Ponekad me zaista rastuži stanje savremenog horora. Naime, iako je glupo reći da je išta lako snimiti, može se konstatovati da je zaista malo potrebno da se neki naslov pretvori u senzaciju nezavisnog horora. HOUSE OF THE DEVIL Ti Westa je najbolji primer toga.
Ovaj film nesumnjivo ima nekakav rediteljski koncept i u većem delu se sprovodi nekakav rediteljski postupak, međutim, to je otprilike sve što nudi ovaj film a to je ipak nedovoljno da se smatra ozbiljnim ostvarenjem.
Moja primedba čak i nije vezana za prvih 70 minuta filma u kojima se ne desi apsolutno ništa, kako bi se moglo očekivati. Štaviše, ja mislim da je taj očigledni problem zapravo najmanja mana filma. Ti West nas od početka priče ubaci u svoj ritam izlaganja priče i na neki način ko preživi prvih deset minuta prilagodi svoj organizam tome kako se odvija sledećih sat vremena. Ne mogu pri zdravoj pameti tvrditi da je tih prvih 70 minuta dobro, nije, ali nije nepodnošljivo i taj eutanazirani ritam ima svojih draži ali isto tako dovodi do išćekivanja ozbiljnog paybacka, i to ne u smislu da se sada strpljenje mora nagraditi ozbiljnim nasiljem već upravo da se ta serioznost i atipičnost moraju produžiti kad stignemo u ripper domen. Dakle, očekuje se interesantan rasplet, nešto zanimljivo, nekonvencionalno, dakako i spektakularno nasilno.
U tom smislu, Ti Westov najveći greh nije u tome što je prikazao satanizam kao nešto dosadno već u tome što ga je prikazao kao nešto banalno, skoro svakodnevno, ali ne in a good way. Naime, čak i ljudi koji nisu veliki poznavaoci horora, doživljavaju zaplete sa žrtvovanjem, satanističkim ritualima kao neku vrstu opšteg mesta, kao nešto što se viđa svaki dan. A o ljubiteljima horora da ne govorimo. Međutim, satanizam u HOUSE OF THE DEVIL je ne samo nedorečen, nego je do te mere banalan i infantilan, da je sam prikaz rituala zaista na nivou rituala kakav bi videli u crtanom filmu.
O nekim bazičnim stvarima od kojih zavisi dobar okultisitčki film da ne govorimo. HOUSE nam ne daje odgovore na ključna pitanja: Jesu li ovi satanisti neke budale amateri ili vrhunski okultisti? Jesu li oni zaista sposobni da učine to što misle, odnosno jesu li u Ti Westovom svetu moguće takve stvari (kraj za koji se opredelio sa sve uticajem droge i aluzijama na začeće je besramno jeftin)? Jesu li oni u tome uspeli slučajno ili namerno? Ako je uspelo, jel uspelo zbog njih ili zbog nje? Postoje li neki suštinski razlozi zbog kojih je ova devojka izabrana?
Sam ritual je zaista onako kako bi ga neko napisao za potrebe komedije koja ima satanističko žrtvovanje kao jedan od usputnih gegova. Nedorečenost motiva sekte bi bila legitimna kada bi ovo bio ozbiljan film koji kao ne želi da daje neke konačne odgovore jer je svestan da je njih nemoguće dati. Međutim, ovo nije takva vrsta filma. Ovo je film koji kada se dođe do horor invencije pada izuzetno nisko. Ono što stvar čini još bizarnijom jeste taj build up do žrtvovanja sa traženjem bejbisterke, njenim čekanjem i sl. koji nema apsolutno nikakav smisao u široj slici. Ja se ne razumem previše u satanizam ali koliko znam za ritual nije potrebno da se neko pre rituala dobrano smori, ili grešim? Ako grešim, trebalo je da nas autor obavesti o tome, da nam kaže da žrtva mora da se smori. Isto tako, otvara se čitav niz pitanja vezanih za uverljivost cele priče oko njenog regrutovanja koja u principu ne bih postavljao da film ne insistira toliko na tom ritmu koji bi trebalo da nam otkriva štošta a ne otkriva ništa.
Radujem se Tomu Noonanu u ulozi zlog okultiste as much as the next guy, ali nažalost Tom je omatorio i više nije spooky. Nešto se desilo, i ja sam iznenađen pošto je Noonan podela za to 1/1. Što se Mary tiče ona samo doprinosi neuverljivosti cele stvari. Zaista u godini kad smo gledali MARTYRS teško je spustiti se ovako nisko. Dok je Tom ikona za sva vremena, Mary ipak ima veze sa jednim humorističkim prilazom žanru i ona kao znak dovodi do prilične konfuzije pošto oneozbiljuje stvar koja je na nivou autorove ambicije vrlo ambiciozna i pretenciozna.
I to nas dovodi do cele 80s fakture. Prvo 80s filmovi o sektama su bili svakakvi, bilo je i gorih od Ti Westovog ali su svi imali conviction a ovaj to nema. Ti filmovi su na neki način pokušavali da nas ubede u svoje priče, a Ti West prvo vešto a zatim sve lošije balansira između želje da snimi film iz osamdesetih i snimanja filma o osamdesetim. Ukoliko je Ti West pokušao da nas podseti na te filmove, onda je u tome svakako uspeo, ali iz ove vizure zaista deluje uzaludno ulaganje takvog truda u jedan tako efemeran naum.
U svakom slučaju, HOUSE je simpatičan pokušaj ali na nivou rezultata reč je o jednom priličnom promašaju čijim autorima ne treba stvarati iluziju da ovo ima smisla. Šteta je što je veliki deo kritike to već uradio. Ukoliko nezavisni horor ostane na nivou pravljenja ovako polovičnih naslova teško da se može očekivati neki preporod na sceni.
* ½ / * * * *
Ovaj film nesumnjivo ima nekakav rediteljski koncept i u većem delu se sprovodi nekakav rediteljski postupak, međutim, to je otprilike sve što nudi ovaj film a to je ipak nedovoljno da se smatra ozbiljnim ostvarenjem.
Moja primedba čak i nije vezana za prvih 70 minuta filma u kojima se ne desi apsolutno ništa, kako bi se moglo očekivati. Štaviše, ja mislim da je taj očigledni problem zapravo najmanja mana filma. Ti West nas od početka priče ubaci u svoj ritam izlaganja priče i na neki način ko preživi prvih deset minuta prilagodi svoj organizam tome kako se odvija sledećih sat vremena. Ne mogu pri zdravoj pameti tvrditi da je tih prvih 70 minuta dobro, nije, ali nije nepodnošljivo i taj eutanazirani ritam ima svojih draži ali isto tako dovodi do išćekivanja ozbiljnog paybacka, i to ne u smislu da se sada strpljenje mora nagraditi ozbiljnim nasiljem već upravo da se ta serioznost i atipičnost moraju produžiti kad stignemo u ripper domen. Dakle, očekuje se interesantan rasplet, nešto zanimljivo, nekonvencionalno, dakako i spektakularno nasilno.
U tom smislu, Ti Westov najveći greh nije u tome što je prikazao satanizam kao nešto dosadno već u tome što ga je prikazao kao nešto banalno, skoro svakodnevno, ali ne in a good way. Naime, čak i ljudi koji nisu veliki poznavaoci horora, doživljavaju zaplete sa žrtvovanjem, satanističkim ritualima kao neku vrstu opšteg mesta, kao nešto što se viđa svaki dan. A o ljubiteljima horora da ne govorimo. Međutim, satanizam u HOUSE OF THE DEVIL je ne samo nedorečen, nego je do te mere banalan i infantilan, da je sam prikaz rituala zaista na nivou rituala kakav bi videli u crtanom filmu.
O nekim bazičnim stvarima od kojih zavisi dobar okultisitčki film da ne govorimo. HOUSE nam ne daje odgovore na ključna pitanja: Jesu li ovi satanisti neke budale amateri ili vrhunski okultisti? Jesu li oni zaista sposobni da učine to što misle, odnosno jesu li u Ti Westovom svetu moguće takve stvari (kraj za koji se opredelio sa sve uticajem droge i aluzijama na začeće je besramno jeftin)? Jesu li oni u tome uspeli slučajno ili namerno? Ako je uspelo, jel uspelo zbog njih ili zbog nje? Postoje li neki suštinski razlozi zbog kojih je ova devojka izabrana?
Sam ritual je zaista onako kako bi ga neko napisao za potrebe komedije koja ima satanističko žrtvovanje kao jedan od usputnih gegova. Nedorečenost motiva sekte bi bila legitimna kada bi ovo bio ozbiljan film koji kao ne želi da daje neke konačne odgovore jer je svestan da je njih nemoguće dati. Međutim, ovo nije takva vrsta filma. Ovo je film koji kada se dođe do horor invencije pada izuzetno nisko. Ono što stvar čini još bizarnijom jeste taj build up do žrtvovanja sa traženjem bejbisterke, njenim čekanjem i sl. koji nema apsolutno nikakav smisao u široj slici. Ja se ne razumem previše u satanizam ali koliko znam za ritual nije potrebno da se neko pre rituala dobrano smori, ili grešim? Ako grešim, trebalo je da nas autor obavesti o tome, da nam kaže da žrtva mora da se smori. Isto tako, otvara se čitav niz pitanja vezanih za uverljivost cele priče oko njenog regrutovanja koja u principu ne bih postavljao da film ne insistira toliko na tom ritmu koji bi trebalo da nam otkriva štošta a ne otkriva ništa.
Radujem se Tomu Noonanu u ulozi zlog okultiste as much as the next guy, ali nažalost Tom je omatorio i više nije spooky. Nešto se desilo, i ja sam iznenađen pošto je Noonan podela za to 1/1. Što se Mary tiče ona samo doprinosi neuverljivosti cele stvari. Zaista u godini kad smo gledali MARTYRS teško je spustiti se ovako nisko. Dok je Tom ikona za sva vremena, Mary ipak ima veze sa jednim humorističkim prilazom žanru i ona kao znak dovodi do prilične konfuzije pošto oneozbiljuje stvar koja je na nivou autorove ambicije vrlo ambiciozna i pretenciozna.
I to nas dovodi do cele 80s fakture. Prvo 80s filmovi o sektama su bili svakakvi, bilo je i gorih od Ti Westovog ali su svi imali conviction a ovaj to nema. Ti filmovi su na neki način pokušavali da nas ubede u svoje priče, a Ti West prvo vešto a zatim sve lošije balansira između želje da snimi film iz osamdesetih i snimanja filma o osamdesetim. Ukoliko je Ti West pokušao da nas podseti na te filmove, onda je u tome svakako uspeo, ali iz ove vizure zaista deluje uzaludno ulaganje takvog truda u jedan tako efemeran naum.
U svakom slučaju, HOUSE je simpatičan pokušaj ali na nivou rezultata reč je o jednom priličnom promašaju čijim autorima ne treba stvarati iluziju da ovo ima smisla. Šteta je što je veliki deo kritike to već uradio. Ukoliko nezavisni horor ostane na nivou pravljenja ovako polovičnih naslova teško da se može očekivati neki preporod na sceni.
* ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment