Sunday, May 31, 2009

MARIN BOI

Pogledao sam MARIN BOI Jong-seok Yoona.

Iako je u par navrata polazio putem koji mi je delovao sumnjivo, kada sumiram utiske, MARIN BOI spada među korejske repertoarske filmove koji su mi se dopali. Gledano, izvan Bonga i Chan Wooka koji su klasa za sebe, Koreja ima sjajnu repertoarsku kinematografiju i sve je više njihovih filmova koji prevazilaze početnu derivativnost koja je opterećivala njihove izvorne blokbastere. S jedne strane, upravo kroz autore kao što je Bong Koreja predstavlja avangardu u domenu repertoarskog filma, dočim s druge strane, Koreja ima i drugu stranu repetoarskog filma a to je pokušaj nadholivuđivanja sa Holivudom, u nekim projektima koji možda nemaju neku veći internmacionalnu ubedljivost ili relevantnost ali stoje kao simbol snage korejske kinematografije da proizvede vlastitu varijaciju na holivudski kanon, kopiju koja je u ravni originala, homegrown film koji ne mora da se oslanja na originalnost i snalažljivost kako bi dobro stzajao pored holivudskog filma.

U tom smislu, MARIN BOI spada među projekte koji svakako nisu nužni za gledanje najširoj publici jer svakako lakše je gledati krimić ovog tipa sa nekim poznatim američkim glumcima, ali gledano iz vizure zanata, MARIN BOI nimalo ne zaostaje za savremenim krimićima iz SAD ili Francuske.

Francusku sam naveo kao zemlju iz koje MARIN BOI uzima deo svog šmeka u rasponu od fetišističkog prikaza sveta kriminala svojstvenog Melvilleu do fascinacije prirodom i morem po kojoj je recimo poznat Besson. Kako IMDB kaže, debitant Jong-seok Yoon, pokazuje zavidnu veštinu u oblikovanju ovog elegantnog trilera. Kao što je kod Korejanaca već tradicionalno, on donosi sveć pristup kadriranju sa otvaranjam scena iz specifičnih uglova, a u finalu, u kome se pojavljuje solidan, mada ne i savršen CGI, ide putem totalne holivudske ekstravagance. Taj korejski pristup kadriranju ispraćen je relativno konvencionalnim, gotovo zapadnim pristupom tempu, doduše sa više francuskog no američkog šmeka u ekonomiji unutar scena. Međutim, nesumnjivo je da ovakav materijal niko na svetu više ne bi tretirao sa ovolikom pažnjom i elegancijom, osim možda ponekog Francuza kao što je Schoendoerffer.

Ipak, ono što mi je bilo najspornije to je u neku ruku prenatrpana priča koja ipak na kraju supeva da profunkcioniše. Iako junak realno ima previše motiva, i to motiva tipičnih za noir dakle sa sve zabranjenom romansom sa šefovom ženom, pritiskom policije, undercover ubacivanjem, kockarskim dugom i sl. - u krajnjoj instanci Jong-seok Yoon uspeva da to sve nekako opravda u svom scenariju. Ono što filmu daje posebnu draž jeste to što se u tačkama kada priča počne da deluje predvidljivo ili generic, obično desi neki preokret koji možda na preformuliše žanr ali promeša karte protivno očekivanju gledalaca a opet upravo u skladu sa njihovom potrebom da se prevaziđe kliše. Još je važnije to što film ne donosi nelogične preokrete. Svi preokreti su logični i dobro koncipirani, utemeljeni u priči, tako da ne tone u neki oportunizam, proizvoljnost ili poništavanje do tada izgrađene priče.

Iako MARIN BOI nema neki suštinski crossover potencija zbog koga bi obična publika morala da ga pogleda, sasvim je sigurno da čak i najtipičniji konzument zapadnog filma u njemu može da uživa. što se onih koji iz Koreje očekuju isključivo inovaciju tiče, ni oni neće naći previše toga novog u ovom filmu. Međutim, realno MARIN BOI je vrlo kvalitetan repertoarski film koji potvrđuje dominantnu poziciju Južne Koreje na internacionalnoj sceni.

* * * / * * * *

Friday, May 29, 2009

TERMINATOR SALVATION

Bio sam danas sa mrkoyem na press projekciji TERMINATOR SALVATIONa. Šta da kažem sem da sam potpuno raspamećen, a da je čak i stari h8r Mrkoye oduševljen filmom. SALVATION je nesumnjivo film za više gledanja, i na nivou čisto tehničke egzekucije donosi niz stvari koje su zaista sada po prvi put viđene.

Iako sam se plašio kako će izgledati film u kome se priča prethodnih filmova uvodi u domen onoga što zapravo nije osnovna tema, to jest kada se ulazi u samu tehnologiju katastrofe koja je tek pokretač priče u prethodnim nastavcima, a ako imamo u vidu negativno iskustvo sa MATRIX REVOLUTIONS, mogu reći da sam izašao prezadovoljan sa filma pre svega na nivou priče. Naime, na vrlo širokoj ravni detalja i krupnih tačaka, u rasponu od sklonosti mladog Kyle Reecea da nosi retro Nikes do ožiljka na licu Johna Connora ili celokupnog hronomocijskog zapleta, ovaj film zadovoljava. Da, on može poslužii kao samo jedna epizoda u nekoj višedelnoj sagi, ali isto tako može da stoji i kao samostalan film a ja sam poznat po tome da ipak najviše štujem samostalne i zaokružene filmove.

Borba ostataka poklanog američkog naroda, isteranog sa svojih dvoipovekovnih ognjišta, u ovom filmu pre svega liči na odličan ratni film u kome se ljudi bore protiv mašina. Mašine nemaju onaj horor momenat koji su imale u prva dva Terminatora. Sada je nekako jasnije kako ih ubiti, a uostalom, i ti koji su preživeli su uopšte živi jer su hardassovi, ali mašine su opake, podmukle, zle i vrlo vrlo žilave.

McG nas uvodi u drugu fazu totalnog rata sa mašinama. S jedne strane, dakle, ovde nema horor-nevinosti prvog susreta sa mašinama iz prva dva filma, ali zato mašine su mnogo raznovrsnije i imaju razne oblike, bore se i u vodi, i na nebu, a o zemlji da i ne govorimo.

Priče o tome kako su mašine simpatičnije od ljudi su potpuno neosnovane. Christian Bale glumi u CAPS LOCKu ali ga nema puno dok je Sam Worthington do jaja i nameće se kao novi akcioni heroj. Ne samo da je predsednik Warnera Alan Horn bio u pravu kada je McGu savertovao da ako hoće nekog čvrstog momka ode u Australiju, nego ga ni Tatko nije slučajno uzeo za AVATAR. Sam je emotivni centar filma i supeva da iznese tu rolu sasvim uverljivo ako imamo u vidu o koliko neuverljivoj premisi se radi. Bale u CAPS LOCKu takođe ima smisla sada kada je rekontekstualizovan u vođu koji ima utisak da je prorok, a zašto ne reći jer nije spoiler, kada je tretiran kao vođa u koga ne veruju baš svi. Baleov John Connor je kao neka vrsta Kapetana Dragana u borbi protiv mašina.

Mašine kao negativci uspevaju da probude emociju. Mislim, naravno, teško je reći "Ubi ga mašina, majku joj ustašku" ali dizajn je takav da kao i u prvim delovima, spaja funkcionalnost mašine i čisto gigerovsko zlo. U tom smislu, ja zaista nisam imao odsustvo emocija gledajući film.

S druge strane, žalili su da nema zabave. Hm, pa mislim ovo je dosta zabavan film, i u tom smislu, on ima jednu ozbiljnost ali ona nije tako napadfna kao u DARK KNIGHTu. Iako sad nema previše viceva kao u ranijim filmovima, pošto je i situacija kudikamo kritičnija, meni su reference na ranije filmove bile savršeno zabavne. Neke replike se ponavljaju, Kyle nosi patike iz osamdesetih, a ne želim da spojlujem koliko značaj za priču filma ima pesma Gunsa iz T2. Mislim, to je detalj na koji će i Meho reagovati krajnje prostodušno.

Što se akcije tiče, McG ga prži za sve pare. Akcija je pregledna, lepo inscenairana, scenografija je sjajna, efekti su vrhunski, ima svih mogućih vidova akcije, ima kad Worthington nasrne sekirom na mašinu, ima svega što čovek može da poželi. Međutim, ono što je revolucionarno jeste što su neke od tih sekvenci rađene iz jednog kadra to jest napravljene su da izgleda kao da je iz jednog kadra, i to je kao CHILDREN OF MEN dignuto na nivo akcionog spektakla. U tom smislu, film ima tog gejmerskog duha u najboljem smislu, a ubačeno je gejminga i u dramaturgiju jer se pred likove postavljaju zadaci koje rešavaju, cela inscenacija je bazirana na tome da gledalac misli zajedno sa junakom. Ja nisam neki gejmer ali zahvaljujući Mehu igram dosta igara, i meni je iz te vizure ovo prijalo.

Shaneova fotka je takođe sjajna i do sada takav kolorit nije tako intenzivno korišćen. Meni je kao detetu osamdesetih smetalo što u budućnosti postoji obdanica. Međutim, ova obdanica je sick, ima taj neki efekat post-nuklearnog holokausta i u principu ne deluje uopšte okrepljujuće čega sam se najviše plašio već je jako uznemirujuća.

McG se mnogo kurčio pred film i što se mene tiče, imao je razlog za tu samouverenost. TERMINATOR SALVATION je sjajan akcijaš. Ne želim da ga poredim sa ranijim jer svi znamo šta su raniji filmovi bili, naročito prva dva, a i sam treći (koji meni nije previše sporan) je imao Arnolda u glavnoj ulozi.

U bezarnoldskom svetu (izuzev camea koji je do jaja) na koji smo osuđeni, SALVATION je vredan dodatak TERMINATOR univerzumu. Kao što ništa ni ne pokušavam da poredim sa prvim delovima, neću ni ovaj.

U svakom slučaju, 2018. godine, kada krene odsudna borba za odbranu nejači protiv Skyneta, Ratko Mladić će imati 76. godina. Biće već star, ali mislim da će on naučiti robote kako da plaču.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, May 28, 2009

FAST AND FURIOUS

Pogledao sam FAST AND FURIOUS Justina Lina u bioskopu.

Ako se izuzme TOKYO DRIFT koji je zaista bio najinteresantniji u seriji zbog tokijskih lokacija, ovaj četvrti deo je verovatno najsolidniji film. Meni je prvi bio tanak i u njemu uopšte nisam video potencijal da bude franchise-starter i moram priznati da su mi svi kasniji nastavci uključujući i grozni Singletonov 2 FAST 2 FURIOUS bili zanimljiviji iako je 2 FAST realno gori od prvog dela.

Ono što mi je bila osnovna karakteristika prvog filma prenosi se i u četvrti, a to je da se suočavamo sa totalno B-filmom koji je realizovan sa sterilnošću A-filma. Dok su 2 FAST i DRIFT imali neku upečatljivost u settingu, prvi i četvrti se dešavaju na lokacijama tipičnog 70s car chase filma, dakle Kalifornija, Meksiko i sl. ali nemaju taj juice 70s car filmova. U tom smislu Tarantinov DEATH PROOF je primer te vrste filma koja je overflowing with juice.

Ako bismo napravili analogiju sa kolima, a ona je sasvim legitimna u ovom slučaju, FAST AND FURIOUS je priča o nabudženim muscle cars a realizovana je kao klasičan assembly line proizvod, sa svim mogućim kočnicama koje obezbeđuju bezbednost gledalaca.

Ovo je redak film o automobilima u kome reditelj ne uspeva da fetišizuje kola. Čak je i FANTOM, nekih stotinak puta jeftiniji film otišao dalje u čistoj fetišizaciji kola od FAST AND FURIOUS. Isto tako, FANTOM ima više autentičnih vozačkih majstorija, pošto je FAST AND FURIOUS toliko opterećen CGI efektima, da se uopšte ne dobija utisak impresivnih driving skillsa kaskaderske ekipe što je valjda suština ove vrste filma.

FAST AND FURIOUS je paradokalno najmanje zanimljiv kada krene vožnja, i najbolja akciona scena u filmu je footchase što je poseban paradoks sa car chase movie.

Isto važi i za ostatak filma, Vin Diesel i Paul Walker su cool, ali Linova režija je sterilna, bez nekog jasnog stava, Lin vrlo mejnstrimaški beleži priču i vidi se da zna većinu stvari na nivou zanata ali prosto nema tu neke naročite energije. Iz ove vizure, potpuno je nejasno kako je Justin Lin uopšte došao u poziciju da bude hip reditelj u nekom trenutku.

Međutim, isto tako, sasvim je jasno zašto je ovaj film bio toliki hit. U sezoni kada je publika iznurena WATCHMENom i ostalim prtencioznim blokbasterima, ovaj film je ponudio stara dobra balana zadovoljstva koja nikoga ne opterećuju, snimili su seksi ribe, kola, mišićave glumce, pucnjavu, i narod je pohrlio da to vidi da se malo odmori. Otuzd je šteta što umesto Johna Cene, Harlin u 12 ROUNDS nije imao nekog glumca pošto je to mnogo superiorniji film ovog tipa, i sigurno bi bio veći hit.

Isto važi i u odnosu na ovu franšizu. FAST AND FURIOUS bi bio sočniji da ga je režirao neki potvrđeni veteran.

* * / * * * *

Wednesday, May 27, 2009

SUSAN'S PLAN

Posle nekoliko godina potrage najzad sam pogledao SUSAN'S PLAN Johna Landisa. U vreme kada se ovaj naslov pojavio na piratskom VHSu, Radivojević ga je zapazio kao totalni curio ali ja nisam stigao da ga pogledam tada da bi potom postao nedostupan i nestao sa radara.

Ipak, on je uspeo da ga locira, i najzad sam ga se i ja dokopao.

SUSAN'S PLAN je nepravdeno zanemaren film. Sasvim je sigurno da je reč o jednom naizgled generic pokušaju neo noir komedije kakav je Miramax pravio na tone u to vreme, ali Landis mu je nesumnjivo dao određene toucheve iracionalnosti po kojima se izdvaja iz mase. Drugi aspekt po kome se izdvaja svakako je All-Star glumačka podela u kopjoj nema nekih bankable zvezda (osim paradoksalno Rob Schneidera) ali ima dosta poznatih faca, od Michael Biehna do Lare Flynn Boyle.

I ono što je najvažije od svega, svi su raspoloženi da daju sve od sebe, naročito Lara, i da nas dobro zabave, što se generalno u ovoj vrsti indie filma retko sreće, pošto zvezde imaju tendenciju da budu uzdržanije u ovakvim projektima nego u blockbusterima ili par totalnom art-houseu.

Landisov scenarističko-rediteljski pristup je pre svega baziran na vrlo efikasnom i dinamičnom izlaganju priče zahvaljujući kome se sve ono što je generic lako apsolvira a prijatne bizarnosti dolaze do izražaja.

Za SUSAN'S PLAN je teško reći da je dobar film, ali nesumnjivo je reč o Landisovom filmu i to je samo po sebi dovoljna preporuka za ljubitelje i poznavaoce.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 26, 2009

BULLETPROOF

Reprizirao sam BULLETPROOF koji sam svojevremeno gledao na VHSu pod naslovom OTOPRAN NA METKE. Kao detetu ovaj film mi je bio osrednji, ali OK, i moram priznati da vreme prema njemu nije bilo blagonaklono.

Steve Carver je jedan od B/C reditelja koji je živopisan u SVETLU U TAMI, ali iz ove vizure zaista je vrlo diskutabilno da li je on zaslužio toliku pažnju. U masi najrazličitijih repertoarskih filmova koje je snimio, bilo je i onih pristojnih, u to nema sumnje, međutim, većina njegovih filmova su mahom žestoka hekačina bez izrazito interesantnih delova. Steve Carver nesumnjivo jeste reditelj čiji masivni opus zaslužuje poštovanje, ali nisam siguran da možemo govoriti o nekom autoru kad je o njemu reč.

BULLETPROOF je film koji spaja high concept Prljavog Harija i Ramba, imamo lik usamljenog policajca, ratnog veterana koga vlada angažuje da spase vojno osoblje oteto u Meksiku od strane bizarne latinoameričko-arapske koalicije, koju čine Kubanci, Nikaragvanci i Libijci, da bi im se na kraju priče pridružili i Sovjeti.

BULLETPROOF naravno, i to niko nije ni očekivao, ne dostiže Harija i Ramba. Međutim, izuzev u bizarnom detalju da Gary Busey sa izvesnom lakoćom krpi sakaćenje mecima i dosad je primio 39 zrna, teško da nude išta novo u tom domenu koji su mapirali ovi naslovi. Jedno od svojstava exploitationa je derivativnost, ali ono podrazumeva da se u rip-offu barem nešto doda, ili pak da se stvar unapredi, ili u krajnjoj liniji da sve bude potpuno isto ali da bude snimljeno u nekoj drugoj kinematografiji pa da iz toga crpi ekskluzivnost.

Nažalost, BULLETPROOF ne čini apsolutno ništa od toga u cilju kreiranja bilo čega iole distinktivnog, i ostaje kao oskudna hendikepirana verzija B-akcionog filma koji očajnički pokušava da bude major film, ali nije sposban za to, a nema ni slobodu ni eksces B-filma.

Naslovi poput BULLETPROOFa ili EYE OF THE TIGER su upravo i sprečili Buseyev uspon u leading mana i akcionog heroja tako da je on u ovoj vrsti filma ostao samo kao sjajan villain (LETHAL WEAPON) ili kao sidekick (POINT BREAK). Ruku na srce, ostaje pitanje, ima li Gary Busey potencijala da bude leading man, odnosno da li je imao. Ja sam njegov fan pa bih rekao da jeste, ali ovi filmovi to ne potvrđuju i u njima čak ni personality actor kao što je Busey ne uspeva da nađe ni tu jednu notu na koju mora da igra.

Carverova režija u BULLETPROOFu je prilično slaba za standarde koji su tada postojali čak i u domenu B-filma. iako su iskusni ljudi poput Steve Carvera ili richarda sarafiana bili zaduženi za Buseyeve leading man pokušaje, u oba slučaja su obojica ipak bili ispod svog nivoa, tako da bi se moglo reći da Busey nije imao previše sreće sa njima.

Ipak, ideja filma u kome Busey igra akcionog heroja a Steve carver režira, ostahje privlačna na nivou artefakta. Ako se tome doda da Henry Silva po xyiti put igra generic villaina, i da se to što je generic villain pretvara u osnovnu draž, onda ipak ne mogu da kažem da BULLETPROOF nije na neki način drag film.

* 1/2 / * * * *

Monday, May 25, 2009

MIDNIGHT EXPRESS

Sinoć sam reprizirao MIDNIGHT EXPRESS Alana Parkera.

Ovaj film iz 1978. godine, iako ga je režirao Alan Parker, jedan od izvornih hip britanskih reditelja, sasvim sigurno spada među kultna ostvarenja Novog Holivuda i ubraja se među klasike koji su spajali repertoarsku atraktivnost, zanatsku veštinu, umetničku pretenziju i politički angažman.

MIDNIGHT EXPRESS stoji kao bitan i upečatljiv film i dan-danas. Ono što mu je delimično umanjilo efekat svakako je pionirska uloga u domenu ovako radikalnog prikaza robijaškog života koji do tada nije bio ovoliko eksplicitno prikazan a danas se svi zatvorski filmovi maltene više bave tabuima nego pokušajima besktva i sličnim "zdravim" zatvorskim temama.

Parkerov pristup kombinuje dokumentarnu fakturu slike sa košmarnom stilizacijom oličenom u odlično adaptiranim malteškim ambijentima i bošovskom selekcijom sporednih glumaca i statista koji turskom zatvoru daju košmarna svojstva.

Scenario Olivera Stonea je efikasan, dobro kombinuje utisak o protoku vremena sa svojevrsnim jedinstvom radnje, i uspeva da učini seriju epizoda konzistentnim narativom i ujednačenom celinom. Transformacija glavnog junaka je dobro postavljena na nivou scenarija, i Parker sa Stoneom pritiska pravu dugmad.

Ono što Meho svakako očkuje od mene jeste i komentar na score Giorgia Morodera. Kao i Stone, i Moroder je nagrađen oskarom za ovaj film, i oni su se kasnije reuniteovali sa De palmom na filmu SCARFACE. Čini mi se da je ovaj score starog kova, i da pripada vremenu kada su muzičke teme iz filmova same za sebe pretendovale da budu memorabilne. Čini mi se da takvih tema više nema. Iako, Moroder u svom izrazu uvek nabacuje emociju na prvu loptu, ovaj lektronski skor savršeno ide uz ovaj film i ovu epohu. U akademskom smislu definicije filsmke muzike, možemo ga osporavati ali Moroderov skor funkcioniše kao artefakt.

Kada sam prvi put pogledao MIDNIGHT EXPRESS, on je pred mene došao kao kultni film generacije mojih roditelja. Oni su se identifikovali sa glavnim junakom, kao ljudi iz Prvog Sveta razumeli su junakove nevolje u Trećem Svetu. Njihovo sećanje na Tursku tog doba bilo je prilično skično prikazu koji nude Parker i Stone. Moja prva percepcija filma bila je slična njihovoj. I ja sam se identifikovao sa glavnim junakom.

Međutim, sad kad sam ga reprizirao, moram priznati sve više se identifikujem sa ljudima iz Trećeg Sveta. Uprkos nesumnjivoj sposobnosti filma da me emocionalno attachuje, ono što mi je neki osnovni utisak bio je da Ameri treba da budu surovo kažnjeni zbog toga što su tu skromnu i neuređenu zemlju smatrali za mesto na kome mogu da prave svinjarije, drogiraju se i sl.

Još više me je iznenadilo to što MIDNIGHT EXPRESS može da funkcioniše čak i kad se gleda iz te vizure. Iako nema sumnje da je film izrazito rasistički, da su Turci prikazani ne samo kao bahati, odvratni i korumpirani već i fizički deformisani, muke kroz koje prolazi glavni junak ostavljaju utisak sasvim solidne odmazde i za njegov prekršaj a bogami i za ovakav prikaz Turaka. Zvanični stav turskih vlasti protiv ovog filma je razumljiv. Doduše sam Billy Hayes se ogradio od filma i rekao da je Stone dosta izmenio njegovu priču, međutim Stoneova karakteristična energija ubačena u film, zaista može da nagradi i gledaoce koji ne prilaze ovoj priči sa očekivanom pro-First World vizurom.

U tom smislu, MIDNIGHT EXPRESS je film za koji sam sasvim siguran da danas biva drugačije doživljen nego u vreme premijere, naročito ako imamo u vidu Guantanamo kao iskustvo, i mislim da je šteta što 30. godišnjica ovog filma nije više obeležena pošto bi sigurno došli do nekih zanimljivih zaključaka.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, May 23, 2009

MURDER A LA MOD

Pogledao sam De Palmin MURDER A LA MOD.

Ovaj film je značajan pre svega po tome što u sebi objedinjuje dve dominantne tendencije ranog De Palme, a to su godardovski uticaj i hitchcockovski uticaj. Kasnije, on nije imao filmova koji bi ovako eksplicitno objedinjavali te tendencije.

Upravo zahvaljujući toj mešavini, ovaj film i funkcioniše. Od Godarda preuzima ironiju i frenetičnost, kao i cinično bavljenje miljeom exploitation filma, dok od Hitcha preuzima razradu teme, pa čak i neke fetiše koji su živopisani još u knjizi razgovora sa Truffautom.

U stilskom smislu, De Palma već u ovom filmu, i to još za Hitchovog života, pokazuje neke od metoda kojima planira da dopuni i obogati Hitchov već pozamašni opus, a to je uvođenje rašomonski brojnih vizura, zatim korišćenje oniričkih, iracionalnih momenata bez ikakve racionalne zaleđine koju je Hitch ipak imao čak i u svojim najpsihodeličnijim zahvatima.

U tom smislu MURDER A LA MOD iz 1967. godine zapravo anticipira neke De Palmine kasnije klasike, pre svih DRESSED TO KILL recimo, i u širem smislu, rekao bih da je MURDER A LA MOD kao matrica daljeg razvoja njegovog opusa sasvim sigurno ključni De Palmin film rane faze iako je konvencionalno gledanje da su to GREETINGS/HI MOM.

Otud mi je i čudno da je MURDER A LA MOD ovako kasno stigao na piratsku ponudu.

Uprkos svemu što sam napisao, na kraju moram dodati mali disclaimer da je film snimljen kao vrlo indie projekat u Njujorku i da kao takav uprkos Hitchovim uticajima ipak ostaje pre svega godardovski indie projekat sa snažnim začetkom kanonskog De Palme, tako da oni koji očekuju BODY DOUBLE sigurno neće dobiti takav film od MURDER A LA MOD.

* * * / * * * *

Friday, May 22, 2009

SERBIAN SCARS

Konačno sam pogledao SERBIAN SCARS, danas u 19h, drug i ja smo bili potpuno sami u oronuloj sali bioskopa "zvezda". Film je prikazan sa digitalnog zapisa što je svemu dalo poseban grindhouse ugođaj.

U dubini duše, nadao sam se da će film biti odvratan na zabavan način, ali nije bio. Postoji mogućnost da sam ja malo izgubio sposobnost da uživam u smeću, a možda ovaj film nije loš na zabavan način.

Hajde da na početku postavimo SERBIAN SCARS u kontekst novog serbsploitation talasa. ZONA MRTVIH je daleko bolje od SERBIAN SCARS iako SCARSi imaju izvesnu superiornost u nekim važnim domenima. Pre svega, montaža SCARSa je mnogo bolja i čini film efikasnijim i nepretencioznijim od ZONE. SCARS ima onu klasičnu exploitation monatažu o kojoj sam već govorio kada sam pisao o DEATHSPORTu. Ni ne pretvara se da je reč o nekom ozbiljnom storytellingu već pokušava da iz materijala snimljenog za dva dinara napravi što efektniju celinu. Dok ZONA pada zbog tog pričam-ti-priču momenta.

Drugi superioran detalj je svakako gluma pošto SERBIAN SCARS ima više English-speakera u prvoj postavi, a i oni koji nisu bolje govore engleski od spornih članova ZONINE podele. Isto tako, SCARS realno ima mnogo jaču glumačku postavu, ne samo zbog Madsena, Dacascosa, pa čak i Huffa, nego i zbog Sergeja.

Ipak, uprkos ovim trima prednostima SCARSa, ZONA je mnogo bolji film. Iako su SCARS i ZONA snimani približno isti broj dana - ZONA je snimana 30, a SCARSi 28, ZONA nudi mnogo više akcije, mnogo više spektakularnih scena, mnogo više pucnjave. Iako ima lošije glumce, ZONA ima mnogo boljeg leada, pošto SCARSi pored živih Madsena i Dacascosa kao leada ima nedonošče Rajčića. Konačno, iako je lošije montirana, ZONA ima koherentniju priču, jasnije su namere junaka i njihovi problemi.

Konačno, u samom materijalu se vidi da je ZONA maštovitije realizovana. SCARS u svojim akcionim set-pieceovima ne prevazilazi nivo filma DO KOSKE.

U tom smislu, iako se ni u slučaju ZONE ni SCARSa ne može govoriti o stvarima koje iskoračuju previše izvan onoga što smo navikli da gledamo u domenu srpskih egzekucija tipičnih žanrrovskih figura (scene pucnjave i sl.), ZONA je ipak bliža boljim srpskim primerima takvih stvari nego SCARSi.

Dakle, ovo je film koji više liči na neki neuspeli srpski pokušaj žanrovskog filma nego na DTV. U tom smislu teško je naći poređenje u DTV tradiciji. Možda je eventualno Dolph Lundgren po ex-SSSRu snimao filmove ovog kapaciteta, uostalom njegovi DTV naslovi su poznati kao najslabiji u tom kvartetu Seagal-Van Damme-Snipes-Lundgren. Jedino je Dolph od ovih delija radio DTV sa istinski inept rediteljima, što Brent Huff u teoriji možda i nije, međutim sa saradnicima koje je imao u ovom filmu, sigurno da i nije mogao bolje.

Inside info kaže da je Huff bio očajan na snimanju i da je jedini razlog zbog kog je uopšte ostao do kraja bio honorar koji je očekivao i bez kog nije smeo da se vrati kući.

U tom smislu, Huff čak i glumi u filmu, kao i line producer Todd Whitaker, što SERBIAN SCARSu daje šarm studentskog filma.

Što se netačnosti i gluposti u filmu tiče, mislim da su Kunac i Ginger pobrojali većinu. Ja bih možda dodao da šiptarski terorista kog igra Madsen konstantno komentariše američki bejzbol i koristi ga kao metaforu za neke svoje priče, što je zaista dosta neobično ako imamo u vidu da bejzbol nije previše popularan u Evropi.

Međutim, ono što je moj primarni utisak vezan za ovaj film jeste ego trip iz koga je on nastao. Zaista je nestvarno da je neko toliko očigledno netalentovan za glumu, i toliko nefilmičan kao što je Vladimir Rajčić preduzeo ovoliku akciju ne bi li snimio svoj showcase i postao akciona zvezda. Tako nešto je pokušao Gidra, ali ne samo da je njegov finalni produkt bio mnogo zabavniji, uostalom radio ga je italo veteran Guido Zurlli, nego osim naših lokalnih glumaca, i koliko se sećam jednog šibadžije iz tadašnjih borilačkih filmova (da li je to bio neko tipa Bolo Yeunga ili tako nešto - koji ima jednu scenu snimljenu na nekoj plaži - očigledno mimo snimanja celog filma) zaista nema nijedno iole ugledno ime na špici. Potpuno je neverovatno da je Rajčić učinio toliki napor da dovede Madsena i Dacascosa, ljude koji imaju ne samo ime već i izvesni šarm u posrnulosti svojih karijera, a u krajnjoj liniji povremeno dobijaju barem epizodne uloge u theatrical naslovima. Zaista nijedan naslov u Dacascosovoj filmografiji recimo ne sugeriše da bi on spao na to da glumi sa Rajčićem i da mu bude sidekick.

S druge strane, potpuno iracionalna medijska promocija u kojoj već dve i po godine, Rajčići lažu našu javnost (što je njihovo pravo) i novinari koji sve te kaži objavljuju bez ikakve provere, dostiže svoj vrhunac u trenutku kad se film (nije) pojavio u bioskopima a gluposti i dalje nastavljaju da izlaze po štampi. To je posle Rajčićevog ego tripa svakako drugi najsnažniji utisak.

Thursday, May 21, 2009

ACOLYTES

Pogledao sam vrlo interesantan australijski indie triler/horor ACOLYTES izvesnog Jon Hewitta. Koliko vidim, Hewitt je pedesetogodišnjak i radio je nekoliko stvari pre ovog filma, međutim, po ACOLYTES bi se pre reklo da je reč o debitantskom filmu nekog aspiring filmmakera. U svakom slučaju posle ovog filma a na osnovu opisa naslova REDBALL i BLOODLUST (navodno zabranjenog u Britaniji) svakak0o bih potražio i njegove ranije filmove.

Naime, ACOLYTES savršeno simulira stil skrupuloznog indie filma na liniji Gus Van Santa i Larry Clarka, kako kroz glumu glavnih likova, tako i kroz dizajn i fotografiju i ACOLYTES (izuzev dosta traljavog tona na mojoj kopiji) deluje kao prilično upmarket film. Govori o troje mladih koji shvataju da su locirali grob jedne od žrtava serijskog ubice. Odlučuju da ga kontaktiraju i ucene, na krajnje neobičan način.

Ono što Hewittov film izdvaja od tipičnog edgy gritty Sundance trilera oslovnjenog na gusvansantovsku formu jesu vrlo oštri preokrti. Dok se kod Gus Van Santa priča razvija čehovljevski bez prevelikih preokreta, ovde su junaci raspoloženi za razne nestašluke a u par navrata scenaristi i preteruju u izvrtanju priče radi preokreta.

Međutim, Hewitt uspeva da napravi odličnu atmosferu i da u 87 minuta trajanja svoju već dosta puta viđenu priču učini svežom, pa čak i na tom nivou indie filma vrlo konkurentnom. zaista, u tom Gus Van Sant/Larry Clark univerzumu, Hewitt uopšte ne zaostaje na nivou vizuelne kulture.

Ono što ostaje kao pitanje jeste ravnoteža izmešđu žanrovske supstance i arty filma. Naime, u pojdinim deonicima žanr zahtev brži tempo, dok u nekim deonicama arty faktura zahteva mirniju manje senzacionalističku priču. Iako je ACOLYTES pitak film, čini mi se da hewitt nije uvek najbolje mirio te dve tendencije. Ipak, iako ACOLYTES možda nije veliki domet svakako stoji kao solidan primer genrebendinga.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 19, 2009

TOKYO!

hvaljujući Shozovom i mrkoyevom joint effortu, pogledao sam TOKYO! omnibus od tri priče koji se nastavlja na prethopdni pariski omnibus u kome je doduše bilo više reditelja.

Selekcija reditelja je zanimljiva. Producenti su izabrali tri različita autora koji se suštinski obraćaju trima različitim publikama. Njihove publike su priličnoj meri, i u brojnim tačkama preklapaju, ali ipak Gondry, Carax i Bong su reprezenti apartnih mileja savremene internacionalne kinematografije.

Najveće ime među njima svakako je Leos Carax, reditelj koji je jedna od ikona francuskog neobaroka koji nažalost nije uspeo da postigne svetski uspeh kao njegovi savremenici i saborci Besson ili Beineix zbog svoje neukrotive sklonosti ka provokaciji, evropskom art ekscesu i bezobzirnošću prema publici. Upravo zato, on nije bio sposoban da proizvede film Bessonove komunikativnosti ili pitki art house kao Beineix ali ostao kao jedan od cenjenih enfant terriblea francuskog filma koji više nije dete. Carax je i dalje velika atrakcija evropskog filma, što potvrđuje i ovaj film.

S druge strane, tu je Michel Gondry, takođe francuska art house faca koja je paradoksalno vezanija za američku hipstersku scenu, i iako radi filmove i u Evropi, ipak je Amerika njegov ključni teren. Gondry je vremenom uspeo da se osamostali od scene koja je nastala oko scenariste Charlie Kaufmana i da pođe svojim arty putem, međutim vezanost za Ameriku u suštini nije raskinuo.

Konačno, tu je Bong Joon Ho, što se mene tiče, najznačajniji reditelj u ovoj ekipi, veliki genre bender koji snima megahitove za korojeske bioskope koji zbog svog vrhunskog umetničkog dometa u Evropi prolaze kao festivalski favoriti. Bong Joon Ho je što se mene tiče pretekao Chan Wook Parka koji je ranije držao vrlo sličnu poziciju u korejskom i svetskom filmu, a to je čak i internacionalna kritika počela da primećuje. Ipak, sve do ove godine, Bong je ipak imao manju težinu od Caraxa i Gondryja.

Međutim, u omnibusu TOKYO!, Bongova priča je daleko najbolja. Iako se on i dalje služi tim vrlo specifičnim korejskim ritmom pričanja priče, sa vrlo neobičnim kadriranjem, izuzetnom vizuelnom kulturom filma i tehničkim perfekcionizmom koji krasi njegove filmove i inače, SHAKING TOKYO je u suštini najkomunikativnija priča u omnibusu. Naime, Bong je odbio da se uključi u trku i nadmetanje sa Gondryjem i Caraxom u ludilu bez pokrića pa je snimio jedan film koji je precizan, racionalan, sa jasnom emocijom, temom i idejom.

Svojom apsolutnom tehničkom superiornošću, priča o hikikomoriju, i trenutku kada on izađe na ulicu a svi ostali se povuku u kuće, u vrlo kratkom trajanju nudi zaokruženu priču, socijalni angažman, kako već rekoh jasnu emociju i ideju. Vrlo je lako moguće da Bong bude ismejan kao što su često đaci koji nauče za ispit ismejani od strane slackera, kada se uporedi sa Gondryjem ili Caraxom, međutim siguran sam da je ne samo snimio najbolji film u omnibusu nego je bio i najkorektniji prema Tokiju kao gradu domaćinu.

* * * 1/2 / * * * *

Zašto govorim o korektnosti prema Tokiju kao gradu domaćinu? Pa zato što iako se i Bong bavi japanskim ekscentričnostzima, on im daje neku vrstu čudnog dostojanstva dočim se Gondry i Carax bave nekim freakshow elementima u kojima grad Tokio i njegovi stanovnici ipsadaju žešći debili.

Gondryjev film je u svom većem delu klasična euro-realistička postavka o dvoje mladih ljudi bez para koji pokušavaju da nađu stan a mladić se usput u BE KIND REWIND maniru bavi filmom, da bi onda u jednom momentu počela kafkijanska transformacija glavne junakinje i film potpuno promenio žanrovski predznak, po čemu me je na sitno podsetio na Miikeov ODISHON.

U Gondryjevom filmu prikazana je mračna strana Tokija gde grad izgleda mnogo više kao Manila nego kao Tokio, sa prljavštinom i prenaseljenošću, neljubaznim službenicima i sl.

Sama priča je manie-više solidno odrađen arty blef u kome Gondry spaja svoju sklonost ka pretencioznom realizmu i neke vizuelne trikove po kojima je poznat iz svojih spotova. Iako je utisak koji je ova priča ostavila na mene slab, nesumnjivo je da ona ipak ima dovoljno kompetencije da se nekome i jako dopadne.

* * 1/2 / * * * *

I naravno, tu je granddaddy Leos Carax koji u svojoj priči ostaje na svojoj liniji bezobrazluka sa koje ne skreće. On polemiše sa mitom o Godzilli, tako šo prikazuje priču o neimenovanom humanodinom freaku koji izlazi iz kanalizacije i cima građane Tokija. Posle jednog krajnje iracionalnog (i odlično režiranog) murder spreeja, freaka hvataju, a kao jedini koji može da komunicira sa njim dolazi francuski advokat, freak slične fizionomije, sa advokatskim pristupom Jacques Vergesa i počinje suđenje.

Carax stvara priču pereubovskog pristupa stvarima koja nadalje preuzima iracionalnu premisu i tretira je kao običnu, racionalnu socijalnu satiru. Prikaz Japana je flah, Carax se dosta oslanja na predrasude koje imamo o japanskom društvu, i suštinski, za razliku od Bonga koji iz japanske priče cedi univerzalno značenje, i Gondryja koji je kvinetsencijalno tokijski, Carax koristi Tokio kako bi snimio svoj, francuski film koji se tamo dešava, sticajem okolnosti.

I u tom smislu, Carax je snimio "svoj" film koji se razlikuje od njegovog kanonskog opusa utoliko što je bliži žanru komdije, međutim sama postavka i razbarušenost su isti kao i u njegovim drugim radovma.

Isto kao i Gondry, Carax je snimio film koji ima kapacitet da se dopadne publici koju to zanima.

* * 1/2 / * * * *

Iako je mene suštinski samo Bobngov film istinski zadiovoljio, TOKYO! je jedan od retkih omnibusa koji zapravo nema slabu priču. Kada čitam stranu kritiku štaviše, mislim da će jedino u Srbiji Bongova priča biti smatrana najboljom. U drugim zemljama se hvale potpuno druge priče što pokazuje da je TOKYO! uspeo eksperiment koji se zahvaljujući ovakvoj selekciji reditelja obraća jako širokoj publici u kojoj doduše nikoga zapravo neće u potpunosti zadovoljiti.

Monday, May 18, 2009

PARASOMNIA

Pogledao sam novi film William Malonea PARASOMNIA. Moram priznati da je Malone jedan od onih reditlja za čiji svaki film smatram da je zanimljiv, ali da isto tako nikada nije isporučio istinski zaokruženo delo. Njegovi raniji filmovi su uvek u nekim segmentima bivali bolji od onoga što treba da budu, i to paradoksalno dovodilo do toga da izgledaju kao da su slabiji nego što su mogli da budu. Malone se uvek koristio istrošenim, poznatim matricama i unapređivao ih je svojim specifičnim vizuelnim stilom u koji je unosio dosta uticaja ekspresionizma, dosta depalmijanske iracionalnosti i generalno činio da filmovi imaju određene arty deonice.

Malone svakako nije prvi reditelj koji se upleo u horor sa idejom da ga obogati arty detaljima, ekspresionizmom, iracionalnošću, bez previše brige za priču. Međuitim, Malone je verovatno jedini iz srednje generacije američkih B-reditelja koji je tim putem išao toliko daleko, u industriji koja generalno ne toleriše tu vrstu eksperimenta. Otud je i malone sada na ničijoj zemlji, ne radi vrhunski mainstream, ne radi ni exploitation već luta pustarama indie horora.

U tom smislu, PARASOMNIA je potentno ostvarenje indie horora koje kreće iz miljea kakav je karakterističan recimu za Lucky McKeeja i odlazi u pravcu raznih ekspresionističkih elemenata i završava blizu Tim Burtona.

Naravno, Malone je mnogo visceralniji od McKeeja i od Burtona tako da već od prvog kadra i špice vidimo da je reč o radu jednog samouverenog, iskusnog i veštog reditelja kome ni kasniji indie setting ne smeta previše. Ono gde film pada to su tipične neuralgične tačke horor filmova, poput scena sa policijom koja u većini naslova ovog tipa redovno izgleda kao višak, a kada pandura igra Jeffrey Combs deluje kao manje uspeli deo filma Stuarta Gordona iz osamdesetih. Iako Maloneov film ne pledira da nudi logičnu priču, ovaj segment sa policajcima prosto ne pripada inače vrlo konzistentnom univerzumu koji je u svim drugim segmentima Malone ostvario.

Međutim, ukoliko se čovek upusti u glednje Malonea i zna šta da očekuje, PARASOMNIA mu izuzev opterećujećg plota sa policijskom istragom nudi vizeulno ekspresivan pulpy tobogan, smešten u indie parametre. Ono što međutim, običan gledalac, ljubitelj žanra ili ne, ponovo ima kao problem sa Maloneom je gde smestiti ovaj film. Naime, PARSOMNIA je suviše pulpy za indie horor, koliko god bila neozbiljna i trashy u postavci ipak nije trash, a opet svi ovi elementi ma koliko zanatski bili vešto realizovani jako su daleko od mainstreama.

PARASOMNIA je dakle još jedan Maloneov naslov koji uprkos svojoj intrigantnosti i veštini nekako ne može da nađe svoje mesto na tržištu što je štta pšošto su popred Malonea i njegovi saradnici, naročito DP Christian Sebaldt sa kojim je radio i FEARDOTCOM. Sebaldt je napravio odličnu indie fotku, sa vrlo ambicioznim rešenjima, na malom budžetu, koja sasvim funkcionišu, a veštim rukovanjem objektivima dodao je celoj priči potrebnu oniričku atmosferu pošto se film bavi pitanjima spavanja i hipnoze.

* * * / * * * *

Saturday, May 16, 2009

ZIFT

Pogledao sam ZIFT Javora Gardeva i ukoliko bi ovaj film morao da se sumira u jednoj rečenici onda je najlakše reći da je to "bugarski MILOŠ BRANKOVIĆ". Oba filma su snimljena crno-belo i oba filma pokušavaju da daju neku vrstu arty vizije noira. MILOŠ BRANKOVIĆ smešta crno-belu fotografiju u noir ključu u savremene okolnosti, kao priču o potonuću savremenog čoveka u stilizovani kriminal u stilizovanom Sin City Beogradu, dok Gardev aplicira crno-belu fotku na Sofiju iz klasične noir ere, dakle od kraja tridesetih do početka četrdesetih, slobodno uzima niz noir mitema i meša ih sa tipičnim tradicijama istočnoevropskog filma koje podrazumevaju suočavanje sa represivnim režimima, izvesne vizuelne konvencije, i od toga pravi svoju formulu arty noira.

Oba filma u pojedinim delovima imaju stripovsku stilizaciju, sa junacima koji svojim fizionomijama i kostimima automatski asociraju na profesiju, stalež i poziciju u odnosu na glavnog junaka.

Dok je politička agenda MILOŠA BRANKOVIĆA jasna, čak preeksplicitna, Gardev i scenarista Vladislav Todorov u principu dotiču mnoge političke teme ali teško je reći da uprkos izobilju ideoloških simbola, ovaj film ima ikakvu ideju. I mislim da je to jedan od dosta važnih i krupnih nedostataka ovog filma. Čini mi se da je Gardev vrlo svesno pokušao da snimi balkanski žanrovski miks sa referencom na noir kao što je Dragojević učinio u LEPIM SELIMA u odnosu na ratni film i RANAMA u odnosu na geto-film, i da mu je u tom procesu upravo sam Dragojević bio uzor, ali na tom putu je izgubio suštinsku ideju koja bi objedinjavala ove različite žanrovske pristupe.

Ono što je Dragojevićeve kanonske filmove držalo na okupu upravo jeste ideja, i što je ta osnovna ideja bila slabija to su i ti filmovi bili slabiji. Za Gardeva je teško reći da ima jasnu ideju, izuzev da ekranizuje jedan očigledno duhovit i maštovit roman.

Interesantno je da i MILOŠ BRALKOVIĆ i ZIFT kao značajan plot point uzimaju motiv nacionalizovane imovine, uzete od građanske klase. Pošto se dešava u vreme komunističke vladavine, ZIFT pokušava da se pozicionira i u odnosu na nju, ali se ne odmiče previše od opštih mesta. U domenu noira koji je prilično socijalno determinisan žanr, dosta je bitna definicija u kakvom društvu se to dešava, i Gardev sigurno ne uspeva da nam da zaokruženu definiciju.

S druge strane, scenarista Todorov očigledno pokušava da očuva digresivnost romana i u scenariju. Film je prepun flešbekova i prepričavanja anegdota od kojih neke kasnije zaigraju kao matrica za dalje događaje a neke ne.

Na kraju ono što drži celu stvar na okupu jeste upravo noir priča, i ono što je najjasnije jeste referenca na noir zaplete i na noir istoriju. Međutim, iako se nominalno ovaj film može definisati kao neo noir, on to svakako nije po svojoj nameri i potencijalu.

U tom smislu, kao što to često biva u evropskom filmu, autori kreću od ideje da prevaziđu žanr a na kraju završe sa filmom čije su jedine vrline upravo proistekle iz neuništivnosti žanra.

Što se zanatske kompetencije tiče, Gardev se služi mešavinom stilova u kadriranju, očigledno je da na nivou rediteljskog koncepta ide od scene do scene, neke su uspelije od drugih, međutim, za regionalne uslove, Gardev je vrlo pristojan reditelj.

ZIFT je prikazan na nekoliko festivala, između ostalog je u Moskvi dobio nagradu, a bio je bugarski kandidat za oskara.

Interesantno je da je jedan ovako atipičan regionalni film uspeo da se nametne kao bugarski predstavnik za oskara, naročito ako imamo u vidu da je njihova kinematografija fondacijski infiltrirana kao i naša.

* * 1/2 / * * * *

THE GIRLFRIEND EXPERIENCE

Pogledao sam THE GIRLFRIEND EXPERIENCE Stevena Soderbergha.

Sama činjenica da u filmu glumi Sasha Grey učinila ga je jednim od najočekivanijih u sezoni, međutim, njena glumačka veština prevazišla je sva moja očekivanja i moram priznati da se ubrzo posle početka filma, iako film govori o ženi kojoj je seks profesija, potpuno zaboravlja da je u glavnoj ulozi Sasha Grey. Sasha je još u svojim porno ulogama pokazivala da je izuzetno talentovana za dramske scene i na neki način dramske scene i jesu bile njen ključni selling point. Kad kažem dramske scene, a imamo u vidu da Sasha mahom igra u gonzo filmovima, onda pre svega mislim na uvode scena i njen personality.

Odlično je što je Sasha prenela punu efektnost svog personalityja u THE GIRLFRIEND EXPERIENCE. Iako se može postaviti pitanje, može li Sasha da pruži išta više od personality actinga, i iako se može konstatovati da je THE GIRLFRIEND EXPERIENCE one-note performance, niko ne može osporiti da većina indie glumaca i jesu takvi i da samim tim Sasha Grey nesumnjivo ima budućnost barem kao indie glumica.

Sasha je okosnica filma. Ko očekuje da vidi seks sa Sashom, praktično ga neće videti. Ona je ovde potpuno rekontektualizovana i pratimo razvoj njenog lika, high class escorta naizgled neprobojnog (nikako zlatnog srca) u periodu početka ekonomske krize kada kriza prvo počinje kao tema razgovora na večeri sa klijentom da bi se zatim pretvorila u vrlo suptilan motiv cele priče, i Damoklov mač nad njenim odnosom sa momkom, inače trenerom u teretani koji pruža drugu vrstu usluiga bogatim japijima (koji najednom upadaju u krizu).

Posle dugo vremena, Soderbergh je snimio višeslojan film u kome se pored osnovne melodrame njegovih junaka tretira i pozicija raznih ljudi u hijerarhiji globalnog kapitalizma. U svojim hit and miss pokušajima simuliranja art house ugođaja, čini mi se da je Soderbergh ovde najbliži svom idealu, i da mu je ovo najbolji film još od OUT OF SIGHT.

Tome svakako doprinosi i Soderberghova fotografija koja je najzad izbrušena, više nema onog poluamaterizma koji je opterećivao mnoge njegove naslove, naročito recentne. Iako je kadriranje svedeno, slika je glossy i uspeva da kanališe određenu senzualnost Njujorka.

Višeslojnosti filma svakako doprinosi i scenario Soderberghovih od skora redovnih saigrača David Leviena i Briana Koppelmana koji su počeli sa ROUNDERSom, onda lutali neko vreme i sada ponovo počeli da rade potentne stvari. Štaviše, smatram da je THE GIRLFRIEND EXPERIENCE zapravo uvod u njihov rediteljski debi SOLITARY MAN koji Soderbergh producira i govori o mogulu automobilske industrije iz osamdesetih (igra ga 80s mogul himself - Michael Douglas) i slutim da bi ta priča možda mogla biti povezana sa daljim istraživanjem japi dekadencije (keyword: John DeLorean).

Ipak, sasvim je sigurno da koncentracija koju su Soderbergh i ekipa uložili u ovaj film ne bi bila toliko efektna da nije Sashe, ne samo zbog njene ubedljive uloge, već i zbog toga što je u domnu "obićnog filma" reč o potpuno novom licu koje u ovom kontkstu deluje potpuno sveže i fascinantno talentovano.

* * * / * * * *

Friday, May 15, 2009

FRANKLYN

Posle nekoliko dana pauze, Crip se vraća sa utiscima o jednom od najmukotrpnijih filmova koje je gledao u poslednje vreme. Reč je o filmu FRANKLYN Geralda McMorrowa.

Ovaj film mi je bio jedan od očekivanijih prošle sezone. Očekivao sam da će McMorrow snimiti britansku indie varijaciju na V FOR VENDETTA. Međutim, ono što je on snimio je mnogo pre britanska indie varijacija na KROJAČEVA TAJNU.

FRANKLYN je konfuzna papazjanija koja pokušava da smesti V FOR VENDETTA koncepciju u milje KROJAČEVE TAJNE, i to četiri godine posle oba ova naslova, s tim što po narativnoj kohezivnosti više liči na KROJAČA nego na VENDETTU.

FRANKLYN je nemoguće pratiti, ne toliko što je išta u ovom filmu loše na mikroplanu, koliko zbog toga što se smenjuju infantilna rediteljska rešenja i potpuno opskurna priča sklopljena oko intruige koja je svakome iole nagledanom čoveku jasna a onome ko nije ionako nije interesantna. Kada se tome doda glumačka poela u kojoj paradiraju glumci koji liče jedni na druge pa zato sve još više zbunjuje, dobijamo film u odnosu na koji KROJAČ ima prednost jer je kudikamo jasniji u izlaganju svoje ideje.

FRANKLYNa sam željno iščekivao i moram piznati da me odavno neki most anticipated film nije toliko zgadio.

Tuesday, May 12, 2009

STAR TREK

Pogledao sam STAR TREK J.J. Abramsa. Uprkos tome što nisam ni Trekkie a ni poštovalac Abramsoovog rada, moram priznati da sam odlepio.

Abrams je uspeo da snimi film u kome je praktično postigao nemoguće a to je film koji uspeva da ostane u arhaičnoj konvenciji STAR TREKa a da uspuit zaista funkcioniše i kao punokrvni bioskopski film. Nedostavci filma su istinski malobrojni, ali su zato svi oni nesumnjivo proistekli iz određenih konvencija STAR TREKa koje se ne mogu promeniti. Iako moram priznati da nisam gledao sve STAR TREK filmove, od ovih koje sam gledao najbolji mi je bio WRATH OF KHAN i to ja zaista bio dobar film. Što se mene tiče Abramsov TREK ga je po svemu prevazišao osim po jednoj stvari a to je negativac.

O negativcu ću prvo i govoriti. Nera igra Eric Bana. Kada se Bana prvi put probio na amričko tržište fascinantnom ulogom u filmu CHOPPER, Ebert je rekao da mu proriče sjajnu karijeru i da ćemo ga uskoro verovatno viti kao negativca u Bondu. Međutim, Bana je imao sjajniju karijeru od ove, i odmah je postao leading man i pozitivac, čak i u filmu TROY gde je igrao antagonistu. Potom su usledili HULK i MUNICH. Ovo je prvi film u kome Bana igra holivudskog high concept negativca. Međutim, sam negativac u ovom filmu nije toliko zanimljiv i akcentovan kao što bi se očekivalo od kastovanja ovakve zvezde. Propsto je neverovatno da je Bana kastovan za ulogu ovog obima i reklo bi se da je Nero verovatno skraćen u montaži.

No, to ne umanjuje draž koju srpskom gledaocu nudi STAR TREK, film u kome je Rus najpametniji a šugavog negativca igra Hrvat.

Što se drugog high profile glumca u filmu tiče, barem u geek domenu, Simon Pegg je solidan ali ništa više od toga kao Scotty, i njegova uloga čak i nije previše prisutna u filmu, iako je vrlo značajna.

Međutim, ekipa broda Enterprise je sjajna. Zachary Quinto je savršen kao Spock a činjenica da sasvim ravnopravno sparinguje sa Leonard Nimoyem to u potpunosti potvrđuje. Abrams je napravio sjajnu hemiju među junacima u posadi broda i vidi se da se iz toga bez problema može izroditi nova franšiza. Svemu tome je svakako dobrineo Abramsov televizijski senzibilitet koji odgovara ovakvom konceptu sa dosta likova, često u vrlo statičnim situacijama (iako su Orci i Kurtzman zaista učinili sve da razbijaju inherentnu statičnost STAR TREKa), i stvaranju hemije među njima, kao i postavljanju relativno nepoznatih glumaca u ikonične karaktere. To su sve faktori koji nisu postojali u postavci MI3 i zato taj film nije bio dobar jer je bio potpuno suprotan, trebalo je da bude movie nošen zvezdom, a to Abrams tada nije umeo da ostvari.

Od samog početka, Abrams uvodi nove elemente u seriju. Scenografija njegovog broda je mnogo bolja od one koje znamo iz ranijih filmova i serija, zatim scene na Zemlji nose energiju koje pre liče na neki film iz produkcije Dona Simpsona i Jerry Bruckheimera nego na STAR TREK i jasno je da Abrams čini sve da STAR TREK prbliži oprobanim i energičnim movie frekvencijama. Scvena kada mali Kirk vozi vintage Ford Mustang i sluša Beastie Boyse je uvod koji pokazuje da će sve izaći na dobro.

Kao što je i očekivano naravno, obično su ti neki bočni elementi koji su uneti izvan STAR TREKa i najzanimljiviji, recimo sukob Kirka sa dva monstruma na jednoj zaleđenoj planeti (jedan od njih liči na umanjeno čudovište iz CLOVERFIELDa). Međutim, tih pobočnih elemenata je sasvim dovoljno da učine film zanimljivim i onima koji nisu TREK fanovi, a da su istovremeno odlično integrisani u film kao celinu.

Otud je i film na blagajnama pokazao ogroman crossover potencijal koji niko nije očekivao. Međutim, Abramsov STAR TREK zaista ima kapacitet da regrutuje nove fanove. Ako imamo u vidu da poslednje STAR TREK serije čak ni najzagriženiji nerdovi nisu gledali, onda je reč o obnovi celokupne franšize na svim nivoima.

Isto tako, dobro je što novi reboot nimalo nije pretenciozan. Cela stvar se odvija potpuno relaksirano, nema opterećujućih scena i poenti, sve je lagano i veselo, baš kako treba. Posle svih X-MENOova i DARK KNIGHTova, najzad opet imamo film koji tretira jednu pop mitologiju kao nešto što je pravljeno da se ljudi zabave a ne da se iscrpljuju ekranizovanjem naknadnih znanja.

Scenario je u tom duhu, ali istovremeno upeva i da održi tenziju na vrlo solidnom nivou, mumbo-jumbo koji objašnjava celu situaciju je vrlo efikasno plasiran i ne usporava radnju, i data mu je izvesna emotivna dimenzija, odnosno krajnje pitko je plasiran. U tom smislu od Orcija i Kurtzmana zaista ima šta da se nauči.

Konačno, pošto nisam TREK fan, za mene je film imao i jednu finu kemp dimenziju. Verujem da će ga Trekkies gledati sa jednom ozbiljnošću koja će im razarati um, dok su meni mnoge stvari bile vesele iz čistog kemp ključa. Neću da ih sada spojlujem, ali čini mi se da je i Abrams vrlo svestan da neke detalje namerno tretira kao finu kemp glazuru i da ništa tu nije slučajno.

STAR TREK je zaista moćno otvaranje ovogodišnje letnje sezone. Nadam se da će konkurencija dobro odgovoriti na podizanje letvice koje uradio Abrams.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, May 9, 2009

CURB YOUR ENTHUSIASM

U sklopu pripreme za početak gledanja serije CURB YOUR ENTHUSIASM, pogledao sam film Larry Davida SOUR GRAPES iz 1998. godine. Ovaj film je danas maltene zaboravljen iako je u svoje vreme polarizovao kritiku, jedni su ga smatrali kultnim ostvarenjem a drugi su mislili da je to nešto najgore ikada snimljeno. Istina je negde na pola puta. Naime, Larry David u ovom filmu ne uspeva da pobegne od svojih televizijskih korena, on je izgradio ime i karijeru radeći SEINFELD i to se oseća u ovom filmu, i u pozitivnom i u negativnom smislu. U pozitivnom smislu svakako zbog toga što je serija puna vrlo pametnih i vrlo duhovitih rešenja koje joj pored sitkomske, daju i atmosferu old school komedija Billy Wildera recimo, a u negativnom smislu zato što David ne može da pobegne od sitkoma kako u vizuelnom tako i u dramaturškom smislu i film odaje utisak epizode TV serije od sat i po. Da, on deluje kao epizoda iznadprosečne TV serije u to nema sumnje, ali filmske fakture u tome zaista skoro da nema.

Druga stvar koja smeta filmu, a možda i ne bi smetala seriji jste podela koju predvode Steven Webber i Craig Bierko. Na filmu, Craig Bierko nikada nije uspeo da se nametne da bude išta više od sjajnog epizodiste iako on po svojoj glumačkoj anatomiji ima izvesne predispozicije zvezde. Međutim, on je na ničijoj zemlji između onoga što je nekada bio Mel Gibson i onoga što je sad Jason Segel, i kao takav nije našao svoje mesto. Webber je osrednji glumac na sličan način. Moguće je da bi ova podela bila sjajna u seriji, ali njih dvojica nisu dorasli filmu, naročito ako imamo u vidu da je ovo forma kakvu bi trebalo da nose baš high concept glumci.

Međutim, izvan toga što SOUR GRAPES nema autentični crossover potencijal, za ljubitelje žanra, reč je o vrlo zanimljivom delu, nedoraslom bioskopu ali sasvim solidnom za konzumiranje na TVu, sa dosta vrlo zdravog crnog humora koji David nije mogao da plasira na syndicated televiziji a oduvek je želeo da prikaže.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, May 7, 2009

17 AGAIN

Pogledao sam 17 AGAIN Burr Steersa.

Najjači utuisak sa ove projekcije je zapravo ključ ovog filma. Naime, u samom finišu, jedan (muževan) muški glas u sali, negde iza mene, bezmalo je uzviknuo, ushićeno "U, al bi jebao ovog Zac Efrona!" i na neki način rekao je ono što je ostatak sale osećao.

Da, zapravo ceo ovaj film baziran je oko zaista neverovatne seksualne privlačnosti koju sa sobom nosi Zac Efron. Naravno, tinejdžerske svih polova (trademark by Meho K.) ga žele iz romantičnih razloga, ostali bi ga overili iz čiste potrebe da se iživljavaju, da unište nešto lepo, da ga devirilizuju, da povrate ravnotežu u svet.

17 AGAIN je u svojoj samoj suštini jedna dosta flah komedija o zameni identiteta (a to je toliko provaljen koncept da je čak i u Srbiji nedavno snimljen jedan tkav film ) odnosno o sredovečnom čoveku koji se jednog dana budi podmlađen (u svakom slučaju bolje od naslova iz naših novina "Probudio se zaklan"), upisuje se u srednju školu i kada mu se ponovo pruži prilika da ispuni svoje dečačke snove, zbog čije je neispunjenosti bio nesrećan u braku, shvata da je u stvari ipak bolje bilo onako kad je samo mislio da je neuspešan a u stvari nije umeo da uživa u životu.

Za razliku od ostalih američkih filmova koji afirmišu autsajdere, ovaj film je kao THEY LIVE u tom smislu da gledaocu pokušava da prikaže ugao iz koga zapravo sve izgleda u redu. I na neki način to je lep pedagoški model za mladu publiku (kojoj je ovaj film pre svega namenjen) kako ne bi bili užasnuti kada počnu da liče na svoje roditelje.

Međutim, catch koji prodaje celu priču, dovodi decu u bioskope i sl. jeste Zac Efron koji zaista ima makings zvezde starog kova. On nosi ceo film i čini da se 17 AGAIN zaista izdvoji i negde zasluži status major filma, i nečega što je vredno pažnje.

Međutim, za Efrona bi bilo dobro ukoliko bi uskoro počeo da snima i nešto malo ozbiljnije pošto bi bilo šteta da svoj nesporan šarm ne iskoristi i u filmovima u kojima je vredno pažnje nešto izuzev njega. 17 AGAIN nije film koji ima puno toga da ponudi izuzev Efronovog showcasea. Međutim, sa njim u celoj priči, čini se da je New Line proizveo nešto što sasvim ispunjava svoju funkciju, ostavlja tween publiku prezadovoljnom, pa čak stiče i izvesne simpatije kritike zbog solidnih fundamentalsa cele produkcije.

Slično timskom sportu, međutim za film je ipak potrebno nešto više od samo jedne zvezde i svih ostalih svedenih na epizode, tako da se nadam da će Efron uskoro imati i neki dobar team effort.

* * 1/2 / * * * *

L'ENNEMI PUBLIC NO.1

Pogledao sam i L'ENNEMI PUBLIC NO.1, drugi film o Mesrineu.

Nisam pogrešio što sam puno očekivao od drugog filma. Naime, pošto je uvođenje lika i njegovih navika obavljeno u prvom filmu, drugi nudi non-stop akciju koja je sjajno realizovana i pokazuje da Richet nesumnjivo stoji kao vrhunski reditelj repertoarskog filma u svetskim okvirima. U ovom filmu se nije libio da uzme američke saradnike. O DPu sam već pisao ali ovde bih napomenuo da je montažer bio Bill Pankow, De Palmin montažer koji je potpisao neke od njegovih najekscesivnijih naslova. Uzimanje takvog montažera je autentičan evropski touch u maniru "politike autora". Naime, Richet je svesno u mnogim sekvencama o čemu sam pisao u prikazu prvog filma išao De Palminom linijom i ko je bolji čovcek za montiranje tako nečega od De Palminog montažera glavom i bradom.

Kao i prvi film, i ovaj ne može da se kvalifikuje za najvišu ocenu u mom sistemu pošto ne može da stoji kao samostalan naslov. Štaviše, drugi ima još manju autonomiju od prvog. Međutim, drugi film nudi jedan zanimljiv element koji u prvom nije toliko istaknut. Naime, u poslednjih godinu i po dana pojavila su se četiri odlična filma koja govoe o fatalnom spletu kriminala i politike koji je određene kriminalce koštao glave, i štaviše učinio da ih strukture bezbednosti praktično i eleminišu iako bi ih da su se samo bavili kriminalom tolerisale. Prvi je bio savakako THE BANK JOB Rogera Donaldsona koji govori o poznatoj pljački iz 1971. godine i daje jedan pogled na prilično misteriozan događaj u kome je rutinska pljačka odjednom postala obaveštajni zadatak u koji su umešani kako Tajne službe tako i najsurovije kriminalne organizacije. Zatim, tu je DER BAADER MEINHOF KOMPLEX Uli Edela, u kome se jedan nestašan mladić kao što je bio Andreas Baader radikalizuje i postaje čuveni terorista, tu su zatim dva naslova o Mesrineu i naš BEOGRADSKI FANTOM.

Sva četiri (nominalno pet) filmova u glavnim ulogama imaju evropske filmske zvezde koje treba da daju posebnu ikoničnost liku. Jason Statham u celu priču ulazi posle serije fikcionalnih, stilizovanih likova gangstera; Moritz Bleibtreu je imao generalnu probu uloge Andreasa Baadera igrajući mladog nemačkog aktivistu po imenu Andreas u Spielbergovom MUNICHu; Vincent Cassell je odigrao Mesrinea potvrdivši se još jednom kao vrhunski glumac i vrhunska zvezda francuskog filma; i konačno Milutin Milošević u star-making roli u BEOGRADSKOM FANTOMU.

U sva četiri slučaja, reč je dakle o istinitim pričama, realizovanim u maniru repertoarskog filma, sa harizmatičnim glumcima čiji junaci dele sličnu sudbinu. Priče sva četiri filma dele skepsu prema sistemu i stav da je sudbina tih ljudi prelomljena kroz odluku da svoj kriminalni opus obogate političkim stavom.

Mesrine je u tom smislu najbliži grupi Baader-Meinhof jer je imao razvijenu svest o manipulisanju medijima, a u nekoliko navrata u svojoj poznoj karijeri se i pozivao na Baaderovce. Koliko je i Beogradski fantom shvatao moć medija i pozivao radio da najavi svoje vožnje, njegove akcije su trajale prekratko u jednoj previše zatvorenoj državi da bi mogao od sebe da izgradi takvu medijsku zvezdu kao što je uradio Mesrine. Štaviše, Mesrineova potreba da manipuliše medijima na neki način bila je i osnovni motiv u njegovim poznim godinama bavljenja kriminalom.

Kao što sam najavio u prethodnom prikazu, u ovom filmu Cassell ima jače partnere. Le Bihan je solidan ali neupečatljiv, dok je Mathieu Amalric (još jedan alumnus iz MUNICHa) sjajan kao Mesrineov obazrivi ali vrlo lukavi i odvažni kompanjon.

Filmove o Mesrineu je prvobitno trebalo da režira Barbet Schroeder. Iako je Richet zaista uradio vrhunski posao, sasvim je sigurno da bi Schroeder pružio zanimljiv film. Možda bi akcenti bili kudikamo drugačiji, išli više na realizam i političnost, ali je nesumnjivo Richet rasvetlio i tu dimenziju. Filmovi o Mesrineu su primer pšozitivnog američkog uticaja na evropski film.

* * * / * * * *

Wednesday, May 6, 2009

MY BLOODY VALENTINE

Pogledao sam MY BLOODY VALENTINE Patrick Lussiera. U univerzumu besmislenih rimejkova koje kruniše Nispelov potpuno besmisleni FRIDAY o kome sam već pisao kao nečemu što me je izrazito uznemirilo, VALENTINE nije baš najgore smeće koje je neko mogao da snimi, a uostalom ako imamo u vidu i ceo 3D gimmick, možda ima i nekog williamcastleovskog opravdanja za ovakav film.

Prosto, sa ili bez 3D gimmicka, 2009. godine je potreban naročiti entuizijazam da bi se pogledao ovakav film. Ne kažem da sad padaju oko mene filmovi vredniji gledanja, ali ipak revival ove forme slasher filma bez ikakvog osveženja (kakvo je recimo nudio SCREAM) zaista nema previše smisla. Fotografiju sa tim prevelikim oštrinama ne bih komentarisao, pošto to verovatno prositiče iz određenih uslovnosti 3D snimanja. Isto važi i za samu kompoziciju ubistava u kojima ima dosta predmeta koji lete po dubini kadra, a što pretpostavljam ima snažniji efekat kad se gleda u 3D.

Međutim koje se tu pojavljuje veliko je kao kuća. Naime, sve je to u redu, exploitation baziran na arhaičnoj formi, 3D gimmick i sl. Ali čemu onda duge dijaloške scene? Hoće neko da mi kaže da i one dobro izgledaju u 3D? Mislim, OK, ja znam da su snimane drame u 3D, svi znamo da je i Hitchcock hteo da radi svoje kamerne komade u 3D ali nekako bih rekao da Lussier ovde nije iz tog razloga snimao te dramske scene.

S druge strane, histerija oko Lussierovih ubistava mi je takođe nejasna. Okej, da, VALENTNE verovatno ima za nijansu razrađenija i veselija ubistva nego neki drugi gnusni slasheri prikazani nedavno, ali to što Lussierove lešine od scena ubistava pokazuju nekakav puls ne znači da su sasvim zdrave, niti da ijedan od brojnih udaraca pijukom zaista boli.

Ono na čemu MY BLOODY VALENTINE pada je upravo ta iznenadna Lussierova potreba da nam pored toga što snima exploitation po arhaičnom blueprintu, i pravi 3D extravaganzu, još sve to kao uobliči u kao neku priču. I tu nažalost lobuje, jer uz sve simpatije prema eksploataciji, žanru i sl. ovakav MY BLOODY VALENTINE ipak ne može da prođe kao PRIČA i kao OZBILJAN FILM.

MY BLOODY VALENTINE je koncipiran kao cirkus i trebalo je da ostane cirkus. Sa svojim pokušajem da bude film, postaje priličan promašaj. Jedina stvar koja me čudi u celom ovom slučaju je to što film nije bio bolan za gledanje. Zaista sam progutao dosta glatko, bez većih problema, valjda je praznina celog koncepta lišila film bilo kakve težine kojom pritiska gledaoca. MY BLOODY VALENTINE je slab i dosadan film koji nekako, ne znam kako, ne ostavlja utisak dosade. valjda je toliko šupalj da ne može ni da iziritira.

U svakom slučaju, MY BLOODY VALENTINE je još jedan od filmova za koje mi nije jasno kako su uspeli da na neki način budu event u svetu žanra. Okej, niko nije rekao da je ovo neko epohalno ostvarenje ali izmamio je neke sasvim neutemeljene simpatije koje ne shvatam ni u jednom aspektu.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, May 5, 2009

WOLVERINE

Otišao sam da gledam 17 AGAIN ali pošto je došlo do neke omaške u programu, pogledao sam WOLVERINE Gavina Hooda.

Moram da se složim sa svima onima kojima ovaj film, hm, nije loš. Zapravo, ne mogu da kažem da nije loš, jer, loš je, ali sam kao i Mehmet prijatno iznenađen time koliko je ovaj film nekako potpuno u redu. Očekivao sam trainwreck neviđenih razmera i nisam ga dobio. Štaviše, moram priznati, ma koliko blasfemično zvuučalo, WOLVERINE je verovatno X-MEN film u kome sam najviše uživao. Moram priznati, ja sam najviše očekivao od prvog dela i on mi je bio dosta slab. Drugi deo mi je od ovih koji se nude, na nivou čiste izvedbe verovatno najbolji, međutim WOLVERINE mi je najprijatniji.

Iako je svakome jasno da Gavin Hood nije dorastao snimanju holivudskog spektakla, da WOLVERINE ne izgleda kao film od 140 miliona dolara, da su efekti zaista očajni a u slučaju Xavierove pojave graniče se sa grotesknim, nekako ovaj film ima prednost u odnosu na VEĆINU Marvel filmova, izuzev BLADEa i PUNISHER: WAR ZONE u tome što je potpuno nepetenciozan.

Ja ne potcenjujem potencijale stripa, Mehmet mi je svedok. Pokušavam da marljivo čitam razne stvari i cenim ih. Međutim, ta količina naknadne pameti koju autori unose u Marvel filmove mi je postala ogavna a X-MEN je bio najagresivniji primer toga. Singer je tolio insistirao na svemu onome što X-MEN konotativno reprezentuje da je zaboravio da pravi film o ljudima kojima izlaze metalne kandže iz šake, for fuck's sake. Mislim, da, okej, to ima neko značenje, i lepo je da to znaš, ali kao što je sam strip uspeo da se za svoje pravo na značenje izbori kroz bavljenje totalnim pulpom, i ti druže takođe moraš da se za to izboriš teškim putem. Ekipa poput Singera nije bila spremna na to. Svi su prilazili materiji kao da snimaju nobelovca, ali X-MEN nažaost neće sam od sebe da napravi genijalan film, i zato su ti filmovi meandrirali između potpune infantilnosti i nepodnošljive pretenzije.

E sad, Gavin Hood je otišao u drugi ekstrem i snimio je film koji izgleda kao film o čoveku kome izlazi gvozdena oštrica iz šake. I u tom smislu koliko se Singer bavio "pravom merom stripa" u konotativnom smislu, Hood se njome bavi u denotativnom smislu. i zato WOLVERINE izgleda kao neki B-film iz 1985., kao Lundgrenov PUNISHER. Okej, naravno, nije toliko juicy, nasilan, infantilan, ali je to u suštini B-film.

I kao takav je sasvim podnošljiv. Tu su hammy glumci koji rade posao poput Danny Hustona, koga ja obožavam i mislim da je najzad dobio adekvatan tretman kao supporting player u holivudskim filmovima. Meni je i Ryan Reynolds, ma koliko Deadpool bio blasfemično odrađen kao lik, sasvim u redu. Jackman i Schreiber su takođe u skladu sa zadatkom. Niko neće dobiti oskara za glumu ovde, šmira se na sve strane, ali to je okej jer ovo je B-film o čoveku kome izrasta gvožđe iz ruke.

Ako neko očekuje nešto drugo, to ovde neće dobiti. Ovde nema metafore, nema nekog dubljeg značenja (osim onih koja ima svaki film snimljen u skladu sa konvencijama) i nema onog transgresivnog potencijala stripa. Međutim, ono što postoji, za razliku od WATCHMENa, jeste da IMA FILMA. Ovo je osrednji, tanak, sporadično dosadan film, ali je IPAK FILM, što se za WATCHMEN teško može reći.

U tom smislu, ma koliko delovalo degradirujuće u odnosu na perfekcionisičke ekranizacije stripova, WOLVERINE je povratak esenciji i jedan korak koji, ma koliko da je trapav, treba pozdraviti. Najzad imamo film a ne pretencioznu stilski neujednačenu slikovnicu po stripu. Štaviše, upravo zbog tog sniženog ključa u svakom smislu, WOLVERINE je jedan od retkih modernih comic book filmova koji meni čak deluje relativno konzistentno i ubedljivo u spoju realnosti i comic book mašte. A taj spoj funkcioniše jer je sve movie. Čovek kome raste metalna kandža i ruke, sreće stock movie karaktere i to onda pije vodu.

BTW, čak mi je i montažna sekvenca tokom špice koju sam nazvao CRNI GRUJA SA SUPERMOĆIMA gotivnija od montažne sekvence u WATCHMENu.

* * 1/2 / * * * *

Monday, May 4, 2009

L'INSTINCT DE MORT

ogledao sam prvi od dva filma o Jacques Mesrineu koji je režirao Jean-Francous Richet. Prvi se zove L'INSTINCT DE MORT i da nije reč o priči podeljenoj od dva filma, mogao bi da računa na neku od najviših ocena. Ovako, ne mogu ga oceniti sa više od * * * .

Richet je imao neuspelu avanturu u Holivudu. Iako solidan film, njegov ASSAULT ON PRECINT 13 nije prošao naročito dobro. Međutim, ono što ga nije ubilo učinilo ga je jačim, iz Amerike se vratio sa zanatskom veštinom i kredibilitetom da privuče veći budžet. Otud diptih o Mesrineu ima budžet od 80 miliona dolara (ilustracije radi MUNICH koji se bavi sličnom epohom, u formi jednog ali zato vrlo dugog filma, imao je budžet od 75) i samo u prvom filmu dešava de kroz cele šezdesete na prostoru od Francuske, preko Kanade i Španije do Arizone.

Rekonstrukcija epohe je briljantna, na tankoj granici između moviea i realizma, na tragu već pomenutog MUNICHa, u smeru kog se ni sam Michael Mann ne bi postideo. Kostimi i scenografija su besprekorni i igraju važnu ulogu u priči.

Richet prilazi Mesrineu sa otvorenim simpatijama. On je glavni lik i njegova motivacija je jasna. Ono što je u domenu iracionalnog a takođe funkcioniše, to je njegova surovost i odvažnost u vršenju krivičnih dela koja ga je učinila atipičnim kriminalcema na kraju i public enemyjem. Iako nije potpuni ludak kao Australijanac iz istinite priče i filma CHOPPER, Mesrineu nisu strani izlivi ludila, ali kako nam ga Richet prikazuje oni su obično vezani za situacije u kojima ga frustrira neka nepravda.

Uprkos ograničenjima koja nameće forma od dva filma (verovatno osmišljena kako bi se film isplatio na blagajnama, to jest kako bi ista publika otišla dva puta da vidi isti film) a ona su pre svega vezana za to da film ne funkcioniše kao koherentna celina, Richet uspeva da postavi dosta dobar zamajac priče i film uglavnom uspeva da prevaziđe okvire tipične hronike o usponu i padu jednog kriminalca, nudi likove za koje se gledalac vezuje i istinski napete situacije. Film se zaključuje cliffhangerom koji nije nepodnošljiv, koga ne zanima dalje nije ucenjen da gleda, ali definitivno film se zaključuje na kraju jednog poglavlja u Mesrineovom životu posle koga je jasno da će doći još zanimljivih događaja. Otud je interesantno da drugi film L'ENNEMI PUBLIC nije dostigao box-office prvog.

Cassell nesumnjivo nosi ceo film i nudi vrlo ubedljivu i harizmatičnu interpretaciju Mesrinea, kako u scenama porodičnog života tako i u akciji. U drugom filmu će mu psaringovati Mathieu Amalric i Samuel Le Bihan pa ćemo videti da li će oni ublažiti njegovu dominaciju.

Richetova rediteljska rešenja su mahom maestralna. Film je smešten u šezdesete i sedamdesete i Richet koristi dosta rediteljskih rešenja iz tadašnjih filmova, pomešanih sa savremenim tehničkim kapacitetima. Richet maestralno koristi depalmijanske split-screenove a direktor fotografije Robert Gantz (kog sam zapazio još u vreme MINDHUNTERSa) uspeva da napravi fakturu slike karakterističnu za tadašnje filmove (verujem da se to još bolje vidi u bioskopu nego na DVD ripu).

U svakom slučaju, čak i u domenu megaspektakla, što L'INSTINCT DE MORT svakako jeste, Cassell potvrđuje svoju harizmatičnost i pokazuje da je što se izbora projekata tiče i dalje najrelevantnija francuska zvezda.

* * * / * * * *

Sunday, May 3, 2009

COMPLICITY

Pogledao sam COMPLICITY Gavina Millara, škotski triler o nečemu što je naizgled zavera a u stvari je plot serijskog ubice sa krajnje ličnom vendetom u vidu.

Millarov film je snimljen po Banksovom romanu, koji nisam čirtao, ali se u svakom slučaju ne može smatrati dobro napisanim, barem u filmskom smislu. Scenario se iscrpljuje u detaljima koji su potpuno nevažni za glavnu priču a da čak ne daju ni posebnu boju karakterima. To deluje dosta čudno ako imamo u vidu da je scenario pisao Bryan Elsley koji je sa svojm sinom kreirao seriju SKINS dosta karaktaresitičnu po konciznosti.

U svakom slučaju čini se da su Millar i Elsley vrlo uporno pokušavali da COMPLICITY bude genrebending triler koji će rušiti konvencije i nadovezati se na tradiciju započetu na tom mestu sa TRAINSPOTTINGom i sličnim projektima, međutim u ovoj vrsti ta filma ta razbarušenost prosto ne funkcioniše osim ako je ne radi veliki majstor što oni očigledno nisu.

Jonny Lee Miller i Brian Cox sjajni glumci, pravi leadovi i partneri, ali uloge kao što je ova donekle i objašnjavaju zašto je Jonny Lee Miller nešto slično engleskom Stephen Dorffu. Iako su i dalje svi spremni da mu daju priliku, on nikako da snimi TO. COMPLICITY je čak film koji je i bolje prošao nego što je zaslužio a ispraćen je i poređenjima sa DEFENCE OF THE REALM, svakako nezasluženim laskanjem.

Millarova egzekucija je solidna i svakako su njegovi problemi uglavnom vezani za vođenje priče i likova, odnosno sagledavanje filma kao celine.

* * / * * * *

Saturday, May 2, 2009

KONGEKABALE

Pogledao sam KONGEKABALE Nikolaja Arcela, danski film koji se pojavio negde u slično vreme kada i serija STATE OF PLAY, odnosno nekih godinu dana kasnije. STATE OF PLAY i KONGEKABALE su vrlo slični, što naravno ne znači automatski optužbu da je Arcel ripovao Paul Abbotta, već pre da je vrlo zreo scenarista i reditelj.

KONGEKABALE uspeva da prevaziđe svoju kamernost prilično solidnom fotografijom i kadriranjem, premda uvek ostaje na ivici TV proizvoda, ali TV poizvoda vrhunskog kvaliteta što je za mnoge kinematografije ionako neizbežno, za još veći broj nedostižno.

Ono što je najveći kvalitet filma KONGEKABALE i što ga izdvaja od sličnih filmova o upornim i hrabrim novinarima koji se bore za svoju priču, suočavaju sa zataškavanjima i neprihvatanjima, jeste u tome što sami ulozi unutar priče zapravo nisu preveliki. Ima zavere ali zavera nije prenaglašena, prevelika, ne uključuje neke zastrašujuće centre moći, niko neće ići na robiju kada se sve razotkrije, a opet kroz karaktere Arcel uspeva da nas ubedi kako su ulozi suštinski veliki, i po tome ovaj film zauzima posebno mesto.

Oduvek sam bio ljubitelj danskog žanrovskog filma, međutim u poslednje vreme naročito uživam u njihovim trilerima i počinjem da se čudim kako nisu još zapaženiji, kako njihovi reditelji ne dobijaju veću priliku, i kako se ne otkupljuje više priča za rimejk.

Sasvim je moguće da je razlog u snazi danske industrije koja proizvodi dosta filmova i u kojoj zapravo, slično Koreji, reditelji rade potpuno raznovrsne filmove i retki su oni sa doslednim opusom što čini da većina (osim naravno očiglednih favorita) budu doživljeni kao neka vrsta vrhunskih egzekutora, klasičnih profesionalaca koji ne nude ništa novo. I u krajnjoj liniji, da, zaista ti filmovi retko kad nude nešto revolucionarno, ali isto tako na relativno skromnom budžetu nude vrhunsku reintrepretaciju onoga što je već postignuto.

* * * / * * * *

KING OF CALIFORNIA

Pogledao sam KING OF CALIFORNIA Mike Cahilla.

Ovaj indie film nastao u produkciji Alexandera Paynea i nalazi se na liniji indie filmova koji su zapravo vrlo snažno vezani za neke lokalne američke kolorite, u ovom konkretnom slučaju, za istu državu kojom se i Payne bavio u SIDEWAYSu.

Međutim, KING OF CALIFORNIA je meni efektniji od SIDEWAYSa, prvo jer ima razvijeniju priču, drugo zato što uspeva da spoji jednu dosta interesantnu, žanrovsku priču o potrazi za blagom sa karakterima i njihovim tenzijama. Ekstremni poduhvat potrage za blagom u sred savremene Kalifornije, savršeno je motivisan odnosom između kćerke i neuračunljivog oca, u kome je Cahill pronicljivo pepoznao tendenciju dece da na neki način opravdaju zablude svojih roditelja, da im daju smisao.

KING OF CALIFORNIA polazi od premise da je dete spremno da ode jako daleko u pokušaju da nekako pred sobom i drugima dokaže kako otac nije potpuni promašaj, i na tom putu uspeva da proizvede izvesnu emociju, najpre zahvaljujući Michaelu Douglasu i Evan Rachel Wood u glavnim ulogama.

Evan Rachel Wood je ubedljiva kao junakinja koja ne povezuje svoju mladost sa radošću pošto je na smenu napuštena ili brine o neuračunljivom ocu. Douglas je odličan kao neuračunljivi otac čijim je hirovima, ma koliko bizarni bili nemoguće odoleti. Što se mene tiče, jedina stvar koja mi smeta oko Douglasove uloge jeste što je namerno devirilizovan i raščupan, umesto da igra ostarelu verziju svoje uglađene, zalizane persone iz osamdesetih i ranih devedesetih. Ipak, čini se da nju još uvek čuva i ne eksploatiše. No, možda će u svom sledećem, takođe verovatno indie filmu SOLITARY MAN, sudeći po sadržaju, adresovati uloge poput Gordona Gekkoa. No, čak i bez Douglasove zalizanosti, ovaj film asocira na jednu od bitnijih rola u njegovom opusu a to je ROMANCING THE STONE. KING OF CALIFORNIA na neki način jeste indie pogled na ROMANCING THE STONE, bez spektakla i glamura, sa kalifornijskom realnošću šoping molova umesto džungle, sa bolešću kao osnovnim motivom.

Cahillova režija je mogla biti bolja. On je na mnogo mesta stilski nekonzistentan, ali nije mnogo slabiji od tipičnih Sundance autora. Što se Douglasopve sklonosti da snima indie filmove tiče, ona je za svaku pohvalu, i očigledno on sada želi da igra manje uloge u blokbasterima a glavne u stvarima za koje misli da imaju smisla što je za svaku pohvalu. KING OF CALIFORNIA je nesumnjivo projekat koji opravdava tu tendenciju.

* * * / * * * *