Pogledao sam i L'ENNEMI PUBLIC NO.1, drugi film o Mesrineu.
Nisam pogrešio što sam puno očekivao od drugog filma. Naime, pošto je uvođenje lika i njegovih navika obavljeno u prvom filmu, drugi nudi non-stop akciju koja je sjajno realizovana i pokazuje da Richet nesumnjivo stoji kao vrhunski reditelj repertoarskog filma u svetskim okvirima. U ovom filmu se nije libio da uzme američke saradnike. O DPu sam već pisao ali ovde bih napomenuo da je montažer bio Bill Pankow, De Palmin montažer koji je potpisao neke od njegovih najekscesivnijih naslova. Uzimanje takvog montažera je autentičan evropski touch u maniru "politike autora". Naime, Richet je svesno u mnogim sekvencama o čemu sam pisao u prikazu prvog filma išao De Palminom linijom i ko je bolji čovcek za montiranje tako nečega od De Palminog montažera glavom i bradom.
Kao i prvi film, i ovaj ne može da se kvalifikuje za najvišu ocenu u mom sistemu pošto ne može da stoji kao samostalan naslov. Štaviše, drugi ima još manju autonomiju od prvog. Međutim, drugi film nudi jedan zanimljiv element koji u prvom nije toliko istaknut. Naime, u poslednjih godinu i po dana pojavila su se četiri odlična filma koja govoe o fatalnom spletu kriminala i politike koji je određene kriminalce koštao glave, i štaviše učinio da ih strukture bezbednosti praktično i eleminišu iako bi ih da su se samo bavili kriminalom tolerisale. Prvi je bio savakako THE BANK JOB Rogera Donaldsona koji govori o poznatoj pljački iz 1971. godine i daje jedan pogled na prilično misteriozan događaj u kome je rutinska pljačka odjednom postala obaveštajni zadatak u koji su umešani kako Tajne službe tako i najsurovije kriminalne organizacije. Zatim, tu je DER BAADER MEINHOF KOMPLEX Uli Edela, u kome se jedan nestašan mladić kao što je bio Andreas Baader radikalizuje i postaje čuveni terorista, tu su zatim dva naslova o Mesrineu i naš BEOGRADSKI FANTOM.
Sva četiri (nominalno pet) filmova u glavnim ulogama imaju evropske filmske zvezde koje treba da daju posebnu ikoničnost liku. Jason Statham u celu priču ulazi posle serije fikcionalnih, stilizovanih likova gangstera; Moritz Bleibtreu je imao generalnu probu uloge Andreasa Baadera igrajući mladog nemačkog aktivistu po imenu Andreas u Spielbergovom MUNICHu; Vincent Cassell je odigrao Mesrinea potvrdivši se još jednom kao vrhunski glumac i vrhunska zvezda francuskog filma; i konačno Milutin Milošević u star-making roli u BEOGRADSKOM FANTOMU.
U sva četiri slučaja, reč je dakle o istinitim pričama, realizovanim u maniru repertoarskog filma, sa harizmatičnim glumcima čiji junaci dele sličnu sudbinu. Priče sva četiri filma dele skepsu prema sistemu i stav da je sudbina tih ljudi prelomljena kroz odluku da svoj kriminalni opus obogate političkim stavom.
Mesrine je u tom smislu najbliži grupi Baader-Meinhof jer je imao razvijenu svest o manipulisanju medijima, a u nekoliko navrata u svojoj poznoj karijeri se i pozivao na Baaderovce. Koliko je i Beogradski fantom shvatao moć medija i pozivao radio da najavi svoje vožnje, njegove akcije su trajale prekratko u jednoj previše zatvorenoj državi da bi mogao od sebe da izgradi takvu medijsku zvezdu kao što je uradio Mesrine. Štaviše, Mesrineova potreba da manipuliše medijima na neki način bila je i osnovni motiv u njegovim poznim godinama bavljenja kriminalom.
Kao što sam najavio u prethodnom prikazu, u ovom filmu Cassell ima jače partnere. Le Bihan je solidan ali neupečatljiv, dok je Mathieu Amalric (još jedan alumnus iz MUNICHa) sjajan kao Mesrineov obazrivi ali vrlo lukavi i odvažni kompanjon.
Filmove o Mesrineu je prvobitno trebalo da režira Barbet Schroeder. Iako je Richet zaista uradio vrhunski posao, sasvim je sigurno da bi Schroeder pružio zanimljiv film. Možda bi akcenti bili kudikamo drugačiji, išli više na realizam i političnost, ali je nesumnjivo Richet rasvetlio i tu dimenziju. Filmovi o Mesrineu su primer pšozitivnog američkog uticaja na evropski film.
* * * / * * * *
Nisam pogrešio što sam puno očekivao od drugog filma. Naime, pošto je uvođenje lika i njegovih navika obavljeno u prvom filmu, drugi nudi non-stop akciju koja je sjajno realizovana i pokazuje da Richet nesumnjivo stoji kao vrhunski reditelj repertoarskog filma u svetskim okvirima. U ovom filmu se nije libio da uzme američke saradnike. O DPu sam već pisao ali ovde bih napomenuo da je montažer bio Bill Pankow, De Palmin montažer koji je potpisao neke od njegovih najekscesivnijih naslova. Uzimanje takvog montažera je autentičan evropski touch u maniru "politike autora". Naime, Richet je svesno u mnogim sekvencama o čemu sam pisao u prikazu prvog filma išao De Palminom linijom i ko je bolji čovcek za montiranje tako nečega od De Palminog montažera glavom i bradom.
Kao i prvi film, i ovaj ne može da se kvalifikuje za najvišu ocenu u mom sistemu pošto ne može da stoji kao samostalan naslov. Štaviše, drugi ima još manju autonomiju od prvog. Međutim, drugi film nudi jedan zanimljiv element koji u prvom nije toliko istaknut. Naime, u poslednjih godinu i po dana pojavila su se četiri odlična filma koja govoe o fatalnom spletu kriminala i politike koji je određene kriminalce koštao glave, i štaviše učinio da ih strukture bezbednosti praktično i eleminišu iako bi ih da su se samo bavili kriminalom tolerisale. Prvi je bio savakako THE BANK JOB Rogera Donaldsona koji govori o poznatoj pljački iz 1971. godine i daje jedan pogled na prilično misteriozan događaj u kome je rutinska pljačka odjednom postala obaveštajni zadatak u koji su umešani kako Tajne službe tako i najsurovije kriminalne organizacije. Zatim, tu je DER BAADER MEINHOF KOMPLEX Uli Edela, u kome se jedan nestašan mladić kao što je bio Andreas Baader radikalizuje i postaje čuveni terorista, tu su zatim dva naslova o Mesrineu i naš BEOGRADSKI FANTOM.
Sva četiri (nominalno pet) filmova u glavnim ulogama imaju evropske filmske zvezde koje treba da daju posebnu ikoničnost liku. Jason Statham u celu priču ulazi posle serije fikcionalnih, stilizovanih likova gangstera; Moritz Bleibtreu je imao generalnu probu uloge Andreasa Baadera igrajući mladog nemačkog aktivistu po imenu Andreas u Spielbergovom MUNICHu; Vincent Cassell je odigrao Mesrinea potvrdivši se još jednom kao vrhunski glumac i vrhunska zvezda francuskog filma; i konačno Milutin Milošević u star-making roli u BEOGRADSKOM FANTOMU.
U sva četiri slučaja, reč je dakle o istinitim pričama, realizovanim u maniru repertoarskog filma, sa harizmatičnim glumcima čiji junaci dele sličnu sudbinu. Priče sva četiri filma dele skepsu prema sistemu i stav da je sudbina tih ljudi prelomljena kroz odluku da svoj kriminalni opus obogate političkim stavom.
Mesrine je u tom smislu najbliži grupi Baader-Meinhof jer je imao razvijenu svest o manipulisanju medijima, a u nekoliko navrata u svojoj poznoj karijeri se i pozivao na Baaderovce. Koliko je i Beogradski fantom shvatao moć medija i pozivao radio da najavi svoje vožnje, njegove akcije su trajale prekratko u jednoj previše zatvorenoj državi da bi mogao od sebe da izgradi takvu medijsku zvezdu kao što je uradio Mesrine. Štaviše, Mesrineova potreba da manipuliše medijima na neki način bila je i osnovni motiv u njegovim poznim godinama bavljenja kriminalom.
Kao što sam najavio u prethodnom prikazu, u ovom filmu Cassell ima jače partnere. Le Bihan je solidan ali neupečatljiv, dok je Mathieu Amalric (još jedan alumnus iz MUNICHa) sjajan kao Mesrineov obazrivi ali vrlo lukavi i odvažni kompanjon.
Filmove o Mesrineu je prvobitno trebalo da režira Barbet Schroeder. Iako je Richet zaista uradio vrhunski posao, sasvim je sigurno da bi Schroeder pružio zanimljiv film. Možda bi akcenti bili kudikamo drugačiji, išli više na realizam i političnost, ali je nesumnjivo Richet rasvetlio i tu dimenziju. Filmovi o Mesrineu su primer pšozitivnog američkog uticaja na evropski film.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment