Pogledao sam dokumentarni film LEILA KHALED: HIJACKER Line Makboul, Palestinke odrasle u Švedskoj koja je odlučila da snimi dokumentarac o Leili Khaled, svojoj sunarodnici koja je krejem šezdestih/početkom sedamdesetih odradila dve vrlo uspele i medijski pokrivene otmice aviona koje su dosta uticale na popularizaciju palestinske oslobodilačke borbe. Moguće je da nas je život u Srbiji deformisao ali danas u filmu koji je Lina snimila o Leili sa idejom da pokaže kako je to jedna neobična žena u odnosu na nju, jelte, normalnu, običnu ženu, Leila deluje mnogo normalnije od Line...
Mnogi Linini gestovi deluju kao prilično izveštačeno liberalno femkanje - njeno donošenje cigle iz kuće iz koje je Leila proterana u Haifi, usled koga se Leila rasplače (i to čini mi se više da bi ispoštovala Linu nego što ju je taj gest zaiista ganuo), zatim njena infantilna pitanja o sukobu u kojima ona kao pokušava da dođe do objektivne istine o tome šta se tamo dešavalo, sa sve tobožnjim ključnim pitanjem da li je Leila svesna da je njena akcija dala lošu reputaciju Palestincima (da li je?) sa kojim se film završava, i na koje Lina kao ne dobije odgovor - sve su to simptomi jedne ozbiljne mešavine ideološke naivnosti i podmukle želje za eksploatacijom.
S druge strane, Leila je sila, emancipovana žena koja živi u izbeglištvu u Jordanu, ima smisao za humor, vrlo razložno razmišlja o stvarima, i ima moralni highground jer nikoga nije ubila prilikom otmica. za razliku od uprepodobljene Line, Leila se ponaša potpuno normalno, svesna je situacije, uporna je ali i lišena patetike, krajnje razložno tumači sve aspekte svog angažmana uključujući i medijski aspekt. Moram priznati da me je Leila dosta podsetila na srpske žene njenih godina, otprilike godište moje majke (Meho, don't even think about it), i to me je malo zbunilo pošto potvrđuje da smo zapravo vrlo blizu da postanemo kao Palestinci, ako već i nismo... Kad kažem Palestinci, nemam neki rasistički odnos prema tome, već ih se upravo sećam kao ljudi koje smo gledali na TVu kako stradaju, a sada smo to postali mi, samo što smo dosta pasivniji...
Ipak, mislim da je ova subjektivna opservacija pridala filmu određene kvalitete koje on realno za nekog drugog gledaoca nema, te je ovo više ostvarenje za ljubitelje i poznavaoce...
Mnogi Linini gestovi deluju kao prilično izveštačeno liberalno femkanje - njeno donošenje cigle iz kuće iz koje je Leila proterana u Haifi, usled koga se Leila rasplače (i to čini mi se više da bi ispoštovala Linu nego što ju je taj gest zaiista ganuo), zatim njena infantilna pitanja o sukobu u kojima ona kao pokušava da dođe do objektivne istine o tome šta se tamo dešavalo, sa sve tobožnjim ključnim pitanjem da li je Leila svesna da je njena akcija dala lošu reputaciju Palestincima (da li je?) sa kojim se film završava, i na koje Lina kao ne dobije odgovor - sve su to simptomi jedne ozbiljne mešavine ideološke naivnosti i podmukle želje za eksploatacijom.
S druge strane, Leila je sila, emancipovana žena koja živi u izbeglištvu u Jordanu, ima smisao za humor, vrlo razložno razmišlja o stvarima, i ima moralni highground jer nikoga nije ubila prilikom otmica. za razliku od uprepodobljene Line, Leila se ponaša potpuno normalno, svesna je situacije, uporna je ali i lišena patetike, krajnje razložno tumači sve aspekte svog angažmana uključujući i medijski aspekt. Moram priznati da me je Leila dosta podsetila na srpske žene njenih godina, otprilike godište moje majke (Meho, don't even think about it), i to me je malo zbunilo pošto potvrđuje da smo zapravo vrlo blizu da postanemo kao Palestinci, ako već i nismo... Kad kažem Palestinci, nemam neki rasistički odnos prema tome, već ih se upravo sećam kao ljudi koje smo gledali na TVu kako stradaju, a sada smo to postali mi, samo što smo dosta pasivniji...
Ipak, mislim da je ova subjektivna opservacija pridala filmu određene kvalitete koje on realno za nekog drugog gledaoca nema, te je ovo više ostvarenje za ljubitelje i poznavaoce...
No comments:
Post a Comment