Konačno sam pogledao STATE OF PLAY, film Kevina Macdonalda. Kao veliki fan serije, dugo sam oklevao, pa ni sada kad sam konačno pogledao film ne mogu da kažem da sam ga baš gledao na pravi način jer je utisak serije još uvek prejak. U tom smislu, svakako ne osećam da sam prava publika za ovaj film, a naročito ne za uživanje u njemu pošto me je misao o odnosu serije i rimejka sve vreme pratila i ometala mi je uživanje u filmu.
Ipak, ono što svakako mogu da konstatujem jeste pre svega da je reč o vrlo ambicioznom filmu i pokušaju pravljenja thinking man's trilera što je za svako poštovanje. Štaviše, scenaristička adaptacija izvornog predloška Paul Abbotta na kojoj su potpisani Matthew Michael Carnahan, Tony Gilroy i Billy Ray (a Peter Morgan je radio uncredited) pre svega pokazuje izuzetnu analitičnost, prepoznavanje svih potencijalnih motiva, eliminisanje suvišnih plotlineova iz serije, sve je vrlo precizno, ali ima jedan veliki problem. U toj masi dobrih scenarističkih procena, i pokušaju da se priča koncipira sa što jačim tempom i što više događaja, negde se izgubio razvoj likova tako da na kraju umesto karaktera imamo samo marionete kojima manipuliše priča, a sve scene u kojima se tobože radi na karakterima deluju dosta usiljeno i workmanlike jer kao da su svi autori fokusirani na priču.
Ipak, sama priča je dovoljno interesantna da i karakteri svedeni tipove mogu da piju vodu.
E sad, kako rekoh, serija je ostavila utisak na mene i tamo su karakteri vrlo razrađeni tako da je sasvim moguće da je u stvari isto dovoljno razvijen na nivou karaktera, ali ipak nisam siguran u to.
Isto tako, sasvim sam siguran da bi izvorna podela Edward Norton - Brad Pitt čak i sa ovakvim tekstom bila efektnija od ove sa kojom sam završili a predvode je Russell Crowe i Ben Affleck. Doduše, Helen Mirren umesto Bill Nighyja i Jason Bateman u ulozi Dominic Foya su svakako sjajna rešenja. Doduše, lepotica Rachel McAdams je preveliki ustupak u ulozi Delle.
I konačno, na nivou stila, STATE OF PLAY želi u isto vreme da bude moderan i realistički triler, ali i holivudska, writing against the clock apologija štampanim medijima. Macdonald u principu uspeva da održi balans između tih tendencija ali sasvim je jasno da bi film bio bolji da je ambicija u žanrovskom smislu bila jednostavnija.
Macdonald se odlično pokazao kao reditelj i reč je o slučaju mudrog izbora reditelja. Da ovo nije Working Title film, sigurno bi studio angažovao nekog tipičnog triler reditelja, a Macdonald je jasno ponudio određenu nadgradnju i što je još važnije, pokazao je da može da se uhvati u koštac sa holivudskim projektom velike ambicije.
Kako rekoh, sasvim je moguće da je većina mojih primedbi proistekla iz opterećenosti serijom. U svakom slučaju, ono što se može potvrditi je da autori filma nisu ni izdali ni prodali seriju na bilo koji način i da su mahom ključni twistovi očuvani.
* * * / * * * *
Ipak, ono što svakako mogu da konstatujem jeste pre svega da je reč o vrlo ambicioznom filmu i pokušaju pravljenja thinking man's trilera što je za svako poštovanje. Štaviše, scenaristička adaptacija izvornog predloška Paul Abbotta na kojoj su potpisani Matthew Michael Carnahan, Tony Gilroy i Billy Ray (a Peter Morgan je radio uncredited) pre svega pokazuje izuzetnu analitičnost, prepoznavanje svih potencijalnih motiva, eliminisanje suvišnih plotlineova iz serije, sve je vrlo precizno, ali ima jedan veliki problem. U toj masi dobrih scenarističkih procena, i pokušaju da se priča koncipira sa što jačim tempom i što više događaja, negde se izgubio razvoj likova tako da na kraju umesto karaktera imamo samo marionete kojima manipuliše priča, a sve scene u kojima se tobože radi na karakterima deluju dosta usiljeno i workmanlike jer kao da su svi autori fokusirani na priču.
Ipak, sama priča je dovoljno interesantna da i karakteri svedeni tipove mogu da piju vodu.
E sad, kako rekoh, serija je ostavila utisak na mene i tamo su karakteri vrlo razrađeni tako da je sasvim moguće da je u stvari isto dovoljno razvijen na nivou karaktera, ali ipak nisam siguran u to.
Isto tako, sasvim sam siguran da bi izvorna podela Edward Norton - Brad Pitt čak i sa ovakvim tekstom bila efektnija od ove sa kojom sam završili a predvode je Russell Crowe i Ben Affleck. Doduše, Helen Mirren umesto Bill Nighyja i Jason Bateman u ulozi Dominic Foya su svakako sjajna rešenja. Doduše, lepotica Rachel McAdams je preveliki ustupak u ulozi Delle.
I konačno, na nivou stila, STATE OF PLAY želi u isto vreme da bude moderan i realistički triler, ali i holivudska, writing against the clock apologija štampanim medijima. Macdonald u principu uspeva da održi balans između tih tendencija ali sasvim je jasno da bi film bio bolji da je ambicija u žanrovskom smislu bila jednostavnija.
Macdonald se odlično pokazao kao reditelj i reč je o slučaju mudrog izbora reditelja. Da ovo nije Working Title film, sigurno bi studio angažovao nekog tipičnog triler reditelja, a Macdonald je jasno ponudio određenu nadgradnju i što je još važnije, pokazao je da može da se uhvati u koštac sa holivudskim projektom velike ambicije.
Kako rekoh, sasvim je moguće da je većina mojih primedbi proistekla iz opterećenosti serijom. U svakom slučaju, ono što se može potvrditi je da autori filma nisu ni izdali ni prodali seriju na bilo koji način i da su mahom ključni twistovi očuvani.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment