Podsetio sam se filma MOLJAC Miće Miloševića.
To je film posle koga je prekinut njegov nepogrešivi streak filmova koji su bivali najgledaniji u istoriji SFRJ, iako je baš ovak koncipiran kao one to rule them all.
Zamisao iza MOLJCA nije bila nezanimljiva. Mića je uzeo tada ekstremno popularnog Miodraga Andrića, poznatog po svom scenskom alter egu Ljuba Moljac, i napravio film o tome kako se ovaj komičar zamorio i kako želi da napusti svet estrade i da ponovo počnu da ga tretiraju kao čoveka a ne kao zvezdu.
To je vrlo zanimljiv motiv, na neki način opsesivno prisutan u stvarima koje su mi realizovane, na svoj način i u VELIKOJ BELOJ ZAVERI i u A3, i stoga mi je MOLJAC bio još zanimljiviji sada kada sam ga pogledao.
Naročito je zanimljvo to što je Ljuba Moljac bio neka vrsta srpskog Andy Kaufmana koga je estrada bukvalno koštala života pošto se među razlozima njegove iznenadne smrti stalno pominjala iscrpljenost. U tom smislu, MOLJAC je negde vrlo istinit film o njemu pošto se već u njemu govori o tome kako je Moljac iscrpljen.
Osnovni koncept uverljivowti postavljen je u tome što se čitav zaplet i središnji deo filma dešava u formi Moljčeve halucinacije, dok su početak i kraj, iako puni fikcije ipak postavljeni u dokumentarnom okviru jednog Moljčevog nastupa u Domu Sindikata. Međutim, taj halucinantni deo u sredini (kojim sam se paradoksalno i ja služio u biopicu o Knezu Pavlu) umesto da posluži kao postavka koja će izreći istinitiju i koncizniju istinu od one životne, biva potpuno protraćen na neki spoj pseudointelektualnog humora, soijalne kritike i gross outa.
I što je još najpogrešnije sve scene su smrtno dosadne i preduge tako da ni tih pokušaja humora čak i nema previše.
Međutim, ono što je najapsurdnije to je da u ovom filmu Mića Milošević koji je dotle po Siniši Paviću uradio LAF U SRCU i TESNU KOŽU kao školske primere socijalističkog slepstika, u ovom filmu u pojedinim fazama postaje izuzetno pretenciozan tako da se pored društvenih nepravdi bavi i ismevanjem svojih pretencioznih kolega filmskih reditelja (inače Mića je bio filmski kritičar) pa čak i nekim teorijskim iskazima o poziciji Ljube Moljca u okvirima subkulture. To sve samo zamućuje nameru filma koji kreće iz čiste estrade i pretvara se u film-esej na tom putu.
Naravno, uopšte ne treba ni na trenutak pomisliti da film po svojoj stilskoj zapuštenosti i niskim namerama ne pripada talasu 80s gross outa u jugoslovenskoj kinematografiji. Međutim, isto tako ne smeju se zanemariti ni pretenzije ni očigledni pokušaji kombinovanja stvarnosti i fikcije.
Šteta je što čak ni vrlo gliomazan ti pisaca u kome su bili Siniša Pavić, Dragan Aleksić, Jovan Marković, Ljuba Radičević i Milan Živković nije uspeo da osmisli više gegova i situacija.
Isto tako neobičan je silazak u beogradski underground u sceni posete klubu u kome Poslednja igra leptira svira čak dve pesme, u sceni kada mlada devojka vodi Moljca u provod. Osim showcasea za ovaj bend, ova scena nema apsolutno nikakvu svrhu, mada deluje kao istinski curio i prikazuje jedan vrlo zanimljiv retro ambijent.
U svakom slučaju, MOLJAC predstavlja izdisaj jedne ere jugoslovenskog komercijalnog filma.
* !/2 / * * * *
To je film posle koga je prekinut njegov nepogrešivi streak filmova koji su bivali najgledaniji u istoriji SFRJ, iako je baš ovak koncipiran kao one to rule them all.
Zamisao iza MOLJCA nije bila nezanimljiva. Mića je uzeo tada ekstremno popularnog Miodraga Andrića, poznatog po svom scenskom alter egu Ljuba Moljac, i napravio film o tome kako se ovaj komičar zamorio i kako želi da napusti svet estrade i da ponovo počnu da ga tretiraju kao čoveka a ne kao zvezdu.
To je vrlo zanimljiv motiv, na neki način opsesivno prisutan u stvarima koje su mi realizovane, na svoj način i u VELIKOJ BELOJ ZAVERI i u A3, i stoga mi je MOLJAC bio još zanimljiviji sada kada sam ga pogledao.
Naročito je zanimljvo to što je Ljuba Moljac bio neka vrsta srpskog Andy Kaufmana koga je estrada bukvalno koštala života pošto se među razlozima njegove iznenadne smrti stalno pominjala iscrpljenost. U tom smislu, MOLJAC je negde vrlo istinit film o njemu pošto se već u njemu govori o tome kako je Moljac iscrpljen.
Osnovni koncept uverljivowti postavljen je u tome što se čitav zaplet i središnji deo filma dešava u formi Moljčeve halucinacije, dok su početak i kraj, iako puni fikcije ipak postavljeni u dokumentarnom okviru jednog Moljčevog nastupa u Domu Sindikata. Međutim, taj halucinantni deo u sredini (kojim sam se paradoksalno i ja služio u biopicu o Knezu Pavlu) umesto da posluži kao postavka koja će izreći istinitiju i koncizniju istinu od one životne, biva potpuno protraćen na neki spoj pseudointelektualnog humora, soijalne kritike i gross outa.
I što je još najpogrešnije sve scene su smrtno dosadne i preduge tako da ni tih pokušaja humora čak i nema previše.
Međutim, ono što je najapsurdnije to je da u ovom filmu Mića Milošević koji je dotle po Siniši Paviću uradio LAF U SRCU i TESNU KOŽU kao školske primere socijalističkog slepstika, u ovom filmu u pojedinim fazama postaje izuzetno pretenciozan tako da se pored društvenih nepravdi bavi i ismevanjem svojih pretencioznih kolega filmskih reditelja (inače Mića je bio filmski kritičar) pa čak i nekim teorijskim iskazima o poziciji Ljube Moljca u okvirima subkulture. To sve samo zamućuje nameru filma koji kreće iz čiste estrade i pretvara se u film-esej na tom putu.
Naravno, uopšte ne treba ni na trenutak pomisliti da film po svojoj stilskoj zapuštenosti i niskim namerama ne pripada talasu 80s gross outa u jugoslovenskoj kinematografiji. Međutim, isto tako ne smeju se zanemariti ni pretenzije ni očigledni pokušaji kombinovanja stvarnosti i fikcije.
Šteta je što čak ni vrlo gliomazan ti pisaca u kome su bili Siniša Pavić, Dragan Aleksić, Jovan Marković, Ljuba Radičević i Milan Živković nije uspeo da osmisli više gegova i situacija.
Isto tako neobičan je silazak u beogradski underground u sceni posete klubu u kome Poslednja igra leptira svira čak dve pesme, u sceni kada mlada devojka vodi Moljca u provod. Osim showcasea za ovaj bend, ova scena nema apsolutno nikakvu svrhu, mada deluje kao istinski curio i prikazuje jedan vrlo zanimljiv retro ambijent.
U svakom slučaju, MOLJAC predstavlja izdisaj jedne ere jugoslovenskog komercijalnog filma.
* !/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment