su dovedeni David Self da preprave i Joe Johnston da režira što je realno potpuno drugi film. I to ne po svaku cenu lošiji film, ali prosto drugi film. To je sigurno doprinelo tome da film na kraju ostavlja prilično polovičan utisak, kao da u izvesnim segmentima nije razvijen kako treba. Ako se tome dodaju recutovi i reshootovi, činjenica da je film i ovakav ispao deluje kao uspeh.

Zatim, olakšavajuća okolnost je to da je reč o pokušaju da se rebootuje izvorni WOLFMAN koji je Universalov klasik koji je bio template i potom bio done to death do te mere da objektivno danas jako retko imamo funkcionalne werewolf filmove bazirane na misteriji o tome šta je izvor problema. Čak i klasik poput HOWLINGa ima taj problem. S druge strane, imali smo nekoliko odličnih revizionističkih naslova kao što su DOG SOLDIERS i GINGER SNAPS ali zadatak postavljen pred ovu dvojicu scenarista i par reditelja bio je da snime muzejski film, da snime osavremenjenu varijantu onoga što već znamo, da ovaj film bude nova verzija onog starog a to ne pije vodu.

Jedan razlog zašto ne pije vodu jeste i Benicio Del Toro u glavnoj ulozi koji je možda faca ovako, ali realno nije glumac koji može da iznese blockbuster, nije Johnny Depp ili Russell Crowe i najviše podseća na Olivera Reeda, mladog i poročnog u Hammer filmovima poput PARANOIACa Freddie Francisa u kojima pokušava da malo žavće gothic scenografiju svojom glumom. O Tony Hopkinsu i toboženjem twistu ne treba trošiti reči. Ovo je prvi film na kome je Andy Walker potpisan na kome se twist vidi iz aviona.

Drugi razlog zašto ova vrsta konvencionalne strukture ne funkcioniše jeste odsustvo melodrame. Frojdistička postavka nije lišena potentnosti ali odnosi između sina i oca su isuviše nerazvijeni da bi se razvilo traumatsko jezgro koje se potom eksternalizuje kroz borbu između sina i oca koji je jouisseur i poseduje sve žene u njegovoj okolini.

S druge strane, kada imamo glavnog junaka, načelno, pozitivca koji je monstrum tipa FLY ili WOLFMAN mora postojati ljubavna priča koja na neki način biva onemogućena njegovom transformaicjom. Tu ljubavnu priču ovde u suštini nemamo iako se ona tu pojavi u formi natuknute konvencije. Emily Blunt je potpuno ispuštena i kao lik i kao glumački potencijal.

Konačno, Benicio ni kao pojava ni kao karakter nije naročito zanimljiv, nije ni heroj, nije ni antiheroj, on je jedna prazna pojava koja luta kroz film i ispada glupa u društvu pošto sve shvata poslednji.

U tehničkom smislu, WOLFMAN nije ništa naročito. Okej, skup je to film, sve je to manje-više na nivou, ali recimo Guy Ritchie, iako radi u drugačijem žanrovskom ključu donosi mnogo ubedljiviji i življi London od Johnstona. Johnstonov London je šotrijanski sa obligatory ishendlovanim statistima koji mehanički prolaze kroz drugi plan i starim gađevinama čija arhitektura zapravo nikada ne zaigra na pravi način izuzev u sceni piotapanja u lednu vodu.

Transformacije i monstrumi su mi najveći letdown. Očekivao sam više a wolf on wolf finale je nedopustivo jer se vukodlaci ne samo ne razlikuju te se jedva razaznaje koji je koji, nego imaju manju ekspresivnost nego što bi se očekivalo od makeupa tog kalibra.

Moram priznati da me je u pojedinim momentima, lenjost ovog projekta podsetila na SVU TU RAVNICU s tim što RAVNICA ima svežiji setting i zabavniji zaplet.

THE WOLFMAN je dakle film nerazvijene priče, slabih i antipatičnih likova sa tek ponekom zanimljivom deonicom, koji je doduše ako imamo u vidu težinu zadatka postavljenu pred autore mogao da bude promašaj i u kompetentnijim rukama.

* 1/2 / * * * *

DIE WANNSEEKONFERENZ

Pogledao sam austrijski film DIE WANNSEEKONFERENZ o kome sam čitao dosta još davnih dana a sada sam konačno uspeo i da ga obtainujem. Reč je o televizijskom filmu koji je imao i izvesnu bioskopsku eksploataciju u kome je u maniru verbatim dramaturgije prikazan čuveni sastanak u Wannseeju na kome je dogovoren Endlosung. Na sličnu temu kasnije snimljen je CONSPIRACY ali sa nemačkim glumcima to deluje mnogo ubedljivije.

Tekst koji ličnosti izgovaraju baziran je na nemačkim arhivama i istraživanjima istoričara Holokausta a film se dešava u realtimeu. Heinz Schirk je realizovao sve vrlo precizno bez ikakvih preteranih intervencija i ceo teret je na glumcima pošto je tekst koji oni izgovaraju u svakom zamislivom smislu neverovatan. Glumci su uspeli da uhvate tu atmosferu istrebljivanja Jevreja kao nečeg čemu se prilazi ležerno, kao još jednom posle koji će se lakše raditi ukoliko tu bude i malo šale, flertovanja sa sekretaricom i sl.

Najprofilisaniji likovi su Heydrich i Eichmann. Eichmann je upadljivo nesiguran, verovatno i zbog svoje komunikacije sa Jevrejima koja mu je ipak onemogućavala da ih tretira kao statistiku. I Heydrich koji je u stvari jedan dosta tanak birokrata koji ne pokazuje taj zastrašujući potencijal o kome se govorilo, koji je čak sezao do toga da je smatran potencijalnim Hitlerovim naslednikom.

Ukoliko je želeo da snimi film o zločinu, Vladimir Perišić je trebalo da pogleda ovaj film, i prvo što bi shvatio da ima imalo mozga jeste u kakvim situacijama istina o nečemu može biti luđa od bilo kakve konstrukcije, teatra apsurda i sl. Zatim, shvatio bi koliko je deplasirano ikada u bilo kom kontekstu uporediti srpske zločine u Bosni sa nacističkim, koliko to nema nikakve veze jedno sa drugim. No, čak i na nivou puke estetike, nezavisno politike, istorije i tipa zločina, svako sa imalo razuma shvatio bi da inteligentan čovek možek da snimi nešto što ima smisla čak i kad ne zna previše.

To su autori WANNSEEKONFERENZa uradili. Snimili su solidnu, not too flashy rekonstrukciju sastanka u Wannseeju i realno, pustili su da istorija uradi posao za njih. Na neki način, politika je uradila posao za Perišića, pošto je isključivo zahvaljujući njoj u spoju sa apsolutnim odsustvom bilo kakvih filmskih zahvata podložnih vrednovanju, uspeo da ostvari nekakav uspeh. Međutim, za razliku od WANNSEEKONFERENZ, ORDINARY PEOPLE će verovatno biti zaboravljeni osim u srcima čitalaca e-novina.

* * * / * * * *

Friday, February 26, 2010

FROM PARIS WITH LOVE

Pogledao sam FROM PARIS WITH LOVE Pierre Morela, reditelja koji je počeo kao snimatelj a svetsku slavu stekao sa B13 i potom se potvrdio sa TAKEN. Mudro je što je pre iozlaska FROM PARIS WITH LOVE potpisao ugovore za rad na nekoliko novih filmova pošto ga PARIS ne pokazuje u najboljem svetlu. Iako se za PARIS ne može reći da je slab film, daleko od toga, ipak to nije naslov čiji reditelj posle toga dobija veliki holivudski projekat. Po svom anarhičnom duhu, najviše podseća na LONG KISS GOODNIGHT iako je mnogo, neuporedivo slabiji od tog filma. S druge strane po priči bi se mogao nadovezati na još jedan film koji je kopija Blackovog stila without actually being Shane Black a to je SWORDFISH u kome Travolta igra sličnog rogue agenta. Ipk, SWORDFISH je zahvaljujući stilu Dominica Sene daleko elegantniji film.

FROM PARIS WITH LOVE prvo ima dva junaka koja su izrazito antipatična. Travolta igra bahatog special ops agenta čiji često apsurdni postuipci, naravno, imaju dublji smisao i zapravo su savršeno sračunati, i mladog japija diplomatu koji bi hteo da bude tajni agent koji je tu da bude neka vrsta kopče sa svetom gledalaca. Nažalost, situacije nisu dovoljno maštovite a neke od boljih kao što je recimo shootout u soliteru, a u izvesnoj meri i chase na autoputu su maznute iz Peter Bergovog KINGDOMa i rekao bih jako slabo rekontruisane u odnosu na ono što je Berg napravio. Iako se i za TAKEN može reći da nije bio apsolutno originalan u svojim akcionim postavkama taj film je imao jednostavnost i Neesonovu glumačku igru koja je činila da ta generic akciona postavka funkcioniše na jednom arhetipskom nivou. U PARISu međutim, svi pokušaji da se snimi nešto sveže iz situacije u situaciju deluju sve bajatije.

Ako tome dodamo da nijedan od leadova, a naročito Travolta nema potencijal da bude u bilo kom smislu uverljiv kao akcioni junak, za razliku od Neesona, onda dobijamo film koji više deluje sklopljeno nego snimljeno. Morel očajnički pokušava da ubaci što više actual Travolte u akcione scene i to radi tako što mu snima dosta krupnih planova unutar set-pieceova, međutim činjenica da mu se lice vidi samo u krupnim planovima unutar akcione scene ima samo suprotni efekat.

No, daleko od toga da je film dosadan i u potpunosti nezanimljiv. Isto tako međutim, upadljivo je da ovo nije film koji čak evocira neku vrstu žaljenja za propuštenim prilikama. Naprosto suviše je daleko od dobrog filma da bi pobuđivao tu vrstu impulsa kod gledalaca,.


FROM PARIS WITH LOVE je dakle u odnosu na B13 i TAKEN, i Morelovu generalnu reputaciju, slab film i nema potencijal da ponovi TAKENov senzacionalni uspeh. Izuzev toga, reč je o podnošljivom akcijašu, ali i filmu koji neće vratiti ovaj žanr u prvi plan niti biti referenca za buduće naslove. Štaviše, PARIS me je uglavnom postakao da repriziram barem akcione scene iz KINGDOMa.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, February 25, 2010

PLANET 51

Pogledao sam PLANET 51 koji je režirao Jorge Blanco u saradnji sa Javier Abadom i Marcosom Martinezom, po scenariju Joe Stillmana koji je imao iskustva iz rada na SHREKu. PLANET 51 je nepravedno ocrnjen film. Iako ga je TriStar distribuirao, nisam nesklon teoriji zavere da je je pritisak kritičara na ovaj film iz pokušaja da se zaštiti monopol američkih studija. PLANET 51 svakako jeste sub-pixarovski proizvod, ali, budimo realni, šta nije?

U redu, da, PLANET 51 nije cutting edge kao Pixar no rekao bih dve stvari, niti išta drugo dostiže Pixar niti je PLANET 51 slabiji od SVIH Pixar naslova. U tom smislu obrušavanje kritike na ovaj odlično osmišljen i lepo realizvan film deluje zaista apsurdno. Uostalom, i publika je sasvim pristojno odreagovakla na ovaj film. Šteta je što nije dostigao SHREKove cifre, jer je meni ovo neuporedivo bolje od SHREKa u svakom smislu, ali rezultat je onako sočan underdog uspeh uprkos svemu.

Ono što je možda zasmetalo kritičarima jeste činjenica da je PLANET 51 film u kome vanzemaljci imaju Gigerove Osme putnike kao kućne ljubimce. Ovi likovi su toliko potentni da čak i smešteni u kontekst dečjeg animiranog filma nose spooky dimenziju i mislim da PLANET 51 bolje od svih eseja zajedno uspeva da dokaže da su Gigerovi Alieni strašni čak i kad su potpuno redizajnirani za potrebe dečjeg filma. Doduše, Alieni su evidentno crni humor namenjen roditeljima koji su u bioskopu sa decom i samo rdoitelji mogu u potpunosti da shvate celu foru sa kiselinom i facehuggingom.

Ceo high concet sa vanzemaljskom planetom na kojoj svi žive kao u pedesetim u SAD i čovekom koji sleće na njihovu planetu ovaploćujući sve njihove strahove izgrađene iz 50s style lolalnih stripova i filmova je odličan. I otvara brojne mogućnosti koje Stillman odlično koristi.

PLANET 51 je pre svega baziran na scenariju, ali nepravedno je reći da animatori nisu uradili solidan posao, o čemu najbolje svedoči to da je ovo jedna od malobrojnih non-Disney produkcija sa appealing karakterima koji piju vodu i u dramskim/dijaloškim scenama.

Čitav film je baziran na jednoj polemici sa tradicijom pop kulture i filmova svih žanrova, a u tom smislu je zanimljiv WALL-Ejevski mali robot koga je sasvim moguće tumačiti kao posvetu WALL-Eju s tim što ako imamo na umu vreme potrebno da se realizujje animirani film teško da su autori filma PLANET 51 mogli razmišljati baš na takvom nivou posvete. U svakom slučaju, PLANET 51 ima svog WALL-Eja koji uopšte nije za staro gvožđe i na njemu je bazirano nekoliko izvanrednih scena bez dijaloga.

Mali zeleni su simpatično realizovani, razlikuju se među sobom i simpatični su, i kad je reč o dizajnu likova, iako je astronaut Chuck fino oblikovan, možda je trebalo malo više da liči na Rocka (ne Mehmete, ne Siffredija već Dwayne Johnsona) koji mu je pozajmio glas. međutim, i ovako to je jedan vrlo solidno dizajniran film koji prevazilazi tipične probleme u oblikovanju likova koji nastaju u non-Disney produkcijama.

Isto važi i za detalje, obratite pažnju na natpise na šlemovima malih zelenih vojnika poput CORN TO KILL kao aluziju na FULL METAL JACKET i parafraze automobilskih dizajna na vanzemaljskim hovermobilima kao i niz detalja koji su citati iz filmova savršeno integrisani u radnju. Postoji i nekoliko punova usmerenih prema Bob Dylanu, takođe dobro integrisanih, i očigledno je da su autori hteli malo da dotaknu i šezdesete.

U svakom slučaju, ovaj studio Ilion Animation je tvrtka koju treba pratiti jer se konačno izvan Amerike dešava nešto jako ozbiljno na polju tehnički napredne mejnstrim animacije, i to ne samo u smislu autsorsinga posla već i u kreativnom smislu. Izbor američke teme je mudar potez za plasman na svetskom tržištu i zanimljivo je to da je adut filma upravo američki scenario, dok je tehnološki segment vanamerički, iako bi se očekivalo potpuno obrnuto.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, February 24, 2010

REVOLVER

Pogledao sam REVOLVER Sergio Sollime i reč je o prvorazrednom Euro Crime naslovu koji maksimalno koristi činjenicu da u svojoj podeli ima dva takva alfa-mužjaka kao što su Oliver Reed i Fabio Testi. Po energiji koju Reed emituje, REVOLVER me je podsetio na maestralni SITTING TARGET Douglasa Hickoxa u kome on igra begunca iz zatvora dok u REVOLVERu igra upravnika, a obojicu junaka povezuje osvetnički zaplet sa ženom.

Sollima je za klasu bolji od tipičnih italijanskih poliziotescchija pre svega po tome što jako dobro vlada filmmakingom na nivou celine i trudi se u svim scenama, ne samo u onim koje su vezane za nasilje ili seks. Isto važi i za priču koja je višeslojnija nego tipičan italijanski policijski film, i ima razrešenje koje se ne svodi na puki obračun kroz nasilje i ubistvo, već je tipičan nasilni ishod obogaćen još nekim zahvatima i studioznijom društvenom kritikom. Svakako, policijski filmovi su uvek reflektovali stanje u italijanskom društvu, REVOLVER nije izuzetak ali čini se da ju je Sollima bolje promislio nego što to čine reditelji poput Di Lea i njegovih pulena.

Oliver Reed je već u ovom periodu pokazivao da mu alkohol igra važnu ulogu u životu ali još je bio daleko od potpunog haosa i igranja u svemu i svačemu u koje će zapasti tokom osamdesetih. Fabio Testi je naravno na nivou i odlično dopunjuje kombinaciju sa Reedom upravo onom vrstom elegancije koju ovaj nema.

O ambiciji REVOLVERa svedoči i to što je reč o italijansko-francusko-nemačkoj koprodukciji a tipične italijanske lokacije obogaćuju i odlične scene na pariskim ulicama. Čini mi se da je tradicija francuskog političkog filma sigurno doprinela da se malo uozbilji taj ideološki kontekst cele priče. Ipak, ne treba imati iluzije, ovaj naslov je duboko ukorenjen u italijanskoj tradiciji policijskog filma ali su Sollima i producenti uspeli da prevaziđu tipična ograničenja tog miljea i izgurali su film sa internacionalnim appealom.

* * * / * * * *

SLEEPING DOGS

Pogledao sam SLEEPING DOGS Rogera Donaldsona iz 1977. godine, prvi novozelandski film koji je imao širu distribuciju u Americi. Danas je Novi Zeland poznat po brojnim success stories svojih reditelja i po velikoj tehničkoj bazi ali u ono vreme, to je bila zemlja sa marginalnom filmskom produkcijom ne samo na planu kvaliteta već i kvantiteta. U međuvremenu, Novi Zeland je lansirao nekoliko svetskih superstarova među kojima Donaldson zauzima posebno mesto. Donaldson je uprkos svom nenametljivom nastupu ostvario sjajan opus a naslovi poput pre svega WHITE SANDS a zatim i NO WAY OUT i GETAWAY čine da se velikom pažnjom čekam svaki njegov projekat.

SLEEPING DOGS je Donaldsonov debi koji je pored njega lansirao i Sam Neilla. Nastao je slobodno inspirsan romanom John Steada i govori o represivnom režimu koji zavlada Novim Zeladnom usled ekonomske krize što je bilo krajnje neobično za to podneblje u tom trenutku jer Novi Zeland je zemlja velike površine ali sa malim brojem stanovnika i ekonomskom/društvenom formacijom koja jako teško može skliznuti u takvo rasulo. U vccentru priče je čovek koji je neutralan ne želi da se prikloni ni fašističkim vlastima ni revolucionarima ali sticaj okolnosti ga uvlači u taj sukob i on postaje član pokreta otpora.

Interesantno je da su nekoliko godina kasnije u Australiji snimljeni Brian Trenchard-Smithovi TURKEY SHOOT i DEAD END DRIVE IN koji su se takođe bavili antiutopijskim represivnim društvom u žanrovskom ključu. Ove godine trebalo bi da izađe i rediteljski debi australijskog scenariste Stuart Beattieja TOMORROW, WHEN THE WAR BEGAN koji se najavljuje kao australijski RED DAWN. Dakle, Australija i Novi Zeland imaju ozbiljnu tradiciju antiutopije na filmu.

Film je vrlo solidno realizovan, Sam Neill ima leading man potencijal, to je jasno, a Donaldson pokazuje da vlada osnovnim zahvatima akcionog filma, plus ima veliku pomoć sjajnog DPa Michaela Seresina koji je u to vreme već počeo da radi sa Alan Parkerom. O pionirskim danima lokalne produkcije svedoči i to da je Alun Bollinger, kasnije DP slavnog Peter Jacksona bio rasvetljivač na ovom filmu. Kao američki gost u celoj priči pojavljuje se Warren Oates u upčetaljivoj epizodi američkog specijaliste dovedenog da očisti jedan kraj od pobunjenika.

Problem je u tome što Donaldson na početku svoje karijere nije uspeo da uravnoteži odnos ozbiljne karakterne studije i akcionog filma i čini se da scene između akcionih situacija ne donose dovoljno zanimljivih detalja da bi opravdale toliko trajanje. Otud SLEEPING DOGS ima ozbiljan problem sa ritmom.

U krajnjoj liniji, SLEEPING DOGS više stoji kao objava jednog velikog reditekljskog potencijala nego kao kvalitetan film sam po sebi.

* * / * * * *

Tuesday, February 23, 2010

MALICE IN WONDERLAND / DEAD MAN RUNNING

Proteklih dana pogledao sam dva interesantna filma sa Danny Dyerom, B-zvezdom kinematografije koja nema B-produkciju u pravom smislu. Međutim, on jeste zvezda barem po tome što je headliner repertoarskih filmova pravljenih pretežno za britansku publiku koji retko kada dolaze u bioskope drugih zemalja i tamo su mahom DTV.

Prvi je MALICE IN WONDERLAND, dosta slobodna ekranizacija knjige Bojana Baće koju je režirao Simon Fellows, jedan od najtalentovanijih DTV reditelja iz asortimana onih koji su pokušavali da dovedu Snipesa i Van Dammea u red. U svakom slučaju Fellows će ostati upamćen kao reditelj njihovih boljih DTV naslova a MALICE IN WONDERLAND je njegov pokušaj da se izvuče iz DTV sveta pravljenjem jednog indie filma u kome želi da pokaže apsolutno sve što zna.

MALICE IN WONDERLAND je indie u tom smislu što ima tu AFTER HOURS atmosferu urbanog košmara, spojenu sa chase thriller strukturom i naravno poigravanjem sa celom ALICE IN WONDERLAND pričom i detaljima. U tom smislu film ne funkcioniše ni kao bajka ni kao žanrovski film ali u svojoj suštini pokušava da bude nekakav ugođaj na tragu STREETS OF FIRE i sličnih naslova, no naprosto nema u njemu te atmosfere i tog kvaliteta.

Ipak, uprkos tome što MALICE IN WONDERLAND ne dobacuje do tog jako visokog dometa kome stremi, film je prilično solidno realizovan, nije dosadan, ima u njemu lepih detalja i što se Fellowsovog showcasea tiče, nadam se da mu ovaj film može doneti neki respektabilniji posao.

Maggie Grace i Danny Dyer su dobri u glavnim ulogama. Dyer je personality actor i u ovom filmu igra ulogu koja mu odgovara tako da tu nema greške. Solidnu podelu podržava DP Christopher Ross koji ima dobar CV zahvaljujući naslovima kao što su EDEN LAKE, LONDON TO BRIGHTON ili serija MISFITS i tu Fellows ima sreće što radi sa boljom ekipom nego inače u DTV situacijama.

U svakom slučaju, MALICE IN WONDERLAND je simpatičan film koji time nadoknađuje to što nije istinski dobar. Ako imamo u vidu da uskoro izlazi Burtonov ALICE, čini se da će Fellows ponovo biti doživljen kao neko ko radi niskobudženi rip-off...

* * 1/2 / * * * *

Drugi film koji sam pogledao je DEAD MAN RUNNING u kome se uigranom dvojcu Tamer Hassan-Danny Dyer pridružuje i 50 Cent kao negativac. Ponovo je reč o chase thrilleru u kome je otkucavanje časovnika jedan od bitnih elemenata zapleta a ovde je umesto ALICE IN WONDERLAND glavni uzor dosta prevaziđen komični gangsterski milje iz filmova Guy Ritchieja. Reditelj Alex De Rakoff ima interesantnu biografiju koja uključuje i rad na igri GTA 2, a uostalom i Dyer je svojim glasom overio GTA.

Uprkos tome što ni u jednom aspektu ne iznenađuje, DEAD MAN RUNNING je zapravo sasvim gledljivo oživljavanje jedne formule koju je sve pregazilo i zaista spada među prijatnije naslove tog tipa pošto se De Rakoff ni ne pravi da zaista priča neku ozbiljnu priču nego nam više pokazuje kako ume da radi tipične žanrovske figure. Izvesna nepretencioznost koju De Rakoff donosi čini da mi je DEAD MAN RUNNING bio čak i prijatniji od izvornih Ritchiejevih filmova na ovu temu koju su uvek imali izvesnu dozu samozaljubljenosti i neosnovanog samopouzdanja.

Ekipa ovog filma kao da zna da je cela priča lagana žanrovska egzibicija i nema laganja publike.

Fiddy ima malu ali važnu ulogu i uopšte nije loš.

De Rakoff vlada zanatom tako da je film efikasan i vrlo glossy uprkos zaista minimalnom budžetu na čijem su skupljanju radili i Rio Ferdinand i Ashley Cole kojima je ovo producentski debi.

U svakom slučaju DEAD MAN RUNNING je pristojan film za ljubitelje ovog rukavca britanske ponude.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, February 21, 2010

AGORA

Alejandro Amenabar je uspeo da sa svojim petim filmom postane zastrašujuće irelevantan reditelj. Uprkos tome što sam obožavao prva tri, četvrti mi je bio toliko odvratan na nivou teme da ga nisam ni gledao a nije trebalo puno da se nasluti da će mu taj film biti i formalno najuspešniji kad je reč o usponu unutar internacionalnog filmskog establišmenta, "oskara" i sl. Međutim, dok je MAR ADENTRO bio cripplesploitation film koji je tipičnoj socijalno angažovanoj temi dodao neke manje rabljene moralne dileme, poput priče o eutanaziji, AGORA je pokušaj pravljenja istorijskog spektakla koji pokušava da spoji prostosrdačnost arhaičnih istorijskih rekonstukcija koje su zastarele (without being pleasantly oldfashioned) sa nekakvim kao racionalističkim pogledom na stvari koji samo može da pobudi cinizam. AGORA spaja naivnost biblijskih filmova pedesetih i šezdesetih sa prlično infantilnim pokušajem da se kroz manipulativnu gung ho priču objasni problem naučnog rada i ideje progresa u okolnostima verskog rata. Revizionistički aspekt proizilazi iz oštre kritike hrišćanskih velikodostojnika i njihovih sledbenika, ali ta kritika je nedorečena jer je potpuno izmeštena van istorijskog i šireg političkog konteksta što je nedopustivo za bilo koji ozbiljan pokušaj kritike i praktično se spušta na nivo jednostavnosti poruka koje su prenošene masama upravo u vreme masovnih histerija koje su i dovele do spaljivanja aleksandrijske biblioteke.

Da ironija bude veća, Amenabarov pokušaj da nam kao revolucionarno prikaže nešto što je do te mere opšte poznato pada upravo u poređenju sa dva estetski ultraradikalna filma velikog katolika Mela Gibsona, možda najvećeg deklarisanog reakcionara u mejnstrim filmu danas. Gibsonove rekonstrukcije su neuporedivo radikalnije i modernije od Amenabarovih koje su gotovo apsurdne u svojoj holivudizovanosti, junacima čiji su odnosi na nivou telenovele i broken Englishom koji kao da je izašao iz neke stare italo biblesploitation produkcije. Amenabarovom univerzumu se ne veruje ni un jednom monentu a motivacije likova su do te mere uprošćene da bi se reklo da su i ispod nivoa starih biblijskih filmova koji su u ključnim dramskim čvorištima barem donosili dileme glavnih junaka.

Međutim, poseban stepen apsurda vezan je za spoj naivne kinematografije i jednog infantilizovanja teme kroz primenu savremenih pogleda na svet u odnosu na neke potpuno drugačije odnose. Upravo je Gibson naročito efektno kroz istorijsku rekonstrukciju i korišćenje jezika koji se tada govorio uspeo da dočara koliko se svet u kome su se te priče dešavale razlikovao, dočim Amenabar pokušava da kroz naivnu polusavremenu psihologizaciju objasni šta su u stvari bili motivi.

I na kraju cela priča deluje ambivalentno. Na nivou glume ta prevaziđena holivudska škola čini da svi izgledaju ili kao da zaista veruju u ovo ili ono, ili da su naprosto zli i pokvareni, nema nikakve prave analize i objašnjavanja društvenih mehanizama. Na analizi insistiram upravo zbog Amenabarove prosvetiteljske teze koju pokušava da provede.

Na kraju, gledalac se zaista upita zašto nije snimio bolji film kad je tako napredan i pametan.

Nažalost, ni u arhaičnoj holivudskoj poetici nije istrajao jer likovi jesu banalni ali se zato jako teško razlikuju i o njihovim karakterima, pa čak ni tipovima ne saznajemo previše. Film u drugoj polovini postaje vrlo konfuzan a priča o Hipatijinim istraživanjima i verskom ratu počinje da se poprilično razdvaja. Neki junaci koje u prvoj polovini postavi kao bitne posle prekida i protoka vremena na sredini filma nestaju, njihova sudbina i motivacije postaju potpuno nejasni a AGORA zaslužuje naziv AGONIJA, iako je taj naslov Elem Klimov u svakom smislu ispoštovao u svom filmu o Raspućinu.

Baš mi je žao što je peti film ispao ovakav jer upravo je AGORA trebalo da bude projekat u kome će Amenabar kapitalizovati svoju izvanrednu internacionalnu poziciju. U izvednom smislu, AGORA po određenim elementima neuspeha podseća na GEORGIJA, koji je takođe peti film svog reditelja, s tim što GEORGIJE nije doživeo solidnu prođu koju AGORA uprkos svojim nedostacima ipak jeste imala, sa nastupima na festivalima, solidnim rezultatom na blagajnama i španskim nagradama. Nažalost, čini se da Amenabar neće posle ovakvog posrnuća biti ošamaren i vraćen na pravi put.

Saturday, February 20, 2010

TONY

Pogledao sam TONY Gerarda Johnsona. Iako u određenom smislu stoje poređenja sa McNaughtonovim HENRYjem, ovo ipak nije film tog kalibra. Interesantan je kao prikaz svakodnevnog života jednog potpuno asocijalnog, neupotrebljivog čoveka i njegovoj potrebi da povremeno ponekog ubije. Pošto je evidentno reč o bolesnom čoveku, i vrlo realističnom prikazu Johnson nam je priuštio jednu prču bez tradicionalne dramaturgije u smislu postojanje nekakve logike koju bi gledalac mogao prepoznati i iskomunicirati. To je potpuno očekivano i u redu, ali samim tim svodi TONYja na poslasticu za ljubitelje fenomena serial killera, i za ljubitelje kontemplativnog filma u kome sam film ne angažuje gledaoce već služi kao ambijentalni video rad za usputno razmišljanje. U oba ova segmenta, TONY je prilično uspešan i fokusiran film.

* * 1/2 / * * * *

STARA ŠKOLA KAPITALIZMA

Iako se to ne bi očekivalo od mene, prilično sam veliki fan Želimira Žilnika. U tom smislu STARA ŠKOLA KAPITALIZMA i dalje uspeva da obnovi ono što je najveći adut njegovog rada a to je prepoznavanje političkih tendencija odnosno ta čudna mešavina dokumentarizma i diletantizma u igranom segmentu koja ipak čini neki potpuno apartan filmski rukopis koji je sasvim funkcionalan na ničijoj zemlji između art-housea i video arta.

Žilnikova režija i dalje ima gotovo tinejdžersku energiju kako na nivou samih događaja koje beleži tako i vizuelnog koncepta koji ne posustaje od svoje JACKASS autentičnosti. Neobično je koliko neki stari reditelji kod nas deluju virilnije i mlađe od mnogih mlađih. U tom smislu, nije čudno što je Žilnik velikan.

U izvesnom smislu, dobio je naslednika u Mladenu Đorđeviću koji je Žilnikovu poetiku apgrejdovao u smislu ubedljivosti filmskog prizora ali Đorđević nije uspeo da ga nasledi na planu političke relevantnosti gde je ostao u domenu ubedljivog ali konvencionalnog peplitanja žanrovskih strategija i ideoloških opservacija koje su generalne i odnose se na neke trajnije procese. Žilnik je međutim mladalački aktuelan a u slučaju STARE ŠKOLE KAPITALIZMA reklo bi se da je čak topical i da je bio vizionar ako imamo u vidu kako se razvijala priča sa hapšenjem anarhista što je u stvari manje važna priča od generalne priče o radničkim štrajkovima.

Žilnik je prepoznao talas u trenutku kada je to još bio samo niz izdvojenih ali prilično masovnih incidenata i povezao ga sa anarhističkom pričom a nju samo je onda povezao sa komunističkom scenom u širem smislu, kako sa teoretičarima koji su nespremni da se uključe u borbu i žele da žive u kuli od bjelokosti tako i sa drugim neanarhističkim grupacijama.

Konkretno znam da je bilo još scna koje nisu ušle u film a u kojima su se pojavljivale još neke ličnosti sa scene.

Posle spaljivanja američke zastave i nekoliko blokada fakulteta, srpska komunistička ekipa se vratila u igru a podmladak Trivunčeve generacije je došao u žižu ne samo medija već i bezbednosnih struktura. S druge strane, česti i masovni štrajkovi postali su gorući društveni problem, a sve to je na neki način anticipirano u ovom filmu.

Međutim, ono što u političkom smislu jeste autogol je to što Žilnik u svom pristupu problemu spoj autentičnih likova u izmišljenim situacijama prikazan na filmski naivan način pretvara u svojevrsnu freakshow komediju koja devalvira ne samo političke aktiviste čije je učešće u ovom filmu bilo njihov lični izbor i očigledno pogrešna procena jer ni sami nisu mogli naslutiti da će se njihova priča do te mere aktuelizovati da će im ovakav komičan pristup biti kontraproduktivan. Međutim, tu su i radnici koji ipak nemaju toliki nivo političke svesti i koji podcrtavaju taj freakshow element a pritom nemaju ideološku agendu u svemu tome. Reklo bi se da su oni ako ne izmanipulisani a onda nezreli i da nije trebalo da pretvaraju svoj problem u komediju.

Iako je film u suštini na njihovoj strani i to nije sporno, smatram da nije dobro da se takav politički problem pretvara u komediju zbog toga što se time pretvara u nešto podnošljivo. U tom smislu, još pre nekoliko godina pisao sam o anestetičkoj ulozi Indexovaca za vreme Miloševića, iako su oni verovatno želeli da mu iskreno pružaju otpor ali su na kraju režimu dali ljudsko lice, pokazali da su i oni komični na neki način. Čini mi se da je to Žilnik uradio u ovom filmu. Uostalim, i Žilnik je imao svoje koketiranje sa Indexovcima u svom filmu koji je snimio sa Mićkom.

Na kraju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA postaje neka vrsta zabave, sa političkim tonom, i gledalac posle cele priče može ali i ne mora biti išta obavešteniji o problemu.

Kad je reč o ličnoj harizmi, iz ovog filma je jasno zašto je Trivunac lider, a generalno se kao zanimljiviji protagonisti pokazuju veterani Lazar Stojanović i Branislav Stojanović-Trša, stari beogradski lakanovac. U suštini i njihov fikcionalni odnos u filmu je najzanimljiviji i Žilniku je najbliži generacijski.

U svakom slučaju STARA ŠKOLA KAPITALIZMA je jedan od najbitnijih događaja sezone i to je jasno. Šteta je samo što politički aspekt nema veći impact, to jest nije pravilno usmeren.

Nove političke okolnosti nose sa sobom i potrebu za novom vrstom političkog filma. Bilo bi dobro da se pojave neki novi reditelji koji će preuzeti štafetu od Žilnika.

Friday, February 19, 2010

UN HOMME EST MORT (aka OUTSIDE MAN)

Pogledao sam UN HOMME EST MORT poznat još i kao OUTSIDE MAN Jacques Deraya. Deray je jedan od velikana francuskog policijskog filma, naročito je poznat po svojim saradnjama sa Belmondom, a ovo mu je možda i najznačajniji film.

Naime, UN HOMME EST MORT je jedan od najizrazitijih i najuspelijih primera euroamerikane, pre nego što je ta ideja u potpunost arthouseovana kroz rad evropskih autora. Deray odlazi korak dalje od Melvillea koji je u oba svoja "američka" filma bio nedorečen i konfuzan i nudi istinsku, žanrovski profilisanu priču sa odličnim spojem evropskog i američkog senzibiliteta i što je još važnije majstorski uhvaćenom dimenzijom susreta/sudara civilizacija.

Jean-Louis Trintignant igra francuskog hitmana, ultracool elegantnog dasu koji odlazi da obavi zadatak u LA (što je inače bila česta praksa u sedamdesetim a i danas) i nađe se u nevolji kada shvati da naručioci hoće da ga eliminišu kao nezgodnog svedoka. Odjednom se nalazi u bekstvu u gradu koji ne poznaje, i zemlji čiji su mu običaji strani i čijim jezikom tek osrednje vlada.

LA kojim luta Trintignant je isti onaj LA na čijim ulicama su Hickey i Boggs a Deray čini da sam grad sa svojim brojnim idiosinkrazijama postane ravnopravan junak priče. Na neki način, ovaj film stoji kao jedan od upečatljivijih LA naslova svoje epohe upravo zbog svežeg pogleda koji nudi stranac.

Za razliku od Melvilleove pretencioznosti o postavljanju odnosa između Amerike i Francuske, i unutar kriminalnog podzemlja, Deray nudi efikasnot američkih reditelja što je očigledno u majstorski urađenim akcionim scenama a od melvilovskog prostora stvarima preuzima samo fetišizaciju radnog procesa ali je ne dovodi da apsurda kao pokojni Jean-Pierre.

Ono što je jedan od glavnih atributa ovog filma jeste gotovo siegelovska iščišćenost sukoba. Trintignant se sukobljava sa Scheiderom i Deray se fokusira na igru mačke i miša između ova dva izrazita individulaca, obojica imaju harizmu filmske zvezde i sedamdesete su period naročite elegancije krimića, tako da je to sukob dva supersmooth hitmana.

Ann-Margret i Angie Dickinson su uprkos svom potencijalu, mahom u drugom planu, iza ove dvojice pimpova.

UN HOMME EST MORT je po svemu izuzetan film i odličan recept kako mogu da funkcionišu spojevi različitih žanrovskih škola. Iako su potekli iz sličnih korena, američki i francuski krimić se suštinski razlikuju a Deray u ovom filmu uspeva da ih pomiri.

* * * / * * * *

P.S. Inače, bizarna trivia je da dečaka kog Trintignant išamara igra Jackie Earle Haley kad je bio mali.

Thursday, February 18, 2010

KAERLIGHED PA FILM

Pogledao sam KAERLIGHED PA FILM Ole Bornedala. Reč je o filmu koji objašnjava paradigmu koju je pokušao da dostigne Srdan u svom abandonovanom (?) projektu OBOREN POGLED i kasnije u KLOPCI. Ovo je ta vrsta arty euro-trilera sa transgresivnom pričom i holivudskom realizacijom ali superiorno realizovana.

Bornedal je jedan od palih evropskih anđela sa početka devedesetih koji su otišli u Miramax i uiglavnom proćerdali ugovore koje su im Weisnteini dali. Doduše, Bornedal je snimio čak solidan film po svom evropskom originalu, ali kasnije nije razvio dalju karijeru.

U nekim naslovima koje je radio po povratku, Bornedal je pokazivao tehničku kompetentnost holivudskog nivoa a u VIKARENu čak i sklonost narativu koji je po svojoj postavci bliži holivudskom filmu. U novom filmu, uz pomoć DPa Dana Laustsena koji ima holivudsko iskustvo pravi tehnički besprekorno realizovan arty triler sa izvanrednom vizuelnom kulturom, pričom koja je uvek na granici melodrame i trilera i majstorskom montažom koja daje posebnu dubini strukturi.

Iako scenario u pojedinim tačkama nudi izvesna neubedljiva rešenja, Bornedal to uspeva da prevaziđe maksimalnim korišćenjem svake dramske situacije, uključujući tu i one malo verovatne koje kroz mudro korišćenje čini krajnje ubedljivim i intrigantnim. Bornedal u ovom filmu prepoznaje većinu dugmadi koja mu priča nudi i pritiska ih kako treba.

Ono što je bio najveći rizik jeste filmska samosvet glavnog junaka data u parafrazi klasičnog noir voiceovera. Na svu sreću, film nikada ne postaje žanrovski pastiš već je pre reč o filmu sa junakom koji je svestan postojanja kinematografije i žanrovskih konvencija iz filmova.

Naš čovek Dejan Lučić, koji je posle Refnovih i Spang Olsenovih filmova imao cameo u KLOPCI kao čovek koga ubija Glogovac ima dosta bitnu ulogu. Međutim, najveći gem ovog filma je Šveđanka Rebecka Hemse koju znamo iz STRANDVASKARENa. Ona je odlična u ulozi komatozne femma fatale i uspeva da iskomunicira energiju i ubedi publiku kako je zavela glavnog junaka. Danski leading man Nikolaj Lie Kaas ima odličan turn u manjoj ulozi glavnog negativca. Gluma je kompetentna i na očekivano visokom nivou.

Ne znam koji su Bornedalovi planovi, ali ovo je tip filma koji bi nekom drugom reditelju obezbedio priliku u Holivudu. Nisam siguiran da li bi se on vraćao ili ne ali sudeći po profilu ovog filma, rekao bih da ga zanima tehnički usavršen filmmaking kakvim bi mogao da se bavi u Holivudu.

* * * / * * * *

Wednesday, February 17, 2010

EDGE OF DARKNESS

Pogledao sam EDGE OF DARKNESS Martina Campbella, što se mene tiče, jedan od najočekivanijih filmova 2010. godine. Na ključnim nivoima, uprkos jednom velikom nedostatku, ovaj film je isporučio i mogu reći da sam zadivoljan a onim što je slabo sam prevashodno iznenađen i zbunjen.

Mel Gibson se vratio with a vengeance. Mel je i dalje force to be reckoned with i u ovom filmu on pokazuje da je mnogo više od akcionog heroja. Zaista dominira ekranom i bez problema nosi jako tešku ulogu kroz ceo film, bez maltene ijedne scene u kojoj se odmara. A uloga je vrlo lako mogla skliznuti u neuverljivost i neukus, ipak je ubistvo kćerke u pitanju, i ipak je to ona situacija u kojoj se čovek već nalazio još na početku karijere. Međutim, ovde nema ponavljanja, Mel Gibson isporučuje i to je sve na nivou.

Isto se može reći i za sve ključne supporting igrače, pre svih Ray Winstonea i Danny Hustona koji su sjajni "špreheri" i dobro sparinguju sa Melom.

Drugi bitan element je scenario Williama Monahana i Andrew Bovella koji je odličan i iako je lišio film tog iracionalnog, definišućeg aspekta totalne iracionalnosti koji bio osnov serije Troy Kennedy Martina, uspeva da pruži novi spin conspiracy filmu time što na novi način prikazuje workings negativaca.

Ono što iznenađuje to je prilično tanka egzekucija Martina Campbella. Dakako, ima tu lepih detalja, ali film je potpuno neubedljiv na nivou production designa, na ulicama nema prolaznika, sva kola su jednolična i ganc nova, ljudi borave u ambijentima koji ne odaju utisak da u njima iko živi, a u pojedinim scenama mizanscen je na nivou srpskog filma tipa lik ustane, dođe, stane, govori, nema onih varijanti tipa ljudi hodaju i glume i sl. Martin Campbell je stari profi koji zna šta radi i rekao bih da je ovo neka vrsta cronebergovskog iskliznuća u nešto što on pogrešno doživljava kao ozbiljnost, ili je pak znak neumitnog starenja. Imajmo na umu, Campbell je jedan od najstarijih među high profile rediteljima kojima studiji prepuštaju blokbastere. zahvaljujući slabom production designu, EDGE OF DARKNESS u pojedinim momentima izgleda kao ČETVRTI ČOVEK a ponekad i kao DTV. Na svu sreću, Mel i scenario su dovoljno jaki da celu priču održe na površini. Ipak, koliko me istinski čudi unisono hvaljenje Campbellovog profesionalizma u vizuelnom smislu, toliko me ne čudi slab odziv publike na film. Mislim da su izuzev Mela aduti ovog filma presofisticirani i zamaskirani apatičnošću Campbellove egzekucije.

Bojana Novaković ima bitnu ulogu u filmu. Čovek koji režira APOCALYPTO i žena koja glumi u ŠIŠANJU imaju dovoljno neuračunljivosti u sebi da prođu kao otac i kćerka.

U svakom slučaju, EDGE OF DARKNESS je povratak Mela glumi sa jednom od potentnijih uoga u njegovom opusu. Šteta je što sam film nije na nivou njegovih najboljih po nivou egzekucije. Međutim, na svu sreću EDGE je primer kako zvezda može da podigne slabiji production i techical values na viši nivo.

* * * / * * * *

Tuesday, February 16, 2010

HOFFA

Reprizirao sam film HOFFA Danny De Vita. Reč je o jednom izvanrednom primerku filma po istinitoj priči sa početka devedesetih u kome je De Vito potvrdio da je ne samo zanimljiv reditelj već i da je sposoban da izgura jednu jako zahtevnu priču ne samo u produkcionom već i rediteljskom smislu. Iako je reč o scorseseovskom miljeu, De Vito je ovaj film radio sa De Palminom ekipom, scenario je pisao David Mamet a DP je bio Stephen H. Burum.

Mamet je napisao izuzetan scenario koji je optuživan da je navijački za Hoffu ili da je previše hladan, međutim, ni jedna ni druga etiketa mu se ne mogu olako prilepiti. Naime, strukturalno, Mametov scenario je u klasičnom holivudskom maniru priča na tragu filmova Elie Kazana, valjano strukturirana istorijska hronika koja prati karakter kroz istorijske događaje, ne lutajući izvan karaktera i njegovih doživljaja. Međutim, ključno Mametovo oruže - dijalog - ovde ima posebnu dimenziju pošto je uspeo da ostvari vrlo suptilnu dijalošku konstrukciju koja sjajno opisuje donošenje odluka koje su mračne, teške, nelegalne, beu da ih verbalizuje i time savršeno objašnjava taj svet u kome mnoge stvari ostaju nedorečene iako su savršeno iskomunicirane. Samo u takvom svetu je Hoffa mogao imati sudbinu kakvu je imao.

Burum i De Vito u vizuelnom smislu stvaraju delo izuzetne pismenosti, sa vladanjem svim aspektima koje u mnogim sferama prevazilazi filmove bazirane na karakteru i relativno kamernim situacijama a da pritom vizuelne bravure (po kojima je De Vito poznat) ne ometaju pričanje priče. U tom smislu, HOFFA ima nečeg depalmijanskog u sebi.

Osnovni element razlikovanja u odnosu na Scorseseove epove o mafiji, GOODFELLAS i CASINO jeste to što HOFFA ima striktno dramsku strukturu u aristotelovskom smislu dočim Scorsese ima epsku. Međutim, uprkos tome De Vitov film ne deluje hendikeprirano ili suženo u bilo kom smislu i cela priča se vrlo lepo razume.

Zahvaljujući Mametovom dijalogu, HOFFA je film koji zaista ne zauzima strane. Nicholsonova harizma je uvek dvosekli mač i to pomaže da ovaj film bude vrlo kompleksan portret jedne kompleksne ličnosti snažnog i ubedljivog mačo stava i borbenosti.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, February 15, 2010

NINE

Pogledao sam NINE Roba Marshalla. Moram priznati da sam očekivao trainwreck pošto odavno jedan major film nije na ovaj način kritikovan, i moram priznati da mi je upravo možda zbog sniženih očekivanja, ovaj naslov bio izuzetno zanimljiv. NINE je dakako film sa ozbiljnim problemom i to je problem koji je vazan za jedan od ključnih segmenata filma, reč je o samom žanrovskom određenju. Naime, NINE je mjuzikl u kome je muzički aspekt narativno neuklopljen i što je još gore filmski potpuno zakržljao. Ne samo da pesme nemaju apsolutno nikakav značaj za radnju već je reč o numerama koje junaci izvode u nekakvim artificijelnim ambijentima koji nemaju veze sa scenom u kojoj se dešava situacija koja je dramski okidač za numeru. U tom smislu, film bi ziasta bio bolji bez tih numera, a rekao bih da ga je maltene bilo moguće i izmontirati bez njih. Kada god imamo film u kome se neka scena bez problema može izbaciti a da film ostane netaknut, u problemu smo, ali kada film u kome se mogu izbaciti scene koje su suština njegovog žanrovskog izraza, onde je to zaista veliki problem.

Međutim, dramski deo filma, u konvencionalnom delu je izvanredan i sasvim mi je jasno zašti je izbirljivi Day Lewis izabrao igra u ovom mjuziklu. Moguće je da ja imam profesionalnu deformaciju i da zbog toga pažljivije i drugačije posmatram filmove o filmašima, ali NINE je jedan od izuzetno pregnantnih naslova, što i ne čudi pošto je prvopotpisani na scenariju Michael Tolkin, scenarista o čijim se filmovima može reći ovo ili ono ali je on pisac koji savršeno razume samu esenciju filmskog izraza i što je još važnije procesa nastanka filma, o čemu svedoči možda i najbitniji film na temu, Altmanovo povratničko remek-delo PLAYER.

Scenarista PLAYERa u adaptaciji Arthura Kopita, uspeva da uhvati esenciju perioda kada su filmski reditelji bili šamani, i kada je kako bi rekao lou benny njihov koeficijent plejerizma bio enroman. Guido Contini koje samo na prvi pogled parafraza Mastroianija iz OTTO E MEZZO, koji je pak samo na prvi pogled parafraza samog Fellinija, upravo je otelotvorenje tog reditelja čiji je zadatak da snima filmove koji treba da hipnotišu mase iluzijom 24 sličice u sekundi, autor koji mora istovremeno umetnik i zabavljač, autor iz perioda kada je film bio naivniji i bitniji, kada je bio i storytelling i informacija. Takve reditelje danas nemamo, a Tolkin savršeno uspeva da zabeleži sve aspekte u kojima su takvi reditelji delovali. Od dizajna imidža neke zemlje, u NINE se govori o Italiji, ali imamo još radikalnije primere reditelja-šamana koji su svoje lokalne kulture formulisali na način da su na kraju stvarnost preoblikovali u skladu sa slikama iz tih filmova (najbolji primer El Indio) do njihove ličnosti koja je morala da bude uzbudljiva kao film (primeri su brojni). Danas, talvih reditelja ili nema ili ih ima malo.

Daniel Day Lewis savršeno uspeva da zarobi tu preopterećenu izmučenu ličnost koja treba da napravi film u okolnostima u kojima sam život liči na film. Žene koje se pojavljuju oko njega, podređene su Day Lewisu, i nažalost zbog nefunkcionalnosti muzičkih numera koje bi trebalo da formulišu njihove karaktere ti likovi ne uspevaju da peđu rampu. Međutim, iz Day Lewisovog odnosa prema njima, pošto kao i uvek junaka igra partner isto onoliko koliko i sam glumac, ti likovi uspevaju da profunkcionišu.

Muzičke numere su vrlo skromne i u muzičkom i u vizuelnom smislu, dočim je sama rekontrukcija epohe skromnija nego što bi se očekivala ali sasvim u redu. Rob Marshall se vrlo dobro snalazi u dramskom delu iako bi on trebalo ne samo da je specijalista za mjuzikl nego i rodonačeklnik novog talasa mjuzikla sa filmom CHICAGO. NINE nema tu revizionističku potentnost u žanru mjuzila ali je kako rekoh izvanredna studija filma i autora iz jedne epohe koje više nema. U tom smislu, meni nije izostala ni emocija, no kako rekoh ja sam ipak profesionalno (i na još neke načine) deformisan te mislim da moj pogled na ovaj naslov možda nije toliko referentan za obično gledalište.

U svakom slučaju, mislim da je reč o naslovu vrednom pažnje i pravom comebacku Michaela Tolkina.

* * * / * * * *

OUT OF BOUNDS

Pogledao sam OUT OF BOUNDS Richard Tugglea u kome se skupila ekipa Clintovih saradnika. Tuggle je režirao manje bitan Clintov triler TIGHTROPE a DP je Bruce Surtees, ključni čovek u Clintovoj ranoj, kanonskoj fazi kad je reč o fotografiji. Međutim, OUT OF BOUNDS je nažalost potpuno besmislen i naivan chase thriller koji je jedino referentan kao zanimljiv pejzaž subkulturnog Los Anđelesa 1986. godine. Muziku je radio Stewart Copeland a na soundtracku se mogu čuti od The Smithsa do Sammy Haggara. Međutim, najveći kuriozitet filma je to što u jednom klubu sviraju Siouxsie & the Banshees kao klupski bend i to je možda i najveća atrakcija koju nudi ovaj promašaj.

* 1/2 / * * * *

Sunday, February 14, 2010

CHOCOLATE

Uznemiren jalovom profesionalnošću NINJA ASSASSINa odlučio sam da se malo okrepim ljupkim amaterizmom Prachye Pinkaewa i da pogledam CHOCOLATE. Nažalost tokom gledanja ovog filma, uglavnom mi se samo opet gledao ONG BAK jer čini mi se da Pinkaew previše želi da se uozbilji u odnosu na ono što najbolje radi a to je ROĐEN KAO RATNIK - samo dobar. U svojim filmovima sa Tony Jaaom, Pinkaew je stekao svetsku relevantnost upravo zato što je vratio borilački film marginalcima u svakom smislu. Dakle, ne samo da su junaci bili marginalci u okolnostima koje su egzotične i goofy već je i sam proces filmmakinga vraćen autorima koji nisu na mnogo višem nivou, kao što je i bilo u izvorno Bruce Leejevo vreme Lo Weija i slične ekipe. Pinkaew je vratio borilački film na ulice, uličarima, ispred i iza kamere. Kada se pojavio ONG BAK, sada već dosta davno, to je bio moj primarni utisak, ali očigledno da je internacionalna recepcija bila drugačija i da je ubedila Pinkaewa kako je on sada kao neki ozbiljan reditelj. I zaista CHOCOLATE pokušava da se bazira na nekakvoj wooovskoj melodrami spojenoj sa takashimiikeovskim opštim mestima u domenu prikazivanja bande (trandže u bandi), ali naravno jako naivno ostvarenoj i ta melodrama zauzima dosta prostora. Realno, Pinkaew je u svojim tajlandskim cutovima filmova uvek imao predugu predigru na putu do akcije (ONG BAK u Bessonovom cutu je mnogo efikasniji u tom smislu, ali opterećenje melodramom je neizlečivi problem tajlandskih akcijaša tako da nije Pinkaew sam kriv za to) ali nekako sve do ovog filma njegov rediteljski postupak u odnosu na priču nije bio tako pretenciozan.

Rekao bih čak da je sam Besson bolje shvatio Pinkaewa i da su u stvari BANLIEU filmovi sa parkour zvezdama na neki način njegova intrepretacija tog uličnog stila koji je oživeo Pinkaew sa ONG BAKom.

No, kada se konačno dođe do akcije, s jedne strane šteta što Tony Jaa nije tu jer on realno jeste retka autentična akciona zvezda koja se pojavila poslednjih godina i voleo bih da ga opet gledam u saradnji sa Pinkaewom, ali sa druge strane, Yatin Mitananda (hajpovana pod umetničkim imenom JeeJa Yanin) ima odličan potencijal i dobro se snalazi u Pinkaewljevom jackiechanovskom rediteljskom postupku u kome svežinu nosi ta snuff dimenzija kaskaderskog rada. Štaviše, sudeći po sinopsisu za Pinkaewov najavljeni zapadni debi sa Djimon Hounsouom, rekao bih da već u njemu ima uloga za Mitanandu. Ukoliko taj film bude ostvaren, mislim da bi to sigurno bilo interesantno iamjući u vidu da Djimon ima odličan martial arts potencijal.

Kada se lati wireworka, osim u stuntovima u samom klimaksu filma koji su maestralno urađeni u svim aspektima, Pinkaew nije dovoljno ubedljiv. Međutim, dok god se drži oprobanih jackiechanovskih gimnastičko-baletskih domena akcije, tu zaista vraća pravu telesnost martial arts filmu, udarce koji bole (set-piece na pijaci) nešto što nedostaje poslednjih godina čak i kod J.J. Perryja i što srećemo maltene samo kod parkourovaca, mada se mora priznati da su neke koreografije Jeffa Imade u Bourne-filmovima bile dosta blizu tome.

Najbriljantniji fight u filmu i mislim da o tome postoji konsenzus, jeste kada Zen susretne svog glitchevitog antipoda, dečka u Adidas trenerci sa tikovima. To je maestralan touch na nivou storytellinga kroz borbu i da je Pinkaew imao samo zrno rediteljskog dara onda bi razvio subplot sa ovim dečakom i priču o tome kako mafija traži special klinca kako bi parirao autističnoj devojčici sa kojom ne mogu da izađu na kraj. No, Pinkaew je dosta jednodimenzionalan tako da je ono što je zapravo ključ filma prisutno tek u jednoj tuči od nekoliko minuta. Štaviše, reklo bi se da ekstremnost dečakovog problema u "običnom životu" i upotrebljivost istog u borbi podsećaju da je i Zen možda mogla imati neke takve toucheve u svom borilačkom stilu.

CHOCOLATE je film u kome ne funkcioniše ništa od onoga što je Pinkaew želeo da unese kao unapređenje svog stila ali je zato perfektno sve ono što je pokušao da ostavi iza sebe. Na kraju se sve svodi na odličnu akciju sa harizmatičnim borcem u centru zbivanja što Yatin svakako jeste a tridesetak minuta diletantske drame je tu samo da bi se oprostio zbog akcije.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, February 13, 2010

CABIN FEVER 2: SPRING FEVER

Pogledao sam CABIN FEVER 2: SPRING FEVER Ti Westa. Moram priznati da sam Eli Rothov CABIN FEVER već poprilično zaboravio, ali koliko se sećam smetalo mi je to što nije bio dovoljno horor i naravno što nije dobar po svim ostalim merilima. Ti West je to nadoknadio u ovom živahnom DTV nastavku koji naravno treba meriti drugim aršinima, ali uprkos tome što sam zaboravio prvi film, čini mi se da mi je nastavak bio zabavniji. Dok je prvi film imao iracionalno veliki fokus na karaktere i njihove melodrame, a rekao bih da je u tom segmentu na kraju bio i najuspešniji, premda ne naročito uspešan, SPRING FEVER se više oslanja na klišetiziranu varijantu teen komedije u spoju sa hororom. Teen komedija je na tragu SUPERBAD a horor je gory i zabavan. Detalj odsecanja ruke u sequelu podsetio me je na EVIL DEAD 2, ali zaista ne reba uzalud potezati Raimijev klasik. Nema potrebe za tim. Ti West prilazi ovom filmu nepretenciozno ali ipak sa snalažljivošću i ambicijom indie reditelja tako da snima DTV film koji je daleko iznad proseka. Jedan od problema sa Eli Rothovom vizijom zaraze je između ostalog u tome što ona ne pobuđuje agresiju i samim tim to truljenje ima tendenciju da ne bude filmično, međutim Ti West i ekipa koriste zaoštravanje odnosa među likovima da bi motivisali gore, gross out i nasilje i u tom smislu West čini sve što mu pada na pamet. U tom smislu, West sprovodi dosta grossout zahvata nesumnjivo najnižeg nivoa, ali to u okolnostima ovog filma deluje sasvim na mestu, a slično je i sa raznim vidovima gadosti, amputacija, rana, povređivanja i samopovređivanja. Ti West se ponaša kao Eli Rothov mlađi bart u ovom filmu i rekao bih da je u horor smislu kreativniji od njega. Što se tiče tehničke egzekucije, film nije previše opterećen visokim tehničkim dometima, i ima izvesni stepen indie naivnosti u realizaciji ali to je svakako autentičnije od mnogih glossy projekata koji nisu toliko bezobrazni. U svakom slučaju CABIN FEVER deluje kao potentna DTV serija, i pokazuje kako neki ozbiljni filmovi mogu da budu simpatični kada se reinventuju kao neozbiljni. Rothov film je uprkos komediji sebe ipak shvatao ozbiljno, West nema takvih iluzija, a za razliku od Rotha koji je u intervjuima obećavao čudo, West je disownovao film što je taman dovelo očekivanja na pravu meru.

* * 1/2 / * * * *

Friday, February 12, 2010

NINJA ASSASSIN

Formalno, moglo bi se reći da nisu isključivo Braća Wachowski zaslužna za ulazak Joela Silvera, velikana akcionog filma, u martial arts priču. On je već pre THE MATRIXa infiltrirao Jet Lija u Holivud kroz ulogu negativca u filmu LETHAL WEAPON 4. Međutim, Silver još od 1995. i Donnerovog filma ASSASSINS sarađuje sa Wachowskima a i sam MATRIX je već bio odmakao u vreme rada na LETHAL WEAPON 4 te bi se moglo reći da su oni glavni uticaj na Silverovo upoznavanje hongkonškog i generalno azijskog akcionog uticaja. U tom smislu, posle THE MATRIX, Silver je uradio par inicijalnih Jet Lijevih star vehiclea u Holivudu, i paradoksalno jedino što je bilo očekivano – nije se dogodilo – Wachowski nikada nisu imali Jet Lija i svom filmu. Iako je trebalo, Li na kraju nije igrao u RELOADEDu. U međuvremenu, Li se već polupenzionisao a Wachowski su otkrili novog azijskog mezimca, korejskog Zac Efrona/Justin Timberlakea pod umetničkim imenom Rain. Ovog puta they tasted the goods themselves dajući mu ulogu u SPEED RACERu a potom i producirajući NINJA ASSASSIN sa Joel Silverom.

Silver je u međuvremenu postao poverenik studija Warner Bros za martial arts filmove. Pre Silverovih uspeha sa MATRIXom i Jetom, Warner je imao tradiciju martial arts filmova, oni su distribuirali klasike Robert Clousea ENTER THE DRAGON sa Bruce Leejem i BLACK BELT JONES sa Jim Kellyjem a kroz dobar relationship sa Jerry Weintraubom prvi su, istina neuspešno, dovodili Jackie Chana u Ameriku još početkom osamdesetih. Uostalom, Warner je prvi pružio priliku Brandon Leeju u izvanrednom a danas zaboravljenom akcijašu Marka L. Lestera SHOWDOWN IN LITTLE TOKYO u kome se Brandon upario sa Dolph Lundrenom. Ovo pozitivno iskustvo tradicionalno konzervativnog Warnera, olakšalo je Silverov posao i prihvatanje Jeta i Raina.

Za razliku od Jet Lija čije je prve filmove režirao Silverov omiljeni DP Andrzej Bartkowiak i akcione scene radio Cory Yuen (dočim je MATRIXe radio bolji Yuen – Yuen Woo Ping) a scenarije je pisala manje-više anonimna skupina pisaca, Rainov debi je počastvovan time što ga je uz Matthew Sanda pisao vrlo ugledni J. Michael Straczynski a režirao je James McTeigue, nekadašnji second unit na filmovima Braće Wachowski koji je postigao izuzetan uspeh sa filmom V FOR VENDETTA i stekao vrlo solidnu poziciju u fandomu. Ako se tome doda da su sami Wachowski bili producenti, onda je NINJA ASSASSIN više nego respektabilan paket koji bi prihvatila čak i neka dokazana zvezda.

Tim pre čudi što je film toliko low-key. Anticipacija na akcionom tržištu bila je toliko velika da je preteča nove generacije DTV reditelja Isaac Florentine snimio rip-off naslovljen NINJA sa najperspektivnijim leading manom DTVa Britancem Scott Adkinsom kako bi eksploatisao očekivanu nindža pomamu. Međutim, NINJA ASSASSIN je toliko low key da je po dometima vrlo blizak Florentineu, i to ne zato što je ovaj snimio izuzetno kvalitetan film.

Kao ljubitelj DTVa u nekoliko navrata sam bio na ivici da konstatujem da je NINJA bolji od NINJA ASSASSINa ali realno nije. Silverova produkcija je ipak na višem nivou, ali nažalost ne onolikom koliko bi trebalo.

Za razliku od Scott Adkinsa, Rain nema street cred kao martial artist. U vreme kada Steven Soderbergh snima svoj novi film KNOCKOUT sa UFC šampionkom Ginom Carano, a na DTV terenu sve više ulaze pravi UFC šampioni ili istinski majstori borilačkih veština kao Michael Jai White, prilično je apsurdna odluka da se stvara veštačka martial arts zvezda na globalnom planu. U tom smislu zanimljivo je videti upravo kako će Azija nasesti na ovaj pokušaj premda tamo pevačke zvezde lakše postaju akcioni heroji nego na Zapadu. Kao pevač i plesač, Rain je u odličnoj fizičkoj kondiciji i pripremljen je za realizaciju raznih koreografija. To pokazuje u filmu. Problem je to što su sve ta zadate akrobacije i borbe prilično nezanimljive i slabo tu ima uzbudljivih zahvata. Isto tako, čini se da Rain pošto po vokaciji nije martial artist ne emituje tu energiju uživanja u vlastitoj telesonosti koje inače imaju pravi martial arts starovi. Disciplina i izvršavanje koreografija ne mogu da nadoknade odsustvo potpune kontrole nad telom kao borbenom mašinom.

McTeigue genealno ima problem sa definisanjem telesnosti nindži. Postoji nekoliko scena u kojima nindže vrše masakr a ne vide se. Demonska dimenzija nindži tretirana u horor ključu legitimisana je još u trećem Firstenbergovom NINJI a oni su u mnogim naslovima tretirani kao nekakvi martial arts slasheri. Dakle, to je jedna prepoznata strategija prikazivanja nindži kao bezmalo natprirodnog izvora užasa. Međutim, čak i u svojim najdemonskijim interoretacijama, nindže se prikazuju na ekranu. Pored uvodnog masakra u kome se nindža ne vidi, nekoliko akcionih scena je dato u elipsi a to je već nešto što se retko viđa.

Struktura je preopterećena flešbekovima na Rainov traumatičan odgoj u klanu zlih nindža asasina i mislim da je to pokušaj ostvarivanja nekakvog genrebendinga koji je najmanje uspeo. Prvo, McTeigue režira te scene ultrakonvencionalno bez ikakve stilizacije u formi kič dodataka, dreamlike usporavanja i sličnih rešenja kojima su obično glazirani takvi flešbekovi. Usled konvencionalne režije, usrov odgoj u klanu deluje infantilno i potpuno neuverljivo, naročito ako imamo u vidu da bi u nekakvom timelineu to trebalo da se dešava u Japanu tokom devedesetih godina prošlog veka. Uprkos japanskom tradicionalizmu teško da bi hram u kome zla sekta asasina obučava siročad prošla neopaženo. Čak nema ni nekog duhovitog rešenja tipa da se ispostavi da je hram rekonstruisan u nekom Kazahstan u ili nekoj drugoj haotičnoj državi.

Drugi segment preopterećenja dolazi iz trilerskog zapleta sa agentima Europola koji su nabasali na nindža zaveru. Taj segment je valjda trebalo da utemelji ovu priču u “našoj realnosti” ali je u suštini samo usporava a ako imamo u vidu obim flešbekova koji su kao “film u filmu” ovaj zaplet ne stoji ni kao kostur na koji se nadograđuju akcione scene.

Kad je o akciji reč, već je opšte mesto naglasiti kako zbog quick cuttinga nije baš jasno šta se zbiva. I to je mahom podnošljivo u ovom filmu. Međutim, tu postoje još dva problema. Prvo, akcije nema dovoljno, drugo, ni kad je ima, postavka scena nije naročito zanimljiva. Svakako da je McTeigue imao bolje uslove od Florentinea pa ih ne mogu porediti. Ipak, akcija u ovom filmu podseća na Nahonov BLOOD THE LAST VAMPIRE koji je sličan na mnogim nivoima, od kastovanja korejske zvezde do ambijenata i u svakom smislu je Nahon daleko superiorniji. Rekao bih da u ovom trenutku Besson kao producent uspešnije koketira sa Azijom od Silvera. Silver i Besson su u isto vreme počeli da rade sa Lijem, i upravo je Nahon u Bessonovoj produkciji snimio solidni KISS OF DRAGON da bi zatim, opet sa Bessonom, Louis Letterier snimio najbolji Jetov English-speaking film DANNY THE DOG.

McTeigue je u intervjuima naglašavao da će u ovom filmu izbegavati wirework i držao se toga, međutim, nije uspeo da smisli ništa bolje. Ono što je za pohvalu jeste to što je film hard R. Komadanje i sečenje protivnika na kriške početo kod Kenji Misumija razvija se eksponencijalno. CGI je olakšao snimanje scvena tog tipa i McTeigue se maksimalno služi novim izumima. McTeigue koristi krv kao likovni element i to je jedini segment koji se može istaći.

Pored same inscenacije drugi veliki rediteljski problem je to što nindže ne deluju previše ubedljivo. Naprosto, McTeigue nije stvorio atmosferu u kojoj primena tog asortimana veština deluje ubedljivo a o kostimima da i ne govorim. Stoga, NINJA ASSASSIN ima problem nekih savremenih superhero filmova a to je da junaci ne funkcionišu u svojim ikoničnim kostimima.

Pored krvi, jedini drugi atribut koji treba pohvaliti jeste to što su borbe, kad do njih najzad dođe, zaista bespoštedne.

NINJA Isaaca Florentinea je do te mere sličan film da me ne bi čudilo da su tokom rada nabavili scenario McTeigueovog filma i ripovali odatle. Međutim, ono što je ostalo u McTeigueovom filmu jeste odnos prema nindžama koji je vrlo defetistički. Za razliku od ranijih filmova koji su popularizovali nindže kroz likove pozitivnih poznavalaca njihovih veština, NINJA ASSASSIN prvo ima pogrešan naslov – njegov glavni junak je protivnik ninja assassina i stalno pokušava da ne bude jedan od njih, Drugo, kako je reč o junaku koji će pronaći svoj mir jedino kada obogati život vrlo surovom osvetom – Raizo deluje kao neko ko ne uživa u primenjivanju svoje veštine što gledaoca ostavlja prilično indiferentnim, čak razočaranim, u odnosu na milje koji bi trebalo da je zavodljiv. U tom smislu, ne da NINJA ASSASSIN nije sposoban da počne novu nindža epidemiju u pop kulturi već bih rekao da je sa sobom pokopao i DTV rip-offove koji su u cormanovskom smislu urađeni paralelno.

O finalnom showdownu u kome SWATovci upadnu u hram i koristeći vatreno oružje savladaju nindže da ne govorim. To je jedan od najblasfemičnijih udara na mitlogiju nindži koji decenijama iz filma u film obesmišljavaju vatrenu moć svojim skillovima.

NINJA ASSASSIN je prošao solidno u Americi premda se veliki rezulatati očekuju u ostatku sveta naročito Aziji. Internacionalni B.O. još uvek nije kompletiran no čini se da tu nema potencijala za franšizu jer cela priča naprosto nije zaživela. Doduše, Silver je aktivan na DTV tržištu tako da bi NINJA ASSASSIN mogao započeti serijal tog profila.

Brojni iznenađujući kreativni autogolovi pokazuju prilično kreativno posrtanje Wachowskih, od scenarija preko podele do usvajanja McTeigueovog rediteljskog koncepta. Deo kritike je za NINJA ASSASSIN pomirljivo rekao da je upravo ono što mu naslov kaže. Problem ovog filma je u tome što ne dobacuje do tog krajnje rudimentarnog dometa koji se naslućuje iz naslova.

* 1/2 / * * * *

SALVADOR

Sinoć sam reprizirao SALVADOR Olivera Stonea. Kao i kada sam ga gledao prvi put, mislim da je to jedan od njegovih potcenjenih filmova i da bi sigurno bolje prošao da nije bio uvertira za PLATOON. Recimo, da je izašao posle PLATOONa bio bi posmatran kao klasik jer realno to i jeste. U SALVADORu, Stone preuzima paradigme dokudrame Coste Gavrasa i apdejtuje ih u skladu sa postulatima kvalitetnog 80s filmmakinga i to one podgrupe 80s filmova u kojima je James Woods leading man, sa junakom koji je ubedljiv, lak sa identifikaciju pre svega zbog svoje problematične naravi. SALVADOR i VIDEODROME su svakako najmoćniji predstavnici tog "James Woods as leading man" pravca a iza njeh je takođe potcenjeni COP.

U svakom slučaju, Stone iako vodi svog junaka, fikcionalizovani verziju poznatog novinara Richarda Boylea kroz sve ključne događaje vezane za građanski rat u Salvadoru, od ubistva kardinala Romera, o kome je kasnije snimljen film sa Raul Juliom, preko ubistva i silovanja američkih časnih sestara do same seljačke bune.

Međutim, uprkos brojnim istorijskim događajaima koje obuhvata Stobneov film je nepogrešivo fokusiran na Boylea i kroz njegovu priču odlično prikazuje rasulo koje je vladalo u detabilizovanoj zemlji čijoj su nevolji znatno pomogle i razne američke intervencije. Stone dobija veliku pomoć od Roberta Richardsona, nesumnjivo jednog od najvećih DPjeva u istoriji, koji vrlo dobro artikuliše poludokumentaristzički stil uspevajući da unutar njega plasira i istinski spektakl.

SALVADOR je izvanredan film kome se čak ne može spočitati ni crno-beli pogled na svet jer postoje scene u kojima Stone problematizuje i ponašanje revolucionara u trenutku kada se nađu u poziciji da presuđuju.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, February 11, 2010

MURDER BY DECREE

Reprizirao sam MURDER BY DECREE Boba Clarka. Na novo gledanje, dopao mi se manje nego na prvo, ali i dalje je reč o jednoj od najzanimljivijih ekranizacija Holmesa i svakako je reč o jednoj od prerada koje uzimaju u obzir duh vremena u kome se snima. Clarkov Holmes mi je na novo gledanje imao problem na nivou vođenja priče. Iako je na kraju sve jasno zahvaljujući razrešenju koje Holmes praktično ispriča, u jednom trenutku postaje ne samo konfuzno već i teško za praćenje, pa rekao bih čak i nezanimjivo jer je teško učestvovati u detektivskom zapletu koji je nejasan i pominjanju imena koja nisi zaista uspeo da identifikuješ.

Update u odnosu na tipičnog Holmesa pre svega ogleda se u tome što Clark dolazi iz Canucksploitation škole i u post-doyleovskom romanu pronalazi sasvim dovoljno toucheva koji mu omogućuju da tretira Holmesa kao deo jedne slasher priče sa znatnim uticajem conspiracy trilera, oslobođenog političkog prilaza pitanjima monarhije i sl. U tom smislu MURDER BY DECREE je preteča FROM HELL kao fikcionalni rad inspirasan poznatom teorijom prerano preminulog Stephena Knighta. Inače, koren mnogih savremenih stripova se može naći u filmovima baš iz šezdesetih i sadamdesetih, kao što je FROM HELL na tragu MURDER BY DECREE tako je Millarov WANTED potpuno prepisan Deardenov ASSASSINATION BUREAU. Doduše, Knightova teorija je bila do te mere popularna da se ne moraju povlačiti paralele između Moorevovog stripa i Clarkovog filma.

Isto tako, zanimljivo je da su sedamdesete donele tri možda i najzanimljivija Holmesa, a to su Wildeov PRIVATE LIFE, Rossovu ekranizaciju Meyerovog romana SEVEN-PER-CENT SOLUTION i MURDER BY DECREE. Svaka od njih se poigravala sa Doyleovim kanonom. To je svakako učinio i Ritchie u svom odličnom novom HOLMESu, ali ipak ne u toj meri. On je više apdejtovao celu stvar nego što se poigravao.

Iako je Clarkov Holmes jedan od boljih, Plummer i Mason, dva velika glumca ipak nisu među najboljim interpretatorima Holmesa i Watsona. Naravno, oni su iskusni profesionalci i sve je na nivou ali rekao bih da nisu doneli ništa naročito interesantno i novo svojim likovima.

Clarkove egzekucija je međutim vrlo efektna, glumačka podela je zaista All-Star i rekao bih da kad je eč o upotrebi subjektivnih planova i pokreta kamere, iako je prošlo tridesetak godina od ovog filma, MURDER BY DECREE možemo smatrati naslovom u kome se primenjuju moderna rešenja na priču iz epohe.

U svakom slučaju, Clark je dobro iskoristio slobodu koja proističe iz okolnosti u kojima nije, za razliku od Ritchijea, primoran da isporuči definitivnog Holmesa već jednu slobodnu varijaciju.

* * * / * * * *

Tuesday, February 9, 2010

WALKING THE EDGE

Pogledao sam WALKING THE EDGE izvesnog Norberta Meisela kome je to jedini film. Reč je o exploitation naslovu u kome glavnog junaka igra Robert Forster a negativca Joe Spinell. Forster i scenraista Curt Allen kasnije su radili film HOLLYWOOD HARRY koji je Forster sam i režirao i mislim da je to zanimljiviji naslov. WALKING THE EDGE je interesantan utoliko što na izvesnom nivou anticipira COLLATERAL pošto govori o taksisti koga ubica koristi za svoju misiju, s tim što ovog puta to nije hitman već žena koja se sveti za smrt muža i sina, što je ne sprečava da negde pred third act nađe i telesnu utehu sa Forsterom. U svakom slučaju, reč je o surovom low budgetu koji ne prevazilazi svoja zaista brojna ograničenja.

* 1/2 / * * * *

Monday, February 8, 2010

FLIGHTPLAN

Pogledao sam FLIGHTPLAN Roberta Schwentkea na boljoj kopiji od one na kojoj sam ga prvi put overio.

Kade se uzmu u obzir brojna ograničenja scenarija Petera Dowlinga i Billy Raya koji je u početku rehash Hitchcockovog klasika LADY VANISHES a u završnici postaje poprilično apsurdan, Schwentke je uradio izuzetan posao, učinivši da FLIGHTPLAN čak i u svojim najspornijim deonicama bude prijatan.

Osnovni aduti FLIGHTPLANa su Jodie Foster i Schwentke. Iako ne spadam među one koji fetišizuju Jodie Foster, ona zaista donosi jedan naročit intenzitet flavnom liku koji teško da iko drugi može da matchuje. Njena interpretacija izbezumljene majke u spoju sa njenom potpunom aseksualizovanošću iz poslednje faze daje interesantne rezultate u FLIGHTPLANu. Jodie pruža neuporedivo više nego u PANIC ROOMu u kome ima sličnu rolu, velikim delom i zato što Schwentke bolje kontroliše sličan klaustrofobični enterijer od Finchera.

Dok se Fincher u PANIC ROOMu dosta iscrpljivao rešenjima baziranim na specijalnim efektima i karakternim glumcima u banalnim ulogama. Schwentke operiše više u depalmijanskom ključu. Odavno nije viđen film u kome reditelj do te mere uživa u mogućnosti da pravi zanimljive pokrete kamere, suspense set-pieceove, da se igra poterama kroz klaustrofobične prostore, odrazima u ogledalu, snimcima surveillance kamera i sl.

Doduše, za razliku od De Palme, Schwentke se ne bavi larpurlartističkim tretmanom blochovskog trilera već tehnotrilerom koji u principu manje nudi potencijala za tu vrstu čisto filmskog užitka jer se manje bavi arhetipskim pitanjima, odnosno čistijim oblicima erosa i tanatosa. Međutim, veština rediteljske egzekucije mu se ne može osporiti.

Snaga Jodie Foster u spoju sa Schwentkeovim rukopisom čine da se FLIGHTPLAN uprkos svim scenarističkim brljotinama pogleda sa uživanjem.

* * * / * * * *

Sunday, February 7, 2010

IKARIE XB-1

Pogledao sam IKARIE XB-1 Jindricha Pollacka, čehoslovački SF iz 1963. godine na čijem scenariju je radio i Stanislaw Lem. Reč je o vrlo interesantnom crno-belom filmu o potrazi za planetom na kojoj ima života u galaksiji Alpha Centauri. Koncipiran je kao priča o posadi velikog svemirskog broda u XXII veku i njihovim sukobima koji proističu kako iz međusobnih tenzija tako i iz nepoznatog zračenja koje odjednom počinje da ih muči.

Efekti su vrlo interesantni, makete brodova u svemiru nisu uopšte loše realizovane ako imamo u vidu kada je film sniman, a scenografija svemirskog broda je u pojedinim segmentima zaista izvanredna. To je i očekivano od čehoslovačke produkcije. Uostalom tamo je rađeno puno specijalnizh efekata i za strane filmove, između ostalog i jugoslovenske. Najveći set-piece je svakako odlazak na svemirski brod iz XX veka na koji slučajno naiđu tokom svog puta i na kome otkrivaju mrtve putnike i članove posade. Taj set-piece je izvanredno realizovan sa sve uvođenjem bestežinskog stanja a unutar broda nalazi se i jedini primer eksplicitne antikapitalističke kritike.

Ono što je problem filma jeste dosta slobodna struktura sa nekoliko ravnopravnih likova koji se slabo razlikuju među sobom. To dorpinosi izvesnoj spontanosti u glumačkoj igri i razvoju karaktera ali sa druge strane, film nema glavnog junaka i na kraju u nisu ravnopravnih oseti se odsustvo pravih junaka.

IKARIE XB-1 uvezen je i u Ameriku i distribuiran je u recutovanoj verziji pod naslovom VOYAGE TO THE END OF THE UNIVERSE.

* * 1/2 / * * * *

XX

Pogledao sam XX Kente Fukasakua, jednog od meni najdražih japanskih reditelja, upravo zbog toga što je uspešno spojio zapadni odnos prema ritmu sa fetišizmom svojstvenim japanskoj kinematografiji. Ubeđen sam da je Kenta bio izuzetno važan u radu na poslednjem, a možda i najvećem filmu pokojnog oca Kinjija BATORU ROWAIARU, upravo kao second unit director i scenarista i da je značajno doprineo kako samom konceptu filma tako i vrlo modernoj egzekuciji. Ja sam jedan od retkih koji obožavaju i BR nastavak a mislim da je Kenta uradio odličan posao i u revivalu franšize SUKEBAN.

U XX, Kenta ponovo pokazuje svoj dar za stvaranje energičnog repetoarskog filma, spaja određene elemente J-horora sa živahnošću raimijevskog pristupa stvarima koji podrazumevaju atmosferičnost, suspense, jump scares, kontrolisani goofiness koncepta sa finom dozom humora koji ipak ne devalvira celu priču u pravcu groteske.

U ovoj mešavini pristupa izuzetno je bitno da je Kenta sve vreme svestan koliko je goofy cela premisa i vešto žonglira time, tako da sve što je u filmu smešno namerno je smešno, i isto važi za sva preterivanja. Ono što je vrlo interesantno jeste i korišćenje određenih dosta radikalnih dramaturških rešenja sa flešbekovima i postepenim otkrivanjem likova u rašomonskom maniru što u suštini nije svojstveno slešerima koji se bave negativnim aspektima seoskog turizma. Ono što je najvažnije jeste da ti diskontinuiteti ne remete generalni adrenalinski rush koji stvara Kenta već ga uvećavaju amplifikujući određene situacije, naročito na početku, a potom odlažu payoff i uvećavaju "neizvesnost", iako ovo nije vrsta filma u kojoj je gledalac istinski upitan kako će da se završi.

Što se tehničke egzekucije tiče, Kenta pokazuje svoju zrelost koja daleko prevazilazi konkurenciju i što se tiče kadriranja i montaže, ovo je sve na visokom nivou.

XX se ne izdvaja kao naročito bitan J-horor iz prostog razloga što uprkos svom kvalitetu ne donosi previše lokalnog i atipičnog u svetskim okvirima. Pa ipak, zbog svoje odlične upotrebe mobilnog telefona, te neuralgične tačke savremenog horora, reč je o značajnom filmu pre svega sa zanatske strane. Kod Kente, mobilni telefon igra značajnu ulogu, i junaci ga intenzivno koriste, za razliku od ostatka žanra u kome mobilnom uglavnom nestane domet čim dođe u backwoods.

* * * / * * * *

Saturday, February 6, 2010

TEST PILOT PIRX

Pogledao sam TEST PILOTA PIRXA Mareka Piestraka, čiji sam film WILCZYCA gledao nedavno. PIRX je potpuno drugačiji, i znatno kvalitetniji film. U njemu Piestrak pokazuje talenat za žanrovski filmmaking koji je tek nagovestio u WILCZYCI i razrađuje ga na vrlo zanimljiv način. reč je o ekranizaciji romana Stanislawa Lema. Iako se radi o piscu čija je najčuvenija ekranizacija SOLYARIS, PIRX je mešavina intelektualnog pristupa SFu i čistog žanrovskog ugođaja koji mešta trilerske zahvate u SF ambijent.

Film govori o naslovnog junaku, čuvenom astronautu poslatom da misiju na kojoj će deo posade činiti androidi, sa ciljem da se proceni da visokorazvijeni androidi mogu da se uposle na zadacima koji su rizični za ljudi. Piestrak je u tretmanu problema androida očuvao elemente socijalnog promšljanja njihovog eventualnog uvođenja u akciju, iz aspekta etike, nezaposlenosti i sl. a kada brod dospe u svemir, kreće trilerski zaplet jer s jedne strane Pirx pokušava da shvati ko je android, a članovi ekipe počinju da pokazuju jedni druge a s druge strane sam android dolazi na ideju da pobije ljude pošto je program sračunao da je to najbolje za njegovu vrlo kompleksnu agendu.

Ono što je meni lično bio najveći nedostatak filma jeste to što govori o Amerikancima. Iako Piestrak DOSTA DOBRO rekonstruiše SAD, odnosno zapadne zemlje, mnogo bolje nego što u pojedinim filmovima iz tog perioda, dakle s kraja sedamdesetih, Ameri rekonstruišu istočni blok, ali više bih voleo da se film dešava u SSSRu ili nekom autentičnom istočnoevropskom ambijentu. Međutim ljubitelji soc-futurističke arhitekture imaju nekoliko sjajnih ambijenata koje mogu videti, a rekao bih da Piestrak sa dosta upotrebe hand held kamere (što je radio i posle u WILCZICI) daje jednu svežu dimenziju žanrovskom okviru. Prva polovina filma je na tragu PARALLAX VIEW/ CAPRICORN ONE trilera a druga je bliža klaustrofobičnim spaceship naslovima toga doba, sa odličnim setovima unutar broda i nažalost dosta slabijim snimcima eksterijera u svemiru.

U svakom slučaju, dramaturški najzanimljiviji deo i po meni najveći problem u narativnoj dimenziji ovog filma jeste klimaks koji se prekida u ključnom trenutku i onda sagldava na suđenju. Naravno, holivudski film nas je navikao da se klimaks prati u kontinuitetu dočim karakteristika socijalističkog pristupa priči jeste upravo kočenje i analiza kroz motiv suđenja i samim tim artikulisanja nesumnjive pouke kroz diskusije. Brecht se recimo dosta poigravao tim konceptom u svojoj dramaturgiji. Naravno, to u priličnoj meri utuče konvencionalan rilerski ugođaj ali isto tako daje i definitivan pečat ovom poljsko-sovjetskom filmu koji ne samo da rekonstruiše Ameriku na ekranu nego ni previše ne zaostaje za tadašnjim tamošnjim filmom.

Ovaj naslov je aposlutna preporuka za ljubitelje žanra.

* * * / * * * *

Friday, February 5, 2010

MIRKO I SLAVKO

MIRKO I SLAVKO je ekranizacija stripa Desimira Živovića koji je proizvela izdavačka kuća Dečje Novine iz Gornjeg Milanovca kao producent. Decenijama pre nego što će Marvel postati prvi strip izdavač koji producira filmove po svojim propertyjima, Dečje Novine su to uradile u SFRJ. Tori Janković je bio reditelj specijalizovan za mračnu stranu rata, i u svetu partizanskog filma, on je mahom radio filmove o nacističkim zločinima, naslove kao što su CRVENA ZEMLJA i KRVAVA BAJKA. Bio je depresivan, alkoholičar i izvršio je samoubistvo a ta depresivna crta bila je očigledna i u njegovim filmovima koji su u fazi kada je partizanski film već postao žanrovska egzibicija bili vrlo mračni i teskobni. Jednim delom, Janković se doticao i sa Crnim talasom.

IGMANSKI MARŠ Zdravka Šozre, takođe jedna od teskobnijih NOB tema bio je Jankovićev pet project i navodno je činjenica da je izgubio režiju tog projekta ubrzala njegov psihički slom koji će rezultirati samoubistvom.

U tom smislu, angažovanje Torija Jankovića da režira MIRKA I SLAVKA bio je neobičan potez koji je usledio osam godina posle izlaska prvog stripa. Umesto nekog življeg reditelja sklonijeg striposvkoj stilizaciji, kao što je recimo Hajrudin Krvavac, Janković je doneo posebnu teskobu ovom projektu i njegov angažman podseća na trend angažovanja serioznih reditelja poput Ang Leeja ili Kennetha Branagha da rade Marvelove ekranizacije.

Otud MIRKO I SLAVKO ne nudi pulpy akciju kao strip, reč je o origin storyju, dark and gritty filmu sa izraženim art elementima.

Film počinje nacističkim upadom u selo kojom prilikom svi pdrasli bivaju odvedeni. Deca ostaju sama u selu i preuzimaju funkcije odraslih simulirajući njihove uloge što je vrlo arty rešenje. Prošlog leta sam u Italiji gledao izvanredan danski film VI DER BLEV TILBAGE koji ima sličnu temu samo sa SF premisom i naravno deca nisu primorana da krenu u gerilski rat kao ovde. Ta arty dimenzija u kojoj se deca igraju odraslih nije nova, naročito je poznata u raznim pozorišnim komadima ali je na filmu uvek interesantna i daje ovom filmu dodatnu dimenziju.

Zatim se naravno deca aktiviraju u borbi, s tim što su Mirko i Slavku tu više vođe kolektivnog otpora nego zasebni superheroji. Ono što je dobro rešenje jeste to što deca koriste svoje autentične klinačke fore u gerilskim akcijama i neke od njih su tako osmišljene da samo deca mogu da ih izvedu.

Ona arty dimenzija o kojoj sam govorio i generalno mračna atmosfera u kojoj ginu roditelji i druga deca čini da ovaj film malo promaši svoju ciljnu grupu i da postane pretenciozniji jer kako rekoh, ovde nema onog uživanja u ubijanju Nemaca kao kod Krvavca. Međutim, MIRKO I SLAVKO je vrlo zanimljiv film, upravo zbog te dimenzije trasgresivne strip ekranizacije koja poozbiljuje comic book property.

Kopija koju sam gledao je nekakav asinhroni VHS rip tako da na osnovu nje zaista ne mogu ući u nekakvo ocenjivanje stilksih i zanatskih elemenata filma, ali u suštini MIRKO I SLAVKO deluje kao kompetentan partizanski film svog doba, negde na nivou proseka unutar žanra ali sa daleko interesantnijom premisom.

Thursday, February 4, 2010

UNION CITY

Razlozi za gledanje filma UNION CITY Marka Riecherta svakako su fetišistićki pošto je na njemu Kathryn Bigelow radila kao sekretarica režije. Međutim, i pored toga, ovaj film dolazi sa dosta ozbiljnom reputacijom jednog od punk chic noir naslova iz produkcije Monty Montgomeryja koji je sa Kathryn kasnije radio takođe retro priču LOVELESS.

UNION CITY takođe donosi fetišističku atmosferu angerovskog tipa u noir ekranizaciji Cornella Woolricha koja kombinuje evropsku, gotovo kafkijansku teskobu sa hitchcockovskim elementima body disposala i suspensea u kamernom ambijentu. Fotografija Edwarda Lachmana najavljuje ga kao jednog od ključnih DPjeva američkog nezavisnog filma a Reichertova egzekucija je svedena i precizna. Među glumcima se u malim ulogama pojavljuju kasniji potvrđeni profiji poput CCH Pounder ali svakako najveće otkriće ovog filma je Debbie Harry, tri godine pre VIDEODROMEa koja se dokazuje kao sasvim upotrebljiva u glumačkom smislu.

Iako Reichert dolazi iz miljea arty kratkih filmova, UNION CITY je arty ali nije hermetičan i sporadično nudi i neka vrlo konvencionalna gledalačka zadovoljstva. U svakom slučaju, reč je o filmu za ljubitelje i poznavaoce indie filma i noira, koji teško može biti dovoljno interesantan van tog miljea.

* * * / * * * *

Wednesday, February 3, 2010

EL SECRETO DE SUS OJOS

Posle Llosinog CRIME ZONE, nastavio sam lutanja bespućima južnoameričke kinematografije gledanjem ovogodišnjeg argentinskog kandidata za oskara EL SECRETO DE SUS OJOS Juana Jose Campanelle. Reč je o velikom povratku danas već pomalo zanemarenog žanra tzv. "normalnog filma". Reč je o melodrami sa svim mogćim tearjerking elementima, na tragu velikog hita Šabana Šaulića "Dođi da ostarimo zajedno" čija je okosnica kriminalistička priča o nerešenom ubistvu čije razrešenje progoni glavnog junaka 25 godina.

Campabnellin rediteljski postupak je nepretenciozan i jasan. Iako film donosi jedan genijalan set-piece na stadionu, vrlo je konvencionalno režiran, gotovo je arhaičan u pojedinim scenama međutim sasvim je jasno da je fokus na konvencionalnom storytellingu tako da ne smeta to odsustvo vizuelne ambicije.

Iako je priča zapravo vrlo jednostavna, u svojoj adaptaciji romana Campanella uspeva vrlo dobro da očuva integritet sva tri aspekta svog filma, i ljubavne priče i misterije i socijalne kritike birokratije u vreme diktature tokom sedamdesetih. Diktatura je naročito suptilno dotaknuta, i to ne iz vizure žrtava već upravo ljudi koji čine taj nesposobni aparat.

Kada se sve uzme u obzir, EL SECRETO je pristojan konvencionalni film sa velikim crowdpleasing potencijalnom koji je verovatno svojom klasičnom emocionalnošću appealovao članovima Akademije.

* * * / * * * *

Tuesday, February 2, 2010

CRIME ZONE

Pogledao sam CRIME ZONE Luisa Llose, njegovu debitantsku režiju iz 1989. godine, snimljenu pod pokroviteljstvom Rogera Cormana. U ovom filmu se vidljiva sva ona svojstva zbog kojih je kinematografija bila bolja osamdesetih nego danas. Pre svega, iako je ovo niskobudžetni exploitation film, u samoj svojoj suštini, postapokaliptična antiutopija na tragu mnogih SFova tog doba, sa uticajima BLADE RUNNERa, malo MAD MAXa, malo TERMINATORa, reč je nesumnjivo o naslovu u koji je Luis Llosa for better of worse doneo neko svoje lično viđenje. I što je još važnije, ovaj film je uprkos svojim ograničenjima bio dovoljan da mu donese neke bolje poslove koji će kulminirati pristojnom karijerom u Holivudu.

Suština Llosine dobre sudbine na ovom filmu proističe iz toga što je Corman bio exploitation producent sa rediteljskim iskustvom koji je znao da je za exploitation dovoljno da to bude film koji će u najširem smislu pratiti postulate onjoga što je trend ali da nije nikakav problem ni ako film u svojoj srži bude nekakva atipična da ne kažem "autorska" priča. otud su mnogi odlični reditelji počeli kod Cormana i imali mogućnost da u njegovim produkcijama pokažu svežinu svog talenta iako su formalno radili exploitation. Na taj način i Llosa snima film koji je svakako više od exploitation SFa koji služi da bi hranio distributivne mreže kompanija sa niskom kupovnom moći.

Naravno, može se dosta problematizovati koji su dometi Llosinog prevazilaženja okolnosti. Međutim, činjenica je da jako dugo u poslednje vreme nije bilo naslova u DTV produkciji koji su imali ovaj stepen samosvojnosti, i da su donedavno ti filmovi mahom izgledali kao hendikepirani major filmovi bez većeg autorskog pečata. Sada je to počelo da se menja u DTV produkciji. Međutim, tokom sedamdesetih i osamdesetih to je bilo pravilo.

Llosa je snimao ovaj film u Peruu sa delimično američkom podelom u kome su se kao zvezde izdvojili David Carradine i Sharilyn Fenn. U produkcionom smislu, Llosa se mudro služi modernom arhitekturom koja je prisutna u Peruu, kao i u većem delu Južne Amerike što se u filmovima jako prenbregava (futuristički svet TOTAL RECALLa je sniman u Mexico Cityju), tako da razne betonske strukture glume antiutopijsku arhitekturu, a poneke lokacije su došminkane ubacivanjem neona. Llosa nije low budget majstor Manoogianovog kalibra, ali je ta prilično očigledna snalažljivost vrlo simpatična.

U narativnom smislu, ključ Llosinog odstupanja od klišea je zbog fokusa na likove. Dakle, kostur Llosine priče nije žanrovski zaplet nego odnos dvoje likova u koje se umeša žanrovski zaplet. I paradoksalno, upravo i to je jedan snalažljiv low budget zahvat. Naime, sa fokusom na likove i njihov odnos, žanrovsko gradivo koje je u ovoj vrsti filma skupo, dolazi u drugi plan i ima ga manje.

Iako je Llosa štedljiv i prilično je očigledno da nije radio sa vrhunskom tehničkom ekipom, CRIME ZONE ima nekoliko efektnih scena koje uspevaju upravo zbog njegovog rediteljskog nerva.

CRIME ZONE nije važan film, to je nesumnjivo film svog vremena sa jasnim profilom i zadatkom. Međutim, svakako je reč o naslovu koji objašnjava zašto su osamdesete bile tako inspirativne u domenu B-filma.

Inače, pošto je film sniman u Peruu, mogu se videti detalji koji su interesantni ljubiteljima naoružanja, recimo helikopteri Mi-8 na aerodromu sa koga junaci pokušavaju da pobegnu. Uostalom, dosta često je u B-filmu osamdesetih bilo flešovanja egzotične lokalne vojne opreme. Meni su recimo omiljeni bili južnoafrički oklopni transporteri Casspir koji su se često pojavljivali u filmovima snimanim u Južnoj Africi iako se nikada nisu dešavali tamo, i mislim da ih Neill Blomkamp odlično i namerno izrespektovao u DISTRICT 9. U tom smislu, Luis Llosa propušta priliku da iskoristi maltene potpuno neiskorišćene i potpuno futurističke helikoptere Kamov koji dan-danas zbog svojih koaksijalnih rotora deluju kao letelice iz AVATARa, a trebalo bi da ih je bilo u Peruun u to doba. No, u svakom slučaju, ovo je ionako interludij za military freakove i nema veze sa utiskom filma.

* * 1/2 / * * * *

Monday, February 1, 2010

THE INFORMANT!

Pogledao sam THE INFORMANT! Stevena Soderbergha. Reč je o ekranizaciji knjige Kurta Eichenwalda koji je u poslednje vreme imao dosta uspeha sa svojim dokumentarnim knjigama o malverzacijama u američkoj privredi tako da mu je otkupljena i knjiga o Enronu. Ovaj film se može sagledavati u paru sa MICHAEL CLAYTONom Tony Gilryoa koji je Soderbergh producirao. Dok je MICHAEL CLAYTON uzeo priču o korporativnom fikseru pokajniku i pokušao da je da u realističkom ključu i na kraju je imao naporan film koji je na nivou konspiracije prevaziđen, na nivou realizma neubedljiv i mlak, THE INFORMANT! je svež pre svega zbog toga što istovremeno prikazuje i korporativnu zaveru ali po prvi put dovodi u pitanje i čoveka koji tu zaveru razobličava. Za razliku od fikcionalnog CLAYTONa, istinita priča u THE INFORMANTu je izuzetno zanimljiva i deluje kao odličan komentar u odnosu na celu tradiciju filmova o korporativnim zaverama, možda baš zato što je čovek koji je u njenom centru pasionirani čitalac Michaela Crichtona i Johna Grishama. Ovo je film o korporativnoj zaveri smešten u stvarni svet, u kome je korporativna zavera već postala deo pop kulture, i pokazuje kako u suštini nema nevinih visokopozicioniranih ljudi u korporacijama.

Razvoj priče je vrlo zabavan i na neki način sudbina je udesila da bude nepredviljivije od tipičnog trilera. Ipak, za razliku od CLAYTONa, THE INFORMANT! nije ni pretendovao da bude triler već više komedija po istinitoj priči. Iako se za ovaj film ne može reći da je komedija po tome što izaziva salve smeha, iako ima izuzetno smešnih situacija, u klasičnom smislu jeste reč o komediji upravo zbog groteskno nerealnih ambicija junaka koje su, da ironija bude veća, bazirane na istinitoj priči.

Matt Damon je sasvim solidan u glavnoj ulozi za koju se ugojio i pokušao da odradi Clooneyevu SYRIANA rutinu. Nije reč o velikoj roli, ali uloga je sasvim funkcionalna i proširuje Damonovo polje delovanja. Soderbergh se još uvek nije vratio svojim lush indie zahvatima kakve je pravio u saradnji sa Lachmanom, ali zato nema ni nekih uzaludnih vizuelnih eksperimenata, već je egzekucija vrlo strejt, i u službi priče, te se može reći da se vraća u formu.

Nisam siguran koliko THE INFORMANT!" može biti zanimljiv onima koje ne interesuje ova tema, ali svakako zaslužuje pažnju.

* * * / * * * *